Када је негде усред I светског рата, учени јеромонах Николај (Велимировић) стигао у Енглеску да држи своја предавања о многострадалној-Србији, у то време прогнаној са својих територија, Србији протераној на Крф, у Француску, у Бизерту, Србији која је умирала на самотном сунцу острва Видо, британска јавност знала је мало шта о једној минијатурној балканској краљевини.

Све ово знање било је површно, новинско. Британска јавност чувала је своју хладну дистанцу према Србији, јер је увек настојала да буде спокојна кад пије чај у пет поподне. Тако је било међу Енглезима док није дошао јеромонах Николај; а кад је отишао, Британци су били одушевљени Србством и Србима и с много више топлине размишљали су о својим многострадалним ратним савезницима.

Мисија Николајева почела је у првим месецима 1915. Тада га је бард србске политике, Никола Пашић, позвао у Ниш, и дао му задатак да отпутује на Запад, да би проповедао истину о борби Србије за ослобођење. "А шта да им кажем?", питао је монах председника, знајући да је зид западне јавности малтене непробојан. "Каше ти се само", одговорио је Пашић, уверен у огњем посољену  Николајеву реч. Знао га је, наиме. Избор који је учинио био је плод дотадашњих успеха, проповедничких и родољубивих, др Велимировића.

Некад је Србија била срећна, иако патничка и сирота земља. Њени синови, рођени на селу, васпитани у духу честитости и побожности, дакле патријархалном, задружном, били су талентовани и умни људи, жедни знања и жељни службе Богу и роду. Србија је умела да их оцени и да помогне да окрилате. Али и када није, што због љубоморе неталентованих, што због друштвених прилика, њени синови је нису заборављали. Увек су настојали да зидају дом свог народа – у висину и дубину, у ширину и дужину.

Један од таквих синова Отаџбине био је и Никола Велимировић. Рођен је уочи Божића 1881. у маленом селу Лелићу у близини Ваљева: прво дете Драгомира и Катарине. Бистар дечкић, али слабуњав; његов отац био је писмен сељак, писар и деловођа среза подгорског. Бригу о одгајању сина преузела је мати Катарина, која га је учила побожности и честитом животу. Владика ју је много волео; она се касније замонашила, следећи светлост своје душе и пример свога сина. Никола је, по завршеној основној школи и гимназији, покушао да упише Војну академију; није био примљен због малог обима груди. Након тога, уписао је Београдску богословију. Био је изванредан ученик који је читао и преко програма – богословска и философска дела, али и Његоша, Достојевског, Пушкина,Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа, Маркса, списе индијске религије... По завршеној богословији отишао је у учитеље; а кад се указала прилика, добивши државну стипендију, Никола је кренуо у Берн, уписавши тамошњи универзитет. Слушао је предавања широм Швајцарске и Немачке. У Берну је докторирао теологију (тема: Васкрсење Христово ); након завршеног философског факултета у Оксфорду, у Женеви докторира философију (тема: Беркли). По повратку у отаџбину, био је предавач Београдске богословије. Замонашио се 20.12.1909. године, након теже болести и узео монашко име – Николај, по својој крсној слави, Св. Николају Чудотворцу.

Одмах потом, Митрополит србски Димитрије послао га је на школовање у матушку Русију, која га је запленила својом христоликошћу. (Није ни први ни последњи, наравно; велики немачки песник Рилке, говорио је да је Русија једина земља која се граничи с Богом.) Вративши се из Русије, Николај почиње да проповеда по београдским црквама и одушевљава не само народ, него и интелектуалне кругове. Објављује студију "Религија Његошева" и "Беседе под гором", као и "Изнад греха и смрти". Читаво србство, не само у Србији, него и у Босни и Хрватској зна за Николаја. Године 1912. боравио је у Сарајеву, одушевљено дочекан од народа. Тада је изјавио: "Својом великом љубављу и великим срцем, ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни"; ове речи изазвале су велико подозрење аустро-мађарских окупатора; од тада Николај није могао да путује на територије црно-жуте монархије.

   Такав је, дакле, био др Велимировић кога је Никола Пашић послао у Енглеску и Америку. Рекосмо већ: Енглеска је била одушевљена; новине препуне чланака о њему. А тако се десило и у САД. Под утицајем Николајевих беседа у добровољце на Солунски фронт ишли су не само Срби, него и Хрвати и Словенци. Скупио је, кажу, око милион долара помоћи. Николај је говорио свуда -  по парковима, хотелима, салама за концерте; а највише по црквама разних конфесија. Његова духовност и љубав све је одушевљавала и никог се није стидела; забележено је да је он био први угледни бели епископ који је проповедао сиротим црнцима у Харлему, у њиховом храму; ови су се толико занели Србијом коју им је представио монах србски да су касније кад је опет дошао, онако из срца, по своме, запевали нашу химну "Боже правде". На крају рата, начелник енглеске армије је изјавио да је, по учинку на савести, "отац Николај био трећа србска армија".

Између два рата

Монах Николај је 1919. године постао епископ жички; 1920. премештен је на Охридску епископију. И једна и друга владичанска катедра имају богате традиције: на Охриду је била најстарија архиепископија словенска, којом је управљао Св. Климент, ученик Св. Ћирила и Методија; у Жичи је столовао први поглавар независне Србске Цркве – Свети Сава, крунишући благоверне краљеве Немањића. Владика Николај је срцем и душом осећао каквој светињи приступа; и заиста – није било веће радости за њега до сусрета с верујућим народом својих нових епископија, народа који је био гладан и жедан Бога и правде Божије. Нарочито у Македонији; тамо је новопостављени епископ од философа и песника коначно почео да постаје мудрац и светитељ. Као млад јеромонах, угледни интелектуалац србски, Николај је волео да буде споља углађен, дотеран, затегнут, да све на њему сија... Али, богомољни народ Охрида и околине је мало пажње придавао његовом лепом спољашњем изгледу, његовој интелектуалистичкој склоности да понекад нацифра речи и учини их превише "естетизованим". Хришћанство је вера кротких и духом смирених. Основао ју је Син Божји Који је је из смирене љубави дошао у свет и постао Син Човечији, родивши се од кротке Девојке Марије, кћери сиротих Јоакима и Ане; Бог се као Човек родио у пећини, међу стоком, на слами; до тридесете Своје године издржавао је Мајку и Себе радећи као скромни дрводеља; а за ученике Своје изабрао је неуке и простосрдачне рибаре с Галилејског језера (једини "градски човек" у Христовом друштву био је – Јуда). Зашто је то тако? Зато што су људи учени и богати најчешће горди: иако знају и имају само зрнце песка с обале великог Океана Божјег званог Космос, они мисле да су господари свих звезда и галаксија; иако виде само трунчицу Лепоте, мисле да су спознали све лепоте света. Зато се Христос определио за људе кротке и сиромашне – у њиховом срцу, празном од надувености учењака и богаташа, било је много места за Божанску Љубав. А Бог и јесте Љубав, учи Св. Јован Богослов, најмилији Христов апостол.

И Николај је имао своје Галилејско језеро – било је то Охридско језеро. Ту је видео колика је љубав према Богу и ближњима његове пастве. Једном је, рецимо, угледао старицу малена раста која није могла да се пропне и пољуби икону, зато је целивала своју смежурану руку, па прстима дохватила лик светиње коју је хтела да целива, преносећи тако пољубац руком. Када је то видео, владика се застидео и гласно признао: "Како је паметнија од мене!"

Сав се Николај предао подвигу молитве и поста. Свим срцем је жудео да сретне Бога, па је чистио душу свог тела и душе да би с Небеса Господ у њу сипао вино рајских милина. Народ је, видећи га таквог, почео да му хрли, као што су Христу хрлили сви уморни и обремењени, потлачени и понижени. Због његове свенародне доброте и свечовекољубивог широког срца прозвали су га "Деда Владика", "Свети Дека". А он се сав предао раду: обнављао је манастире, по Охридском крају и по Жичкој епископији ( скоро све манастире, запуштене и разваљене, по Овчарско-кабларској клисури он је обновио и подигао; манастир Преображење, срушен пре Првог светског рата због градње пруге, он је наново сазидао); обнављао је и освештавао гробља, споменике и чесме; задужбинирао је по целој Србији – и где год је било Србина, допирао је његов корак и његова рука; колика је његова човечност била, сведочи и следећи сличај: 1935. године, обнављајући војничко гробље у Битољу, поправио је и потпуно руинирано гробље немачке војске из И св. рата. Том приликом је казао: "За Србе, мртав војник више није непријатељ". За ово је чуо чак и Хитлер, па му је преко немачког конзулата, послао одликовање "за грађанске заслуге". То одликовање владика никад није користио, а није се њиме послужио ни кад су га Немци, 1941., ухапсили. У Битољу је Деда Владика саградио сиротиште за напуштену дечицу – чувени "Богдај"; у њему су, поред Српчади, гајени и Јеврејчићи, муслимани – сви, без разлике на веру и народност. Слична сиротишта владика је подигао у Краљеву, Чачку, Г. Милановцу и Крагујевцу, и она су постојала све до ИИ светског рата. А кад год је могао и где год је могао, чинио је добро и показивао прави пример хришћанског човекољубља. Покојни прота чачански, Хаџи Миливоје Маричић, сећа се једног случаја који се десио баш у Чачку. Била је јесен, хладни време, кишно. Са тмурне улице у парохијски дом крочио је неки убоги човек који је Владику молио да му да паре да купи ципеле, јер нема у чему да иде, а нема од кога да набави. Пошто није имао пара при себи, Николај је са својих ногу скинуо обућу и дао је овом сиротану.

Као епископ, Николај је много путовао – цењен и омиљен и у земљи и у свету, он је стално ишаи да беседи – час у Енглеску, час у Америку... Увек је одлазио да се духовно крепи на Свету Гору; путовао је и у Свету Земљу, да целива тле којим су газиле ноге Христа Спаситеља. Агде год је говорио, и шта год је говорио, народ је за њим хрлио; из њега је зрачило Небеско Царство.Сећа се др Хаџи-Недељко Кангрга кад је Николај излазио из београдске Саборне цркве, маса света се скупљала око њега. Чинило ми се, вели сведок, као да је Христос на земљи – сви су тражили благослов од Николаја, сви су хтели да макар једну реч још чују од њега. И још један случај (сведочи исти ): Владика Николај шета Београдом с неким руским епископом; разговарају. Људи га угледају и, један по један, почињу да се примичу Николају. Ускоро читава гомила иде за њим. Ништа не траже: желе само да буду у његовој близини, да гледају његов одмерени, сигурни ход, његове покрете пуне смирености и небеске хармоније. Владика се сличајно окрене и запрепасти се; за њим иде маса народа. Брже-боље са својим саговорником ускочи у трамвај и тако на једвите јаде умакне својим паратиоцима.

За све ово време, владика Николај неуморно писао. Настајало  је његово дело које, кад се све сабере, има преко десет хиљада страна. Његов огроман књижевни таленат био је облагодаћен Духом Светим; радећи и молећи се Богу, урањајући у дубине људског срца и тражећи Христовом светлошћу лепоту у њима, он је успевао да створи дело за које би неком другом требало десетлећа.

   Владика је био незванични патријарх СПЦ. Његова реч се упијала и преносила од уста до уста, од душе до душе. У то време Србија је била запаљена великим огњем богомољства. Богомољци (званични назив: Православна народна хришћанска заједница) су велики народни православни покрет који се зачео у србској средини још И светског рата. Ужаси тог рата многе су вратили Богу и Цркви; без невоље нема богомоље, каже народна изрека. Међу Србима је нарасла покајничка свест о потреби очишћења од греха и злих навика, од порока и непочинства. И  кренуо је талас: масе света очаране Христом и љубављу Христовом пошле су у цркву да се кају, моле, испповедају, да улепшавају своје душе.

Многима су се у сну јављали светитељи, и обавештавали их о темељима давно срушених храмова које треба подићи – и Срби су откопавали те темеље, зидали цркве и палили кандила у њима. Покајање као обнова ума и живота освојила је Србство – од Шумадије до Славоније, од Босне до Македоније ( један од највећих центара богомољства био је Даљ ). Велики је наш народ у кајању. Такви су били богомољци: од псовача постајали су златоусти молитвеници; од нерадника – трудољупци; од грешника – покајници. А зашто? Зато што је чиста савест најлепша човекова баштина; човек чисте савести, човек који је у себи победио звер, постаје лакокрил као ангео, уздиже се изнад земље и Отац небески прима га у загрљај. Богомољци су били и млади и стари; и богати и сиромашни. Не само да су обнављали запуштене цркве, већ су листом хрлили у манастире који су углавном били напуштени и без монаха. Младићи и девојке по угледу на Св. Саву и Св. Петку Србску, средовечни, крепки мушкарци и жене по угледу на Св. краља Драгутина и Св. царицу Милицу, Теоктиста и Евгенију, старци и старице по угледу на немању – Св.Симеона и Ану, супругу му Св. Анастасију: сви су се окренули духовном животу. Читаве породице су се монашиле. Богомољци су били кротки и смирени: помагали су сиротињу, посећивали болеснике, ишли на мобе, заједно певали и молили се.

   У почетку је овај покрет збунио владике и свештенство СПЦ; мислило се – реч је о фанатицима. Али су се ствари убрзо разјасниле – на чело ПНХЗ постављен је Владика Николај који се свим срцем приљубио уз свој добри народ. Многи су му се подсмевали; говорили су да је образовани Еврпопејац Николај – полудео; а Николај се радовао, сећајући се речи Св. Павла: "Мудрост овога света лудост је пред богом"; јер, световна је мудрост болесна, у себе затворена, мудрост која је донела Аушвиц и ГАЛУГ, мудрост која је донела атомску бомбу и загађење планете Земље. А мудрост хришћанска је најдивнија, јер је ЉУБАВ: "Ко те удари по једном образу, окрени му и други" и "Нема веће љубави до кад ко положи живот свој за пријатеље своје". То је она "луда љубав Божја" због које је Бог постао Човек и био распет на Голготи. Водећи богомољце, Николај је све више живео светачки; народ га је доиста и сматрао свецем. Колика је била његова спремност да у свакомчасу изађе пред Бога, сведочи и овај случај.

Једном је Св. Николај седео у својој соби у Патријаршији СПЦ у Београду. Изненада на вратима се појавио човек који га је питао: "Јесте ли Ви Епископ Николај? " "Да ја сам". Тада је чудни гост извадио револвер и уперио га у владику: "Дошао сам да вас убијем, као што ми је речено. Спремите се да умрете". Николај је устао од стола и рекао: "Ја сам увек спреман да умрем и изађем пред Бога. Учините оно због чега сте дошли". Човек га је погледао, спустио револвер и након извесног ћутања, рекао: "Нисам дошао да Вас убијем, него да видим да ли стојите иза својих речи".

Владика је много волео срцем прост народ. Када је зидао своју цркву – задужбину у родном Лелићу, седео је са сељацима крај лампека са ракијом, и до у касну ноћ разговарао о свему, а често је и фрулу свирао; много је волео фрулу и лепо ју је употребљавао.

Зато је народ с њим био – и у ватру и у воду. Када је Милан Стојадиновић, са својом владом, потписао срамни конкордат Југославије с Ватиканом, Владика Николај је дигао Србију на ноге. Тадашњи министар полиције, католички поп Корошец, нахушкао је полицајце (Словенце и Хрвате, углавном) на мирну литију народа београдског 19. јула 1937. Многи су (па чак и неки епископи) били тешко повређени. Николајева реч је због тога загрмела тако силно да је конкордат оборен.

   Владика је био човек силна духа и огњене душе; увек гледајући дубине и висине богочоштва, није дозвољавао да се његов поглед труни празном причом и бесмисленом шалом. Казује се за њега да је имао обичај да, кад му неки посетилац сатима неучтиво досађује, а ни сам не зна шта хоће, Николај после читавог низа наговештаја да му је време да иде, лавовски рикне: "Крећи, кавгу не замећи". А свештенство своје епархије знао је у душу. Једном је, кажу, заређао да посећује домове својих попова. А свештеници? Где год дође – диван дочек – трпеза, осмеси, љубазност. А Владика од сваког свештеника прво тражи кућни молитвеник, да се молитве очитају. И сви му доносе лепе, нове молитвенике, као да су јуче купљени. Владика узме. Ништа не говори. Очита, поседи, иде даље. Један од свештеника му, међутим, донесе молитвеник од прстију прљав, раскупусан; речју – неуредан. Извињава се човек – срамота га. А владика касније тог свештеника одликује црвеним појасом. Образложење: сви ови који имају молитвенике "ганц" нове, ретко се из њих моле; а свештеник чији је молитвеник већ "излизан" од употребе, често се Богу моли са својом породицом.

У нашем народу има много ружних особина, а једна од њих је – бацање дрвља и камења на свештенство. Та овакви су, те онакви су; многи паметњаковићи који не знају ни "Оче наш" куну се како су видели овог или оног свештеника да "једе месо на Велики Петак". А владика је и са таквима умео да изаже на крај. Ево пример. Дошла му једна џанзризава назови – богомољка која се, правећи се паметнија од свог свештеника, с њим и посвађала. Каже Николају: "Владико, јутрос ми се у сну јавила Пресвета Богородица и рекла да тог и тог попа мораш да најуриш јер је много лош." Владика је проницљиво погледа, па пита: "А кад ти се јавила Пресвета Бпгородица? "Па тако, било је око шест јутрос". "Е, видиш, мени се јавила око 615 и рекла да том свештенику ништа не фали".

   Март 27, 1941. године, један је од пресудних датума – како за историју и судбину Србства, тако и за биографију ( агиографију ) владике Николаја, који је себе дао свом народу до краја. Тада су он и Патријарх Гаврило подржали обарање савеза с Немцима који је склопљен по диктату страха. Овакво ангажовање двојице челника СПЦ немачки фирер није заборавио.

И заиста: чим су дошли, окупатори су спровели фирерову заповест. На петровдан 1941. владика је зеточен у Манастир Љубостињу. Ни одатле није престао да делује; кад је чуо да ће стрељати Србе у Краљеву отишао је да се пријави немачкој команди да и сам буде стрељан. Одбили су; знали су да би телом мртви  Николај био духом живљи од свих живих бораца србских и да би народни дух био оснажен његовом мученичком смрћу. После Љубостиње, био је заточен у Војловици код Панчева, заједно с патријархом Гаврилом Дожићем. Ту је плакао и молио се Богу да прекине страдања Србства; сећају се да је после служби у храму војловачком, на месту где је стајао Владика Николај, била читава барица проливених суза, суза којима је он преклињао Христа да помогне његовом патничком роду. Он и патријарх спроведени су у логор Дахау, где су остали до пред крај рата. Ту су га Немци вређали и подсмевали му се, али нису смели да га убију. Ту је Владика видео дубину пада безбожничке Европе и сву лаж цивилизације европске. Ту је он био у непосредној близини Божијој, и каткад узношен до виђења Бога живога о чему је касније сам сведочио. Ту је, кријући се, на таолетпапиру, написао своје пророчке "Речи српском народу кроз тамнички прозор". Ту је владика, рекли бисмо, коначно постајао Св.Николај Србски. Храброст није губио. Једном му дође тамничар да му се руга, па каже: "Верујеш ли ти да је Исус Христос био Бог?" "Не", одговара Владика. Помисливши да га је вера, усред таквих страдања, оставила, он, опет ругачки,упита: "Ти, дакле, више не верујеш?" "Не верујем, него знам". И тада су га, љутити, ругачки оставили на миру.

Године 1945. је био слободан. Одмах је отишао у емиграцију. У његовој драгој Отаџбини више ништа није било као пре. Завладали су они за које је Николај говорио да би се њихових обичаја – и "вепрови дивљи посрамили".

Од II светског рата до смрти

Није Свети Владика против комуниста био као против политичке партије. Године 1943. Недић му је нудио да потпише проглас за програм комуниста, па ће бити слободан, али је он то одлучно одбио. Николај је био против комуниста зато што су били безбожници, а безбожници, људи који не верују у Бога и душу и који човека поистовећују са трбухом, нису могли донети добра Србству, народу који је изнедрио пословицу: "Без Бога ни преко прага". Знао је, из искуства бољшевичких прогона у Русији, да ће комунисти насрнути на кичму Србску, на ону небоземну вертикалу по којој је Бог – Домаћин у весиони, Краљ – Домаћин у породици. И доиста: срушивши монархију, Титови следбеници насрнули су на цркве; а њихов морал, заснован на лажи и лицемерству, разградио је основну тврђаву србског трајања кроз векове – породицу. Још пре рата владика је писао да су три највеће авети европске цивилизације – Дарвин, Маркс и Ниче. Дарвин зато што је учио да људи нису деца Небеског Оца, него потомци мајмуна, Маркс зато што је учио да је борба за пун стомак и класна мржња основа светске историје ( а Христос вели: "Љуби Бога и ближњега" и "не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих ), и Ниче зато што је, уместо сапатње и саосећања, проповедао вољу за моћ и уништење свих слабијих. Људи су од Дарвина научили да се мајмунишу (отац им – мајмун), од Маркса – да пљачкају и убијају у име "прогреса" (тзв. револуција), а од Ничеа да, у име натчовека, смеју спаљивати "подљуде" у крематоријумима и гушити их у гасним коморама. Зато владика није био само против комунизма, него и против свих других идеологија поживотињења.

   Патријарх Гаврило вратио се у Отаџбину и преузео вођдтво у Цркви. Николај  је остао "напољу", у САД. Говорио је: "Кад кући гори, не гаси се изнутра, него споља". Иако је био пуки сиромах, слао је по манастирима србским пакете с храном и потрепштинама; помагао је србску сиротињу. Био је јако болестан (последица логора), али је и даље неуморно писао, проповедао и Богу се молио за свет, а нарочито за своје Србе. Стигао је до те мере просветљености Духом Божјим да је већ био спреман за Царство Божије. Последње године живота провео је у Саут Канану, у руском манастиру Св. Тихона где је предавао у богословији. Један руски монах сведочио је ( гледао владику, а овај није знао да има неког у цркви ) како је Николај улазећи изјутра пре свих у храм, радосно, као пријатеље поздрављао Пресвету Богородицу и Св. Николу насликане на иконама, речима: "Good morning, Virgin Mary" и "Good morning, Saint Nicholas!", већ сасвим саживљен са оним царством за које је Св. цар Лазар рекао да је – увек и довека.[1]

Упокојио се овај, како отац Јустин рече "највећи Србин после Св. Саве" 18. марта 1956, пред Св.литургију. Била је недеља. Отишао је Распетоме и Васкрсломе Христу онај који је себе распињао молитвом, постом и бригом за ближње и који је Христом васкрсавао из силе у силу.

У Србији је био - "забрањен". Звона нису смела да објаве његову смрт. Властодршци су тврдили да је – мрачњак, масон, енглески шпијун, немачки агент и колаборант, клеронационалиста и, на крају крајева "народни непријатељ". Његове књиге се нису прештампавале, а све до рецимо до средине осамдесетих нису се смеле уносити из иностранства. Плашили су се огњене речи Владикине као самога Бога за Кога су тврдили да га нема, и да је религија - "опијум за народ". Па ипак, све је то прошлост. Владика се у пролеће 1991. вратио у свој родни Лелић, где и сада почива, а његове књиге опет плене срца и душе богочежњивих Срба, нарочито младих. Свети Архијерејски Сабор СПЦ унео га је у светачник у пролеће 2003. године.

Свети Николај Жички и веза са Србијом под комунизмом

Свети Николај Жички никад није могао да престане да брине о својој вољеној Србији. Живећи у изгнанству, у Америци, непрестано је бринуо о Домаји, шаљући писма и пакете свима потребитима, од мирјана до монаха. У његовој оставштини налази се безброј дирљивих доказа љубави коју је овај свети Србин наших дана гајио према млађој браћи и сестрама у Христу. Он је чувао сваку признаницу о послатим пакетима, да би могао да води евиденцију ко је примио, а ко није, помоћ, и да би знао када и коме поново треба да шаље. Пакете је слао под псеудонимом, јер је веза са њим (под влашћу комуниста у Србији) могла да буде страховито опасна. Тако је, 11. августа 1953, као Владо Никић, извесном Милану Гачићу из Небојшине улице у Београду, послао пакет са три кила кафе, два кила пиринча, два кила шећера и два кила макарона; као Н.Велкок, 6. децембра 1954. послао је проти Драгољубу Бати Поповићу у пожаревац три кила кафе, три кила пиринча, три кила шећера и 250 грама тамјана; Јованки Михаиловић из Душанове улице у Ваљеву, као Нискон Велс, 26. септембра 1955 послао је 45 кила канадског брашна у дуплој врећи. Јованка је захвалила Светом Владики речима:"Примила сам пошиљку. Мој деда и ја бићемо Вам вечно захвални, Ви сте нам омогућили да нашу славу, Светог оца Николу, и Светле Божићне празнике Христовог рођења пријатније дочекамо и прославимо. Вечито захвална Јованка Михаиловић"... Свештеник Цокић, који је писао своје успомене на Светог Николаја Жичког, забележио је да је Владика једном приликом послао последње своје панталоне неком сиромаху у окупирану Србију, и да је носио мантију на голом телу све док му неки Руси, његови пријатељи, нису купили нове панталоне.

Владика је одржавао везе са својим монаштвом, и то редовно. Наравно, морали су му писати и обраћати се под псеудонимом, опет да их комунистичке власти не би могле оптужити за држање везе са "народним непријатељем". Ево одломака из неколико писама упућених Светом Николају у далеку Америку.

На Велики Уторак 1953, из манастира Целије стигло је следеће писмо: "Христос Воскресе! Премили нам деко, од све душе желимо да васкрсли Господ, који је славним  Васкрсењем Својим пропутио пут нашем васкрсењу из мртвих, изобилно подари нама преко Ваших светих молитава Своје васкрсне силе, да бисмо неуморно и радосно хитали тим светлим путем у Његово Небеско Царство. А ми, молећи се свим срцем и увек за ваш дуг живот и здравље, поздрављамо  Вас сверадосним поздравом: Христос воскресе! Последњи ваш пакет са половним стварима добили смо 17.03. 1953. године. У њему су биле ове ствари: 2 капута, 4 хаљине, 2 танка џемпера, 1 сукња и 2 блузе, 1 пар веша мушког, 1 панталоне, 1 ципеле, 1 кгр. пиринча, 1 дечје патике, 2 груменчића тамјана. Види се да је тамјан послат али га у пакету нема. За све Вам много благодаримо, као и свим дародавцима. За све ћемо се Богу молити на свакодневним литургијама. Отац је много радостан за одјејање. Каже да у овој земљи за последњих десет година нико није добио лепши материјал за одежду. Много захваљује и поздравља. /.../ Наш премили Деко, Богу хвала и вашим светим молитвама, нас има овде 30 сестара под окриљем Мајке Божје и Св. Архистратига Михаила. Из св. Љубостиње дошле смо нас седам, а остале су овде примљене. Да би знали имена због помињања у молитви принуђена сам да их напишем. /.../ У Пелиновцу је све у најбољем реду. Све је заграђено, посађене шљиве као и калеми. А што је најглавније, св. гробови су врло лепо украшени. Ми одавде са оцем одлазимо двапут месечно и одржавамо велике парастосе на гробовима. Осим сестара које су у Пелиновцу које то чешће чине са томашњим свештеником. Тамо је стално м. Теодора са још две сестре. М. Христосија је при крају свога живота. Шаље Вам велики поздрав и моли за опроштај. Ми Вас сви скупа најсрдачније поздрављамо и просимо Ваш св. благослов. Увек Вам захвалне Ваше златице са својом мајком С-Ђукетић. (додато са стране) Златни наш Деко, моја је нарочита жеља да пошаљете Ваш свети благослов на нове монахиње, јер су оне све Божије па Ваше " Пелиновац је овде шифровано "Лелић", родно место са задужбином Светог Николаја Жичког, о којој су се старали отац Јустин и сестринство манастира Желије, на чијем челу је тада стајала игуманија Сара (Ђукетић).

Године 1955, септембра, за помоћ вапијала, из манастира Св.Кристифора у Битољу, монахиња Иконија Костандинова, која каже: "Три пута су ме отерали из манастира, тако да смо ја и покојна старешина Марија морали да просимо, али завет мој је остао непоколебив, и данас опет у манастиру " Св.Кристофор" потпуно сама. И ако сама сматрам да ћу допрети до вечне куће, ту где сам данас.

Усамљена без ичије помоћи, живим за кору, од фонда нема ништа манастиру, зато се обраћам Вама у колико сте у могућности радо би примила Вашу помоћ, за коју сам унапред захвална, а Вама љубим десну руку".

Сви су вапијали, и тражили, тражили... Владика никог и никад није одбио. Слао је колико може, али је слао увек и свагда. И то је било све до његовог пресељења у вечност, када је почео да благодатно помаже из Царства Божијег. И та помоћ траје до дана данашњег.

_______

[1] Ово је аутору књиге причао блаженопочивши епископ будимски Данило.