Ранко Гојковић

ПРОМОЦИЈА У УДРУЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

Дана 29.04.2011. године, у Удружењу књижевника Србије, одржана је промоција књиге „Православно-католички дијалог после Јасеновца“, зборник радова са истоимене конференције одржане у Петрограду у организацији Петроградског универзитета и РНЛ. Целу промоцију снимали су професионални сниматељи РТС који раде на великом документарном филму „Истина о Јасеновцу“ па ће делови са ове промоције ући у тај филм. Иначе пред препуном салом УКС, говорила су позната имена српске историографије, новинарства и богословља. На самом почетку, као и на крају промоције, присутне је предивном песмом поздравио Љуба Манасијевић,  познати српски песмопојац средњевековних црквених песама.

Свакако највише пажње присутних привукло је излагање академика др Србољуба Живановића, председника Међународне комисије о Јасеновцу. Он је поред многих историјских чињеница од којих се нормалним људима диже коса на глави, бираним речима говорио о организацији и значају конференције у Петрограду. Заувек се урезују у памћење два застрашујућа податка које је те вечери изнео проф. Живановић. Први податак је да Међународна комисија за истину о Јасеновцу има податке да је само у систему концентрационих логора Јасеновац убијено преко 110 000 деце!!! Други податак је онај који се чуо и на самој конференцији, да је по америчким изворима 1 500 припадника римокатоличког клира директно узело учешћа у покољима, а Међународна комисија за истину о Јасеновцу има податке за 1 171 клирика латинске цркве који је окрвавио руке током Другог светског рата на територији тзв. Независне Државе Хрватске.

Наташа Јовановић, новинар часописа „Печат“, који је једини српски медиј који је информативно покрио конференцију у Петрограду, говорила је о утисцима из Петрограда, српско-руским вековним везама, а посебан акценат ставила је на два најзаслужнија човека за организацију ове конференције, на др Владимира Василика и Главног уредника РНЛ Анатолија Степанова, са којима је урадила интервјуе за „Печат“ по звршетку конференције у Петрограду.

Председник Светосавког Народног Покрета, проф. др Миленко Бодин, говорио је о значају појаве ове књиге у тренутку када филокатоличко крило у СПЦ, сада већ и доста дрско,  гура Цркву у раскол. Јер верни народ Српски и огроман број свештенослужитеља, никада неће прихватити унију са црквом чији је клир директно одговоран за потоке српске крви, проливене током векова од стране римокатолика. Он је позвао присутне на потписивање петиције под називом „Кажимо НЕ доласку римског папе у Србију“ која се потписује широм Србије. Он је посебно подвукао значај за ову тему два реферата са конференције – реферат Владимира Семенка и реферат Алексеја Швечикова.

Народни посланик Српске Радикалне Странке, историчар, један од најбољих познавалаца српско-хрватских односа и уопште модерне историографије, др Никола Жутић, у свом излагању је на врло темељан начин практично изнео рецензију целе књиге. Он је аналитички прокоментарисао практично сваки текст у овој књизи, од предговора Анатолија Степанова, до завршне резолуције са конференције.

На крају вечери говорио је ваш покорни слуга, учесник конференције, преводилац и издавач ове књиге Ранко Гојковић. Он се као домаћин вечери, захвалио свим присутним, као и гостима који су надахнуто говорили о овој врло значајној теми, која се у деценијама комунистичке владавине, практично није смела поменути у Србији. Са часним изузетком часописа „Печат“, ова тема је практично забрањена у другим српским медијима.

Наводимо транскрипт излагања Ранка Гојковића у целини:

„Драга браћо и сестре, Христос Воскресе!

Пошто је ова конференција носила историјско-богословски карактер, ја сам поред великих имена професора Живановића и Жутића који су нам говорили о историјском аспекту конференције и саме теме конференције, желео да и са богословске стране имам, уз професора Бодина још једно велико име и великог знанца ове проблематике православно-католичких односа – Владу Димитријевића. Али, на жалост, наш пријатељ Влада Димитријевић који је написао одличну рецензију књиге за Печат, није могао да буде вечерас са нама, па ћу ја, уз проф. Бодина, поред атмосфере са конференције, покушати да мало промуцам и о богословском аспекту ове конференције. А у дочаравњу атмосфере са конференције и о њеним главним организаторима Анатолију Степанову и др Владимиру Василику, са којима је направила велике интервјуе за Печат, као и о атмосфери у самом Петрограду тих дана, говориће вам моја драга колегиница Наташа Јовановић.

   Пре него што нешто кажем о овој конференцији, хтео бих вам нешто рећи о предисторији ове конференције, то јест о мотивима њене организације, као и о претходној конференцији “Руска цивилизација и Ватикан: да ли је сукоб неизбежан?“ одржаној у фебруару 2009. године. Пред почетак ове конференције и црквена и световна власт у Русији је приметно појачала контакте са Ватиканом. Тада је главни уредник РНЛ написао да су ти контакти у дисонанси са потпуним одсуством у нучним и стручним круговима, проблематике односа Русије и Ватикана. Та прва конференција је по замисли организатора (РНЛ  и Петр. Универзитет) требала да попуни тај вакуум и помогне политичком руководству Русије и свештеноначалницима да боље и јасније увиде проблематику односа РПЦ и РКЦ, Русије и Ватикана. Како су се понели према том добронамерном кораку руске православне елите говори чињеница да је Медведев убрзо испунио обећање и успоставио дипломатске односе са Ватиканом ни мање ни више него на дан св. благоверног кнеза Александра Невског. А филокатоличко крило у РПЦ је подржало удар на РНЛ и буквално је само чудо Божије, уз огромну храброст редакције и њеног главног уредника А. Степанова и свакако молитвену подршку великих руских духовника, спасило РНЛ и она је за само годину дана, под потпуно новим доменом и новим именом, ушла међу најчитаније руске православне ресурсе.

РНЛ после „опоравка“ од удара, (у складу са речима светог благоверног кнеза А. Невског које стоје  као симбол РНЛ на њеној почетној страници:  „Није Бог у сили него у Истини“) у октобру 2010. године, организује још једну међународну историјско-богословску конференцију „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ и реферати са те конференције се налазе у овој књизи. У предговору за ову књигу А. Степанов пише да су под плаштом борбе против комунизма, у ствари гађали Русију и Србију и као резултат кризе са краја прошлог века, имамо карикутуру историје. Два народа која су поднела стравичне жртве у борби са нацизмом, Руси и Срби, постали су два, границама најподељенија народа а народ који је створио нацизам, немачки народ, у резултату те исте кризе се ујединио, бришући државне границе међу собом. И не само српска, него ни руска власт, о томе не смеју гласно да проговоре. Слабљењем православних народа увек се користио Ватикан и што је најтрагичније, у оваквој ситуацији очитог лицемерја западне цивилизације и Ватикана, и у СПЦ и у РПЦ је ојачало филокатоличко крило и дошло се до тога да се дешавају невероватне ствари – Патријарх СПЦ крши 4 апостолска правила, која за тај чин прописују директно лишавање архијерејског достојанства а уста су му пуна апостолске вере. И време је више него сурово показало колико је била потребна оваква једна конференција и колико је више него потребно да реферати са ове конференције уђу у што више српских домова. Јер у ситуацији кад нам је угрожено све, кад се уместо породичних вредности више него нападно промовише култ смрти и практично забрана Јеванђеља Христовог, само народно покајање и чистоћа наше свете вере Православне, могу нас као народ повратити са ивице провалије, над којом се налазимо.

Народ који заборави Бога живога и своје светитеље, пада у туђе ропство. Тако је било у Старом Завету, ништа се није променило ни у Новозаветној историји. Зато увек треба да се подсећамо речи великог псалмопојца „... Слушај народе мој и засведочићу ти Израиљу, о кад би ме послушао: Да не буде у тебе туђега Бога и Богу страноме немој се клањати...“. „ О кад би народ мој слушао Мене и синови Израиљеви ходили путевима Мојим! Брзо бих покорио непријатеље њихове и на противнике њихове дигао бих руку Своју...“. Али, као некада израиљци, тако и данас поједини српски црквени великодостојници, мисле да могу бити у истој цркви Алојзије Степинац и Свети Сава. Међутим, они тим само себе могу исписати из Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве а Свети Сава са милионима српских мученика који су изгубили своје животе од духовних чеда Алојзија Степинца, сигурно никада не могу бити заједно на небесима са својим крвницима. Богословски осврт завршио бих познатом крилатицом из времена пред параду срама: „Хомосексуализам и екуменизам су браћа. У првом случају се ради о противприродном телесном блуду а у другом случају се ради о противприродном духовном блуду“.

Иначе, браћа Руси су учинили све да ова конференција буде подигнута на стварно висок ниво. Конференција је одржана у главном здању Петроградског универзитета  „дванаести колегиј“ (који има преко 70 здања) и у најрепрезентативнијој сали тога здања у сали Петра Великога тзв „Петровском зале“. Иза стола са председавајућим (Анатолиј Степанов, ђакон др Владимир Василик и наш др Србољуб Живановић) стајала је икона светог Николаја Велимировића коју сам ја донео из Србије, и српски Златоусти је на неки начи био и духовни покровитељ ове конференције. Два реферата - моје маленкости „Ватикан и геноцид над Србима у светлу богословске и књижевне мисли св. Николаја Српског“ и др Василика „Свети Николај Српски и Европа“ - показују колико је Српски Златоусти цењен у Русији.

Морам напоменути да је после конференције, једна професорка са Филолошког факултета Петроградског универзитета, колегиница наше Драгане Пријма, изјавила да је присуствовала многим научним конференцијама и да углавном један, два, највише три реферата остану у сећању а да на овој конференцији, сваки реферат не само да остаје у сећању, него се и дубоко урезује у срца свих присутних. Дискусије после појединих реферата биле су врло интересантне, на жалост оне нису ушле у књигу иако је било одличних момената на тим дискусијама. Ту бих посебно истакао одговор проф. Живановића, где сам ја први пут чуо ту стравичну цифру о броју  римокатоличких свештеника који су учествовали у покољима, о којој ће причати професор и вечерас, као и одличну реплику Ане Филимонове на једини дисонантан реферат са те конференције, реферат једног младог историчара Соколова са Петроградског универзитета, који је вероватно био  убачен од стране Ватикана или хрватске државе и руских екумениста, јер су од организатора тражили да један учесник буде студент Историјског факултета у Петрограду. Он је изгледа ту своју историју учио из књига Фрање Туђмана, па ми га је у једном тренутку било помало и жао, како је сасечен од стране бриљантних руских научника. Да напоменем да смо сутрадан после конференције ја, проф. Живановић, Сима Брдар и Павел Тихомиров, били гости на Петроградском радију и говорили о стравичном геноциду над Србима у Другом светском рату. Тада је наш домаћин на Радио Петрограду, др Андреј Васојевич, рекао у етар да се после ове конференције намеће закључак да је и сами Аушвиц у поређењу са Јасеновцем био милосрдни дом. Јер тамо су жртве технички убијане, без мрцварења, а у Јасеновцу су умаране на најбестијалне начине и уз примену метода које нормалан људски ум не може да схвати. Те монструме је грехота и зверима називати, јер не постоје тако крволочне звери које би се могле мерити са усташким крволоцима.

На крају бих хтео од срца заблагодарити мојим еминентним гостима на надахнуом излагању. Захвалност изражавам и према Удружењу књижевника Србије, што је омогућило да се одржи једно овакво вече, као и свим присутним, који су попунили ову чувену „трибину слободе“ у српској престоници. Посебну захвалност дугујем нашем уваженом академику Предрагу Драгићу Кијуку, који је својим очинским саветима помогао да ово вече остане, надам се, у лепом сећању свих присутних. Хвала свима, Христос Воскресе!

                                                                                                                   Ранко Гојковић

Напомена Уредништва:

Иако је господин Ранко Гојковић свој извештај са промоције књиге „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ написао за „Руску народну линију“, његовом добротом овај извештај објављујемо пре него што је објављен на братском сајту „РНЛ“. Срдачно захваљујемо г. Гојковићу.