header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Св. Јован Кронштатски и римокатолички папизам Штампај Е-пошта
недеља, 05 октобар 2008

БЛАЖЕНИ АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ ЏОРДАНВИЛСКИ:

СВЕТИ ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ И РИМОКАТОЛИЧКИ ПАПИЗАМ

У временима у којима живимо, када се чује толико лажних речи о такозваном „уједињењу цркава", када се шири и јача, изазивајући много чије одушевљење „екуменистички покрет", и периодично се, на „сесију", окупља Ватикански концил, сви истински православни Хришћани треба да се благовремено сете какво је мишљење о римокатоличком папизму имао наш светло прослављени велики праведник, молитвеник и чудотворац Јован Кронштатски.

 Ево како он, на пример, пише у својим „Мислима о Цркви":

 „Ниједно исповедање Хришћанске Вере, осим Православног, не може Хришћанина привести савршенству хришћанског живота, нити светости, савршеном очишћењу грехова и нетрулежности, јер друга исповедања неправославних садрже „Истину у неправди" (посл. Рим.), помешали су ташто мудровање и лаж са истином и немају она богодарована средства очишћења, освештења, препорода, која има Православна Црква. Искуство векова, или Историја Православне Цркве и других цркава, показивале су то и показују са поразном очитошћу. Сетите се мноштва светаца наше Цркве, прошлих и садашњих времена - и њиховог одсуствовања, након поделе цркава, у другим неправославним црквама, католичкој, лутеранској, англиканској".

 Још једна потресна мисао Светог Јована:

 „Постоји мноштво одвојених хришћанских вероисповести, са различитим спољашњим и унутрашњим устројством, са различитим мишљењима и учењима, неретко противном божанственој истини Еванђеља и учењу Светих Апостола, васеленских и помесних сабора и Светих Отаца. Не могу се све оне сматрати за истините и спасоносне: неразликовање вера, или признавање сваке вере за једнако спасоносну, води безверју и охладнелости вере, лености у испуњавању правила и устава вере, охладнелости Хришћана једних према другима. „Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу" (Лук. 22, 31). То је он, сатана, и начинио, и још увек чини - он је створио расколе и јереси. Строго се држи Једине, Истините Вере и Церкве: „Једна вјера, једно крштење, један Бог и Отац свију" (Ефес. 4, 5).

 У чему је безгранично превасходство наше  Свете Православне Цркве?

 „Православна Црква превазилази све неправославне цркве прво, својом истином,  својим православљем, сачуваним и освојеним крвљу апостола, јерараха, мученика, преподобних и свију светих, друго, што најистинитијим начином руководи на путу ка спасењу (то је раван, прави и истинит пут што на истински начин очишћује, освештава, обнавља посредством јерархије, Богослужења, Светих Тајни, постова); треће, што на најлепши начин учи да се Богу угађа, на најлепши начин води покајању, исправљању, молитви, благодарењу, славословљу. Где су такве молитве, благодарења и прозбе, тако дивно Богослужење, као у Православној Црви? - Нигде".

 Свети Јован Кроншатски силовито и убедљиво говори о ружноти крајеугаоног камена папистичке догматике - лажном учењу  о  поглаварству  римског  папе,  као  „непогрешивог намесника Христовог". Ево његове речи:

 „Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20). Сам Господ свагда је у Својој Цркви. Чему онда намесник - папа? И може ли грешни човек бити намесник Господњи? - Не може. Намесника царевих или Патријархових у неком граду може бити и бива их, а намесник, заменик Господа, Беспочетног Цара и Главе Цркве, никако се не може бити. Заиста, католици се варају. Опомени их, Господе, како су нелепи они који тако говоре и охолошћу опточени, као огрлицом." Од тог погубног, лажног догмата, по мисли Светог Јована, происходи све зло папизма: „Најштетнија ствар у Хришћанству, тој Богом откривеној, небеској религији је поглаварство човека у Цркви, на пример папе, и његова тобожња непогрешивост. Управо се у његовом догмату о непогрешивости и налази највећа погрешност, јер је папа човек грешан, и страшно је ако мисли за себе да је непогрешив. Колико је грешака отровних, по човека душегубних, измислила католичка, папска црква - у догматима, у обредима, у канонским правилима,  у  богослужењу,  у  подлим,  злобним  односима католика према православнима, у хулама и клеветама на Православну Цркву, у поругама упућеним Православној Цркви и православним Хришћанима! И свему томе крив је тобож непогрешиви папа, његово и језуитско учење, њин дух лажи, дволичњаштва, и свих недопустивих средстава ad maiorem Dei gloriam (за већу славу Божју)".

 „Неопходно је припадати ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ, КОЈОЈ ЈЕ ГЛАВА СВЕМОГУЋИ  ЦАР,  ПОБЕДНИК  НАД  АДОМ ИСУС ХРИСТОС. Царство Његово је Црква која војује против начала и власти и кнежева таме овога света, против духова злобе поднебесне, који на лукав начин чине организовано царство и војују крајње искусно, умно, вешто и снажно против свих људи, јер су добро изучили страсти и наклоности људи. Један човек не може сам да се бори; па и велика заједница, али без Главе - Христа - ништа не може да учини против таквих непријатеља - лукавих, мудрих, стално будних, који изванредно познају вештину свог ратовања. Хришћанину православцу неопходна је снажна подршка одозго, од Бога и светих ратника Христових, који су победили непријатеље    спасења силом благодати Христове, као и од земне Цркве Православне, од пастира и учитеља, затим - од заједничке молитве и Светих Тајни. Таква помоћница човеку - хришћанину у борби против видивих и невидивих непријатеља и јесте Црква Христова, којој, милошћу    Божјој,    и    ми   припадамо.    КАТОЛИЦИ    СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату".

 А ево како дубоко и прецизно Свети и праведни Јован указује на први узрок зла у римокатоличком папизму:

 „Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле - лажни догмати, одатле - дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле - разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције; одатле - унакажавање догмата; одатле - фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле - устајање на познање Божје (II Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за већу славу Божју."

 „Папе и паписти су се тако погордили и понели да су умислили   да   критикују   самога   Христа,   Саму   Ипостасну Премудрост Божју и (под изговором развоја догмата) у својој гордости, тако далеко дошли да су променили неке од Његових речи, заповести и установа, које не смеју бити промењене до краја света и века, например, реч о Духу Светом, заповест о Чаши Пречисте Крви Његове, Које су лишили мирјане, ни у шта не рачунајући речи апостола Павла: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође" (I Кор. 11, 26); уместо квасног хлеба користе пресан".

 Та гордост и јесте извор безмерног фанатизма и убиствене мржње према свима који мисле друкчије, оних особина којима се папизам прославио током своје историје:

 „Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства - то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: „Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)"?

 Ево до чега је код римокатолика довела замена Христа папом:

 „Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а на за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажи и лукавства".

 У нашој православној Цркви, по мишљењу светог праведног Јована, чак и само богослужење нам стално напомиње наше духовно јединство са заједничком за све нас хришћане главом, Христом, што је потпуно нарушено код римокатолика и код протестаната, који су унаказили саму идеју Цркве.

Свети Јован вели:

 „Приликом сваког богослужења, домаћег, личног или заједничког, духовном погледу православног хришћанина јавља се идеја, мисао о једном духовном телу, које је тело Христа, стуб и тврђава истине, чија је Глава сами Христос Бог.

Црква Христова састоји се од три поколења - небеског, земног и преисподњег, зато света земаљска Црква свакодневно, као поколење земаљско, заступа пред Својом Главом и моли за опроштај греха оних који су умрли у вери и покајању да буду примљени у Царство Небеско - и као посреднике свог заступништва призива чланове Цркве Небеске и Саму началницу духовног назидања Цркве - Мајку Божју, да њиховим молитвама Господ покрије грехе њихове и да их не лиши Царства Небеског.

Нама, на земљи живећим припадницима Цркве Божје, врло је утешно да верујемо, да знамо и да се надамо да се духовна Мати наша, Света Црква, непрестано и даноноћно моли за нас, да се ми увек налазимо под Благодатном заштитом Самога Господа, Богомајке, Светих Ангела, Претече и свих светих. Код католика глава Цркве је папа, човек који греши (мада је неправилно проглашен непогрешивим) и, као такав допустио је много погрешака у Цркви Христовој, и самим делима таквим се показао, и сами појам о Цркви Божојој унаказио и оковао духовну слободу и савест хришћана - католика, излажући у исто време неправедном хуљењу и одбојности католика Православну Цркву, стуб и тврђаву истине. Код протестаната - Немаца и англиканаца - сасвим је изопачен појам Цркве, јер код њих нема благодатног законитог свештенства, нема Светих Тајни, осим крштења,   и   нема   (најважнијег)   причешћа   Тела   и   Крви Христове; нема поколења небеског - Цркве небеске: не признају свеце; нема поколења преисподњих - не признају покојне и не моле  се  за  њих,  сматрајући  то  ненужним.   Слава  Цркви Православној! Слава Христу Богу - Најсветијој Глави, јединој Глави Цркве Божје на земљи! Слава Богу у Тројици, што ми нисмо похулили на Бога, нисмо признали и не признајемо за главу свете Цркве грешног човека!"

 А ево како је свети праведни Јован Кронштатски гледао на све који не припадају Православној Цркви:

 „Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносним и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге.

 „Шта показује чин обраћења из разних вера и вероисповести и присаједињења Православној Цркви? Неопходност напуштања лажних вера и вероисповести, одрицање од заблуда, исповедање Истините Вере и покајање за све претходне грехе, обећање Богу да се чува и чврсто исповеда вера непорочна, да се чува од греха и да се живи у врлинама."

 Ево јасне и категоричке осуде сада тако модерног „екуменизма", коју је изнео Свети Јован Кронштатски. Тај екуменизам је већ захватио све помесне православне Цркве. Ето силног и одлучног одговора свим „екуменистима", који под видом тобожње „хришћанске љубави" пропагирају истовредност и равноправност свих вера и конфесија!

 У закључку би требало да наведемо, као једну очиту и добру илустрацију речи Светог Јована Кронштатског о „духу лажи" у римокатоличком папизму, повест о томе како су римокатолички жупници и фратри клеветали Светог Јована да је он, тобож, прешао у католицизам, па се тек онда прославио својом прозорљивошћу и чудима. Та клевета, без обзира на сву своју бесмисленост, понављала се и касније. Године 1932. у граду Вилну, у језуитском часопису „Ка сједињењу", неки жупник Семјацки није се постидео да напише следеће: „Отац Јован Кронштатски је учинио много чуда док је био католик, али, кад се одрекао католицизма, сила чудотворства га је оставила".

Ето како на ту фантастичну измишљотину одговара сам свети праведни Јован у својој беседи изговореној у граду Витебску, у цркви Светих Петра и Павла, 7. априла 1906:

 „Веома сам желео, драги оци, браћо и сестре, да се са вама попричам овде, у вашем граду и храму, на славу Божју и наше Свете, беспорочне вере и Цркве, и на утврђење ваше на спасоносном путу. Зашто сам нарочито желео да причам с вама? Ево зашто: Живећи и служећи у Кронштату као свештеник ево већ педесет и прву годину, у последње време почео сам да примам много писама из западног пољског краја, нарочито гродњенске и вилненске области, која су писана, да тако кажем, у крвавим сузама, са горким жалбама на католичке патере, и њихове сараднике, лаике - католике, на прогоне православних с њихове стране и принуђавање православних, путем сваковрсног насиља, да пређу у католицизам, при чему патери без икаквог зазора савести клевећу мене да сам тобож прешао у католичку веру, да је и сам цар тобож постао католик и да свима заповеда да примају католичку веру. Тако несавесно клеветајући мене и цара, католици су многе православне сељаке принудили да приме католичку веру и наметнули им веру туђу. То ли је дух Христов? Не доказују ли тако патери да католичка вера у себи нема животне силе која покорава ум, срце и вољу човека да јој добровољно следи, и то да њени следбеници правомислеће људе привлаче само насиљем и обманом?

Драги оци и браћо! Ви знате моје чврсто пребивање и служење у Цркви Православној већ педесет година; знате, можда, и моју свагдашњу ревност за праву веру, знате за моје многобројне списе на славу Бога и Цркве Православне, и за многобројна знамења силе Божје, које се нису јавила само над православнима, него и над католицима и лутеранима, па чак и над Јеврејима и мухамеданцима, када су се они с вером обраћали посредништву мојих молитава. О томе сведоче новинске хронике и нелажни, праведни искази очевидаца. Сада сведочим и ја пред свима вама и пред Свевидећим Богом да и до сада не оскудевају код нас чуда исцелења. Значи ли то да је вера православна - мртва вера, као што клевећу католици? Не сведочи ли она стално о својој животности и спасоносности, о својој Богоугодности?

Не желим да за сведока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната целом образованом свету. Још је свеж спомен на злосрећну унију у XVII веку код нас у Русији: свежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали правослаавне храмове у западном крају; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније. И то кад? Кад је католицима дата пуна слобода, слобода, наравно, не ради прогона Православља и православних, него ради узајамног мирног, братског живеља са православним суграђанима.

На почетку сам навео речи Апостола Павла о Цркви, као Телу Исуса Христа, и о Христу, као Глави Цркве, која је „пуноћа Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1,23).

Ми чврсто верујемо у ту једну Главу Цркве, и другу, видиву, главу, не можемо признати непогрешивом, јер се немогу служити два господара. Сасвим нам је довољна једна Глава, свеправедна, свевидећа, свемогућа, свеиспуњавајућа (пунота Онога Који све испуњава у свему). Та Глава управља нама, штити нас, крепи у вери Духом Светим, свештенодејствује, просвећује, спасава, води савршенству.

А ако хоће да виде славне и богопријатне плодове вере наше православне, укажимо нашим непријатељима на мноштво небеских орлова, који су са наше земље узлетели на небо, ка самом Сунцу Правде, на све наше свеце старе и нове, који су се прославили равноангелним животом, нетрулежношћу моштију и безбројним чудесима.

Закључићу тиме да се истина наше православне вере састоји у њој самој, у самој бити њеној, у њој је „да", у њој самој је -„Амин"."

 За све оне који је свештенство поштују нашег новојављеног угодника Божјег, светог праведног оца Јована Кронштатског, горенаведена сведочанства више су него довољна, поготову што се њихова истинитост и уверљивост потврђују самим животом и непристрасном историјом.

Какво поверење после њих ми можемо имати према, на лажи утемељеном и лажју прожетом, римокатоличком папизму, док се он одлучно и свенародно не одрекне од своје погубне лажи и за човекову душу погибељних људских заблуда?

Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и безакоња (2 Кор. 6,14)?

Једини правилан пут у наше лукаво, сваком лажју и обманом испуњено време, је пут који нам показује наш велики праведник:

 „Бори се против сваког зла, тренутно га уништавај, војуј против њега оружјем свете вере датим ти од Бога, оружјем Божанске правде и мудрости, молитвом, побожношћу, крстом, храброшћу, преданошћу и верношћу!"

       (Из проповеди светог Јована Кронштатског 30. августа 1906.)

      Архиепископ Џорданвилски Аверкије (Из часописа „Санкт-петербуршке епархијске новости", бр. 13/1994.)

 Са руског:

 Владимир Димитријевић

    Преузето из књиге „Истина је једна: Свети Оци о римокатолицизму“стр.171-178

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Jovan_Kronstatski_i_papizam.htm

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.