header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју еп. канадског Георгија које су "Вечерње новости" наручиле, па одбиле да објаве Штампај Е-пошта
недеља, 31 октобар 2010

Поштовани посетиоци,

У прилогу доносимо интервју који је владика канадски Георгије дао новинарки „Вечерњих новости“ Данијели Кљајић, а који је редакција овог листа одбила да објави. Интегрални текст интервјуа је ових дана објављен у часопису „Људи говоре“ који излази у Торонту.

+++

Зашто су Вечерње новости наручиле, па одбиле да објаве разговор своје новинарке са Владиком Канадским Георгијем?

Благодарношћу канадског владике Георгија, добили смо интегрални текст разговора са новинарком Данијелом Кљајић. Објављујемо га у оригиналној верзији, без икакве корекције. Извињавамо се читаоцима због евентуалних грешака, а посебно због коришћења туђег писма, а српског језика, у новинаркиним питањима.

 

Povod za ovaj razgovor je jedno značajno priznanje koje dodeljuje SPC? O čemu se konkretno radi?

Предлог за орден Светог Саве, који сам упутио Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, потекао је из осјећања љубави и одговорности према хуманитарној фондацији “стара Рашка”. Ова фондација је за Рашку област учинила више (на жалост!) него држава. Фондација управо обиљежава свој важан јубилеј, десетогодишњицу пожртвованог рада на опстанку и јачању једне од најважнијих упоришних тачака отаџбине, па је важно да се истакне овај свијетли примјер привржености својим старим коријенима, на којима је изникла Рашка и Зета и Захумље.

СПЦ је додијелила орден Св. Саве трећег степена и Владика Георгије га је уручио Фондацији на прослави 26. фебруара 2010.

Za episkopa kanadskog postavljeni ste 1984. godine, kada je i osnovana Eparhija kanadska. Počeci Vam nisu bili nimalo laki. Možete li malo o tim prvim danima na dalekom kontinentu…

Шта је у животу уопште лако? Живот увијек намеће проблеме према положају и плећима јунака. Моја су плећа нејака, али сам изнио све те проблеме до сада. Највише ме боле проблеми са својима. Од непријатеља си спреман на све, али од тзв. пријатеља то много боли.

Сам долазак у земљу чужду – као “сирак тужни без игдје икога” – није био лак. Ни администрације, ни куће, ни средстава за живот, ни секретара. једна мала писаћа машина, “бисерица”, и нешто сакупљене архиве и књига, била је сва имовина првог канадског епископа, а стање финансија – око 4.700 долара! Живио сам у туђој кући, као подстанар, прије четврт вијека… Поред добре и искрене жеље да Канада добије своју епархију и свога епископа, било је и оних којима је епископ сметао. Мој први разговор са мојим тобожњим сарадницима може се свести на њихов савјет: “Најбоље је да се вратите у Београд, па да одатле управљате епархијом. Тако чине и Македонци. Кад се дешава нешто значајно, они позову Владику, плате му трошкове, прославе, он их поучи и врати се опет у скопље.”

Нисам пристао, иако је касније било и таквих прича да нећу имати “’леба да једем”. Био сам спреман на недаће и мирно рекао: “Ако српски народ не буде имао баш ништа за свога владику, ја ћу некако сам да се снађем, и да просим ако треба, али остајем овдје. Зато сам постављен. Дошао сам да оснујем епархију и док ме Црква не опозове, нећу се вратити.” О тим данима би се роман могао написати…

Kako Vam danas, 26 godina kasnije, izgleda Eparhija, gde se sve prostire, koliko ukupno broji parohijana?

После двадесет пет и по година, стање је, Богу хвала, неупоредиво. Онда је било шест активних свештеника, а сада их је двадесет осам. Број цркава се у четворостручио. Сада смо институција. Имамо Манастир на површини од безмало 20 хектара, а ту је и сједиште епархије. Све цркве су снабдјевене оним што им је потребно, свештеници живе искључиво од свештеничког – мисионарског рада. Више се не поставља питање од чега ће се живјети. Наш хуманитарни фонд “свети Цар Лазар”, при епархији канадској, сваке године сакупи и пошаље у Отаџбину – за разне институције, болнице, цркве, богословије, сиротишта итд. – преко стотину хиљада долара. Развила се чак и издавачка дјелатност преко “Источника”, издавачке установе епархије канадске. Сарађујемо са свим православним црквама у Канади. Држава нам не смета у пројектима, а ми се придржавамо законских прописа. Црква има своју аутономију и црквени закони су уважавани у Канади.

Што се тиче броја парохијана, на огромном простору Канаде, од Атлантика до Пацифика, живи бар 250.000 Срба. Али, ако говоримо о парохијанима-вјерницима, онда је број знатно мањи. Но, тјеши нас сазнање да је већи него у отаџбини. Веома је важно да се на овако великим пространствима повеже и уз Цркву окупи српски народ.

Na teritoriji Kanadske eparhije ima mnogo svetinja koje su podigli Srbi, a neke datiraju i s početka prošlog veka (nabrojati najznačajnije crkve i manastire). Kruna Vašeg graditeljskog rada je Мanastir svetog preobraženja Gospodnjeg u Miltonu, gde je i sedište Eparhije. Jeste li za podizanje ovog manastira imali pomoć naših ljudi u Kanadi?

Доласком у Канаду затекао сам најстарију српску цркву у прерији насред Канаде: то је Црква свете тројице у Риџајни (Regina), Саскачеван. Датира из 1916. године. Поред ње, постојале су цркве у Хамилтону, Црква Св. Саве у Торонту, Грачаница у Виндзору, па у Нијагари црква студеница, која само има заједничко име са студеницом, а све је остало, и архитектура и стил, другачије. Те су цркве подигли наши људи, перјанице првих досељења, Срби који су са собом носили своје име, вјеру и традицију. Поред тих цркава, постојале су још двије: у Монтреалу и Ванкуверу. Те цркве су купљене од протестаната и прилагођене за богослужбену употребу православог богослужења.

Од новијих цркава, које су подигнуте за вријеме мога боравка у Канади, набројао бих само неке. Црква Св. архангела Михаила у Ванкуверу заправо је читав комплекс. Ту је и сала са лијепом позорницом и свим неопходним уређајима, у којој се окупљају Срби свих узраста.

Такође је предивна Црква Св. Саве у Едмонтону (1986) са пратећим објектима. У Калгарију нова, лијепа Црква Св. Симеона Мироточивог, постала је, Богу хвала, претијесна, па се припрема градња још једне. Црква сабора српских светитеља у Винипегу купљена је од гркокатолика. Има све одлике православне богомоље и све потребно уз цркву.

Нове су и цркве Светог Саве у Лондону, Свете Тројице и Светог Ђорђа у Киченеру – Ватерло, Светих апостола Петра и Павла у Оквилу, Светог Арсенија Сремца у Видбију, Светог архиђакона Стефана у Отави, а најновија је Црква Светог Симеона Мироточивог у Шербруку. Није их лако све набројати. Поменуо бих незаобилазну и јединствену по љепоти Цркву Сабора српских светитеља у Мисисаги (предграђе Торонта), једну од најљепших цркава на простору америчког континента. Уочљиво је да су све ове цркве углавном грађене у славу и част Светог Саве, или неког другог српског светитеља. Градили су их, не владари и велможе, већ љубав обичног свијета, који je поштеним радом оствариo свој сан и вратиo Богу уздарје за то.

Круна свих градитељских подухвата јесте за сада једини српски манастир, Манастир Светог преображења Господњег у Милтону, гдје је и сједиште епархије. Дакле, да још једном нагласим: све те цркве и Манастир подигли су српски православни вјерници из Канаде. Канадска држава никоме не даје директну помоћ, али грађанима који цркви поклањају омогућује умањење обавезног пореза, који сви плаћају, сем цркава.

Kakve su aktivnosti kanadske dijaspore u odnosu na matičnu državu i imate li podršku pozitivne “odgovore” iz Srbije?

 Ми, Срби, окренути смо ка Истоку. То је страна нашег обраћања Богу. Тамо је наша Србија и српско окружење. Знамо у каквом је положају држава. Ми јој, у границама својих могућности, помажемо. Ми црпимо богату баштину културног насљеђа које Србија има. Волимо своју отаџбину – земљу отаца наших, али и своју нову домовину – земљу у којој су наши домови. Односи са представницима државе су коректни. Црква има свој програм, држава свој. Гдје нам се програми подударе, сарађујемо. Сaрађујемо и са другим земљама и регионима: Република Српска (БиХ), Црна Гора, Крајина (Хрватска), Македонија.

Ministarstvo za dijasporu nedavno je predložilo da članovi Parlamenta budu i Srbi iz rasejanja. Kako Vam se dopada ta inicijativa?

То је и наш предлог. Ми из Канаде вјерујемо да у скупштини дијаспоре треба да буду заступљени преставници свих земаља у којима постоји организован национални и црквени живот у расијању, па зашто не и у са мом Парламенту? Можда једнога дана и министар за дијаспору буде из великог српског расијања. У Канади имамо способних за то.

 Pre tri godine Saboru SPC uputili ste jedan veoma intrigantan tekst o liturgijskom bogosluženju, koji, izgleda, nisu podržale sve vladike. Кakav je sada Vaš stav o služenju liturgije sa uvođenjem novotarija, koju već zagovaraju i praktikuju pojedini episkopi SPC?

 Не само да сам упутио допис, већ сам и остао при том мишљењу. Послужићу се сада неким другим мишљењима о тој теми, да не цитирам самог себе:

– Реформа спољашње богослужбене праксе без унутрашње обнове хришћана је јалова.

– Повратак древим богослужбеним праксама немогућ је без поимања разлога због којих су их Свети Оци измијенили.

–У тим покушајима да се вратимо на ранохришћанске литургије не смију се превиђати историјски развој и богатство литургије.

–Повратак древним литургијским формама без одговарајућег повратка пастирској пракси светих отаца није литургијска реформа, већ напредујуће посветовњачење.

– Подвижнички живот (не схоластика) је неопходан предуслов свакога учествовања у божанској литургији.

– Литургијска обнова је смислена само онда када је надахнута исихастичким предањем Цркве и када долази од духовно обновљених људи.

Ове мисли митрополита јеротеја Влахоса довољне су да се схвати зашто треба поштовати предање наше Српске Цркве, што је, уосталом, и одлука Сабора. Те одлуке се, нажалост, неки не придржавају. Поједини је схоластички извитоперују, па испада да је “традиционално” оно што је било у првим вијековима хришћанства. А ко то са сигурношћу зна и може да тврди? У Светом писму апостол Павле нас учи: “Сјећајте се својих старјешина који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајте на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову.” (Јев.13, 7.) Нажалост, сада су мјеродавнији неки који се нису исказали вјером већ ријечју, али ко зна њихов свршетак.

Izdavaca kuca "Istočnik", koju je pokrenula Eparhija kanadska, svake godine beleži sve veće uspehe. Otkud ideja za taj naziv i je li teško “tamo daleko” među tuđinima negovati srpsku reč, misao i veru i uvek smeti da se stane iz nje?

Лист “Источник” настао је из потребе да се обавијести наше чланство удаљено хиљаде километара од свога центра – сједишта епархије. Тако смо 1987. године започели издавање листа, чије име смо преузели од “Дабробосанског источника”. Тај лист је, како смо тек накнадно установили, почео да излази равно сто година раније, у Сарајеву. “Источник” означава и наш Исток (одакле је дошао Христос Господ, из Јерусалима), значи и извор, те су чланци, ма колико вриједни, бар изворни, и, ето, истачемо ријеч већ 22 године. Није лако одржавати један часопис, који, Богу хвала, сада има око 7.000 читалаца. Чак се осјећа и потреба за повећањем тиража, с обзиром на уједињење и приступање епархији канадској шест нових парохија из доскорашње новограчаничке епархије.

Ova izdavačka kuća objavila je Antologiju savremene srpske poezije, prvi tom je izašao, drugi je u pripremi. Šta sve sadrži ta dragocena knjiga?

Поред часописа, издајемо и пригодне књиге, углавном изворне. Издали смо “Литургикон” – четворојезични служебник свете литургије Јована Златоуста, те девет књига проповиједи, од којих су седам из пера свештеника наше епархије. Књига “Тесла и његово време” доживјела је два издања. Ту је и прелијепа књига “Ко сам ја”, двојезични приручник за дјецу у 33 теме (33 године Христова живота) и низ других…

У посљедње вријеме смо објавили неколико капиталних дијела, мећу којима бих прво истакао “Мисли Владике Николаја” и “Мисли Преподобног Оца Јустина Ћелисјког” (изабрао и приредио Драган Лакићевић), а онда и најобимније дјело, тротомну Антологију српског пјесништва, на више од три хиљаде страна. Заслуга за ову антологију припада др Андреју Базилевском из Москве, сараднику Института за свјетску књижевност Руске академије наука, који нам је уступио свој избор дијела наших пјесника, приређен на руском језику. Благодарни смо изузетно Мирјани Булатовић, пјесникињи из Београда, која је, уз помоћ секретара епархије др Давора Миличевића, све то уредила на српском језику. Изашла су два тома, сваки на преко 1.000 страна. Припремљен је и, ако Бог да, ускоро ће у штампу и трећи, завршни том. Сваки том садржи по 25 пјесника (од Лазе Костића до наших дана), што је, у суштини, веома мали број, али руски антологичар каже да је желио да сачини антологију пјесничких личности, а не “телефонски именик”. Андреј Базилевски свакако је начинио храбар дубински захват у само биће српске поезије и објавио највећу антологију српског пјесништва на свијету. Ту су нам и Алекса Шантић, и Јован Дучић, и Милан Ракић, и Десанка Максимовић, и Стеван Раичковић, и Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Рајко Петров Ного, Зоран Костић и многи други чијом ће се поезијом читаоци сладити. Др Андреј Базилевски тврди да је за њега највеће откриће љепота поезије Радована Караџића! Мислио је да му је дат значај због политике, али се обрадовао кад је схватио да није тако, него је ријеч о истинском пјеснику.

Kako gledate na trenutne prilike u Eparhiji raško-prizrenskoj i na razrešenje vladike Artemija?

Предалеко сам од Отаџбине да бих тачно знао о чему се ради. Знам да је Владика Артемије постојано био и опстајао тамо у све године рата, разарања, паљења, рушења светиња. један од његових монаха је и страдао у Манастиру Светог Марка. Име Владике Артемија је познато широм дијаспоре. Његов рукосад монаха је знатан у Српској Цркви. Надам се да ће се исправити неке грешке и да ће он и даље бити на бранику Косова и Метохије.

Ukoliko sam nešto zaboravila ili izostavila, Preosvećeni, molim Vas, vi slobodno dodajte. Dovoljno je bar u dve-tri rečenice odgovoriti na neka pitanja, da bismo uspeli da pokrijemo sve teme. Volela bih da intervju objavimo u vreme kad Vi budete primili orden, dan kasnije, recimo, da budemo aktuelni. Najviše bi mi odgovaralo da mi pismeno odgovorite, ali, ako ne, ja ću Vam se prilagoditi. Ostaje mi želja da Vas uskoro i upoznam, pošto sam od prof. Voje Milovanovića čula samo lepe stvari o Vama, o Vašoj eparhiji i aktivnostima… Ako imate nekih fotografja iz Kanade, van sajta Eparhije, dobro bi mi došle uz tekst.

Srdačno Vas pozdravljam i unapred zahvaljujem

Danijela Kljajić,

Večernje novosti 064 12 60 793 i 3398 064

 

Уз интервју владика Георгије доставио нам је и свој став о прогону владике Артемија:

Јавно сам саопштио свој став да није у реду шта се чини са владиком Артемијем.

На Сабору СПЦ изнео сам аргументе који упућују на политичке мотиве разрешења (прогона) владике Артемија.

Прво, овај Преосвећени владика мисли да је узрок прогањања владике Артемија његова јавно исказана недобродошлица Џејмсу Бајдену, потпредседнику САД, да посети свету српску земљу Косово и Метохију. Рашко-призренски епископ Артемије свој јавно изнет став образложио је бруталном кампањом г. Бајдена да се Србија и Косово и Метохија бомбардују1999.

Други “гријех”, који је владика Георгије иницирао, јесте отворено писмо епископа Артемија господину Борису Тадићу, председнику Србије.

Трећа, лични однос (сукоб) владике Артемија са г. Богољубом Шијаковићем, министром вера у влади Србије, преточио се у оптужбу владике Артемија.

Епископ канадски Георгије

Извор: Часопис „Људи говоре“, Торонто (Канада), бр. 10, јесен 2010, стр. 165 – 170.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.