Када је Хитлер дошао на власт, међу немачким лутеранима јавио се тзв. покрет "германског хришћанства". Он није био плод нацистичке завере, него самоникли правац у оквиру немачког протестантизма.

Немачка државна протестантска заједница, тзв. "Немачка евангелистичка црква", састојала се од лутерана, реформата и унионистичких групација, које су имале јединствену бирократску структуру и чији су чланови плаћали "црквени порез" који је скупљала држава. Када је Хитлер дошао на власт, покрет "германског хришћанства" преузео је власт у протестантској заједници. Од непосредне фирерове контроле били су изузети тзв. "слободни лутерани" и методисти, а са Ватиканом Хитлер је потписао конкордат.

Нова власт у "Немачкој евангелистичкој цркви" одмах је кренула у "дејудаизацију" Хришћанства. Основан је "Институт за изучавање јеврејског уплива на немачки црквени живот". Један од теолога германског хришћанства, др Ернест Бергман, држао је предавања на којима је тврдио да Христос није био Јеврејин, него припадник “аријевске расе".

Донета је одлука да се службе лише сви пастори који не признају националсоцијализам, као и сви пастори јеврејског порекла. Чак је тражено да се Стари Завет избаци из употребе јер је "јеврејски", као и да се црква очисти од јеврејског духа.

Наравно, међу искреним протестантима ово је изазвало згражавање. Одмах је основана "Црква исповедајућа" која се супротставила "германском хришћанству". Они су позвали вернике на усрдну молитву и поверење у реч Божију откривену у Светом Писму, и у Бремену су усвојили декларацију, која се састојала од шест тачака. У првој је речено да је Христос Реч Божија, откривена нам Светим Писмом, и одбачена су друга и другачија откривења о Христу као лажна. У другој је истакнуто да је Христос господар целог људског живота, у трећој да је Он глава Цркве и да Црква не сме да се предаје доминантним идеолошкополитичким струјама, у четвртој да Црква треба да служи, а не да се бори за власт. Пета тачка је била усмерена директно против нацистичке државе; Хришћани верни свом схватању слободе и Еванђеља истакли су да држава "не сме постати једини и тоталитарни поредак људског живота настојећи да собом замени позвање саме Цркве". Шести члан објављује да Црква нуди бесплатну благодат Божију кроз Свето Писмо и сакраменте, и да самовоља не може заменити Божанско дејство у Цркви.

Свети Николај Жички, један од најобразованијих људи свог времена, изврсно је схватао да покушај паганизације Хришћанства потиче из мутних извора протестантске тзв. "библијске критике" и одушевљавања јеретичком Ренановом визијом Христа као сократовског учитеља. О томе је писао у свом огледу о кули од слонове кости, људождерској култури без Бога. И заиста, кључни идеолог "германског хришћанства" био је дијалектички теолог Емануел Хирш, који се и данас сматра једном од најзначајнијих личности немачке теологије XX века. Он је био егзистенцијалиста, и није веровао у Васкрсење, сматрајући ту причу "каснијим уметком" који хришћане из садашњости окреће у будућност, лишавајући их конкретних циљева постојања. Критиковао је одвајање Хришћанства од културе у име вере; Хирш је био искрен нациста.

Хитлеров однос према хришћанству је јасан. У "Мојој борби" он каже како су немачки протестанти увек покушавали да буду патриоте, али им то није успевало, јер је њихов однос према Јеврејима позитиван на основу догматике Хришћанства. Зато су нацисти "германске хришћане" сматрали корисним будалама. Нацистички однос према Хришћанству јасно је формулисао Мартин Борман: "Националсоцијалистички и хришћански поглед на свет су неспојиви. Хришћанске Цркве су засноване на народном незнању и налазе се у напону да то незнање одрже у што већем делу популације; само на тај начин хришћанске Цркве могу сачувати своју власт. Насупрот томе, националсоцијализам почива на научним темељима." (Не подсећа ли нас ово на "религију као опијум за масе" на једној и "научни социјализам" на другој страни?)

Хитлер је, после решавања "јеврејског питања", намеравао да реши "црквено питање". Говорио је: "Рат ће се окончати. Последњи велики задатак нашег доба биће решавање црквеног питања. Тек тада ће нација бити сасвим сигурна... Кад сам био млад, мислио сам да је једино средство: динамит. Тек касније сам схватио да са таквим стварима не треба журити. То мора да сатрули као гангренозни уд. Морамо доћи до тога да за предикаоницама нема никог осим будала, и да међу верницима буду само бабе. Здрави млади људи су са нама."

Хитлер се хвалио да има шест дивизија есесоваца равнодушних према религији, али који иду у смрт са свом озбиљношћу. Нацисти су настојали да замене хришћанске обреде и символе својим: принудна окупљања омладине била су недељом ујутру, кад се иде у храм; ко је хтео, могао је да се венча и сахрани уз употребу нацистичких ритуала. Једна од песама "Хитлерове омладине" (Hitler Jugend-a) гласила је: 

"Ми смо срећна Хитлерова омладина;
Не треба нам хришћанска врлина;
Јер Адолф Хитлер је наш посредник
И наш искупитељ.
Нема ни попа ни ђавола
Који може да нас спречи
Да се осећамо као Хитлерова деца.
Не следимо Христа, него Хорста Везела!
Даље са тамјаном и светом водицом,
Уз песму идемо за заставом Хитлеровом;
Само тако смо достојни својих предака.
Нисам ни Хришћанин, ни католик.
Са СА одредима идем кроз ватру и воду.
Цркву ми могу украсти што се мене тиче.
Кукасти крст ме усрећује овде на земљи,
За њим ја идем марширајући
Узми и мене, Балдуре фон Ширах"
(вођа "Hitler Jugend"-a, нап. В. Д.).
 

Хитлерова антијеврејска мржња и православни однос према Старом Завету

Једна од највећих лажи коју “другосрбијанци” намећу Србству јесте да  Хитлеров расизам, оличен у мржњи према јеврејском народу, има било какве везе са хришћанским схватањем Старог и Новог Завета и хришћанским месијанизмом који је, тобож “антисемитски”. После Аушвица, хришћани су, наводно, криви за Аушвиц, јер су, примајући Нови Завет, маргинализовали и гетоизовали Јевреје који Нови Завет нису примили.

Хитлеров учитељ, окултиста Дитрих Екарт, објавио је 1924. године књижицу „Бољшевизам од Мојсија до Лењина - Разговор између Адолфа Хитлера и мене". За Хитлера, Стари Завет је књига која води Лењину, и у којој се описују Јевреји као поробљивачи човечанства. Хитлер показује Екарту Стари Завет, и каже: „Ево, ево рецепта по коме Јевреји увек припремају своју паклену чорбу." По Хитлеру, није Господ побио прворођене у Египту, него су то учинили сами Јевреји, удружени са локалним олошем. „Главна хуља" у Египту је био „чедни Јосиф" који је у туђу земљу довео свог оца и браћу; говорећи о томе како наивни немачки учитељи плачу читајући деци причу о Јосифу, Хитлер је, по Екарту, „мрачно гледао Књигу мржње" (Стари Завет). Будући Фирер говори о Исусу Навину као убици невиних народа, а пророка Исаију назива „опседнутим", јер каже да се „Господ разгневио на све народе (нејевреје); затреће их, предаће их на покољ" (Ис. 34, 2, 9, 12), и додаје: „Између Исаије и Исуса Навина прошле су стотине година, но за све то време паклена мржња Јевреја према нејеврејским владарима није се за трунку променила."

За фирера, Христос није имао никакве везе са Старим Заветом, а за све је крив апостол Павле, који је Римском царству донео идеје: „Сви су људи једнаки! Братство! Пацифизам! Нема више части!" По Хитлеру, „тако је Јеврејин тријумфовао", и додаје: „Требаће још пуно времена да се хришћанство опорави од Павла! О какве смо ми наивне душе! Јеврејин побије стотине хришћана; изненада примети да је остатак постао само још ватренији. Тада му се упали добро позната лампица: претвара се да се преобратио. Заузима значајну позу и мотри. И мада се готово свим својим доктринама разликује од осталих апостола, ми предано слушамо његове проповеди."

Хитлер и Екарт су замерали Мартину Лутеру што је на немачки превео „сатанску библију" Старог Завета, јер су и њега насанкали Јевреји.

Ко зна православног Србина, свестан је да је за њега Јосиф Праведни слика чедности и чистоте и праслика Господа Исуса Христа; зна да је за њега Исус Навин велики слуга Божји, који је увео народ у Земљу Обећану и због чије вере је Бог зауставио сунце, да би Израиљ у борби победио  зна да мује Исаија „старозаветни еванђелист", а апостол Павле „уста Христова" чудесни тајник Богочовеков. Зато је заиста срамно доводити Хитлерову паганску антијеврејску мржњу у везу са  хришћанском критиком јудаизма заснованог на одбацивању Христа као Бога. Зар због Хитлеровог паганизма Срби треба да се одрекну верности Месији Старог и Новог Завета. Наш основни став је: Срби су, као и сви народи који су прихватили Исуса из Назарета, нови Израиљ, који баштини свештено наслеђе древног Израиља; но, очито је да некима смета ово откривење о богоизабраности православних, Цркве Божје, чији смисао није у господарењу светом, него у служењу свим народима (сетимо се Достојевсковог говора о Пушкину и руског - православног - схватања свечовештва као служења свима у идењу за Христом).

Култура за масе

Најпознатији медиолог 20. века Маршал Меклуан, у свом делу “Медијум је порука”, поручио је: “Поново смо почели да уобличавамо примордијални осећај, племенска осећања од којих су нас одвојили векови писмености”. Као што је показао Најл Поустмен у својим студијама о утицају телевизије, снага слика у модерној цивилизацији много је већа од снаге речи: језик се обраћа уму, а слике осећањима. Читање захтева усредсређеност и логично расуђивање, док ТВ програм изазива тренутну реакцију. У свом делу “Учење као делатност очувања”, Поустмен каже: “ТВ “образовање” је несавладиво. Можете да га не волите, али се морате сложити с њим. Нема начина да се покаже да су слике рекламе за Мекдоналдс лажне, или, пак, истините. Речи као “истинито” и “лажно” долазе из другачијег симболичког универзума. Претпоставке су лажне или истините. Слике то нису”. У књизи “Забављајући се до смрти”, Поустмен указује на чињеницу да ТВ све своди на забаву: од религије, преко политике, до спорта, што има катастрофалне последице по демократско друштво, које мора бити дијалошко.

У свом делу “Моја борба”, Хитлер се показао као “прамедиолог”, тврдећи да филм има велику будућност кад је индоктринација масе у питању. Слика “просветљује” много брже него текст.

Фашистички мислиоци су доводили у питање језик као средство комуникације - оно што чине и постмодернисти. Пол де Ман, који је од фашисте постао постмодерниста, једном је рекао да је “најсубверзивнија педагогија она која доводи у питање језик”.

Нацисти су, зна се, спаљивали књиге; то се десило и на Универзитету у Фрајбургу, где је Хајдегер био ректор. У САД се то, деведесетих година, десило на Универзитету Стенфорд, где су студенти спаљивали класике хуманистичких наука, као “мртве беле мушкарце” и “евроцентрике”. Док су класици горели, млади постмодернисти су певали!

Америка данас светом влада уз помоћ Холивуда. Као што рекосмо, то није случајно: и нацистичка немачка је знала вредност филма. За време Трећег рајха снимљено је 1363 филма. Зна се какве су ефекте имали филмови попут “Јеврејина Зиса”, који је подстицао на мржњу. Зна се колико је режим улагао у Лени фон Рифтештал и друге режисере - пропагандисте.

Холивуд је научио лекцију. Скоро да нема акционог филма у коме Руси или Срби нису злочинци.

РУЖИЧАСТИ КУКАСТИ КРСТ

(Хомосексуализам у нацистичкој партији)

У овом тренутку се, у затворима, оптужени за удар на геј параду у Београду 10. октобра 2010, налази на десетине младих људи, с којима се НАТО слуге обрачунавају као са неком врстом неонациста у Срба. Подразумева се да су педери с параде у Београду били „невине жртве дискриминације“, и баштиници традиције по којој су хитлеровци гонили хомосексуалце само због њихове „сексуалне орјентације“. Али, да ли је баш тако?

Књига једног протестанта и једног Јеврејина, Скота Ливелија и Кејвина Ејбрамса (Scott Lively and Kevin Abrams: The Pink Swastika / Homosexuality in the Naz: Party, Founders Publishing Corporation, Keiser, Oregon, 1997.)  бави се једном од кључних тема лево-либералне пропаганде - судбином хомосексуалаца у нацистичкој Немачкој.

Студија почиње разматрањем покрета за права хомосексуалаца пре појаве Хитлера.
Хомосексуално подземље било је веома снажно у Немачкој, у првим деценијама XX века. Оснивач покрета за права содомита је немачки адвокат Карл Хајнц Улрихс, кога је саблазнио његов тридесетогодишњи учитељ јахања када је дечак имао 14 година. Шездесетих година XIX века Улрихс је почео да шири идеју да су хомосексуалци "трећи пол". Његова "научна теорија" састојала се од тврдње да је хомосексуалац "женска душа у мушком телу" и обратно. Пошто је хомосексуализам урођен, не сме бити криминализован. Његов следбеник, немачко-мађарски писац Бенкерт (псеудоним Карољи Марија Кертбењи) сковао је појам "хомосексуалан" у анонимном писму министру правде Пруске. До тада је у употреби био појам "содомити" (или педерасти); ми ћемо тај, старији појам, користити у овом тексту.

Улрихс је, позивајући се на Платонову "Гозбу", содомисте назвао "уранијанци" јер су они, тобож, под покровитељством музе Ураније. Милитантни содомити Немачке крајем XIX века радо су користили паролу "Уранијанци свих земаља, уједините се!" Покушавајући да декриминализује содомију, Улрихс се, бар јавно, борио против педофилије. Утицај первертита у Немачкој био је све већи. У једном писму Марксу, Енгелс вели: "Педери су почели да се пребројавају и открили су да су прилично бројни у нашој држави. Једино им фали организација, али изгледа да и она постоји, мада скривена".

Семјуел Ајгра, немачки Јеврејин који је 1945. објавио студију о германским хомосексуалцима и њиховом утицају на политику, назвао ју је "Немачки национални грех". У истој наводи да је познати сексолог Крафт-Ебинг, аутор дела "Рsychologia Sexualis" још 1891. упозоравао да је у Немачкој содомија у порасту. Начелник одељења специјалне полиције у Берлину од 1905. до 1919, Ханс фон Тресков, у својим мемоарима је изложио да је у том периоду било бар 10 хиљада хомосексуалаца у овом граду и да су легално издавали свој лист “Die Freundschaft".

Магнус Хиршфилд

Улрихсово дело продужио је јеврејски лекар и хомосексуалац Магнус Хиршфилд, који је наставио борбу за декриминализацију содомског чина.

Са Максом Спором и Ерихом Обергом формирао је "Научно-хуманистички комитет", основао низ организација и издавао "Годишњак за међуполне варијетете". Године 1910. сковао је термин "трансвестит" који је данас веома у моди.

Хиршфилд је ширио причу о "трећем полу" и веома утицао на јавно мнење да постане "толерантније" према изопаченом полном понашању. Године 1919. основао је Институт за изучавање сексуалности у Берлину. Скупио је огромну збирку књига, слика, медицинске документације и повео кампању да подигне свој углед "научношћу" установе. Гостујући лекари су у Институту обављали прегледе, лечили од венеричних болести и давали савете низу грађана.

НовиХелени

Поред Улрихса и Хиршфилда, који су содомите представљали као феминизоване и предодређене 'женскошћу", у Немачкој се јавио и покрет маскулизованих изопаченика, који су се позивали на мужевност понашања античких Грка, пре свега Спартанаца, и тврдили да је хомосексуалност врлина правих ратника. Често су говорили о Платоновој апологији хомосексуалности (мада старији Платон, у "Законима, 841А-841Б, истиче значај породичног живота и осуђује содомију). Ово је утицало на идеологизацију хомосексуализма као ратништва међу немачким милитаристима. Многи од њих су помињали одред тебанских ратника састављен од 150 хомосексуалних парова, или Спартанце, који су у војску узимали 12-годишње дечаке и стављали их на располагање старијим ратницима, да их обучавају и сексуално “користе”. Ко у овом правцу размишљања не види зачетке нацистичког култа младих? У студији "Национализам и сексуалност", историчар Георге Мос каже: "Грчка омладина, битан национални симбол у прошлости, владала је суверено у доба Трећег Рајха. Хитлеров укус био је под утицајем препорода неокласике, која је увек укључивала слике обнажене омладине". Чак је и Вилхелм Рајх, у "Масовној психологији фашизма", описао култ содомитског милитаризма заснованог на античким узорима. По њему, нацистички идеолози попут Розенберга снажну државу су доживљавали као "мушку државу засновану на хомосексуалној основи".

Сукоб са Старим Заветом

Нацисти су себе сматрали најбољим изданцима аријевског паганства, какав је хеленистичка култура. С друге стране су били Јевреји са својим Старим Заветом. Док су Грци били хероји који су неговали педерастију, Јевреји су били подлаци који су неговали култ својих породица и убијали хомосексуалце. Заиста, старозаветни Израиљ је мрзео овај грех више од свега.

Римокатолички стручњак Патрик Г. Д. Рилеј уочава да је ту био кључ сукоба између хеленизма и јудаизма у доба уочи Христовог доласка.

У свом огледу "Хомосексуализам и Макавејски устанак" он показује да је Антиох Епифан, у свом покушају да Израиљу наметне идолатрију, у Јерусалиму подигао и гимназион - вежбалиште, у коме је упражњаван и хомосексуализам, а многи јудејски младићи су ишли тамо. Јеврејски првосвештеник, који је издао израиљску веру, приносио је жртве и Хераклу, једном од знамења хомосексуализма. Све ово је подигло Макавеје на устанак.

Немачки хомосексуалац - милитариста био је Адолф Бранд, покретач часописа "Елита". У часопису су свагда биле у првом плану теме о чистоти расе, али и фотографије нагих младића у немачком пејзажу. Бранд је написао поему "Натчовек" у којој је величао мушкост, а изјављивао је да му је циљ "обнова грчких времена и хеленских критеријума лепоте после столећа хришћанског варварства". Године 1903. Бранд је хапшен због објављивања слика нагих дечачића у часопису, али је до 1931. његова публикација достигла број од 150 хиљада претплатника. Са још двојицом содомиста, основао је "Заједницу елите" чији је циљ био "обнова хеленског витештва". Стара Грчка и ренесансна Италија били су им узори, док је Хришћанство окривљавано за гушење хомосексуализма.

Педерастија је естетска, а нормална полност - само прокреативна, тврдили су „елитисти“. Фридландер, Брандов сарадник, писао је чак и ово: "Схватимо најзад да не може бити добар учитељ онај који не воли своје ђаке! /.../ Вечна је истина: само добар педераст може бити потпун педагог!" "Мушкарчине" су 1920. основале "Друштво за људска права". (Звучи познато, зар не?)

Између хиршфилдоваца и брандоваца подела је ишла и на политичком плану: хиршфилдовци су били социјалдемократе, а брандовци - нацисти.

И касније ће ова подела имати трага на односе нацистичког режима према хомосексуалцима.

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=15903:vidovdan-feljton-nacizam-za-neupuene-ii&catid=50:istorija&Itemid=82