header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Георгије Металинос: Унија - маска и лице Штампај Е-пошта
понедељак, 13 октобар 2008

         1. Бог као Господар историје
 
         Падом "реалног социјализма", то јест државног остварења марксистичког комунизма, неки су почели да говоре о "крају историје", о свршетку идеолошких расправа. Али распламсавањем национализма и религиозног фанатизма идеолошке расправе су једино промениле свој садржај и усмерење.
       
         Најгоре у свему овоме је то, да су се приликом наглих промена на територији Источне Европе, појавиле поново старе супротности које су неки безумни аматери сматрали прошлошћу и нечим што је за свагда изгубљено.
 
        Исти тај осећај је доминирао и у области међухришћанских односа где је преовладала једна неоснована и зато неоправдана еуфорија код групе "мирољубивих" ујединитеља који су изгледа веровали да смо путем "теолошког дијалога" ушли у нову епоху истинског јединства и суштинске, међухришћанске љубави. Овакав оптимистички дух је посебно владао у нашим односима са "римокатоличком црквом", наравно изражено дговарајућим терминима (сестра, "Латинска црква", "старији брат папа"), до те мере да занесеним екуменистима познаваоци реалног стања, који позивају на обазривост, изгледају као присталице средњевековног духа и непријатељима љубави и мира.


         Али, Бог је Господ историје! Бог Отаца наших Бог је, не само Љубави - и то љубави оних који будући ван љубави, о љубави говоре - но и Бог Истине, Бог, Који ради нашег покајања и спасења открива помисли срца наших (Лк. 2, 35) и осветљава трагичност у којој се наше биће налази.
 
         Збивања која су у Источној Европи следила "перестројку" истовремено су открила и улогу Ватикана у наше време. Наиме, откривено је његово лице, у суштини непромењено, као и циљеви и намере. Ту је и његово мешање на Балкану до те мере да поткопава и силно игнорише наша национална права, и није без разлога довео до беса грчки народ који се и нехотице подсетио на старију анти-грчку политику папске државе. Тако се сазнало да теолошки дијалог не само да није променио став Ватикана, већ супротно, као што се и показало, помаже остварењу његових циљева.

         Мешање Ватикана у догађаје у Источној Европи и на Балкану и његово - религиозном мантијом добро прикривено ширење, свестрано је откривено и обелодањено у светској штампи и осталим средствима јавног обавештавања, тако да у то не треба више сумњати. 

У целокупној овој делатности, доминира један израз који је с једне стране подстакао радозналост оних који не знају, а с друге стране огорчио оне који добро познају ствари и суштину Ватикана. Ради се о појму "унија".

Није мало код нас оних који нису знали не само такву делатност, већ ни само име. И то због чињенице да је у нашој земљи њој пружена могућност да слободно делује, могућност која има исте димензије као и у земљама Источне Европе и Средњег Истока.

Ми ћемо даље покушати да објаснимо суштину уније као и деловање Ватикана кроз њу. Нећемо се много задржавати у излагању чињеница или њиховој анализи. Циљ нам је дијагноза проблема кроз саме догађаје, и то не само у садашњем, него и у вечној перспективи.

Овде је неопходно нагласити чињеницу да су се између два светска рата, унијом бавили не само грчко јавно мнење него и правосуђе, о чему се свако може обавестити из литературе. Али њено садашње поновно појављивање, и то у доба нашег теолошког дијалога са римокатолицима отвара једну веома интересантну перспективу кроз коју се може поново оценити и сам теолошки дијалог, али и његов циљ.

2. Унија

Када се говори о унији, подразумева се религиозно-политички систем који је измислио папизам у циљу западњачког утицаја на нелатински Исток, тј. духовно-политичко потчињавање папској власти. Израз је везан за политику ширења папизма, која је најбоље изражена у европском феудализму. Тај феудализам преко ватиканске државе сачувао се до данас.

Наравно, треба разликовати неколико историјских фаза у развитку уније. И то због тога што још пре овог одређеног система постоји намера и покушај потчињавања Истока - посебно Православље - папи, у оквиру сталне тежње Латинске цркве после њеног одвајања и отцепљења од православног Истока.

Тамо где директно латинизирање изгледа немогуће, папизам примењује унијатске методе које постају ефикасан начин за потчињавање нечијег трајања и слободе. Овакав покрет ка ширењу папске власти назван је унијом или унијатством. Појам долази од латинске речи "unio" = уједињење, али тек у Пољској 1596. г. овај појам је добио званично име "unia". У прво време се користио као израз уједињења, општења са папом, али и назив за одређени део православне Цркве који је саборно одлучио не да потпуно призна папизам, него само папу као врховну духовну власт. Они су и даље сачували своје литургијске и остале обичаје. Тако су "православни унијати" давали утисак континуитета и даље привржености свом националном оквиру.

Задржавање "источног" или "византијског стила", објашњава и њихове остале називе: "византијски стил", "грчки стил", "гркокатолици". Али најреалнији је назив "источни римокатолици", јер унијати су у суштини поштоваоци папе, они прихватају целокупно његово учење и посебно оне догмате на којима се заснива радикална разлика папизма од Православља.

Само споља и формално кроз одежде (одевање) својих клирика и источним обичајима (" стилом"), они остављају лажни утисак да су остали Православни. Због тога се с правом називају "сједињени римокатолици", "унијати".

3. Историјски оквири

Идеја развијања и ширења на православном Истоку папске катедре везана је за франачки утицај против православног Запада који представља сталну опасност за народе који су остали верни Ново-Римском Цариградском Царству, и за православне патријархе Истока: Цариград, Александрију, Антиохију, Јерусалим.

После отцепљења западне патријаршије (Старог Рима) од Истока, франачка власт која је запосела Рим, настоји да непрестано одржава њихове међусобне сукобе користећи папску катедру против царства Новог Рима.

Покоравање Западне Европе од стране Франака трајало је од 7. до 11. века. Потчињавање Запада допринело је смењивању римских епископа грчког порекла, нове папе су све биле Франци. Док су рецимо епископи на истоку понекад имали улогу националног вође (етнарх) и бранили народ спасавајући на тај начин јединство и идентитет, епископи на Западу су постали оруђе освајачке силе и део франачког феудализма, омражени од народа, као што је показала и Француска револуција (1789), која је почела, не само као против-феудална него и против-папска.

Овај одлучујући утицај Франака на одвајање западног Хришћанства види се донекле и у делима западне историографије. Још од 7. века почиње раскол међу Готима (Германи) који су у почетку били аријанци, а касније су само по имену постали православни. У Шпанији су Визиготи примили и додатак "филиокве" у Символ вере. Они су, такође први, почели да римске епископе замењују готским и тако је прво укинута (654) римска власт. Исто ће учинити и Франци све док не освоје и саму римску катедру (између 1009 и 1046).

Покорени традиционални Римљани (Ромеји, Византинци) су честим побунама покушавали да сачувају своје везе са Цариградом. Чак су склопили савез и са Арапима против Франака и Визигота јер су се одлучили за мање опасно решење. Али је тај савез оборио Карло Мартел (Чекић), деда Карла Великог у боју код Поатјеа (732) и Провигије (739). Од свега овога у школским уџбеницима је остала превара, да се овим биткама Европа спасла од Арабљана (Сарацена). У суштини су Франци покорили Ромеје, и одвојили Стари Рим од Новог Рима. Њихов чврст циљ је био прекид јединства источних и западних Римљана. За постизање тог циља, користили су Цркву и њену теологију.

Системом феудализма, заснованом на тлачењу, схоластичком теологијом (што је одбацивање Светих Отаца) и папском катедром постигли су покоравање западних Римљана.

Осуђивање Седмог Васељенског сабора (сабор у Франкфурту 794. г.) и догматизацијом филиоквеа (Св. Дух не происходи само од Оца - према Јн. 15,26, већ и од Сина) дошло је 809. год. у Ахену до осуђивања источних Ромеја као јеретика. Због тога су престали да православну Источну државу називају Римска, а њене грађане Ромејима (Римљанима), јер ови називи подразумевају православце и њихову државу. Тако су Источно царство назвали Грчком, а грађане Грцима што се код њих изједначило са појмом јеретика.

Оваквим процесом, а углавном помоћу схоластичке теологије дошло је до отцепљења хришћанског Запада, то јест губљења црквене духовности и предуслова црквене теологије (чистота, просвећење, обожење). На све то је утицало и отуђење монашког живота од својих корена, који је иначе носилац црквеног предања. Манастири су претворени у монашке, војничке редове, који су увек били или на страни папе или цара.

Теорија о папи, која се развила у 11. веку (папа Григорије VII:" Папа је апсолутни господар светске цркве", "господар света") постала је основа европског апсолутизма, што је истовремено довело до отуђења и саме цркве на Западу.

Удаљен од пророчанског, апостолског и светоотачког предања, папа се упорно борио за световну власт (од краја 11. века до краја 14. века) да би се на крају његова катедра претворила у световну (овосветску) моћ-државу (папска држава) уз, наравно, све познате последице. Тако је световни карактер црквено узакоњен, то јест постао је догма и добио спасењски карактер. Од тог момента све делатности папске римске катедре имају политички карактер који је прикривен црквеном мантијом. Папа ће постати политички владар и настојаће да прошири своју власт. Због тога и само признавање папе од стране неких православних значи не само црквено, него и политичко покоравање.

Унија, као метод и начин покоравања, везана је са намером ширења старог, франачког Рима. Та намера се састоји у ширењу и подметању папског првенства власти. Зато није ни мало чудна констатација да се унија као идеја родила и развила упоредо са инквизицијом.

Показало се да су унија и инквизиција два плода папско-франачког духа. Дело инквизиције било је јачање папске власти у границама франачког Запада, док дело уније јесте ширење религиозно-политичког утицаја папске власти на Истоку. Инквизиција је настојала да одстрани оне који се нису покоравали папској власти, унија пак настоји да латинизира оне који су одбијали власт римског папе на Истоку. Због тога се на Истоку говори, када се неко покорава папи путем латинизације или уније, да се "полатинио". Унија историјски иде упоредо са инквизицијом. То значи да једна осветљава другу.

4. Постанак инквизиције

Пораст папске моћи и уздизање теократско-папоцезаристичког система (9-12 век), довело је до суморне мржње против неистомишљеника Латинске "цркве" и гоњења људи масовно окарактерисаних као јеретици. Од таквог покушаја њиховог елиминисања рођен је страшни суд инквизиције (изворно, појам значи: пажљиву потрагу за кривцем). Почеци инквизиције налазе се у доба Карла Великог и његових наследника (9. век), али је њен рад препуштен цркви. Они који су се супротстављали папско-франачкој власти, немилосрдно су клани као непријатељи државе.

Наравно, није потпуно јасно да ли је од почетка "црква" учествовала у оваквим злочинима, али што се тиче каснијег времена, нема потребе постављати овакво питање. Мешање латинске "цркве" у извршење казне мора да је почело веома рано, јер освајањем епископске катедре старог Рима од Франака (11. век), папе и епископи, сви из војних редова (као што су били и игумани манастира) и чланови франачке феудалне јерархије, своју мисију су изједначавали са очувањем интереса Франачке државе.

Папска инквизиторска служба названа је "sanctum officium". Тако је инквизиција потпала под власт папа, а управитељи су били епископи или посебни делегати, али су убрзо постављени посебни инквизитори (францискани или доминиканци).

Већ је напоменуто да је инквизиција претеча француске (1789) и бољшевичке (1917) револуције и злочина фашизма и папизма.

Црквено успостављање инквизиције почело је постепено за време папе Инокентија III (1198-1216), у годинама 1205,1206,1212 као и на IV латеранском сабору 1215. Довршено је 1233. за време папе Григорија IX. Од папе Инокентија IV (1243-1254) успостављено је и употребљавање мучења (1252). Деловање инквизиције продирало је у Италију, јужну Француску, Шпанију - где год је било староседелачког, негда ромејског, становништва. Било је мање инквизиције у Енглеској и Немачкој. Систематски су гоњени Јудеји, мухамеданци, "јеретици" (то јест хришћани Ромеји) и касније и протестанти. Инквизиција се бринула и за њихов "повратак" папизму.

5. Постанак уније

Мишљење да постанак уније пада у 13. век данас је прихваћено од свих. Овакво мишљење заснива се на правилном ставу да треба разликовати схватање те идеје и њено постепено остварење до тренутка када израз унија већ означава одређену хришћанску заједницу источних хришћана уједињених са Римом.

Према једном скоро невероватном мишљењу, први унијати јављају се у Византији и после раскола (1054) и названи су "латиномислећи". Али, ако се унијатске заједнице јављају тек од 16. века као плод прозелитизма Рима, онда није тачно да је унијатска идеја толико млада. Према М. Гедеону, идеја уније јавља се пре 1204. год, али унијати постају заједница за време цара Михаила VIII Палеолога (после 1274. г.) Чињеница је, међутим, да ратници IV крсташког рата, после пада Цариграда (1204), развијају идеју уније и покушавају да је остваре.

Према историчару архимандриту Василију Стефанидису, идеја уније се први пут јавља на IV Латеранском сабору (1215). Папа Инокентије III, снажна али световног карактера личност, духовни је отац уније и инквизиције, пошто је он ове две заокружио "црквеним" признањем. Мало пре тога (1204), пао је Цариград под франачке крсташе, уз благослов и подстицање самог папе. Оно што нису постигли моћ оружја и снажна латинизација, покушала је да оствари унија као механизам преваре међу православним источним хришћанима, као "тројански коњ". Текст канона о унији гласи: "Ако на једном простору живе разни народи са различитим језиком и црквеним обредом (ritus), епископ нека изабере достојне мужеве, који ће за сваку нацију вршити Литургију на њеном језику и обреду". Према професору Ј. Кармирису истог духа је и була папе Инокентија IV (1243-1254) из 1254. г. којом су опет признати обичаји источних хришћана, али са циљем да се постепено укину и потпуно латинизују. Први истински унијати су они из Византије који су потписали и прихватили лажни сабор Флорентинске уније (1439), оставивши себе у обмани да су задржали свој континуитет и православну традицију. Овде треба напоменути да унија није само средство папизма за његов лакши продор, већ представља и оправдање неких поунијаћених који избегавају оптужбу да су издали веру својих отаца. Они прикривају одбацивање предања и националности тобожњим очувањем спољашњих форми.

Унија је у свом историјском примењивању везана са догматским минимализмом. Наиме, оно што је Рим тражио, јесте прихватање папских догмата (првенство и непогрешивост), што значи и признавање установе папе која представља апсолутну основу изградње папизма. И само је то довољно да се види колико је далеко од тога да папизам буде црква. Наравно, као што је већ речено, унијати на крају потврђују све догмате Латинске цркве, и остају само формално-спољашње везани са православним предањем.

За папизам је душеспасоносно ако неко призна папу, што је још један показатељ његове анти-црквености. И још једна црта која код унијата преовладава јесте и чињеница да, док латинско свештенство живи целибатно, унијатским свештеницима бива дозвољено да се жене да би се тако потпомогло унијаћење.

Уместо закључка:

Инквизиција је везана са принципом непогрешивости папске власти који је догматски утемељен од врхунског схоластичара средњег века Томе Аквинског (1274). Основа папске непогрешивости лежи у франачком тумачењу и употреби учења блаженог Августина о предодређењу (предестинација) у световне политичке сврхе. Идеја уније произилази из захтева наметања другог основног папског догмата, првенства власти у хришћанском свету. Конкретније и живље то постаје у 16. веку кад се десило нешто што је имало огроман значај: настанак протестантизма (1517). Зато папизам тражи ослонац на Истоку да би уравнотежио своје поразе на Западу.

6. Унијати и хришћански Исток

Унија није нити може се сматрати као "тело" које стоји између Православља и папизма. Она је део папизма који се састоји од само географски "источних" хришћана који се целим бићем налазе у телу Латинске цркве. Веома успешно се за њих, као и за протестанте употребљава израз " запад према истоку". Једина њихова заједничка ствар са Православљем јесте њихов "обред", иако су толико ван духа нашег да из самог вршења Евхаристије може се констатовати обим њиховог отуђења од православне литургијске праксе. Унијати, као неправи хришћани, само имитирају православне.

Унија увек остаје, према православној патријарашкој окружници из 1838. г. "тајни метод и тамно оруђе којим они варају оне који су лаковерни и осетљиви на папизам". Унија и папизам се поклапају. Унијати подржавају папску институцију са већим фанатизмом него римокатолици. Међу овим последњим има и неких који успевају да се ослободе "папског мистицизма", који се нарочито налазе у нижим слојевима и врше неку критику папе (на пример у Латинској Америци). Али унијати везују свој опстанак са папском институцијом и зато се показују као најмоћнији папски подржаваоци. Због тога док је у старо време Рим са задовољством прихватао - чак и помагао потајно присаједињење унијата, данас одлаже њихову коначну латинизацију и чак потпомаже њихов самостални опстанак.

Данас су унијати приморани да задржавају религиозне обичаје своје земље, Грци Грчке, Сирци Сирије, и тако даље, тобож у име "саборности цркве", то јест папизма који се на овај начин јавља као светска "сила".

За православне вернике старијих времена, док су још духовни рефлекси функционисали нормалније, била је заједничка свест да су унијати отцепљени од православног тела у потпуности. Зато до 19., века народ, али и учени теолози нису Латине и унијате називали римокатолицима већ католицима, као превод италијанске речи catolico, и "папистима". С друге стране, православни народ препознавао је тачно значење израза "ромеј" и "католичански" (саборан), што значи "православан". Што се тиче њихове суштине, Св. Марко Ефески (1444) назвао их је "грколатини". Ширењем екуменизма дошло је и до неслоге у употреби терминологије, тако да је опет потребно ствари разјаснити.

Унија у одговарајућем историјском тренутку поклапала се са политичким намерама папске државе (до 1929) и Ватикана (као географски смањене папске државе), али и од Рима зависних или са Римом сарађујућих римокатолика, владара и влада. Зато њено присуство и улога није увек чисто религиозна, него и религиозно-политичка. Чак и онда када се унијати не мешају отворено у интриге, и само њихово присуство олакшава остваривање политичких циљева папизма и његових савезника. Тако нису неоправдано назвали унију "опсадна справа".

Од првог момента практичне примене идеје уније и настанка унијатских општина, таква делатност је потпала под надзор и усмеравање реда језуита, који су били доследан слуга папске власти, ако је дозвољено рећи - "ударна песница" папизма. Тај ред је основан 1540. г. у Паризу и под своју власт је преузео "Sacra congregatio de propaganda fidei” (1622) под коју је потпала и унија. Као одељење тог "congregatio" основан је "Congregatio pro ecclesia orientale", који од 1917. г. је самостална организација за унапређење папске пропаганде на Истоку. У тој организацији на крају је припала унија све до данас. Својом зависношћу од језуита унија је постала њихова "мрежа" за унапређење интереса Рима. Као жртва уније и језуита, мученички је погубљен васељенски патријарх Кирило I Лукарис (+1638), јер се супротставио њиховим циљевима. Наравно, није он био једина њихова жртва од православних на Истоку.

Папа Григорије XIII основао је (1577) у Риму грчки Колегијум Светог Атанасија, теолошки факултет за образовање пропагандиста уније који би деловали на територији Отоманског царства, где се говорило грчким језиком, као и у областима које су држали Млечани. Студенти су после дипломирања потписивали булу покорности папи и тако су постајали фанатични бранитељи папе и проповедници потчињавања православних хришћана Риму. Њихово деловање је било погубно за православне. Они су први употребљавали народни језик у својим уџбеницима и тако стицали велике успехе. Због тога је и Васељенска патријаршија, верна својој етнархијској улози, употребила исти начин да би општила са народом.

Али деловање уније није се само ограничило на употребу духовних средстава. Употребљавано је и насилно проповедање, тамо где је и државна власт била пријатељски наклоњена папи. То се десило у Пољској крајем 16. века. Пољски краљ Сигмунд III (1587-1632) постао је оруђе језуита, Посевина и Скарга и унијата. Као римокатолик ставио је у први план своје пријатељство са папом да би остварио своје политичке планове у Европи. Он је насилно наметнуо унију пољским православцима, а исто тако и православном становништву у Литванији и на Украјини после унијатског сабора у Брест-Литовску (1596). Свака побуна је гушена силом од стране Латина и унијатског свештенства и следило је мноштво убистава. На том сабору скоро сви епископи су потписали унију и тако су милиони православних силом постали унијати. Они који су остали у својој вери били су прогоњени.

Истовремено се унија проширила у Рутинију (Карпатска Русија) (1646), Словачку (1649), Трансилванију (1698/99) и тамо где је било православних заједница (Србија, Албанија, Бугарска, Грузија, Васељенска патријаршија, Грчка).

Ратни сукоб између Русије у 17. веку и Пољске имао је чисто верски карактер, јер циљ папизма и уније био је удар на руског цара, "заштитника православља", и онемогућавање даљег ширења протестантизма.

Папизам је преко уније раширен и на Средњем Истоку коришћењем помесне неслоге црквених група, као и необразованости свештенства и страдања народа. Преко уније се нудила "заштита" од стране европских сила, као и комплетно пастирско, просветио и економско организовање. Интересантно је то да се у државама са којима Ватикан има дипломатске односе или конкордате, аутоматски реорганизује и ојачава унија и њено деловање. Унија, као и све јереси и пропаганде, за средство свог ширења и јачања користи " каритативну делатност" и "хуманитарну помоћ", јер је то најлакши начин да се преваре не само прости људи.

У последња четири века унија је веома активна и у дохалкидонским црквама на Истоку (Етиопија, Јерменија, Копти, Малабарска, Сирско-јаковитска). Она је продрла и у Асирско-несторијанску цркву тако да је створена халдејско-католичка црква Средњег Истока која има своје вернике у Ираку, Сирији, Либану, Турској, Израелу, Египту, Француској, Сједињеним Америчким Државама. У Сирији је 1724. г. основан Унијатско-мелхитско-католички патријархат међу Мелхитима, то јест од православаца који су остали верни византијском цару (Мелхити, од "мелех", цар). Власт тог патријархата простире се данас до Европе, Америке и Аустралије.

У најновијим збивањима на простору Источне Европе, а посебно у бившем Совјетском Савезу, Ватикан се постарао да новостворене празнине попуни помоћу уније. Оживљавање уније потпомагано је широком пропагандом да су и унијати били жртве комунистичког режима и да су и они својим отпором допринели паду "реалног социјализма". Чињеница је да су и унијати, као и православни и остали хришћани имали своје жртве од 1917. г. до перестројке. Али се смишљено ћути о сарадњи унијата са нацистима и издаји отаџбине за време Другог светског рата, што је изазвало гњев и мржњу Ј. В. Стаљина и његове акције против њих.

Велики терет одбране Совјетског Савеза од нацистичких група пао је управо на православне, док су унијати због конкордата из 1933. г. између Хитлера и папе Пија XI, примали окупаторе-нацисте у источно-европске земље као пријатеље и савезнике. Стаљин се њима осветио на тај начин што их је сабором у Лвову (март 1946) приморао да се на Украјини уједине са Руском Православном Црквом. Али у потресима везаним за перестројку, унијати Украјине су се поново појавили и подстрекавањем из Ватикана силом поставили своје захтеве, проузроковавши за православне неподношљиво стање, вршећи чак и убиства. На тај начин су још једном унијати показали своју мржњу против православља и своју, са стране подржавану, улогу. Овде се очигледно ради о одређеним мерама Ватикана који је охрабрио унијате, и на тај начин силно утицао на политичке процесе.

Опште познато је да водећу улогу има папа и његова курија из Рима. Тако Ватикан наставља своју вечну политику против непокорног православља, користећи при том као страшно и доследно оружје фанатизовану унију. Данас је више него очигледно мешање Ватикана у политичка збивања и кризу на Балкану (Хрватска, Македонија, Босна и Херцеговина, Албанија) где се примењују исте методе.

Римокатоличко становништво и унија раде на остварењу папских наредби наметањем спремних унијатских решења за ове територије, а посебно за такозвану "Македонију". На тај начин он ради, и овог пута, тајно и издајнички против Јелинства и бори се против његових права.

Познато је да папа ради на унијаћењу јерархије Скопске цркве обећавши јој уздизање на ранг Патријаршије. Овакво уздизање Скопске цркве представља директну провокацију и напад на Цркву у Грчкој, Бугарској и Србији. Ако се то оствари, Скопље ће искористити ту прилику за остварење својих политичких циљева, посебно на штету Грчке чије сужавање заправо и жели.

Тако папа и Ватикан поново откривају своју мржњу против грчког народа која се, чим се укаже прилика безобзирно испољава. Византијски унијати и њихови савремени истомишљеници опет су се преварили. Ватикан никад неће да буде искрен пријатељ Грчке. То се види и из самих чињеница

7. Унија у Грчкој

Када се говори о Грчкој мисли се на грчку државу (после 1830), јер већ током ропства (турског и млетачког) унијати су, иако неорганизовани, активно радили на историјском грчком простору под турском и млетачком влашћу.

Као што је пре напоменуто, студенти Колегијума Св. Атанасија у Риму су интензивно радили на унијаћењу међу својим сународницима истог језика. Језуити који су помагали у овој акцији јављају се чак и у Цариграду од 1583. и помоћу својих метода (новац, књиге, политичка заштита) постали су опасни за "Ромејску Етнархију" која је била одговорна за цео "милет" - православне хришћане Балкана и Мале Азије. Као потврда рада унијата на "нашем Истоку" могу се навести реакције црквених поглавара и посебно патријараха против ње. Деловање уније на Истоку био је повод за сазивање Сабора 1722. г. у Цариграду на коме су учествовали патријарси из Цариграда - Јеремија III, Антиохије - Атанасије III, Јерусалима - Хрисант. Сабор је својом Окружном посланицом православном народу осудио унију и обавестио о опасности њеног деловања на Истоку.

На исти начин је поступао и Васељенски патријарх Григорије VI 1838. г. што показује да опасност није престала да постоји. У Окружној посланици унијати су названи "вуцима у овчијој кожи", лукавим и преварантима, указујући на њихов мрачни рад, посебно у Сирији, Египту и Палестини.

После Кримског рата почела је криза унијата у Бугарској, провинцији Ромејске Епархије, криза која се осталим факторима (панславизам) је довела до Бугарског раскола 1870. г. и оснивања Бугарског егзархата 1872. г. Али године 1887. Васељенска Патријаршија је осудила илегалну делатност унијата својом Окружном посланицом.

После 1897. г. почиње на Истоку деловање француских монаха асумпциониста, изасланика папе Лава XIII. Њихове вође су били познати научници Л. Петир и Ј. Паргуар, који су својим мешањем у пропаганду умањили своју значајну вредност у науци. Монаси асумпционисти су штитили унијате у Бугарској и пропагирали унију у Цариграду и у Тракији. Наредбом папе Бенедикта XIII, латински свештеници су у православним одеждама служили у храмовима католичких школа у Цариграду ради пропагирања уније. Тако је Васељенски патријарх Јоаким III морао да изда нову Окружницу против унијата и римске пропаганде (24. март 1907).

Помоћу ових фратара, који су се слободно кретали обучени у одећу православних (свештеника), јавља се прва општина организованих грчких унијата 1907. г. Ученик пропагатора, доминиканца Јахинта Марангоса био је свештеник Исаија Пападопулос, који је деловао у Цариграду а касније је позван и у Рим где је посвећен за епископа Грацијановог града. Већ 1877. го. постао је римокатолик. Његов помоћник био је Георгије Халавазис са острва Сироса, од родитеља римокатолика. Студирао је на универзитету Колегијуму у Риму и 1907. г. рукоположен је за ђакона, и презвитера, и бискупа. Послат је у Цариград где је радио на унијаћењу. Такав његов рад је добро ценио папа Бенедикт па га је 1920. г. посветио за титуларног епископа Теодоруполиса. Он, као и његови сарадници, посебно су се посветили грчкој омладини кроз образовање. Стотинама младих Грка је дат отров папске уније. Чак су основали и женски монашки ред "грчких сестара" под именом "Богородица Присноблажена", а сестре монахиње су носиле мантије православних, да би неприметније радиле за своје циљеве.

У грчкој држави Свети синод са митрополитом Теоклитом Првим Атинским издао је Окружнииу 1903. г. у којој је истакнута опасност појаве агената уније у Грчкој. Унијатска пропаганда није до 1922. г. била организована у Грчкој. Али августа месеца те године, после малоазијског рата, Георгије Халавазис преместио је свој центар из Цариграда у Атину, у предграђе Ираклион, где је основао школу, а монашки женски ред премештен је на острво Наксос. Настављена је њихова "каритативна" делатност у Атини, показујући велику креативност на социјалном пољу, а посебно међу избеглицама.

Халавазиса је чак и грчка држава признала пошто му је дала и орден за заслуге. То није само учврстило њихово присуство у Грчкој, него је ојачало и самопоуздање да је њихова делатност подржана и дозвољена од власти. Слично су своје заводе организовали и протестантски мисионари из 19. века који су радили под заштитом грчких власти.

Образовну делатност унијата су пропагирале "госпође и госпођице племства".

Међутим, Грчка Црква није оставила свој народ у незнању. Као прво званично реаговање сматра се посланица Светог синода упућена Министарству за црквена питања и јавно образовање 1924. г., за време архиепископа Хризостома Првог (Пападопулос). Свети синод је протествовао због неодговорности Државе и захтевао да се затворе унијатски храм и све њихове установе, јер помажу латинску пропаганду у грчкој држави. Био је већ познат папин непријатељски став у време малоазијског рата, као и пре тога у Првом светском рату, 7. априла 1925. г. архиепископ је издао Окружницу против унијата која је изазвала реаговање Георгија Халавазиса. Следила је преписка између архиепископа и њега после 1926. г. где је Атински архиепископ Хризостом, иначе професор универзитета и историчар, снажно и храбро објаснио унијатски проблем у Грчкој, и истакао духовну и политичку опасност за грчки народ. Он се нажалост није бавио суштином проблема папизма и његовим еклисијалним карактером.

Проблемом унијата бавио се грчки парламент (1929), али без решења. После сталних и непрестаних протеста грчких свештеника, дошло је до двеју судских одлука. Одлука Апелационог суда Атине (1930) и Врховног суда Ареопага (1931) којим је унијатима забрањено да носе одело (одежде) православног свештеника, да би се избегло мешање унијата и православних свештеника. Међутим, унијати никада нису поштовали ову одлуку суда. Насупрот, унија се раширила и међу Грцима и осталим православним (по Европи и Америци) и утицала, због дијаспоре, на унутрашњу рањивост државе и њен став према папизму и његовим плановима.

8. Која је реална опасност?

Знајући да је мали број унијата у Грчкој (има их неколико хиљада), ствара се утисак да они не представљају опасност за Грчку. То је аргуменат самих грчких унијата и њихових бранитеља. Али, збивања у државама Источне Европе (Украјина, Чехословачка, Румунија) су показала да и само постојање уније представља велику опасност.

Проучавањем дугорочне делатности уније на православном Истоку, види се да је патријаршијски сабор из 1838. г. оправдано назвао унијате "вуцима грабљивим, погубним, у оделу оваца, који кољу немилосрдно душе оваца, за које је Христос умро".

Истина, догодило се много, тајно и јавно, штете у односу на јелинство и цело православље од стране унијата и због њихове сарадње са папом. Многи преварени привидним миром у односу на Ватикан, веровали су да је све само тужна прошлост. Али је дошло до нових злочина унијата у Источној Европи и непријатељског става Ватикана према Грчкој по питању "Македоније", што је показало да ништа се до сада није променило од ранијих намера Ватикана против православног Истока. Средњовековни начин мишљења у Ватикану функционише до данас, јер се никада није ни променио. Ватикан функционише као световна (светска) сила-држава. Његове империјалистичке тенденције су пораст његовог утицаја и његова стална и чврста тежња у постизању тог циља који користи унију као послушно оруђе. Та опасност од уније може се видети у неколико смерова: унијатски дух ствара атмосферу и свест јаничара. У свакој генерацији ствара своје јаничаре који су најопаснији непријатељи својих сународника, спремни да учине све. Током дугог ропства нашег народа, јаничари нису били само потурчењаци, они који су се усаглашавали са непријатељима са Истока, били су то и полатињени, они који су сарађивали са још опаснијим непријатељем, папом.

Свети Косма Етолски систематизовао је учење наших светитеља (Св. Фотија, Григорија Паламе, Марка Ефеског) и тумачио ставове, "антиенотика" (противника уније) који су се између двеју несрећа, определили за мање опасну, то јест за турско ропство. Пошто се унијати осећају као латински јаничари, налазе се у веома тешком положају и зато су трагична (несрећна) бића. Они се осећају да су без куће и отаџбине, јер у суштини не припадају нигде, искоришћени су као оруђе у рукама опасних непријатеља њиховог рода. Ово ми је и лично признао један унијат Грк. Али та њихова јаничарска убеђења представљају и опасност за наш род. Они су у сваком тренутку спремни да сарађују на сваком плану против Грчке, насупрот њихове тврдње да се осећају као Грци. Слично су тврдили и "латиномислећи" и "јаничари" из времена турског ропства, а ми данас врло добро знамо да ли су говорили истину.

Папски елеменат, с којим без сумње рачунају грчки унијати, никада није био пријатељски расположен према Јелинизму, нити је подржавао грчке националне интересе. Увек је био у сагласности са својим центром, Ватиканом, или Римом, а у циљу оспоравања грчких намера. Исти овакав став имали су и у областима под млетачком окупацијом као и турском. Они не само да су се противили грчком националном устанку 1821. г., него су се борили против, чак подржавајући турске интересе. Исто су покушали и 1920-1922. г. у време Малоазијског рата између Турске и Грчке. Ватикан је пред чињеницом јачања Васељенске патријаршије подстицао Французе да помогау Турцима. Ватикан је изјавио да је боље на крову Свете Софије у Цариграду видети турски полумесец, него грчки крст, и више је желео "муслиманску неодговорност него православни фанатизам".

Својим ћутањем унијати су одобравали овакав против-грчки покрет као "грчки".

Римокатолици и унијати имали су (и имају) свест да су "држава у држави", нарочито после склапања дипломатских односа Грчке са Ватиканом (1979). Због свега овога, и у доба њихове заштите од Француза, а и касније, не престају да буду спремни да у сваком моменту функционишу као " пета колона", што представља директну опасност за грчке националне интересе. Зато једино са сажаљењем се може гледати на грко-паписте и посебно Грке унијате.

Када се буду отворили архиви који се односе на Кипарски проблем (1974), показаће се наследност у непријатељском ставу Ватикана, мада и садашњи подаци указују на овакав став у потпуности.

Желео бих, и то искрено кажем, да ови моји судови о "грчкој" свести католика и унијата буду нереални, погрешна оцена. И спреман сам да опозовем све ово што сам на основу историјских доказа изнео, ако католици и унијати одговоре директно на следећа питања:

1) Да ли Грци унијати имају у себи грчку храброст да одмах захтевају од Ватикана да их прими у "римокатоличку цркву" укидајући на тај начин њихову трагичну и чудовишну улогу? Нека то почне из Грчке (нестанак уније), да би се на тај начин почела нова епоха у односима између Православља и римокатолицизма.

2) У случају да Ватикан одбије овакав предлог, јесу ли спремни да се врате Православљу путем канонског процеса (исповедање, миропомазање, и тако даље)?

3) Ако се узме нестабилно стање на Балкану и мешање Ватикана уз католичке силе (на пример у Хрватској), да ли су унијати спремни у случају, не дај Боже, ширења рата да се боре на страни Грчке против католичких сила?

4) Исто велику опасност представља притисак који трпи православна пунота због саме чињенице постојања уније. То због тога што се стално рекламира једна одређени облик, узор, модел уније, који знатно помаже том покрету. Што се тиче Ватикана, за њега има више разлога да унија постоји, јер може да је користи у постизању својих политичко-социјалних циљева, као што и чини у земљама Источне Европе. С друге стране, постоји један видљиви узорак уједињења Православља са папизмом, који ствара лажан утисак да се уједињење остварује и без напуштања Православља. Ово је пропагирао већ папа Павле VI, указујући на пример Украјине и уздизањем њеног унијатског архиепископа у ранг кардинала. Иначе, већ је речено како Ватикан схвата уједињење. Ватикан не жели сједињење "у истини" пророчког апостолског и светоотачког предања, него "међусобно признање". По што се Ватикан понаша као држава, изгубио је сваку осетљивост по питању вере, насупрот изјавама његових теолога.

5) Постоји и друга страна, најзначајнија, која се може увидети само онда када је православно убеђење здраво и развијено. То је духовно-сотириолошка (спасењска) страна. Унија постоји само зато да би довела до директног или индиректног прихватања папизма, који је најзначајније отуђење од Хришћанства кроз све векове. (Протестантизам је производ папизма као и сва политичко-социјална збивања на Западу). Када је Блажени Отац Јустин (Поповић) изједначавао историјски пад папе (папизам) са падом Адама и Јуде, ову истину је хтео да нагласи: потпуну дехришћанизацију папизма, као остварење апсолутизма и тоталитаризма.

Оваква изопачења која се отеловљавају у папске догмате, што се нас православних тиче, представљају увек озбиљна одступања од спаситељне истине, и одбацује се осуђена као пад и грех. Али у папизму су овакви ставови уздизани на ниво догмата вере који су исходни за спасење. (Може ли уопште постојати Латинска црква без папе?) То на крају крајева значи да се оваплоћење Бога-Логоса остварило да би се на свету утврдио папизам и посвећивао тоталитаризам са свим својим последицама. Постоји ли већа хула од ове?

Признање папизма значи напуштање истине Христове, одрицање живота у Духу Светом и претварање Хришћанства у овосветску идеологију која се гуши у овосветском духу и у жеђи за влашћу.

          Међутим, Хришћанство овакво какво је сачувано у личностима наших Светитеља, јесте исцељење човека кроз очишћење срца од страсти, и ума од помисли, тако да човек може да прими "наитије" (светлост) Светог Духа и постигне обожење, прослављање целог бића у нествореној светотројичној благодати. Ако се ова перспектива изгуби и овакав циљ промени, онда више не постоји Хришћанство-Православље! Јер приликом човекове борбе за обожење мења се и човекова околина, и ствара се могућност остварења оне љубави несебичне која је темељ аутентичне хришћанске заједнице.

         Историја нас учи да је напуштање и губљење те традиције и код нас православних потпомагано или проузроковано под утицајем измењеног западног хришћанства на наш живот у претходним вековима. Иначе, увек је био веома снажан и значајан утицај опадања западне цивилизације и културе на православне народе.

Из свега овога мислим да се може видети докле може да доведе признање уније као метод уједињења са папизмом. У томе се губи свака слобода и самосвојност за православне а тиме и могућност да се преко дијалога (разговора) помогне западном хришћанству да поново открије своју изгубљену православну прошлост. То може да буде са православне стране једини циљ теолошког дијалога, а никада "међусобно признање". Јер, какво је признање потребно православљу од стране папизма? То је исто као да Господ Христос тражи признање од Велијара (2. Кор 6,15). 

Унија, насупрот тога помаже очувању папског отуђења и приказивање папизма као аутентичне цркве с којом сви морамо се ујединити ради нашег спасења. Тако унија постаје двоструко штетна и опасна: прво, за нелатинско Хришћанство, јер га води у духовни безизлаз, а друго, за само латинско хришћанство, јер га спречава да схвати свој пад и затражи, као и блудни син, повратак Истини.

9. Оправдана ћутња Ватикана

Оно што је заиста изазовно јесте ћутање Ватикана на захтеве православних и не само њих, него и својих кругова, за укидањем уније. Лично сматрам као искрену изјаву представника унијата у Грчкој на ТВ (телевизији) да је њихова жеља укидање уније. Сваки частан човек предложио би исто. Још од времена Другог ватиканског концила постављене су многе примедбе на рачун даљег постојања унијатства као институције, и то у ово доба међухришћанског дијалога са Латинском црквом, и након бројних уступања православне стране у име дијалога, у знак добре воље. Свеправославна је била жеља за укидање уније, јер она спречава дијалог и штети међусобним односима. Наглашено је да постојање уније и њеног и даље деловање, доводи до реакција које представљају претњу и за европско јединство, за које се изгледа много интересује папа.

          Осим протеста од стране православних, имамо и протесте угледних римокатоличких теолога, који су изгледа искрено и часно сачували слободу изражавања. Теолог Ив Конгар назвао је унију "карикатуром и озбиљном препреком за уједињење". Изврстан истраживач монашке традиције професор Луис Бујер назвао је унију "лукавством" додавши: "Не можемо узети византијску литургију а да не узмемо цело византијско Хришћанство", мислећи вероватно на православље. Исти став имају и други (Г. Вундерле, П. Венгер). Али, она која је озбиљно увидела опасност од уније, и много пута затражила њено укидање, јесте Грчка православна црква. Али Ватикан ћути!

Други Ватикански концил је назван сабор "уједињења", јер је главна његова тенденција била приближавање хришћана Истока и Запада. Овај концил не само да није укинуо унију, већ насупрот, "Декретом о источним католичким црквама", оснажио је унију и реорганизовао је за наставак њене улоге у православним и источно-хришћанским срединама. Подстакао је литургијско општење са "диференцираним" од Рима и тиме остварио још већу претњу са православље. Проглашење унијатских представника Украјине и Румуније за кардинале имало је за једини циљ појачавање улоге уније у кризним деловима Европе. Зато је велика грешка православних што су прихватили присуство унијата у теолошком дијалогу са Римокатоличком црквом, и ако се та ствар покрива одговарајућим изјавама. Што се овога тиче, требало би да смо ми православни непоколебиви пред безобзирношћу наших саговорника.

          Настојање Ватикана да у дијалогу учествују и унијати, уствари открива његове праве намере и непроменљивост његове тактике. Али, нажалост поменуте реакције и жалбе нису саслушане, и остали смо у илузијама. Оно што тада није било објављено, Бог је објавио приликом против-православних и против-грчких поступака Ватикана.

         Требало би да буду угрожена наша национална права да бисмо схватили колику је већ штету у Ватикан нанео православним народима.

          Иако са закашњењем, православна страна се потрудила да поправи своју прву грешку када је Ватикан за време "перестројке" употребио своје средњовековно оружје против православља. Тако је одлуком Комисије за дијалог са православнима, Ватикан у Бечу (јануар 1990) одбацио унију као "модел уједињења" и осудио прозелитизам и његово деловање и поново је у први план ставио питање укидање уније. Сви православни су заједничком одлуком у јуну 1990. г. одложили дијалог са Ватиканом док се не реши проблем уније. Децембра 1991. г. митрополит Италије, Спиридон у име Васељенске патријаршије на сабору епископа Европе у Риму, пред самим папом је осудио "препород" и деловање унијата у Источној Европи. И нови Васељенски патријарх Вартоломеј у поздраву папској делегацији приликом престоног празника Светог Андреја (30. новембра 1991) храбро је говорио у име свих православних о опасности, не само одлагања него и укидања теолошког дијалога, ако унија настави са својим деловањем.

         Након свега овога било је очекивано да папа и Ватикан одговоре. Али то се није десило. Поставља се питање: Зашто? Зашто Ватикан рачуна са постојањем и деловањем уније у свом походу на Источну Европу? Зашто је папа затражио преко свог нунција од Руске владе да призна једнакост унијата са Руском Православном Црквом, а за узврат његово посредовање код Европске уније за пружање економске помоћи Русији? Зашто, дакле папа инсистира и игнорише православље и то са ароганцијом? Осим познате дрскости папизма, да ли можда постоји и посебан разлог? Одговор је позитиван.

         10. Како објаснити упорност папе?

         Метод уније је по великом папском писцу Рејмонд Жанин-у "најлакши начин и најефикаснији" покоравања папи. Најбољи метод "приступа шизматика папи".

         Посебно данас, унија је папи потребна, јер данас су актуелне опет његове политичко-економске тенденције. Постојање уније даје ауторитативност папи јер она остварује потчињавање хришћанског Истока папизму и остављају лажан утисак саборности и светског карактера. Они који познају историју папизма и његове односе са Истоком, могу да схвате да изнад било којих економских користи, најважније је за папизам признање од стране православних папског првенства власти. Унијати испуњавају овакав захтев и истовремено подржавају папизам више него сама паполатрија која се гаји на Западу као нека врста папског мистицизма ("папа нас воли", "има нас у свом срцу", "нема цркве без папе" и тако даље, што се може чути у папофилским круговима Запада).

         Дакле, верујемо да је истинита констатација политичких коментатора и политичких научника да папа употребљава Источну Европу као основу за јачање и раст свог ауторитета на Западу, у Европској унији. Видели смо много пута да за папу у самој Европи много значи да буде признат од стране православних. Унија дакле ствара западном човеку овакав лажни утисак. Тако се оснажује папски ауторитет у Европи.

         Оваква тенденција Ватикана напоменута је између осталог и у Financial Times од 24. децембра 1991. г.: "папа се нада да ће имати користи од пада комунизма", јер је његов циљ да се призна као "водећа религиозна владајућа сила у Новој Европи". Тако се може и објаснити папски захтев да на заједнички европски новац буде стављен папин лик! Данашњи унијатски "препород" је нека врста религиозног колонијализма.

         Унија, углавном у Источној Европи и Средњем Истоку је чврста и организована и зато јача према локалном становништву, обећава могућности за освајачке походе. И ови папски планови као и његови тајни договори са Сједињеним Америчким Државама за "заједничко искоришћавање" народа бившег реалног социјализма, већ су постали познати и у штампи. Ватикан покушава да прикрије своје мане, искористивши све што је негативно код помесних православних народа. Зато је унијатским владарима дао приоритет. Унијатски епископи у Украјини и Румунији већ су постали кардинали, али се стално повећава број папских унијатских епископа у Источној Европи, који имају мало или нимало верника.

          Услед оваквих догађаја, лако се може увидети претња која се зачела и против Грчке. Иначе, папизам је вековима искоришћавао Словене против Византије. Довољно је навести само један пример да би се показао континуитет папизма што се тиче уније. У 17. веку је живео и деловао велики гонитељ Јосафат Кунцевич. Године 1623. он је наредио да се гробови православних ископавају и мошти бацају псима за храну. Сам он учествовао је у терористичким акцијама против православаца. У једној од њих, убио га је један православац. Папа Пије IX га је 1867. г. назвао "врлинским човеком". Папа Павле VI1963. г. пренео је његове кости у крипту Св. Петра у Рим, а данашњи папа Јован Павле II назвао га је "апостолом...јединства" и "племенитом личношћу".

Ватикан се с друге стране плаши сарадње и јединства православних на Балкану. Тако се изједначује са другим силама које тамо улажу своје интересе и одређују своје границе утицаја. Развијена је осовина сарадње између влада Немачке – Аустрије - Хрватске - Италије – Ватикана – Бугарске - Турске, која се бори против друге осовине, Енглеска – САД - Француска - Русија.

         Зато је смешна тврдња римокатоличког званичног лица у Грчкој да унијати воле папу и њему припадају у границама хришћанске демократске слободе. Али нису слободни да са папом сарађују против својих сународника. И то чине оставши и даље унијати. Ако они заиста воле папу, нека постану римокатолици.

          Ми православни смо спремни да отпочнемо искрен дијалог са римокатолицима, али никако са унијатима. Као што су и наши Оци за време ропства учинили и нису могли да разговарају са "латиномислећим" или "јаничарима". Јер овакав разговор је по природи немогућ.

          Могло би се поставити питање: Зар сам папа неће дијалог са православнима? Наш одговор? Папа - то је његов метод - употребљава дијалог као и у прошлости за своје интересе. Зато се стално говори о "међусобном признању", а не о "уједињењу у истини". Зато и Ватикан тражи да се у дијалогу разговара "о ономе што уједињује" а не "о ономе шта раздваја". Чврсто је становиште Цркве, да се дијалог са јересима заснива на разлици, одступању од спасавајуће вере, јер та одступања онемогућавају спасење и обожење.

Овај је јединствени метод Васељенских сабора. Црква као Православље никада не узима веру као идеологију за разговоре (ни данашњи "идеолошки компромис" у области политичких идеологија), него као медицински-терапијски метод који само може да излечи и спасе човека.

          Ватикан је до 1989. г. користио не само унију него и православне у источним земљама ради свог продора на Исток и своју антикомунистичку политику. Мада су православни у неким земљама као што је Пољска и Чехословачка, осећали - као што признају - притисак од папе и уније, тако да су се обраћали Совјетском Савезу против овог антикомунизма.

          Само ми, споља и безбрижно, смо гледали спор између папизма и комунизма као победу Хришћанства, не знајући да се борба водила за преовладавање папизма, а не Хришћанства. Од 1989. г. православље није више потребно Ватикану (док оно остаје православље), јер оне користи које тражи може добити у директном договору са људима перестројке (видети посету М. Горбачова Ватикану 1989. г.) и преко дипломатских канала с циљем да ојача свој утицај на рачун православља.

         У том плану Ватикан користи унију и увек примењује исту политику према православљу. Док је православље немоћно, он пружа своју руку помоћи да би га потчинило. Док је православље снажно, Ватикан чини све што може да га уништи, јер православље је одрицање папизма.

         У својим плановима против православља Ватикан се ослања и на сукобе који су букнули међу православнима (национализам)... Још се ослања на оне познате унијате који су у сржи унијати... Ватикан на крају користи наше грешке и поделе, а још више неактивност наше самосвести.

11. Не треба се дезоријентисати!

Потребно је да буде јасно да наш проблем није унија. Унија је трагична марионета у рукама Ватикана који држи конце. Проблем се мора сконцентрисати у самој природи папизма. Да ли је папизам црква? Ово питање је недавно поставио блажени архиепископ атински Серафим приликом празника Св. Фотија Великог (6. фебруар 1992) професорима теологије на Универзитету. Шта је у суштини Ватикан који представља другу страну Римокатоличке "цркве" са којом смо у дијалогу?

Ватикан или "Света столица" је држава. Његова површина је 0,44 км2, а број становника 1000 људи, углавном Италијана и Швајцараца. Има своју заставу жуто-црне боје са грбом. Независна је држава. У прошлости је папска држава била већа. Данашње државне границе Ватикана су постављене 11. фебруара 1929. г. по договору између папе Пија XI и Мусолинија. На челу државе Ватикан је вођа Римокатоличке "цркве", то јест сам папа. Иста личност је носилац и религиозне и политичке власти (теократија).

Дакле, папа је данас политичко-религиозни вођа што показује његова титула: "епископ Рима, викар (заменик) Исуса Христа, наследник апостола Петра, највиша глава светске цркве, западни патријарх, председавајући Италије, архиепископ и митрополит римске епархије, владар државе Ватикан, врховни учитељ, законодавац, судија, управитељ". Ове папске титуле су установљене и у употреби су.

Папска држава има своју гарду (војску), затвор, новац, судове, министарства, дипломате, радио-телевизијске медије, новинску агенцију, новине, резиденцију и на крају своје банке.

Дакле, папизам се може сматрати црквом? Већ Св. Атанасије Велики помаже нам да објективно размотримо то питање. Аријанци су у његово време скоро православно веровали, али су сматрали да је Син (и Св. Дух) створење. Зато Св. Атанасије саветује православнима да их не превари спољашњи изглед (одело, служба, организација) и иако их сматрају за хришћане, већ аријанске бесоимене. Они немају Духа Светог. Јер, "где је Црква, тамо је и Дух Свети (благодат)", према Св. Иринеју.

Блажени отац Јустин (Поповић) убраја папизам у најновији "европски аријанизам". Архиепископ 18. века, Евгеније Вулгарис, признаје да је папизам изгубио своје еклисиолошке претпоставке и нема истините светитеље. И као што кажу велики теолози данашњег времена, папизам признаје Васељенске саборе, али је изгубио њихове светоотачке и старо-новозаветне предиспозиције (духовност, исцелитељски карактер догмата). Папски догмати немају основу у Светом Писму и његовом континуитету, то јест светоотачкој теологији због тога што су плодови схоластике.

И сада оно најважније. Питају неки: Да ли је римокатолицизам осуђен као јерес од васељенског сабора? Одговор је позитиван. Цариградски сабор из 879. г. за време патријарха Фотија је за православне Осми Васељенски сабор (Ј. Кармирис, Ј. Романидис) као што и исихастички сабора 14. века (1341,1347,135.) су Девети Васељенски сабор православља. Не може бити ниједног Сабора који их неће прогласити Васељенским.

Сабор је 879. осудио као јерес додатке филиокве у светом Символу вере, а тако и оне који су то учинили. Дакле, постоји васељенска осуда папизма за додавање филиоквеа, који је врхунац целог његовог отуђења од праве вере. Јер, предуслови који су довели до филиоквеа су значајнији од самог тог додатка. Због тога само избацивање тог додатка из Символа вере није довољно, уколико се не одбаце и предиспозиције ове заблуде, то јест богословствовање против Светог Писма и Светих Отаца.

12. Закључак

Потребно је да се проблем уније постави на праву основу. Овде се не ради о расправи јурисдикцијске природе са Ватиканом, као што је то однос између Старог и Новог Рима третирао у време Фотија Великог. Дакле, проблем се не односи на "ван епархијске делатности" Старог Рима у границама Новог Рима, као што се у оно време (9. век) десило у Бугарској. "Латинска црква", после раскола, а посебно после добијања франачког карактера, нема ничега заједничког са латинским Хришћанством од времена пре раскола и франачког утицаја.

Латинска црква пре раскола у Старом Риму била је православна и сестра цариградске Цркве без обзира на, између њих постојеће контрадикције (канонске а не догматске), а посебно у иконоборству, када је скоро цео Исток пао у јерес, док се у Старом Риму сачувало православље.

После раскола и свог отуђења, Стари Рим није више једноверан и братски Новом Риму. Данас је Стари Рим поистовећен са државом Ватикан. Црква и држава имају једног те истог поглавара, папу, који се истовремено јавља као религиозни и политички вођа.

Тако не треба унију третирати као спор о јурисдикцији и просто против-канонско мешање Ватикана на православном Истоку. Унија је оруђе световне-политичке власти која брине за пораст и ширење њеног утицаја.

Данашња прилика за уједињење свих православних због продора папе је заиста Богом дана да се проблем суштине "латинске цркве" Ватикана поново размотри, тако да се теолошки дијалог, ако то хоће Ватикан, поново процени.

Убеђени смо да и Васељенска патријаршија на челу са новим предстојником, као и сви предстојатељи православних цркава, не би имали ништа против да се проблем еклисиолошког карактера Римокатоличке "цркве", али и сам теолошки дијалог са Римом постави на прави основ. Не треба изгубити дату прилику за то. Већ се јављају тајни преговори иза црквено-политичких завеса, са циљем помирења у односу са Ватиканом, који се опет труди да поправи лош утисак.

Али, унија остаје и даље, а пад Православља у Источној Европи је неоспорна чињеница. То значи да је свако уступање од стране Православља злочин.

Јер, наша дела не само да се записују на страницама историје, него ће бити на крају историје суђена од самог Господа историје Који је истовремено и Спаситељ и њен Судија.

Са грчког превео: Георгије Караманис

Редакција превода: Протојереј др Радомир Поповић

Преузето из књиге „Православна Црква и римокатолицизам – од догматике до аскетике“, стр.282-304

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.