header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Шта нас чека ако се ујединимо Штампај Е-пошта
среда, 27 април 2011

 Владимир Димитријевић

ЕКУМЕНСКИ ПРОЛОГ - Шта нас чека када се ујединимо?

Римокатолицизам, који наши екуменисти зову „сестринском црквом“, већ вековима има праксу беатификације и канонизације која је интригантна за остале хришћанске конфесије.  Какве нам свеце нуди „сестринска црква“, на чијем челу се налази, тренутно, Бенедикт Шеснаести

Недавно смо, из самог врха Српске православне цркве, сазнали да је Јасеновац само сенка и трагични неспоразум у односима са римокатолицима на нашем простору (а да, по најхитнијем поступку и уз најстрожу примену канона треба анатемисати једног Србина који је, до пре годину дана, био оличење православне борбе за Косово и Метохију). Ако је, што би Хрвати рекли, „тому тако“, онда је крајње време да читаоцима „Печата“ саопштимо како би требало да изгледа наша светла екуменистичка будућност, бар кад је заједнички светац у питању. Јер, ако се ујединимо са римокатолицима, онда нам и свеци морају бити заједнички, зар не? Како они старији, пре 1054, попут Светог Николе, тако и ови новији. Зато је потписник ових редова решио да да мали прилог екуменистичкој хагиографији.

 

НОВИЈИ СРПСКИ СВЕЦИ

Међу свецима које је канонизовао Свети Архијерејски сабор Српске православне цркве, налази се и низ оних који су пострадали за време Другог светског рата; међу њима су епископи – свештеномученици Петар Дабробосански, Платон Бањалучки, Сава Горњокарловачки, Доситеј Загребачки – сви умучени од усташа у Независној држави Хрватској. Доситеја Загребачког нису баш убили – њега су измрцварили толико да је човек од патњи сишао са ума и умро у манастиру Ваведење у Београду. Владике Саву и Петра су ујамили, а Платона Бањалучког, по наредби усташког гаулајтера за Бањалуку, Виктора Гутића, живог потковали, заклали, па бацили у Врбас. Усташа Жиле Фригановић заклао је у Јасеновцу старца Вукашина, који је припадао херцеговачкој лози Мандрапа и био дугогодишњи црквењак старе цркве у Сарајеву (то је онај што је кољачу рекао „Само ти, дијете, ради свој посао“). Црква је за свеце прогласила и још неке новомученике пострадале од усташа – рецимо, свештеника СПЦ-а из Нашица Георгија – Ђорђа Богића, за чију смрт је најнепосредније био одговоран патер Сидоније Шолц, који је усташе нахушкао против Ђорђа. Српски прота је одведен 17. јуна 1941. године до римокатоличке капеле Светог Мартина, где су га везали за дрво, одрезали му нос, уши, језик и браду с кожом, а затим га распорили и обмотали му црева око врата. Канонизован је и свештеномученик Бранко Добросављевић, убијен код Хрватског Благаја у мају 1941, претходно натеран од усташа да свом живом сину чита опело… Па свештеномученик Рафило (Момчиловић), игуман манастира Шишатовац, после невиђених мука убијен у Славонској Пожеги, 3. септембра 1941. године. И тако даље… Гледано из екуменистичке перспективе, ови наши свеци делују некако безнадежно застарели – убијени су јер су православни Срби, а нису пристали да се одрекну свог светосавског задатка (рецимо, Гутић је владики Платону, као Србијанцу, наложио да напусти Бањалуку јер је све то сада Хрватска, али је владика одбио, поручивши да ће остати са својим народом; тиме је показао један непримерени, антиекуменистички зилотизам и недостатак љубави, па Гутић није има другог излаза до да наложи да овог фундаменталисту светосавске архаичности прекољу и баце у Врбас. А антиекумениста је, по свему судећи, био и Вукашин Мандрапа јер није хтео да викне „Живио Анте Павелић“, чиме је доказао да занемарује ватиканску школу толеранције и суживота, какву је прошао јасеновачки извршилац Жиле Фригановић… Тако да, што се будућег екуменског календара тиче, српски новомученици изгледају прилично безнадежно… Некако су тотално антиевроинтегративни, поготово с обзиром на чињеницу да ће независна Хрватска пре Србије постати члан Европске уније… Но, ипак оставимо њихов случај будућности, а ми погледајмо какве нам свеце нуди „сестринска црква“, на чијем челу се налази, тренутно, Бенедикт Шеснаести (коме се домаћи екуменисти клањају све у шеснаест, сањајући га на челу параде екуменизма и толеранције у Нишу, 2013. године).

 

РИМОКАТОЛИЧКИ СВЕЦИ: ПРИМЕР БРОЈ ЈЕДАН

Римокатолицизам (који наши екуменисти зову „сестринском црквом“) већ вековима има праксу беатификације и канонизације која је веома занимљива и интригантна за остале хришћанске конфесије. Гледајући кога су све римокатолици канонизовали, протестанти су порекли поштовање светаца уопште – због попа Николе замрзели су Светог Николу. Али, Срби без предрасуда, Срби који чекају да их поевроунијате (у симфоничном прегнућу врха државе и врха цркве, који као да певају „Друже Брисел, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо“), сигурно не мисле тако. Римокатолички поступак беатификације и канонизације заснован је на низу јуридички схваћених поступака, разних врста адвокатуре и оспоравања нечије светости, па је, у оквиру ове акробатике, могуће да светац буде и краљ Фердинанд Седми, звани „Побожни“, у чијој хагиографији пише да је „сопственим рукама доносио дрва за спаљивање јеретика“, али и да се канонизује Јованка Орлеанка коју су инквизитори спалили као „вештицу“. Да видимо како то изгледа, ми ћемо се осврнути на један изразит пример, занимљив у наше, екуменске дане, јер је дотични у деветнаестом веку проглашен за „свеца кршћанског јединства“.

Реч је, свакако, о Јозафату Кунцевичу. Године 1596, група православних епископа са Украјине, желећи да сачува богатство и привилегије, али и да има политички утицај у Краљевини Пољској, под чијом се влашћу налазила њихова земља, примила је унију са Римом – задржали су византијски обред, али су признали врховну власт римског папе и почели да га помињу на литургији. Малоруски народ је одлучно одбио да им се придружи и повео је скоро стогодишњу борбу за очување верског и националног идентитета: људи су илегално ишли на службе православног свештенства, илегално се крштавали, венчавали, сахрањивали. Јозафат Кунцевич је, пак, био ревносни следбеник уније с Римом и као унијатски владика, уз помоћ државне силе и принуде, кренуо је да се обрачунава са онима који не признају папску власт. Откривао је тајна литургијска сабрања православних и растурао их, наређивао хапшења оних који не пристају да се поунијате, бацао непослушне на суд, денунцирао угледне православце као непријатеље пољске државе. Да би лудило било још веће, ископавао је лешеве сахрањених по православном обреду и – спаљивао их. Литвански канцелар Лав Сапјега, опуномоћеник пољског краља, иначе ревностан римокатолик, морао је, 12. маја 1622. године, да овог безумника писмено опомене да не сме људе да „приводи унији тако насилним средствима“. Навео му је низ теолошких разлога, али није прећутао ни политичке – рекао је да је православно становништво било мирно и радно пре но што је Кунцевич дошао да им намеће папизам, а да сада стално постоје буне и немири изазвани верским разлозима. Боље да су остали мирни грађани у својој вери, него што су сад непрекидно у бунту. Упозорио га је на још један тежак преступ – насилно затварање православних храмова. И пита Сапјега Кунцевича: „Кога сте Ви уловили таквом својом суровошћу, толиком строгошћу, запечаћивањем и затварањем цркава? (…) Навукли сте опасност на државу, а можда и пропаст свима нама католицима“. Па ипак, Кунцевич се није уразумио – следеће, 1623, са својим „горилама“ упао је на православни богослужбени скуп и почео да руши све пред собом. Разјарени народ га је убио… И  папа Урбан Осми је овог зликовца назвао блаженим, а папа Пије Девети, онај што је прогласио догму о незаблудивости римског папе, светим. Папа Пије Једанаести, 1937. године претио Србима да ће зажалити што нису прихватили конкордат, поводом тристагодишњице Кунцевичеве смрти написао је енциклику, тврдећи да је Кунцевич „залог мира и жиг јединства“ и позивајући православне на унију с Римом. Отац Јустин Поповић (још један новоканонизовани, а „демоде“ српски светац ), том приликом је записао да такав папин гест „јасно показује колика провалија постоји између Римокатолицизма и Православља, између римокатоличког и православног поимања цркве, светости и јединства“ (можда је управо због оваквог Јустиновог „фундаментализма“ његова догматика избачена с Богословског факултета у Београду, а уџбеник догматике за младе српске теологе представљају чланци титуларног, без пастве, цариградског митрополита Јована Зизјуласа, једног од главних заговорника сједињења са Римом).

Дакле, Јозафат Кунцевич је један од ликова будућег календара кад будемо дисали на „оба плућна крила Европе“- православно и римокатоличко.

 

ПРИМЕР БРОЈ ДВА

Можда би неко могао рећи – па, ето, то је било некад, али заједничка будућност нас зове да те инциденте заборавимо. Сада се такви сигурно не проглашавају за свеце. Хм… Но, погледајмо случај Хозе Марије Ескриве де Балагвере, оснивача личне папине прелатуре, тзв. „ОПУС ДЕИ“ („Дело Божје“), кога је папа Иван Павао II прво беатификовао 1982, а онда и канонизовао 1999. године. Сви су чули за ову организацију, макар и у мистификаторском контексту петпарачке мистике, типа Ден Брауновог „Да Винчијевог кода“. Ипак, ствари су много озбиљније него што изгледају. „Опус Деи“ је данас оно што су језуити били некад, моћна песница Ватикана у условима данашњег света, полутајна организација свештенства и цивилних лица који држе завете тајности свог рада, а чији је циљ да свим доступним средствима раде на оснаживању пољуљане религиозно-политичке моћи Ватикана. Многи римокатолици, међу њима и језуити, имали су и имају резерве према овом друштву, упозоравајући на неке од сличности истог са тоталитарним верским сектама. Но, папа Војтила је о њима имао најлепше мишљење  и редовно се служио услугама Ескривиних људи. Оснивач папине јуришне гарде у постмодерном свету каријеру је почео као свештеник у једном шпанском сеоцету 1925. године. За време шпанског грађанског рата, у којем су републиканци војевали и против хришћанства, Ескрива је стао на страну „каудиља“, генерала Франциска Франка, с чијим трупама је победнички ушао у Мадрид 1939. године. Франко је подржао „Дело Божје“ које је у Шпанији ускоро преузело доминацију, пре свега у области образовања, потиснувши до тада неприкосновене језуите. Веронаука је враћена у школе, а Хозе Ескрива је постао лични душебрижник Франка, коме је папа Пије Дванаести честитао „католичку победу“. Ескрива је у своју организацију почео да учлањује друштвену елиту, са циљем рекатолицизације на само шпанског друштва, него и света. Због тога је, чланом 14 Ескривиног друштва, елитистички принцип пријема трајно уведен као начело руковођења, да чланови друштва не могу постати „лица која су се крстила као одрасли и она која још у трећој генерацији, макар само по једној линији, нису имала претке католике“. Интерна правила друштва такође нису доступна широј јавности. Бивши чланови ове папине прелатуре, попут Кармен Тапија, истичу строгу конспиративност у раду друштва, док други бивши чланови говоре о тоталитарној контроли над посвећеницима, као и о средњовековним методама „духовног усавршавања“, попут самобичевања. Било како било, данас је Ескривина организација једна од најмоћнијих на свету и њен утицај се осећа свуда, од банкарства до универзитетског образовања. Папа Војтила је био непосредно везан за Ескриву и молио се на његовом гробу убрзо када се попео на престо. Није то ни чудо – у својим духовним саветима, овај нови римокатолички светац препоручује апсолутну оданост организацији коју надзире папа римски. У својој студији „Опус Деи – нови крсташки поход Ватикана“, Смиља Аврамов цитира један француски недељник, који прецизно дефинише зашто је Ескрива постао светац ватиканских подухвата: „Опус Деи је машина за фабриковање католика за високу игру коју изводи Његова светост папа“.

 

О СТЕПИНЦУ, ЈОШ ПОНЕШТО

О надбискупу, касније кардиналу, Алојзију Степинцу, потписник ових редова већ је писао у „Печату“. Војни викар усташке војске, члан усташког државног сабора, кривац за насилно прекрштавање 250.000 Срба у НДХ, доживео је да га папа Војтила прогласи блаженим 1998. године, и тако постао један од преко девет стотина Војтилиних новобеатификованих узора римокатолицима. Беатификован је због свог робијања и конфинације под комунистима, али и због наводне хуманости према гоњенима у доба Павелићеве НДХ. У хагиографији му пише да се супротстављао усташком режиму. Додуше, извесних сукоба је било (Степинац се није слагао са усташком политиком прекрштавања само обичног народа, док српску елиту треба обавезно клати – тврдио је да баш  интелектуалци могу постати добри католици), али је у свему начелном овај прелат био ватрени бранитељ НДХ.

Наиме, 1943. године, априла месеца, папин повереник, кардинал ватиканске курије Маљоне, писао је опату Марконеу, фактичком нунцију Ватикана у НДХ, о „српско-православној пропаганди“ која осуђује хрватске римокатолике и тамошњу Бискупску конференцију због неподизања гласа против усташких злочина. Марконе је устврдио да је то само пропаганда, али да, иако су усташе каткад  „самоиницијативно“, сурово „третирале шизматичко становништво“, „није никада било религиозних прогона шизматика од стране хрватске владе“. Марконе је додао да „хрватска Бискупска конференција није ни имала неких посебних разлога да јавно протествује против владе, а у корист шизматика“. А 24. маја 1943. године лично Степинац у писму Маљонеу брани власт НДХ, тврдећи да су злочини почињени у току „националне револуције“ дело неодговорних појединаца. Влада Хрватске је, по Степинцу, учинила много добра: бори се против абортуса, за који су у бившој Југославији били криви „јеврејски и православни лекари“, као и против порнографије (и за њу су били одговорни „Јевреји и православаци“). НДХ војује против масонерије, комунизма, бласфемије, васпитава војску у хришћанском духу, има веронауку у школама, издржава семеништа, добро плаћа свештенство, подстиче харитативну делатност римокатоличке цркве, помаже обнову храмова. Степинац каже да је суровост Хрвата била изазвана претходном владавином Срба, који су за двадесет година Југославије хрватска права газили ногама. Због свега тога је јасно зашто је Степинац добио највеће одликовање усташке државе 1944. године – једно од образложења је било да је „као надбикуп раскринкавао непријатеље у земљи и иноземству“. Степинац је ово одликовање носио јавно до 3. фебруара 1945. године.

 

ЈОШ ЈЕДАН БЛАЖЕНИК РИМА

Године 2003. римски папа је дошао у Бањалуку да би извршио беатификацију Ханса Ивана Мерца, оснивача хрватских крижара, римокатоличког братства којем су припадале многе значајне усташе. Мерц је, иначе, живот провео у Хрватској, у Загребу, а у Бањалуци је само рођен; али, Хрватска Бискупска конференција је беатификацију уступила бискупату Босне и Херцеговине из геополитичких разлога. О томе је изврсно писао др Зоран Милошевић, у својој књизи „Ко је Ханс Иван Мерц, новоблаженик Римске цркве“. Он каже: „Ханс (Иван) Мерц део је римске цркве, агресивне, нетолерантне. Као дете које је немачко-јеврејског порекла, у породици верски необразован, постао је врсни конвертит (преобраћеник) који је у својој верској несигурности прихватио све догме римске цркве. Под тим утицајем не само да је сматрао папу Христом на земљи, него је пропагирао хрватство, политичку догму римске цркве усмерену против Срба и православља, мрзео је Србе и у том духу организовао католичку омладину у Хрватској и Босни и Херцеговини, у циљу папских визија и интереса“.
Новоблаженик Мерц је био ватрени паписта. Ево неколико његових мисли:

„У Светом Оцу Папи под приликама човека видим Бога свог и Господа свог“… „Папа је видљиви и живи Крист на земљи“… „Схватили смо да величина народа овиси о њиховој вјерности Папи, како се они равнају према заповиједима и жељама Кристова Намјесника“… „Једна је од битних карактеристика сваког римског католика да љуби Светог Оца Папу и да све своје мисли и дела равна према његовим одредбама и жељама“…

Мерц је био пионир Католичке акције, велике организације цивила римокатолика у Хрватској и свету, као и организатор ултрахрватског орловства које је требало да се супростави југословенски оријентисаном соколству. Орловство је, по Милошевићу, било својеврсна „папина гарда“. Десна рука Ханса Ивана Мерца био је др Иво Протулипац, активни усташа, убијен у Трсту 1946, а помагала му је читава група младих римокатолика који су такође касније постали усташе. Зато није нимало чудно да је у верској и световној штампи у НДХ објављено 224 текста о Мерцу, да је тада покренута акција за његову беатификацију, а да су усташе једну улицу у Бањалуци назвали по њему. Католички свећеник Фрањо Крамик је обраћајући се групи крижара ( такође Мерчева духовна деца ) истакао да је ова организација, захваљујући Мерцу, припремала „нову, младу, Божју Хрватску“.

Иако је Мерц умро пре успостављања усташке „Државе Божје“, он је био њен надахнитељ. Поступак за његову беатификацију покренуо је надбискуп коађутор Фрањо Шепер 1958. године, и то са знањем и благословом Алојзија Степинца који је, иако конфиниран у Крашићу, управљао „црквом у Хрвата“ и, у младости и сам припадник орловства, био велики поштовалац Мерца.

Папа је дошао у Бањалуку да би показао да се Рим није одрекао претензија на Босну и Херцеговину и да и даље жели потискивање Срба на овим просторима. То је доказао тиме што је мису служио на простору самостана Петрићевац, из којег је 1942. године кренуо усташки фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић да изврши покољ Срба, међу којима су била и школска деца, у селима Мотике, Дракулићи и Шарговац (најсвирепије заклано 2.500 људи ). Пре него што је папа дошао у Бањалуци је уведено ванредно стање и полиција је обавила низ превентивних хапшења „непоћудних Срба“. Папа је лично инсистирао да се беатификација обави у Бањалуци (месту рођења Мерца), а не у Загребу (као што неки сматрају да централну прославу 1.300 година Миланског едикта треба обавити у Нишу, а не у Милану, само зато што је цар Константин родом из Ниша).

Разлози су, да поновимо, били геополитички. У свом тексту „Знаковитост папиних похода“, објављеном у сарајевском „Католичком тједнику“, у броју 16, за 2003. годину, Зоран Вукман је „замијетио“: „Једна се ствар чудесно поклапа са папиним духовним и апостолским настојањима. Република Српска је почела губити своје атрибуте парадржаве!“

 

БЛАЖЕНИК ТРЕЋИ – ПАПА ВОЈТИЛА

Још у јануару 2011. године у Ватикану су најавили да ће почетком маја бити проглашен за блаженога папа Војтила, човек кога су због медијске популарности назвали „Џоном Траволтом Светог Духа“ и који је, пактом склопљеним са Роналдом Реганом 1983. године и вештом употребом упропаститеља Русије Михаила Горбачова, урадио велики посао у сламању Источног блока. Борећи се, наводно, против комунистичког тоталитаризма у Источној Европи овај доследни амерички савезник, са Вашингтоном успоставио дипломатске односе после више од сто година од прекида истих, бестидно је ћутао пред страдалничком смрћу 900 римокатоличких свештеника (међу њима и тројице бискупа) које су убили диктаторски режими у Јужној Америци само зато што су се супротставили вашингтонском насиљу над народом. Познат по екуменској тактици „Помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране!“, папа Војтила се додворавао свима – и муслиманима, и Јеврејима, и будистима, и индијанским шаманима (од 1986. године у Асизију организовао је молитве представника свих религија за мир у свету). Нарочито се додворавао православнима, пишући енциклике „Ориентале Лумен“ и „Ут унум синт“, хвалећи православну духовност и позивајући православне у загрљај (под условом да он и даље остане „намесник Христов на земљи“). Екуменисти са Истока (па и из СПЦ, која га, захваљујући трезвеноумљу патријарха Павла и већег дела нашег епископата, никад није позвала у посету, иако је „Џон Траволта Светог Духа“ ишао и у Румунију, Грчку, Бугарску, Грузију) одушевљено су му клицали, а цариградски патријарх Вартоломеј га је, у својој беседи поводом Војтилиног јубилеја 2003. године, уздигао до неба, говорећи да је папа својим радом стекао „углед моралног, верског, и заиста пророчког вође“, молећи се да Господ „благосиља његове кораке на путу мира“.
Но, ако би екуменисти могли да се моле папи Војтили у некој „уједињеној Цркви“, православни Срби то никако не би могли. Ко је читао било шта о његовој србомрзачкој активности у доба распада СФРЈ (макар само студију Смиље Аврамов о „Опусу Деи“, личној Војтилиној прелатури), схватиће то без потешкоћа. Наиме, још почетком 1991. године, док су трајали мирни преговори о судбини СФРЈ, бискупат Словеније и Хрватске у сарадњи са вођама сепаратистичких република добио је широку подршку Ватикана за отцепљење од Југославије, и то, наравно, у авнојевским границама. О Видовдану 1991. године папа је упутио писма подршке Туђману и Кучану, затворио очи пред страдањем Срба у Хрватској, осудио „микронационализам“ Српске Крајине. Директно је Ватикан наметнуо Европи став да су административне границе република СФРЈ „историјске, међународно признате и осигуране уставом који је на снази“. Папа и његови најближи сарадници назвали су акцију ЈНА, једине легитимне војне силе Југославије, агресијом и папа је почео да се залаже за „хуманитарну интервенцију“ (по Смиљи Аврамов, биографи Карола Војтиле сматрају да је он и смислио тај појам). Ватикан је дан уочи српске Нове 1992. године, пре било које државе признао независност Словеније и Хрватске. То ће касније бити случај и кад је у питању Алијина Босна и Херцеговина. Папа је подржао војну акцију Запада ради очувања „ефективног територијалног интегритета БиХ“. У децембру месецу 1994. године, папина десна рука, кардинал Анђело Содано, захтевао је да Запад направи јасну разлику између „агресора“ (Срба  и „жртве“ (муслимана и Хрвата) у БиХ, а 1995. године Војтила је од Клинтона тражио да „објави рат рату“, што је био увод у НАТО бомбардовање Срба у Републици Српској. Борбу српске војске за ослобађање Сребренице папина дипломатија је назвала нападима на „заштићене зоне“, док је хрватске нападе на заштићене зоне Републике Српске Крајине кроз „Бљесак“ и „Олују“ ватиканска штампа похвалила као „повраћај територија“. Иако је наводно био миротворац у случају НАТО интервенције на Косову и Метохији, Војтила је шиптарски сецесионизам подстицао још од краја осамдесетих година 20. века, када је следећи словеначки и хрватски бискупат осудио наводно тровање шиптарских рудара у Трепчи, да би у новембру 1989. године „Радио Ватикан“ директно стао на страну „неправедно гоњеног“ сепаратисте Азема Власија. Овде је заборављено да је папа групи албанских католика из САД и Европе 5. маја 1988. године поручио да се моли „Госпи Скадарској“ да једног дана овај племенити народ буде „поново уједињен да би изграђивао будућност у правди и миру“ (дакле, да сазда „велику Албанију“). То је било доба када је урошевачки бискуп Никола Прела апеловао на Војтилу да заштити права наводно прогоњених Арбанаса, и када је „Глас концила“ (6. маја 1990. године) на првој страни објавио анонимно сведочење наводно косовске часне сестре о томе како су Срби „тровали“ шиптарску децу по школама. Уосталом, 1998. године папа Војтила се заложио да се „агресија“ Срба на Косову и Метохији заустави, да би тек у доба НАТО бомби 1999. године постао „миротворац“…И тако даље: два пута је Војтила био у Хрватској (1994. и 1998. године) и једном у Босни (2003) и није му на памет пало да се поклони жртвама усташке ЦИВИТАС ДЕИ у Јасеновцу (у Аушвицу је, наравно, био и клањао се тамошњим жртвама; орвеловски говорећи све су жртве једнаке, али су неке више једнаке од других). Ове, 2011. године папа Бенедикт долази у Хрватску и опет неће доћи да се поклони жртвама Јасеновца. Доследно, екуменски, нема шта…Уосталом, и да се поклони – зар би то било ишта више од дипломатског геста? После беатификације Степинца и Војтиле, злочин према Србима је у Риму трајно сакрализован.

 

ОПЕТ О ЕКУМЕНСКОМ КАЛЕНДАРУ

Римокатолици су одавно ради да прогутају свеж залогај: православне који су спремни да папи признају примат, макар онакав какав је имао у првом миленијуму. Чак су почели и да сликају иконе својих, римских светаца у византијском стилу, да би их кад се унија потпише унели у храмове на Истоку. Потписник ових редова се потрудио да покаже Србима како би изгледао календар са новим, заједничким „свецима. Наравно, овај кошмар би био могућ само ако би српски народ коначно изгубио себе и препустио се слепим евроунијатским нагонима свог отуђеног вођства које се клања свакој моћи, без обзира на чињеницу да та моћ може припадати и кнезу овог света, како Нови Завет зове ђавола. Без обзира на оне који продају веру за вечеру, крсте за масне прсте и поштење за печење, наш народ ће макар и у ропству остати са Светима Платоном, Савом, Петром, Доситејем, Вукашином, а Кунцевича, Ескриву, Степинца, Мерца, папу Војтилу остављају као потенцијалне крсне славе новопечених евроунијата. Све друго била би лаж, од које се живети не може. Када је папин мисионар Јован Капистран нудио деспоту Ђурђу Бранковићу да се поунијати да би добио папину помоћ против Турака, овај му је одговорио да га Срби сматрају несрећним, али мудрим човеком; промени ли веру у старости, сматрали би га несрећним лудаком. Тако је и са Србима – несрећним, али древним и часним народом…Уосталом, „живјеће овај народ“ јер је и његов Бог Живи и Истинити. То није лажни Бог инквизиторских ломача и усташких кама, него Бог жртава јасеновачких и јадовинских, с којима заједно кличемо: „Христос воскресе“.

http://www.pecat.co.rs/2011/04/ekumenski-prolog-sta-nas-ceka-kada-se-ujedinimo/

Последњи пут ажурирано ( среда, 27 април 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +

Молимо наше цењене посетиоце да се помоле Богу за здравље и спасење душе раба Божијег Александра.

Уредништво

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.