header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Са сајта Епархије бихаћко-петровачке: Реаговање на изјаву бискупа Језеринца Штампај Е-пошта
среда, 27 април 2011

Радован Пилиповић

Поводом позива хрватског војног бискупа Јурја Језеринца да се СПЦ изјасни о пресуди Хашког трибунала генералу Анти Готовини

Седамдесет година од почетка Другог Светског Рата за наш народ повод је за јаче истицање антифашистичких традиција и демократских вредности. Срби припадају групи европских народа и били су у слободарском табору антинацистичких и антифашистичких, прогресивних и демократски опредељених народа. Свој пут слободе и супротстављање антихуманистичкој идеологији нацизма скупо су платили. Број српских жртава из оба светска рата задире и прелази у милионску статистику. За разлику од научних истраживања, слободне употребе методологије и расположиве грађе, разложног вођења дијалога, ревизионизам је тенденција да се морално оправдају злочиначки подухвати нацистичких и фашистичких лидера и њихових режима.

Са заоштравањем политичке ситуације у бившој Југославији 1990-их година појавиле су се код Хрвата ревизионистичке тенденције да се упорно смањује број српских жртава усташког геноцида и изврши оправдање усташке идеологије и њеног политичког програма. У томе је предњачио Фрањо Туђман, први председник нове самосталне Хрватске.

 

Закаснела историографија и злобна disciplina arcani

Намера овог текста није да се строго бави ратним губицима или утврђивањем коначног броја жртава у Јасеновцу и другим логорима у којима су у НДХ страдали Срби, Јевреји и Роми, него да скрене пажњу на појаву ревизионизма која повређује осећања потомака жртава. Такође, не треба бранити дијалошка и методолошки утемељена историјска истраживања. Између 700.000 и 40.000 жртава разлика је велика. Срби су се некако навикли на прву бројку, а Хрватима је у интересу да се тај број драстично смањи како би се ублажила окрутност државног злочина који је чињен у времену када су по први пут имали „самосталну“ државу.

Да су на озбиљан начин после 1945. године спровођена истраживања о геноциду, ратним злочинима и људским губицима у Југославији, знао би се тачан списак са именима пострадалих. Али, то комунистичким властодршцима није одговарало. Требало је створити атмосферу „братства и јединства“. Зато је велики број Срба из Босанске Крајине, Лике, Кордуна и Баније, традиционалних територија српског покрета отпора против усташа, био је пресељаван на територију Војводине. Хрватски партијски кадар је интензивно од 1966, после смицања већег броја Срба из владајућег слоја (Брионски пленум) систематски почео да уништава усташку документацију у локалним центрима.

Таква политика „братства и јединства“ водила је рачуна о колективним осећањима, наиме како придобити Хрвате у целости за Југословенство и вредности револуције, наставити у првом случају оно што није пошло за руком династији Карађорђевића. Из тих разлога су многи злочинци аболирани, а да се ништа није постизало. Сетимо се само песама које су злурадо певане у Западној Херцеговини у јеку информбировске кризе 1948 године: „Друже Тито ти се не бој Руса, усташа је иза сваког буса“! Од тада датује опака disciplina arcani, лукаво стављање усташке иконографије по кућама, вратима и на улазима, потковица нагоре, у облику латиничног слова „У“. Када човек данас чује дечију песмицу: „Свети Анте, ми те молимо, да душом пуном милости, чуваш народ хрватски“! пита се да ли иза ових стихова стоји поштовање свеца, или у духу три слова ЖАП (Живио Анте Павелић!, која су писана уочи 1941) слављење „поглавника“.

 

О размерама страдања и патње

Статистички метод је један од најзахвалнијих у савременој историографији. У стању да кристално јасно баци светло на друштвене односе, подсећајући такође на античко философско схватање по коме „је број најцелисходнији израз хармоније“. Ево једног прилога за промишљање о броју жртава Јасеновца у само једном краћем хронолошком одсеку. Логорски надзорник Фрањо Перше подноси извештај 7. августа 1942. Министарству Удружбе о преузимању деце из логора Јасеновац и Млака где каже да их је било 5683, а према додатном сабирању из српских села придружено је још 3067. У наставку каже да се родитељи нису противили одвајању од деце (наравно, јер који родитељ не би пожелео спас детета од сигурне смрти из ужасних логорских услова, прим аутора). Значи да је у логору могло да остане најмање 10.000 родитеља, само почетком месеца. Где су ту политички осуђеници, припадници других народа, они без деце, итд. Само овај документ озбиљно обара тезу о пар десетина хиљада пострадалих, јер је рат трајао до маја 1945. године, а логор Јасеновац је до тада био активан. Немачке бројке, вођене пословично педантно, од информисаних војника и обавештејних центара такође могу да буду јако занимљиве и подстицајне за истраживања.

Процене органа Немачке обавештајне службе у Београду са почетка 1942. говоре о 300.000 мртвих Срба у Босни и Херцеговини и Крајини. Тај број се налази у листинама које се налазе и чувају у Историјском архиву Београда. Хитлеров опуномоћених за Југоисточну Европу, Херман Нојбахер (1943) осврће се на Павелићев рецепт решавања српског питања који „подсећа на најкрвавије религиозне ратове“. Он је сматрао да део римокатоличког клера додатно даје идеолошко оправдавање уништавња православних:

„Када усташке вође причају о томе да су заклале милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000“. (Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, превео Никола Живковић, Београд 2005, стр. 50).

Проучавању Јасеновца, других стратишта и ужаса који су се тамо дешавали најбоље могу да допринесу антрополошка истраживања. Једини извештај који имамо од таквих истраживачког напора, јесте онај из 1964, који су предузели Вида Бродар, Антон Погачник и др Србољуб Живановић. У њему се егзактно описују резултати сондирања масовних гробница и начина на који су жртве скончале, њихова доб, итд.

 

Срби у хрватској Civitas Dei 1941-1945

Независно од полемике око броја страдалих у Јасеновцу, чињениица да је тај монструозни и садистички топос, намењен сврси масовног уништавања људи. У склопу политике НДХ да се реши питање Срба, то је било само једно место од низа других у којима се обављало затирање српског становништва. Адолф Хилер је рекао да је српска заједница бројна и да би била уништена мора се према њој спроводити нетолерантна политика у дужем временском периоду. Из тих разлога се стварају логори: Јасеновац, Стара Градишка, Јадовно, Крушчица, Паг, Цапраг, Сисак, Јастребарско, Тења, Ђаково, Винковци...

У прогласу заменика поглавника Независне државе Хрватске Славка Кватерника од 10. априла 1941. пуном клерофашистичке реторике истиче се да је обнова хрватске државности временски поклопљена са празничним данима Васкрсења Христовог, а све се завршава флоскулом: Бог и Хрвати! Званична црква није ћутала него је, кардинал и метрополита загребачки позвао 28. априла 1941. на одржавање богослужења захвалности и побожну благодарност. Наступила је усташка Civitas Dei, а у ствари се родила Civitas Diaboli.

Од 22 епархије СПЦ на територији НДХ нашло се њих 9. До јесени 1941 ниједан српски владика није остао на свом трону. Тројица су убијена на најбруталннији начин, проглашени 2001. за светитеље: Сава горњокарловачки, Платон бањалучки и Петар дабробосански.  Двојица су се упокојила у Србији од последица тортуре усташа: Доситеј загребачки, који је канонизован и Николај захумско-херцеговачки. Двојица су протерани: Нектарије зворничко-тузлански и Иринеј даламтински, док су се двојица упокојила уочи, тј. на почетку рата: Мирон славонски и Валеријан викарни сремски.

Јасеновац није био само један логор него комплекс више њих који се налазио на простору од 210 квадратних километара. Од Крапја, 12 км западно од Јасеновца и Дубичких кречана 20 км узводно уз Уну, до Старе Градишке 30 км источно. Простор на потезу север-југ ишао од Струга на северу до линије Драксенић-Бистрица на југу. Комплекс је имао пет објеката Јасеновац I – Крапје; II – Шума;  III – Циглана;  IV - Кожара и V – Стара Градишка.

Веће српске енклаве окружене римокатоличким појасом постају стратишта у лето 1941 г.: Гудовац код Бјеловара, Пребиловци код Чапљине, Боричевац, Ливно, Имотски... Убијање Срба се врши хладним оружјем, док је масовне гробнице дала сама природа. Биле су то дубоке крашке јаме. Бруталне бестијалности и психопатолошке монтструозности које су испољавали усташки егзекутори српског цивилног становништва дешавале су се у динарским крајевима, у којима су од XVI до XIX века регистроване појаве и процеси конверзија са православља на римокатоличанство. Србофобија није приметна у бодулско-приморском појасу који поседује реликте глагољашке традиције или у хрватском Загорју, односно крајевима северно од Купе.

Физичко и духовно поништавање националног и верског бића Срба Босне и Херцеговине и Крајине, посведочава мартитрски етос и константу српског историјског искуства. Српски народ, затечен у НДХ, тој сателитској, фашистичкој државној творевини европског Новог Поретка (Neue Ordung), доживео је својеврсни холокауст, елита му је уништавана, убијана или протеривана, имовина паљена, а и данас постоје необновљене богомоље, које као отворене ране вапе према небу. Последње критички урађене статистике о броју страдалих свештеника долазе до броја 173. Број порушених, оскрнављених или онеспособљених богомоља за света богослужења досеже до неколико стотина. На територији НДХ није било цркве која није имала неко оштећење, на којој није искаљен антисрпски бес.

Митрополит Јосиф Цвијовић је почетком фебруара 1942. саставио молитву у којој исказује велики бол: „Јаме и пећине испунише се телесима нашим, реке разнеше подављене жртве, ваздух се испунио јауцима са губилишта, у воду нас бацише, на ватри пекоше и свакојаким оружјем бише и сакатише! На све стране: све што је српско и православно ништи се, искорењује и у пепео претвара као никада до сада!“

 

Ревизија, пропаганда и етничко чишћење

Средином деветесетих година приметни су покушаји у хрватској историографској продукцији и публицистици, секуларној и клерикалној, да се направи аналогија Јасеновца са немачким логором Старо Сајмиште, да се за постојање овог другог окриве Недићеве власри и у крајњој линији Срби. Односно да се висока јерархија Српске православне цркве повеже са профашистичким идеологијама и неку врсту сарадње са немачким окупаторским властима.

За Србе је програмска реченица Мила Будака, о једној трећии покатоличених Срба, једној побијеној и једној протераној свој епилог и остварење добила у „Олуји“, операцији Туђманове војске због које је у неколико дана месеца августа 1995. г.  250.000 хиљада Срба напустило своје завичаје, домове, имања, зоне приватне и колективне прошлости. На хрватској страни се неретко чује да су те области Срби организовано напустили, обмантути од свог политичког руководства. Као да генерација раније није упамтила мржњу, страдања, масовна убиства. Србофобија хрватског друштва, је више или мање изражена, њен интензитет зависи од прилика и историјског тренутка могуће актуализације. У Книну се крв више није могла спирати, па су на појединим деловима мењали асфалт, како се чита у извештајима посматрача Уједињених Нација. Олуја и систематски руралоцид српских насеља (синтагма др Светозара Ливаде) на простору бивше САО Крајине има за циљ, између осталог, да уништи и антифашистичке традиције области која се 1941. дигла на одбрану голог опстанка. Не треба заборавити име варошице у којој је пукла прва устаничка пушка у Лици 27. јула 1941. г. – оно гласи: Срб!

Хрватски војни бискуп, Јурај Језеринац, позива Српску православну цркву да се изјасни о пресуди генералу Анти Готовини. Сама чињеница да је реч о црквеном делатнику у војсци има своју дипломатску и црквено-политичку тежину. Србофобија је у Хрватској уткана у субкултуру, навијачке трибине (Убиј Србина!), поп-музику (Марко Перковић – Томпсон који је пореклом од покатоличених Срба далматинске Загоре). Захтеви да се Српска православна црква одреди према пресуди Хашког трибунала изреченој групи хрватских генерала је дубоко злурада и антиекуменска. Наручје праоца Аврама чека сваког земаљског паћеника, сваку невину жртву, а злочинце тамо где је плач и шкргут зуба. Геена огњена, оштрије боли од сваке релативне људске правде.

http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/index.php?option=com_content&view=article&id=569:2011-04-26-10-33-32

Последњи пут ажурирано ( среда, 27 април 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.