ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ СМУТЊЕ

(Отворено писмо епископима СПЦ)

 "Свака наша молитва и свако

                богослужење започиње обраћањем

                Светом Духу, призивањем – епиклезом

                Духа Светога Утешитеља"

(Владика Атанасије Јевтић)

  "Православље зато има сталну мисију у

свету, није никада тоталитарно, мада

зато понекад делује неуспешно"

(Владика Атанасије Јевтић)

          Часни оци архијереји,

Јасно је данас да је програмирано декомпоновање Југославије (уговорено на Малти још 1982.) уприличено с циљем разбијања политичког субјективитета Србије. Последично: сатанизација Срба, наметнути рат 1991-95, претварање историјске жртве у колективног кривца, варварско бомбардовање српске популације 1995, те 1999. - потврдили су како ће Србија као terra misionis прећи пут од политичког протектората до колонијалног подаништва.

Том програму су служиле мере дробљења свих институција, па се последња на удару антисрпске међународне политике нашла и Мајка Црква. Понижење је утолико веће што до уцене и разбијања јединства Цркве долази после антихришћанског пира на окупираној територији Косова и Метохије, где су под покровитељством мировних снага, од 1999, Шиптари уништили 150 православних светиња а подигли 211 џамија.

Под овим околностима, природно, исхитрена одлукa Сабора СПЦ којом се владика Артемије разрешава управљања Епархијом рашко-призренском само је назначавала даље растакање јединства Цркве, произвела трусно стање у јужној српској епархији и саблажњавала верујући народ. И убрзо су, једна за другом, пристизале још мање разумљиве одлуке: забрана да владика борави у неком од манастира своје епископије (у којој је провео 33 године), забрана да епископ Артемије духовно руководи својим верним чедима, забрана да учествује на научном скупу о геноциду у Петрограду, забрана да говори на конференцији за штампу у Београду, те оптужница против 10 клирика вишег ранга Епархије рашко-призренске који су, са монасима и монахињама, пошли за својим духовним оцем. Најзад, Свети архијерејски синод СПЦ је 18. септембра 2010, објавио одлуку којом се владици Артемију изриче казна/забрана свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора у новембру 2010.

Зар онда чуди што су многе владике упућивале на политичке мотиве разрешења владике Артемија, за којим су следиле нове казне, претварајући читав случај у прогон рашко-призренског архијереја? Шта је помутило и поробило оне који ревнују у смиреноумљу да посегну за овим мерама мрвљења милосности, црквеног реда и саборности у Цркви мање је важно од - појава душебрижника који су овај случај тумачили као евидентну и незаустављиву тенденцију раскола у Домаћај Цркви.

Ствар "раскола" је по тумачењу папског портпарола у Србији, Мирка Ђорђевића, завршена ствар, ваљда по изреци: Roma locuta causa finita - У Риму је казано, ствар је завршена. Сличан занос понеће и Владику Григорија, епископа захумско-херцеговачког, који тврди како је то семе раскола уочио још 2008. Сада је још уверенији да то "није немогуће", образлажући свој став професионално стручном дијагнозом: "Дубоко сам уверен да умировљени епископ (Артемије) не зна шта ради."

Не улазећи у то колико је ово психијатријско вештачење довољно да Свети архијерејски сабор убрза казну и рашчини владику распете Епископије рашко-призренске, новембра 2010, подсећамо архијереје наше свете православне цркве на заветне речи владике Артемија: "Оно чега се држим је став да је најбитније очувати јединство СПЦ и да никада не могу прихватити нити ме ико може натерати да цепам хитон светосавске цркве то јест да бих правио раскол".

Ми, доле потписани овог отвореног писма, односно вапаја, не верујемо у финализујућу снагу спољашњег утицаја на нашу светосавску и светолазаревску Цркву. Тек не да би се часни оци архијереји, питани Словом, вечним Логосом Божјим кроз кога је све постало, ставили на страну православнофобичне и србофобичне државне администрације са Запада која српски народ третира као нижу расу већ пуне две деценије. Уосталом, наду полажемо у наук који нам је, попут завештања, оставио давнашњи Свети архијерејски сабор када је, у наметнутој кризи 1939, расправљао "о случају" епископа Жичког, Николаја Велимировића.

Ми, доле потписани, верујемо да у случају владике Артемија одлука новембарског, историјског сабора, неће противречити Духу Светоме и да ће потврдити целомудреност наших архијереја - у овом времену лажних вођа и пророка - који не могу да изневере архијерејску заклетву јер је љубав према истини и ближњем заповест Божија. Зато и пишемо ово Отворено писмо не би ли они који се баве биографијом српске Цркве и древног српског народа схватили да Свети архијерејски сабор СПЦ никада на себе не би навукао грех раскола.

У Београду,

10. 28. новембар 2010.

О празнику Св. Арсенија Сремца,

Архиепископа српског                                                        

Целивајући Ваше свете деснице,

до краја одани на путу Светог Саве

протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић

проф. др Зоран Аврамовић

мр Драгомир Анђелковић, политички аналитичар

Горан Антић, дипломирани електро-инжењер

Мирослав Аритоновић, дипломирани машински инжењер, Косовска Митровица

проф. др Вера Бојић

проф. др Драгиша Бојовић

Игор Војиновић, професор, председник Народног покрета „Отаџбина“, Косовска Митровица

мр Владимир Димитријевић

Коста Димитријевић, књижевник и новинар

Слободан Драгутиновић, адвокат

Предраг Р. Драгић Кијук

академик Србољуб Живановић

Богдан Златић, филмски сценариста

др Милан Ивановић, председник Српског националног већа северног Косова

         др Марко Јакшић, потпредседник Заједнице српских општина и насеља, Косовска Митровица

Ђорђе Јанић, књижевник

проф. др Марина Јовановић

проф. др Мирољуб Јоковић

Милош Кнежевић, правник и политиколог

проф. др Слободан Костић

Момир Лазић, књижевник

проф. др Александар Липковски

проф. др Радмила Маринковић

Ангелина Марковић

др Марко С. Марковић

Оливера Милетић, новинар

доц. др Бранислав Миловановић, кардиолог

проф. др Милан Мићуновић

проф. др Марко Павловић

Душко М. Петровић, књижевник

проф. др Милан Петровић

проф. др Љуба Протић

Бранко Радун, уредник сајта „Видовдан.орг“ и часописа „Видовдан“

Владимир Ракић, електро-инжењер, Косовска Митровица

проф. др Тиодор Росић

мр Соња Спасојевић, правник

проф. др Миодраг Стевановић

мр Зоран Чворовић

проф. др  Коста Чавошки, члан САНУ

Извор: „Печат“ бр.140