Опростимо – али не заборавимо!

Неће се свако спасити,

 који говори: Господе, Господе!

Осуђујући злочин у Јасеновцу, кардинал Бозанић је између осталог рекао: „Католичка црква никад у томе и у таквим злочинима није учествовала, нити их је подстрекивала и подржавала. Због тога нисмо дошли овамо ради расправљања и полемисања. Не долазимо изнијети – иако то од нас неки и даље траже – извињења, оправдања, изјашњавања или неке политичке ставове.“(http://borbazaveru.info/content/view/1477/33/)

 *  *  *

У јулу 1935. год. склопљен је између Југославије и Ватикана споразум о Конкордату. Српска Православна Црква, на челу са Св. Владиком Николајем, енергично се супроставила овом споразуму, па је његова ратификација (потврда) дуго одлагана.

Папа Пије Једанаести је просто побеснео на вест, да је Конкордат остао неодобрен и да је доживео потпуну капитулацију пред хијерархијом Српске Православне Цркве. У говору на ватиканском конзисторијуму, крајем 1937.г. папа се и на то питање осврнуо, о чему је извештавао Оservatore Romano: Доћи ће дан – рекла је “његова светост“ – иако о томе не жели да говори, али је о томе сасвим сигуран, када ће бити не мало оних, који ће јако зажалити што нису широкогрудо и великодушно уствари примили једно добро, које је намесник Исуса Криста нудио њиховој земљи. Не само црквену и верску него и социјалну и политичку сигурност.

 Са овим речима Папе Пија Једанаестог потпуно се солидарисала и фашистичка штампа – La Tribuna, 17. децембра 1937.г.: Речи Папе, уколико су изражавале један бол, нису биле упућене југословеснкој влади, којој је он дао особито признање, јер је код ње наишао на добру вољу, његове речи су уствари циљале на непомирљивост уистину бедне Правослане Цркве, која није знала да се уздигне на висину истинског патриотизма, него је сасвим потчинила интересе своје земље, својим личним интересима и својој традиционалној тесногрудости, што се тиче идеја.

Језива стварност и догађаји из 1941.г. и даљих година показују, како су ове две значајне претње биле заповед хрватском клерикализму, и какве су биле инструкције и инспирације за његово деловање, до појаве Независне Државе Хрватске.

 Дан након проглашења НДХ, Радио Загреб позивао је загребчане да свечано и срдачно дочекају немачку војску и следе даље инструкције које ће преко радија бити емитоване. Народу изван Загреба поручило се, да се одмах обрате у своје жупне уреде где ће од својих свећеника добити упуте за даљи рад. То је најочигледнији знак, да се целокупна црквена институција у Хрватској ставила у службу новог створеног стања, да су црквене институције, првенствено жупни уреди, постали инструменат усташког система и усташке НДХ, очигледно раније припремљени за такав догађај.

Главни усташки штаб врло добро је знао да се може потпуно уздати у највећи део римокатоличког свештенства и користити га као проверену организациону инфраструктуру.

На католички Ускрс је у загребачкој катедрали, надбискуп Степинац, пред масом света благословио Славка Кватерника, 16. априла је званично посетио Павелића, а онда је у бискупским дворима приредио свечани банкет тек пристиглим усташким емигрантима. Овим је надбискуп Степинац показао пут којим ће се кретати његова делатност за време усташког режима. Он је НДХ уистину дочекао и примио као један од својих сањаних идеала.

Степинчевим примером иду и остали поглавари, па тако и сарајевски надбискуп Др. Иван Шарић, који је сваки јавни наступ користио да потврди нераскидиво јединство Римокатоличке цркве и усташког покрета, да пропагандно поткрепи клерофашистичку страховладу и њене злочине, махом према српском народу.

Павелић му је редовно узвраћао ласкавим комплиментима и с још већим жаром приступао свом кољачком послу. Шарић није нашао ни једну реч опомене ни саветовања да се тај крволочни бес заустави.

Напротив, његово јавно иступање и залагање за усташки покрет, као и његово благосиљање и величање усташких вођа, био је уствари један посредни подстрекач за све оне бројне злочине, који су се већ дотад десили, а који ће се из дана у дан током четири крваве године множити у бесконачност.

Усташким режимом јавно се одушевљавао и сплитски бискуп Др. Квирин Бонефачић, а учествовао је здушно у свим усташким манифестацијама и претворио црквене проповедаонице у политичке трибине. Залагао се и за колективно кажњавање четничких и партизанских породица, и достављао полицији спискове сумњивих особа, тј. фамилије бандита, како је иначе он називао Србе.

Верност и оданост Павелићу и усхићење усташком влашћу изражавали су и хварски бискуп Михо Пушић, крчки бискуп Др. Јосип Сребрнич, сењски бискуп Виктор Бурић. Заносне и сентиментално окићене поздраве Павелићу упућивао је и ђаковачки бискуп Др. Антун Акшамовић, дајући истовремено пример своме клеру како треба да се служи НДХ, како да јој се у свим њеним настојањима помогне. У ту сврху требало је ангажовати и олтаре и проповедаоницу.

За сву своју проповед и делатност имали су благослов Ватикана, јер када је и Ватикан јавно и отворено подржао Павелића, никаквих дилема више није било у погледу папине замисли, да под окупацијом успостављена Хрватска представља истурени бастион католичанства и да с њене територије треба елиминисати православне.

СА РЕЧИ НА ДЕЛА –

Синхронизација црквене и државне власти НДХ у спровођењу геноцида

Примери масовних злочина, које су римокатолички свештеници извршили над Србима – безбројни су. Тако је у срезовима Нашице, Славонска Пожега и Подравска Слатина најозлоглашенији био фра Сидоније Шалц. Учитељ Петар Ковачевић из Балевице, сведочи о томе да су сва зла Срби поднели од стране католичких свештеника преко усташа, и говори: „Сви су Срби под наужаснијим терором прешли на католичку јединоспасавајућу веру. Од свих свећеника громовник у нашем срезу (Нашичком) био је патер Сидоније Шалц. Он је најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Одвели су га из стана у пола ноћи и искасапили га – одрезали нос, језик, огулили браду, распорили стомак и замотали цријева око врата.“

Фра Вјекослав Филиповић је предњачио у злочинима над Србима бањалучког краја. Од многих сведока, преносимо изјаву Ђорђа Гајића о једном случају: „ 8. фебруара 1942.г. једна група загребачких усташа, под вођством фратра именом Филиповића, из самостана Петрићевца крај Бања Луке, отишла је у српско село Раковица – рудник крај Бања Луке. У овом селу радили су у руднику Срби радници заједно са радницима католицима и муслиманима. Фратар усташа Филиповић, одмах је одвојио Србе, те их истодобно, на лицу мјеста у руднику, дао по усташама убити. Усташе су ове раднике убили крамповима. Тада су овде побијена 52 радника Србина. Послије тога, под вођством фратра Филиповића, усташе су отишле у село Дракулићи, одакле потичу радници рудари, и убили око 1.500 Срба – људи, жена и дјеце.“

Сведочећи о истим догађајима, учитељица Добрила Мартиновић износи додатни податак: „Врхунац дивљаштва предатавља покољ шездесеторо дјеце, коју су затекли у школи и сјекли им главе пред очима учитељице, која је од претрпљеног ужаса полудјела. Улазак усташа у село Раковац и касније у Дракулиће, фра Вјекослав Филиповић је пропратио покличем: „Убијајте, а ја ћу вас разрјешити гријеха!“

Фра Мирослав Мајсторовић половином 1942.год. постао је заповедник усташког концентрационог логора Јасеновац. Сви садистички инстикти једне монструозне личности овде су се развили до најстраховитијих заноса. Логораш Ђорђе Милиша, каже за фра Мајсторовића да је дуго времена био главни извршитељ масовних клања у Градини. „Облачио би навечер неку чудну зеленкасту кабаницу, извршавао клања, и тек ујутру другог дана враћао се сав крвав. Као римокатоличком свештенику, њему је највише одговарало да обавља најкрвавији посао убијања маљем, клања ножем и дављења заточеника Јасеновца и Градишке. Са рукама запрљаним још топлом крвљу својих жртава, он је подјељивао опрост од гријеха својим сурадницима у клању. Помагали су му фратри Брекало, Матковић и Бркљанић, од којих се за фра Звонка Брекала, говорило да би требало саставити читаве књиге да би се описали сви његови чудовишни злочини. Ти фратри зликовци, какве свијет не памти нису заборавили да у две-три недеље једанпут служе мису. Њихова вера и њихов олтар су били монструозни и кољачки.“

Када је после рата суђено фра Мајсторовићу, он је и пред судом многе злочине признао и сведочио о њима: „У Градини убијало се маљем и то тако да би жртва морала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљем по глави одстрага. Осим тога се убијало стрељањем и клањем. Кад су се вршиле ликвидације жена и девојака, знам да су се над млађима вршила силовања. За моје вријеме, по мом рачуну ликвидирано је у логору Јасеновац 20.000 – 30.000 заточеника за само четири месеца.“

Фрањевац Срећко Перић руководио је покољима у Ливањском срезу. Он је прије покоља, једне недеље са олатара у цркви Горици, сакупљеним Хрватима наредио да започну покољ Срба са ријечима: „Браћо, Хрвати, идите и кољите све Србе. Најпре закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите дођите к мени у цркву, где ћу вас исповједити, па ће вам сви греси бити опроштени!“ После тога је започео покољ. Упоредо су пљачкали и палили српске куће и домове. У Ливањском срезу нису Срби нагоњени да пређу на римокатоличку веру, јер су били осуђени на покољ сви до једнога. До 20. августа 1941.г. убијено и поклано је у Ливањском срезу око 5.600 мушкараца, жена и деце. Овај монструм фра Перић, имао је за помоћнике и све фратре из самостана, њих око двадесет. Сведоци ових злочина усташких фратара из самостана Горица су Марија Богуновић и Љубо Црногорац из Челебића, који додају: „Усташка руља, силовала је жене, резала им дојке, старцима сјекла руке и ноге, вадили очи, а малој дјеци одрубљивали главе и бацали их у крило мајкама.“

Фра Вјекослав Шимић био је највећи усташки злочинац у Книнском срезу. За њим није много заостајао ни фра Петар Берковић. Сличним злочиначким подвизима истицали су се фра Алојзије Ћосић из Котор Вароши, фра Анте Кларић из Трамошнице, фра Мило Иловача из Високог и др.                

Забележено је да се фра Анте Кларић са црквене проповедаонице обраћао својим верницима овим речима: „Ви сте бабе, и треба да обучете сукње, јер нисте до сад убили ни једног Србина. Ми немамо оружја ни ножева и треба да их кујемо од старих коса и српова, тако да гдје год видите Србина – закољите га!“Није нимало заостајао за својом злочиначком сабраћом ни гвардијан самостана у Чунтићу, фра Частимир Херман.

Широм НДХ било је преко две хиљаде истакнутих усташа из редова римокатоличког свештенства разних хијерархијских нивоа, који су непосредно убијали, организовали покоље или их пропагандно подупирали. У свему томе су учествовале и милосрдне или часне сестре скоро свих редова и заједница. Масовни покољи православних Срба у НДХ били су толико многобројни, да се мало ко освртао на блаже облике прогона, као што су хапшења, пребијања, пљачкања, протеривања и насилна покатоличавања.

   Бискуп Акшамовић је најревносније проводио прозелитистичку политику превођења православаца у источној Славонији, па је издао и службени налог да се српске православне цркве преузимају и претварају у римокатоличке. Исти сценарио свих ових монструозних злочина дешавао се и у срезу Коњичком, Имотској Крајини, Травничком крају у Сплиту, Дубровнику, Макарској и широм НДХ.

Издвојићемо још један пример од многобројних. Фра Владо Билобрк, који је организовао више покоља Срба око Метковића и Опузена, чак и оних који су претходно покатоличени, прочуо се следећом изјавом: „Има неких кукавица који кажу да не ваља нагонити Србе да се прекрсте и да није људски убијати. Ја вам, међутим, тврдим другачије. Прелазити на католичку вјеру, мора се, јер друга вјера не смије постојати, а нити ће ма тко остати жив, тко неће католичке вјере. Људе убијати није грехота, него морамо све поубијати што нам смета и потпуно очистити нашу земљу!“

У скоро свим херцеговачким злочинима над Србима учествовали су римокатолички свештеници са истом вером и идејом њиховог сабрата фра Билобрка.

Масовном покрштавању увек је претходио масовни покољ. А било је и масовног покоља покрштених, са идејом “душебрижних“, да не спашавају животе жртава, већ њихове душе.

Вапај за спас НДХ

Кад се већ почео наслућивати исход Другог светског рата, 18. маја 1943.год., надбискуп Др Алојзије Степинац, пише папи Пију Дванестом премеморију (писмо), у којем папу моли, да се заложи свим својим угледом да се НДХ одржи. Јер кад би нестало ове клерофашистичке творевине, пропао би овај велики резултат обраћања са православља на католицизам, како он каже, 240.000 Срба! И управо у тој чињеници лежи и сва суштина заједничких интереса Римске курије, хрватског епископата и усташтва у вези са католичењем – похрваћивањем православних Срба.

У том писму Степинац посебно потенцира следеће ставове: „Напредовање источне шизме у католичке редове, пријети данас с пуном озбиљношћу да постигне своје мрачне циљеве. Побједа великосрпске идеје значила би уништење католицизма на сјеверозападном Балкану, у држави Хрватској. Валови ортодоксног и офанзивног бизантизма ударали би и о границе Италије, док се до сада разбијају у Хрватско предзиђе.

Свети оче, данас су очи читавог човјечанства, које крвари из хиљаду рана, управљене у вас као онога, који је по узвишеном значењу свога имена донио бједном људском роду оно што му треба – небески мир. Носећи мир свијету, мислите, свети оче, на хрватски народ, увјек веран Кристу и Вама. Млада хрватска држава, настала у страшним и тежим приликама, него било која друга држава за више вјекова, борећи се очајно за свој опстанак, показује примјер у свакој пригоди да жели остати вјерна својим католичким традицијама. Обратно, губитком или судбоносним сужавањима, било би овде уништено не само 240.000 обраћених  са српско-православне вјере, него и цијело католичко становништво ових подручја са свим његовим црквама и самостанима. Напредак католицизма уско је везан за напредак хрватске државе.

Препоручујем Вашој очинској скрби и Вашим молитвама нашу НДХ, увјек најоданији надбискуп и митрополит загребачки.“

То је био период стварања расистичко-усташке НДХ а истодобно и један овчињак са једним пастиром – па ма и помоћу Јасеновца и осталих конц-логора. Томе су клерофашистима помогли једнако усташе као и окупатор, сва апаратура модерне инквизиције, какву није сањао ни садист, велики инквизитор Торквемада.

 * * *

Сав материјал узет је из капиталне студије Виктора Новака о хрватском клерикализму. Проф. Др. Виктор Новак, један од највећих хрватских научника двадесетог века, у Загребу је 1948.г., објавио књигу МАГНУМ КРИМЕН – Пола века клерикализма у Хрватској. Аутор је као врсни историчар својевремено био и научни сарадник Ватиканског архива, претходно интелектуално стасавши као убеђени католик, али дубоко разочаран и потресен доминацијом клерофашизма у цркви којој је припадао. Одмах по изласку, интелектуална јавност је Новакову књигу прећуткивала, да би она убрзо била повлачена из књижарских излога и спаљивана – системски гурана у заборав.

 * * *

Проповедајући у Лесковцу, новембра 1937. год. Свети Владика Николај је између осталог рекао:

"Ми нигде нисмо видели да је неки папа радио нешто за нашу државу, а видели смо га увек на страни наших непријатеља. Није овде у питању само Конкордат, него и рушење наше државе у Југославији... Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један црногорски владика признао папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем."

Молитвама Светих јасеновачких мученика, сачувај, Боже, све оне које, због Тебе и Вере Православне, гоне незнабошци, безбожници и јеретици. Опомени их се, посети их, укрепи, утеши и силом Твојом, подај им ускоро избављење и слободу. Просветли светлошћу Твога познања оне који, заслепљени убиственим јересима, одступише од Православне Вере, и приведи их Твојој Светој апостолској Цркви.

Амин

Б Р А Т С Т В О

Православне Народне Хришћанске Заједнице

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ И ЖИВОТВОРНОГ КРСТА ГОСПОДЊЕГ

(при храму Покрова Пресвете Богородице)

Епархија ваљевска

новембар, 2010. год.