header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Марко С. Марковић: Из рата и мира (2) Штампај Е-пошта
уторак, 13 септембар 2011

ЧЕТРНАЕСТ СЛУЧАЈЕВА

10. ИЗМЕЂУ ДВЕ СМРТИ

          Долазак у Престранек је променио и мој начин живота и мој менталитет. Престранек је било село насељено углавном словеначким житељима, чије симпатије су биле на страни партизана. За њих је то био пут ка ослобођењу од италијанског фашизма.

Изнад жељезничке станице се уздизала једна вишеспратна зграда коју ће војници 1ог пука претворити у касарну, а мој Артиљеријски дивизион је био смештен у једној напуштеној италијанској касарни на брдашцу изнад села. Наш командант тврди у свом дневнику да се ту налазила једна зграда, окружена бројним баракама. А ја се сећам само тих барака и једног или два бункера. Оно што је за мене било важно, то је што смо могли да спавамо у постељама, први пут после српских манастира. Постало је могуће и да се окупамо. У касарни нисмо имали купатило него само чесме, па сам ујутро устајао пре осталих да бих прао зубе. Због купања смо отишли до Постојне и тамо се туширали први и последњи пут у току рата. Узгред смо посетили и чувену пећину, малтене као туристи. У касарни сам такође уживао кад сам пронашао један тањир са залеђеним кромпиром. Моје одушевљење је ту отишло предалеко, јер је кромпир био загађен отровом за убијање пацова. Моја судбина је због тога осцилирала између живота и смрти читаву недељу дана. То је био једини пут кад сам заборавио своју неискорењиву опрезност.

За мене је ипак била утеха кад сам постао свестан да више нисам голоруки и беспомоћни цивил него војник. Привремено затишје од неколико месеци сам искористио да се добро извежбам са оружјем. Оно је било већином италијанског порекла: лоше пушке, врло осетљив митраљез, тешка „Бреда”(најмања игла или длака могла је да га закочи), минобацачи, па чак и онај велики топ који нам је спасао живот у Славонији. Не слутећи шта ме још очекује, за мене је рат постао нека врста спортске утакмице. У мени се наједном јавила жеља да што пре уђем у борбу. Зар да се Други светски рат заврши, а да ја не испалим ниједан метак? Да бих се смирио, испалио сам из пушке метак на једно дрво. Догађаји ће ми убрзо донети озбиљнију утеху.

Боравак у Словенији ипак није личио на пријатно летовање. Комунисти нису чекали долазак Титове армије да би нам спремили добродошлицу. Једина сметња им је привремено била зима са облачним небом. Да би нам нанели смрт, било им је потребно сунце. И небо се постепено нашло на њиховој страни, јер ће убрзо следити ваздушни напади сваког „лепог дана”. Знали смо да су то опет „драги Савезници”, али нисмо веровали да су посреди Енглези који су били далеко од наших позиција и сувише заузети офанзивом против Немаца, да би их занимали некакви Срби по словеначким селима. Одмах смо помислили на маршала Бадоља. Када је 1943. потписао капитулацију Италије, не само да је оружје италијанске окупационе армије предао Титу, него се и један део италијанске авиације активно ангажовао на савезничкој страни. И тако ће Бадољо, коме се моја мајка дивила за време Мусолинијеве најезде на Абисинију, доћи десетак година касније да бомбардује њеног сина.

Приметили смо да су ти енглески и Титови савезници били врло штедљиви. Бомбардери су једино долазили када је требало гађати зграде. За бараке Артиљеријског дивизиона биле су довољне ескадриле ловаца. Под условом да се врате неколико пута, како не би промашили ниједан прозор. Било нам је потребно само неколико дана да бисмо научили лекцију. Прва је била најубедљивија. Приликом бомбардовања зграде изнад жељезничке станице, претворене у касарну, страдало је неколико десетина војника 1ог добровољачког пука. Да се и нама не би несто слично десило, наш командант је брзо нашао излаз из смртоносне ситуације. Чим би рано ујутро закључио да ће бити сунчан дан  што значи долазак ловаца  он би повукао Артиљеријски дивизион у оближњу шуму, али у позадини касарне, тако да тај покрет нико из Престранека није могао видети. Али да доле у селу комунисти не би ипак имали неке сумње, пред улазом у касарну смо увек морали поставити једног стражара.

Тога дана, чим се појавило сунце, очекивао нас је уобичајени маневар. С том разликом, што сам за стражара испред улазне капије био одређен ја. Судбина стражара нам је била позната: он је или осуђен на смрт или ће, у најбољем случају, бити тешко рањен. То је била жртва коју смо скоро сваког дана морали поднети да бисмо спасли животе осталих војника. Признајем да раније о томе нисам много размишљао. А сада ми је то приношење на жртву постало видљиво и опипљиво. Укратко, или ћу остати на стражи и бити изрешетан рафалима митраљеза, или ћу напустити стражарско место и бити стрељан. За размишљање ми није остало много времена. Било ми је јасно да прво треба избећи митраљеску ватру. Авиони долазе кроз десет или петнаест минута и свој посао почињу од улазне капије. Шта ће бити са стрељањем, то ћу видети касније. Срећом, добро сам познавао околину касарне. На нешто више од двеста метара, у долини, налазио се један бунар. Авиони га никад нису надлетали, јер би свој лет редовно ограничили на круг касарне. Моја временска процена је била добра. До бунара сам стигао на време, пре посете наших гостију. Чучнуо сам са стране бунара супротне касарни и нисам дуго чекао. Кроз неколико минута, на небу је заблистала ескадрила италијанских ловаца. Кладим се да су били весели, знајући да је њихова мисија безопасна, јер на њих никада нико из касарне није пуцао. Остало им је само уживање да гађају врата и прозоре. Почели су као увек од улазне капије, само нису видели стражара, али то није било важно. Вратили су се једанпут и онда тобож „отишли”. После кратког времена су дошли да понове свој маневар. Биће сигурно много лешева. Тако су свакако ти јунаци мислили.

Имао сам утисак да је главна опасност прошла. Ако сам заиста избегао прву смрт, сада је требало одбацити другу. На повратку Артиљеријског дивизиона у касарну, командант мора да ме нађе на стражарском месту живог или мртвог. Дивизион се редовно враћао предвече, али никада у исто време. Све је зависило од тога да ли ће небо бити ведро или не. Дакле, имао сам довољно времена да поново станем пред улазну капију. Да, али нисам могао предвидети намеру Италијана. Они су могли доћи по трећи пут, било када у току дана. А та њихова „шала” би ме коштала живота. Међутим, у случају да останем поред бунара, постоји ризик да командант, у жељи да контролише ситуацију пошаље некога који би га обавестио каква је била судбина стражара. Но та предпоставка ми је изгледала неоснована. Командант ме је мрзео, ја сам за њега био „тврдоглави интелектуалац” и не би му никад пало на ум да се побрине за мој живот. Закључак: требало је стрпљиво чекати и дотрчати до капије чим будем приметио најмањи покрет Дивизиона. После извесног времена, наједном сам чуо како неко задихано трчи у близини бунара. Преварио сам се у рачуну! Командант је ипак послао некога да види шта се десило. Бићу стрељан. Опрезно сам померио главу и бацио поглед на тркача. То је био Ратибор! Мој ратни друг Рајко. Питао се да ли ће ме наћи мртвог или рањеног у локви крви. Устао сам са повиком: „Стани Рајко! Марко није цркао!” Ратибор као скамењен застане. Прво зачуђена лица, а затим са дивним осмехом. Онда је дошао уздах: „Џукело, ти си напустио стражарско место! Пођимо брзо. Они се враћају кроз пола сата”.

Када се Дивизион вратио у касарну, све је било у реду. Стражар стоји непомичан пред касарном, а Ратибор га радосно тапше по рамену, као борца који је преживео јуначки подвиг. Лица многих другова су такође била радосна. Нико није очекивао да ће ме наћи живога. На неким лицима се огледала сумња. Међу њима се нарочито истицао један официр из негдашње Недићеве „Државне страже”. Не памтим његово име, али његов лик ће ми заувек остати пред очима. У једном тренутку је повикао: „Чекајте! Ово је срамота. Овај човек је жив и здрав. Значи да је побегао за време ваздушног напада. Такве издајнике треба казнити”. „Казнити”, то је значило стрељати. По логици: „Марко је жив  треба га убити”.  С тим официром нисам никад имао личан контакт, а сада је тражио моју смрт. Код њега је према мени постојала мржња коју нисам могао наслутити. То је био незабораван шок. Не знам шта је Ратибор рекао у моју одбрану. Вероватно је свима показао да нема трагова митраљеских рафала на сваком квадратном метру испред капије, те да сам могао лежати тамо где није било погодака. Настала је бука. Свако је хтео да се чује његово мишљење. Ту вику је прекинуо сам командант наредбом да настане тишина и да свако оде на своје место.

Биће да ме је командант мање мрзео него што сам мислио.

11. У ПРВОМ БОРБЕНОМ РЕДУ

Ваздушни напади су ускоро престали, а све боље се чула грмљавина топова. Знак да нам се Титова армија приближава. Често сам се питао зашто смо тако дуго остали у Истри и Словенији, уместо да се мирно повучемо и приближимо Енглезима у северној Италији. Објаснили су ми да су посреди два обећања која смо дали генералу Дражи: довести Краља из Лондона, а затим продрети до Драже у Босну и заједно с њим ослободити читаву Југославију.4  Прво обећање је пало у воду, јер је сам Краљ, под притиском Черчила, наредио четницима да се придруже Титу. А свима је постало јасно да је и друго обећање неизводљиво. Како да са својим минобацачима и митраљезимо савладамо Титову армију која располаже тешком артиљеријом и тенковима? У том судару нас није очекивала велика нада на спас.

Само је наш командант изгледао безбрижан. Не могу рећи да је био радостан, али ме је изненадио својим понашањем у тренутку када је читавом Артиљеријском дивизиону претила смрт. Сваког дана се састајао са својим официрима и показивао им на географској карти одакле ће доћи непријатељ и какве позиције ћемо ми заузети. На ум ми је дошао „Рат и мир”, тамо где Толстој исмева официре аустријског генералштаба зато што су имали илузију да ће се битке одиграти онако како су они нацртали на папиру: „Прва колона маршира... Друга колона маршира.”

Кроз неколико дана ћу доћи до сазнања да се Мома Ђорђевић није могао поредити са официрима аустријског генералштаба. Главно оружје којим се он служио била је логика. Титова армија не може уништавати „ослобођену територију”. Не може убијати комунистичке присталице који су им до јуче слали обавештења о сваком нашем покрету. Наравно, њихова артиљерија ће проговорити, али искључиво на терену где нема становништва. Дакле, ако наши положаји буду на ивици истарских и словеначких села, Титова армија губи своју предност и њена тешка артиљерија за нас не постоји, а са тенковима ћемо видети. Наш командант је добро знао да је артиљеријска ватра која се сручила на празне ливаде само блеф.

 Али ми који смо тога дана морали да уђемо у први борбени ред смо веровали само у оно што видимо. А видели смо да се читав хоризонт претворио у један огроман црвени облак праћен ужасним експлозијама. Без престанка. Већ неколико часова. Помислио сам на Верден и на Солунски фронт, на мученике који су и дању и ноћи живели и умирали у том паклу. Сада је дошао ред на нас. Требало је ући у тај црвени облак. Ко ту може остати жив? Но шта се наједном дешава? Видим како се један за другим заустављамо дискретно покрај пута да олакшамо своју бешику. То је, бесумње, реакција организма на смртну опасност. Међутим, један од тих „хероја” је потрбушке легао на земљу и не устаје. Откривамо да је то наредник Вуловић. Један од наших подофицира формираних у југословенској војсци. Груб и омрзнут, јер је од  својих војника сваке вечери захтевао да му перу ноге. И када је први пут погледао смрти у очи, залепио се за земљу као падавичар. Можда је заиста имао кризу епилепсије. Не би ме изненадило ако су га они који су му прали ноге сада у пролазу ударали ногом. У сваком случају, он за нас више није постојао ни као наредник ни као човек.

Наш командант је био у праву: линија коју смо запосели на ивици села се није налазила под артиљеријском ватром. Почела је борба која ће трајати два дана. Требало је успорити напредовање Титове армије. У току дводневних окршаја, ја сам се служио час тешким митраљезом, час минобацачем, час учествовао у јуришу. После шездесет и пет година тешко је рећи ко је наређивао ту промену мојих дужности: наш командант или мој поручник?

Кад причам своје ратне успомене, питају ме да ли сам некога убио. То је немогуће знати ако пуцате на људе који се налазе на сто или двеста метара од вас. Био је ипак сумњив случај када су се неки непријатељски борци нашли на мање од сто метара од нас, у једном плитком рову. Том приликом сам се не само служио минобацачем, него сам имао на расположењу један инструмент за прецизно гађање. Звали смо га телеметар. Ако се непријатељ налази на суседном брду, испод једне јеле, ви прво на малом екрану видите две јеле. Подесите тако да на екрану буде само једна јела и онда испалите мину. Погодак ће бити савршено прецизан. Као и мој погодак у тој борби. Из рова је „излетело” једно људско тело. Како је до тога дошло? Где је тачно ударила мина и у ком положају се налазио погођени војник? То никад нећу знати. Као ни да ли је био само рањен или је то био човек кога сам за време рата убио.

Идућег дана сам се опет нашао између живота и смрти. Памћење ме је потпуно издало у погледу узајамног положаја села Престранека, у коме смо се налазили и суседног села Свети Петар. Сигуран сам само да је пред нама би пут који нас води ка једном торњу. Нека ми тамошњи становници опросте ако се варам, али ја мислим да је то био црквени торањ, јер је у мени остала слика цркве. А да ли је пут ка цркви била само улица Престранека или друм који води ка цркви Светог Петра? Битно је само да су партизани поставили митраљеско гнездо у торњу и да је нашег команданта нервирало што нас њихови митраљески рафали спречавају да кренемо тим путем. Зато је издао наредбу да освојимо цркву и уништимо митраљеско гнездо. Тај задатак је требало да остваре две наше десетине. У једној од њих сам био ја. Покрај тог друма или улице су се налазиле многе сељачке куће које су нам послужиле као штит. Скакали смо од једних врата до других. Понекад зид крај кућних врата није имао више од двадесетак сантиметара иза којих смо сакривали главе.

Што смо се више приближавали цркви, било ми је све јасније да се наш напад граничи са лудилом. У глави ми се вртела мисао: „Пред црквом се налази трг, по свој прилици окупиран партизанима спремним да нас дочекају и претворе у прах и пепео.

Ако неким чудом продремо у цркву, они ће нам одозго бацити неколико граната и за минутдва коначно раскомадати. Командант нас без разлога шаље у смрт. Било је довољно да митраљез на торњу ућуткамо својим митраљезима. Овако, командантова лудост се мора платити нашим животима”. И док сам размишљао о својој блиској погибији, зачух наједном неку дреку и вику иза својих леђа: „Назад! Командант је издао противну наредбу. Враћамо се назад. Јави осталима.” Вика је надмашила пуцњеве митраљеза и у нама пробудила наду. Али то још није био спас. Скакали смо у супротном правцу, али су нам сада пуцали у леђа. Срећом, било је само неколико лакше рањених Битно је да се командант на време покајао. Да је оклевао још само пет минута, било би касно. А ја сам у себи осетио понос, зато што сам бар у једном тренутку био паметнији од нашег „Наполеона”.

12. ИМА ЛИ СЛУЧАЈ СВОЈУ ЛОГИКУ?

Онима који одбацују хипотезу мога ратног друга Ратибора Ђурђевића да је „Наш живот Божје ткање”, остаје тежак задатак да објасне један врло компликован проблем. Јер „случај” не пада увек с неба као метеорит. Он није увек изолован и сам. Понекад је збир других фактора и случајева. Има догађаја у којима случај не би играо никакву улогу да претходно нису били испуњени извесни услови. На први поглед ти услови могу изгледати међусобно независни, али њихову повезаност и смисао откривамо тек кад се на сцени појави завршни случај.
Осврнимо се на 14. новембар 1944., дан када је капетан Мома Ђорђевић, командант Артиљеријског дивизиона Српског Добровољачког Корпуса прошао кроз Овчарскокабларску клисуру и собом повео нас четнике који смо се налазили у овчарским манастирима. До тога не би никад дошло да у септембру и октобру нису били реализовани неопходни предуслови који с нама нису имали никакве везе. Шестог септембра на дан Краљевог рођендана, дошло је до помирења између генерала Драже Михаиловића и генерала Недића. Све трупе генерала Недића и Димитрија Љотића су дошле под команду генерала Михаиловића. Од тога дана они су примили на себе обавезу да подржавају четнике у свакој прилици и у свим областима. Но с обзиром да се Енглези нису искрцали на Јадранској обали, а да је Совјетска армија продрла у Југославију, поставилосе питање какав став ће заузети Дражине трупе. Он је желео, као што рекох, да се све његове снаге окупе у Босни, док су Недић и Љотић имали намеру да се са својим трупама повуку у Словенију и Истру, где би се састали са четницима из Лике, Далмације и делимично из Босне. После дугих преговора, Дража је прихватио пројект својих нових савезника и послао им свога генерала Дамјановића који ће постати „командант Истакнутог дела Врховне команде”. Капетан Мома Ђорђевић, који се тада са својим Артиљеријским дивизионом налазио у Крагујевцу,5  био је у току тих преговора, спреман да се повуче са осталим јединицама преко Славоније до Словеније. Међутим, он није стигао на време до Београда који је већ у октобру освојила Црвена армија, праћена Титовим партизанима. Уместо на север, сада је требало кренути на запад преко Чачка, Овчарскокабларске клисуре и Ужица до Дрине, па онда преко североисточне Босне до Славоније где нас чека воз који ће нас одвести у Словенију. Непредвиђена повезаност тих догађаја га је приморала да прође поред овчарских манастира. А са наше стране, Ратибор је одлучио да се склонимо баш у те манастире, немајући појма о постојању Артиљеријског дивизиона. Ако Бога нема, ко је тај вешти кројач?

Слична симбиоза ће се са нама догодити и у Словенији. На самом почетку био је наш долазак у Престране, то село где ће нас авиони митраљирати сваког лепог дана. У том тренутку, нико није могао помислити да је то први корак ка нашем спасењу. Сам наш положај ће постати спасоносан. Добродошао нам је и судар са Титовом армијом, праћен принудним повлачењем. Јер Истакнути део Врховне команде онда наређује да се већина пукова Српског Добровољачког Корпуса, која се налазила на северу фронта, повуче у Аустрију и дође у контакт са Енглеском армијом. А наш Артиљеријски дивизион, на југу фронта, ће се са суседним Првим пуком и четницима Војводе Ђујића и Јевђевића повући ка северној Италији и доћи и сусрет са енглеском Осмом армијом. Судбоносна одлука! Тим актом су преко 3000 добровољаца били осуђени на смрт. Јер енглески команданти у Аустрији су наше пукове предали Титу и они ће бити ликвидирани у Кочевју. А шта ће бити са нама? Да ли ће и нас послати на кланицу? После нашег сусрета са Енглеском армијом, њихови генерали су оклевали. Захваљујући Ратибору, добијао сам обавештења сваког дана. Он је пре рата студирао у Единбургу, па је међу нама најбоље познавао енглески језик и био званичан тумач између енглеског и нашег генералштаба. У први мах је изгледало да су и ови генерали решили да нас предају Титу, па ми је Ратибор саветовао да нађем цивилно одело. Очекивала се одлука маршала Александера. Наш живот се налазио у његовим рукама.

Не смемо га заборавити: маршал Harold George Alexander comte of Tunis, командант савезничких трупа у северној Африци и Италији. Неки кажу да је извесно време, био у радио контакту са генералом Михаиловићем. Имајући у виду званичну енглеску политику и енглеску сарадњу са Титом, он није могао да нас коначно ослободи, али је нашао најпаметније решење. „De iure”, бићемо званично означени као „добровољни заробљеници Његовог Краљевског величанства”. А „de facto” ће нам бити остављен избор: да останемо у војничким логорима чекајући боља времена; да будемо мобилисани као војници енглеских помоћних трупа у Италији или да се укључимо у италијански грађански живот.

И тако се завршила наша „Одисеја”. За време рата, по процени Винстона Черчила, на читавој територији Југославије било је око 200,000 четника. А на крају, у Италији, остало је око 10.000 преживелих. Па ни међу њима нису сви били „прави” четници, него су им се многи придружили тек у току седам последњих ратних месеци. Сви су ипак остали у животу под штитом завршног „случаја”.

13. ТРКА СА СМРЋУ

Али између припреме поменутог случаја и његовог остварења  када је пала одлука да се Артиљеријски дивизион повуче ка северној Италији  требало је прво превалити пут од Престранека до моста на Сочи. Није ми било јасно шта значи „повлачимо се у Италију”, с обзиром да смо већ неколико месеци живели на италијанској територији. И какву улогу игра тај мост на Сочи (италијански Isonzo) који ћемо на крају бацити у ваздух и тако зауставити Титове тенкове. Речју, нисам знао шта нас чека, па чак да ће наш пут бити дуг, врло дуг, близу 70 км.
На крају другог дана борбе код Престрана, комунисти су хтели да победоносно искористе своје тенкове и да нас заобиђу с њиховог десног а нашег левог крила, тамо где се налазио положај Првог пука. Оно што црвени конквистадори нису знали, то је било скривено присуство једног противтенковског топчића којим је располагао Први пук. Вероватно су га 1943. од Италијана украли приликом фашистичке капитулације. И кад је први Титов тенк кренуо у напад, он је одмах био уништен. А то је наше непријатеље забринуло. Требало је тај тренутак искористити. Наш командант је у току ноћи припремио повлачење Дивизиона. Морали смо да се лишимо сваког терета осим пушке и чутурице. Наше торбе и ћебад били су делимично спаљени. Сећам се и неких експлозија. По свој прилици, то је био део муниције који нисмо могли собом понети. Због те ватре и тих експлозија, непријатељ се морао питати шта ми то спремамо. Тиме смо добили у времену.

Раније или касније, тенкови ће поћи за нама, али ми смо кренули већ у пет сати ујутро. Пратила су нас многа наша кола са митраљезима и минобацачима. Пошто смо наш славни топ раскомадали и оставили, мазге су се кретале релативно лако и брзо. У почетку нисам помишљао на замор него на жеђ. Из искуства сам знао да нам командант  из мени непознатог разлога  допушта да пијемо воду, само после 20 км. пешачења. За мене је то била лудост, па бих се као стари грешник редовно али кришом оглушио о ту наредбу. Међутим, мој главни проблем су биле ноге. Једне ноћи, у Чачку, приликом нашег повлачења, неки мангуп ми је за јефтине паре продао пар цокула. Кад сам их навукао, приметио сам да су то биле две леве цокуле. Због тога ће болови у десној нози бити непрекидни. А пошто смо редовно марширали по води и блату, моје су ноге отекле и постале беле. Личиле су на мале панде са црвеним „очима” од крвавих жуљева.

 Све је то ушло у навику али овога пута, после неколико десетина километара без одмора, бејах потпуно изнемогао. Нисам могао поћи ни корак даље. Пао сам на друм и остао непомичан. Било ми је свеједно да ли ће ме неко прегазити или убити. До живота ми више није стало. Нека ме оставе на миру и допусте ми да се угасим. Доживео сам судбину наредника Вуловића, мада не из истог разлога. Ускоро сам добио удар цокуле у ребра и зачуо псовке једног наредника. Кроз минутдва, у мени се јавио стид. Он ми је помогао да устанем и после неколико гутљаја воде наставим пут.

Успут сам сазнао да се морамо што пре пребацити преко моста на Сочи. Питао сам се како нас Титови тенкови још нису стигли. Мора да су своје напредовање успорили у страху да не наиђу на миниран терен. Тренутно је све изгледало у реду. Наш батаљон је био на крају колоне и ми смо мирно напредовали у складу са ритмом Дивизиона. На друму смо приметили једну госпу која је из суседног села ишла у супротном правцу, према нама, држећи за руку једног синчића од 4 или 5 година. Пролазећи поред нас је мрмљала на српском језику: „Чекају вас! Чекају вас!” Шта то значи? Шта тиме хоће да каже? Ко нас чека?

Сигурно нам у селу нису припремили гозбу. А шта ако је то опомена? Ако је посреди заседа? Дабоме, обично се напада крај колоне. Нису нам оставили много времена за размишљање. Чим смо се приближили селу, отворили су на нас митрељеску ватру из  кућа које су се налазиле изнад друма. Нашли смо се у јарку крај пута, са лицем у блату. Никаква заповест није долазила. Наш поручник, Хрват из Далмације,6 је свакако више волео да ћути у својој рупи. Снађи се како знаш. Свако за себе, а нико за другога. На друму, изнад мене, су стајала кола са митраљезом. Погледао сам мазгу. Била је непомична, као да ништа не чује и ништа не види. Бого мили, колико борби је до сада морала преживети да би остала овако истренирана пред смртном опасношћу! Затим сам, неколико секунди, помислио на себе. Ако останем овако непомичан, моја шанса да останем у животу је равна нули. Кроз неколико минута доћи ће да нас докусуре метком у потиљак. У противном, ако устанем и покушам да на њих пуцам, имам ипак 1% могућност да заседу преживим. И пошто је боље имати за себе 1%  него 0%...
Подигао сам се из јарка и поставио митраљез у колима на троножац, затим углавио шаржер и заузео положај поред кола. Док сам стајао састављајући митраљез, око мене је одскакала парчад асфалта под рафалима митраљеза. Као да су пуцали неки почетници. Да су нишанили само пола метра више, пресекли би ми ноге и мене би „моји” ту оставили у локви крви, јер после издаје наших болничара нисмо имали средства за лечење. У себи ипак нисам осећао страх. Да ли је ту било посреди неко шизофренично удвајање? Посматрао сам ту сцену као да у биоскопу гледам неки филм. Најзад је и мој митраљез проговорио. Почео сам да гађам прозор куће на врху, из кога су долазили најближи рафали. У скоро су ми се придружили суседни митраљесци. Када су са свим батаљонским митраљезима засвирале и наше „оргуље”, непријатељска ватра је престала.

Случај је опет био на мојој страни; и ја сам заседу преживео. Али како, то до данас нисам успео себи да објасним. Требало би замолити једног извежбаног војника двадесетих година да понови моје покрете. Све зависи од тог колико времена ће му бити потребно. Устаје из јарка, затим у стојећем ставу изван кола саставља митраљез у отвореним колима. Најзад све скида на друм, заузима полозај на ивици друма и отвара ватру. Не заборавимо да је у току те операције био једина мета на нишану свих непријатељских митраљеза. Ако му је било довољно мање од једног минута, постајала је минимална могућност да остане у животу, јер су митраљезима „шишали” леводесно уместо да прецизно гађају. Али после једног минута, сви митраљесци су морали да исправе нишан. У том случају, или је тај војник морао погинути или се мора извести закључак да стрелци нису хтели да га убију. Уколико су то били комунисти, та хипотеза се мора одбацити. Мени онда пада на ум једно друго објашњење. То су могли бити Руси генерала Власова. Знамо да су они, у неколико случајева, променили свој табор пре свршетка рата. Сетимо се да су, пре Црвене армије, ослободили Праг од Немаца. Нешто слично се могло десити и у Истри, где нису хтели да убијају Србе. Било како било, око стотину наших војника су избегли смрт пола сата пре моста на Сочи и краја „нашег рата”.

Ако је страх у мени уступио место невиђеној хладнокрвности за време заседе, чудне последице су се могле осетити већ следећих минута. То је оно што Французи зову „choc postoperatiore”. Као да је у мени дошло до неке нагле промене која је личила на експлозију егоцентризма. „Свест” да сам најзад постао човек. Први сам јуначки устао и повео друге за собом. Од сада нећу изнад себе признати ничију супериорност и ауторитет. Срећом, та самозаљубљеност није дуго трајала, чим сам приметио да са собом више немам пушку. Док сам се служио митраљезом, оставио сам пушку покрај кола. А када је паљба престала, заборавио сам да је понесем. И шта сад? Буде ли командант приметио да сам изгубио пушку, једина помисао ће му бити да ме казни, уместо да ми честита. Неколико десетина метара даље, ваљда ми је сам Бог притекао у помоћ, јер сам на друму приметио једну напуштену пушку.
Нажалост, са пушком се неприметно вратила   ако смем тако да кажем  и моја психичка поремећеност. Куће из којих су пуцали на нас су изгледале празне, као да у њима нема никог живог. Све док се из једне куће није појавио један сељак, лепо одевен, са црним шеширом.7 Застао је и мирно нас је посматрао. Шта је тиме хтео да покаже? Да нас провоцира? Или, напротив, да се представи као наш пријатељ који није имао везе са заседом? У сваком случају, његов поступак је био безуман. Без оклевања и без најмање гриже савести био сам спреман да га убијем. Налазио се само десетак метара од мене и пао би мртав на лицу места. Притиснуо сам обарач, али метак није излетео. Пушка је  била закочена. Зато су је и бацили. Богу хвала, тога дана нисам убио једног вероватно невиног човека.

 Приближавали смо се мосту на Сочи, али је ударио пљусак пре коначне радости. Међу нашим колима која су носила оружје и муницију, многе су биле под арњевима, па се ту могло склонити од кише. Зачуо се један глас: „Дајте место да склонимо поручника!” Нашег поручника, који је остао у рупи и чији глас нисмо чули за читаво време заседе. Али већина војника који су се налазили у близини повикаше: „Не поручника, него Марка!” Поручник је ћутао, а ја сам победоносно сео у кола. Узбуђење је било неописиво. Јер све се у међувремену променило. На пролазу кроз Хрватску, у отвореном вагону,  један добровољачки млади војник ме је спречио да се заклоним од кише. А ноћу, у затвореном вагону, један наредник ме је будио ударцем ноге, под изговором да сам „непристојан” и да смрдим. Зато је сада јавно признање мојих сабораца било за мене веће одликовање од свих могућих одликовања. Други светски рат завршавам у триумфу. Са наградом коју ни у сну нисам очекивао.

Наизглед, то је могло изазвати нову залуђеност мога „его”, а имало је сасвим супротан ефект. Више нисам био сам. У привременом егоцентризму сам себе изоловао као појединца: постојим само ја, окружен осталим светом. Бринуо сам се једино за живот Ратибора Ђурђевића, и руског професора Судзиловског, чије „шесто чуло” је предосећало авионске нападе пре свих осталих. А моји другови су ми најзад открили да смо ми једна породица. И да сам ја члан те породице. Чланови породице се углавном међусобно воле и моји саборци су ми посведочили ту љубав. А шта је са мојом љубављу према њима? У борби за животни опстанак бејах потпуно потиснуо љубав према ближњем. И док мазга вуче моја кола у мени оживљавају сви вољени ликови и родољубље васкрсава.

Предвече сам видео нашег команданта и надао се да ће ме бар поздравити, ако нема воље да ми честита. Није ми ни руку пружио, само ме је у пролазу погледао и одмах окренуо главу. А знао је све. Ратибор, који је с њим био на челу колоне потврђује у својој књизи да су били обавештени о заседи. Било је касно да нам помогну, али је Ратибор био убеђен да ћу се ја, као „искусан војник” из заседе извући жив.

Ако се не варам, све се то десило на дан 30ог априла 1945.

14. СМРТ НАС НЕ НАПУШТА НИ У ЗЕМАЉСКОМ РАЈУ

Наша судбина ми је изгледала јасна. На једној страни моста је остала смрт, а на другој се појавио живот. Има их који добију битку, али изгубе рат. А ми смо изгубили рат, али смо добили битку. Немогуће је описати тај душевни потрес. Сви у себи осећамо као неко ново рођење. Окренули смо страницу. Од данс до сутра смо из пакла ушли у земаљски рај. Почиње нов живот.

Ваљда је због тога „нешто” пореметило моје памћење. Пред очима имам слику свих следећих догађаја, али више не знам којим редом су се развијали. Пре свега, мост на Сочи. Није било довољно прећи преко моста на Сочи. Требало га је бацити у ваздух, јер Титови тенкови ће ускоро доћи до реке и отворити ватру. Кад погледам фотографију моста на Сочи у „Југословенској енциклопедији”, дивим се нашим специјалистима и њиховој стручној спреми. Утолико више, што су, колико памтим, двојица њих погинули пре рушења моста. Имајући у виду компликованост припреме те операције, биће да је она довршена тек првог маја, мада се за тај или други датум не бих смео заклети.

Куда смо кренули даље? Мислим да смо прво ушли у Горицу. Сећам се да смо, у очекивању уличних борби са италијанским партизанима, напредовали у две колоне. Свака од њих је имала уперене пушке у правцу кућа на другој страни улице. До озбиљнијег сукоба није дошло. Чини ми се да смо затим прошли кроз Удине, пре но што ћемо се зауставити у Палманови.

Са великим нестрпљењем смо очекивали Енглезе. Мада су нас већ годину дана бомбардовали, нисмо сумњали да ће нас прихватити као савезнике и са нама поћи да заједно освојимо Берлин. Тако ћемо се својом победом прославити широм света. Нисмо знали да ће рат у Европи трајати још само недељу дана. А изгубили бисмо сваку наду на спас да смо чули вест о маршалу Александеру, човеку од кога је зависила наша судбина: фебруара 1945., посетио је

Тита у Београду и с њим припремио заједнички план.

Засада је био најважнији одмор, праћен лепим сновима. Са Енглезима ћемо имати добру и редовну храну. А пре но што пођемо ка Берлину, биће и неминовно чишћење. Наиме, ја већ десет месеци патим од гњида. Оне су горе од вашију, јер копају канале испод коже. Да би се прекинуо свраб, треба се загребати и откинути парче коже. И тако је моје тело постало налик на зебру. Али не на зебру са белим и црним тракама, него са белим и црвеним од крви. Сигуран сам да ће Енглези одмах наћи лек. То је било једино моје „пророчанство” које ће се испунити. Енглези су нас у Италији свукли голе, покрили прашком ДДТ, па онда те беле мумије опрали испод тушева и обукли у нове енглеске униформе.

А шта ће бити са нашим командантом Момом Ђорђевићем? Жао ми је што смо се растали као непријатељи. Мора бити да га је због мене помало гризла савест, па је хтео да ствар изведе на чистину. Кад смо се Ратибор и ја нашли с њим у логору Форли, пре но што ћемо га напустити прелазом у четнички логор Чезена, он ми је поставио замку. Као случајно, један београдски новинар, који се с нама повукао, ме је позвао да се са мном разговара о команданту. Сместио ме је поред једног шатора, а ја нисам слутио да унутра седи командант и наш разговор слуша. Наравно, ја сам поновио своје глупе замерке: командант је повео официрске жене са Дивизионом и уништио наш велики топ у Престрану. Зар бих ја у датој ситуацији, оставио своју жену комунистима на милост и немилост? А да су наше јадне мазге морале вући тешки топ, зар бисмо икад до Соче стигли пре Титових тенкова? Мома Ђорђевић више није оклевао: „Марко је остао незахвалан за све што сам за њега и његове четничке другове учинио”. Зато се на крају његовог ратног дневника, на списку војника који су се у борбама одликовали, уопште не помиње Марко Марковић. Командант није схватио да је у питању био један незрео младић. А када тај балавац кроз неколико година буде сазрео, он ће у своме команданту открити српског „Мојсија” који нас је избавио из Србије, Босне, Хрватске и Словеније, све до Италије.8 Али то ће бити касно.

Кроз дандва ће доћи Енглези. По први пут сам нашао довољно времена за осврт на догађаје из протекле године. Да ли је мој живот био игра случаја? Израчунао сам да је било 13 случајева када сам избегао смрт. Истина, више од половине тих случајева су се срећно завршили захваљујући нечијој разумној одлуци. Ипак, морам признати да сам имао луду срећу. То је као кад би неко тринаест пута узастопце добио на лутрији. С том разликом, што је живот несравњено драгоценији од новца. Како моју судбину протумачити? Ја сам Богу захвалан. Све остало је загонетка. Помислио сам и на улогу коју је у моме животу играло име Ђорђе: Ратибор Ђурђевић ме је повео путем спаса; Мома Ђорђевић нас је из Србије довео до Италије; а једно од имена маршала Александера који нас није предао Титу је George.

Могао сам још данима покушавати да разјасним загонетку а не помислих да рат још није завршен, те да мој живот и даље зависи од случаја. Веровали смо да је смрт остала иза нас, на другој страни разрушеног моста. Били смо наивни. Она је с нама прешла мост и била ту, покрај нас. Њен смисао за хумор нам је сутрадан открио капетан Марковић, старији брат мога најмилијег школског друга Растка Марковића који је погинуо у Босни. Не знам како се наједном нашао међу нама. Мислио сам да је у немачком заробљеништву. И то је било чудо. Касније, кад смо били смештени у италијанским логорима, изгубио сам везу с њим и више никад га нисам видео.
А тога јутра, у Палманови, он је изашао у кућно двориште да се обрије поред чесме. У једном тренутку, зачуо је на улици њему добро познат звук. Неколико степеница ниже, на улици, испод дворишта, угледао је један мали италијански тенк. По свој прилици, припадао је партизанској дивизији „Гарибалди”. Они су припремали изненадан напад у коме би свакако учествовали и други тенкови у суседним улицама. Успех би био неизбежан. Ми смо се сви одмарали и нисмо предвиђали никакав напад. Пред већином зграда није било ни страже. Капетан Марковић је разумео ситуацију и одмах реаговао. У његовој торбици коју је окачио крај чесме су се налазиле две гранате. Он је брзо једну отшрафио и убацио у тенк. После експлозије тенка више није било изненађења и сви Италијани су се повукли. Да је њихова операција успела и да је настала улична борба, енглеска армија би неминовно стала на страну италијанских резистаната против тих непознатих Марсоваца. Јер Енглези нас уопште нису очекивали и кад смо им ми скочили у загрљај, они су се питали одакле долазе ти војници. Али капетан Марковић нам је благовремено донео спас.

Подвиг капетана Марковића је остао познат само уском кругу његових пријатеља. На нашој страни се знало за експлозију италијанског тенка и то је било све. Чињеница да бисмо вероватно масовно страдали без интервенције капетана Марковића је дошла у незгодном тренутку. Зар он да буде, макар једног јединог дана, изнад наших генерала и војвода? То би било бесмислено. Тајну је требало покрити ћутањем. Уосталом, ко зна шта се стварно догодило? Остао сам као једини живи сведок догађаја коме нисам лично присуствовао. А „један сведок као ниједан”. Капетан Марковић неће ући у историју и неће бити одликован, као ни ја. Али за мене је то био и остао четрнаести случај.

НАПОМЕНЕ

1. Хрватски политичари на Западу су Рузвелта и Черчила убедили да усташе представљају незнатну мањину, а да је већина хрватског народа на страни комунистичког покрета отпора. Ту лажну тезу је прећутно прихватио и Тито. Према томе, требало је поштедети Хрвате, а бомбардовати Србе који су већином подржавали покрет генерала Михаиловића.

2. Тај предуслов се није односио на Босну, где се налазила већина четника, него на Хрватску и Славонију.

3. Од тог тренутка прелазимо преко границе бивше Југославије и улазимо  у словеначка насеља на територији Италије.

4. Незванични разлози су били много реалнији. На италијанском фронту била је у току савезничка офанзива. Имајући у виду да смо били исцрпени и недовољно наоружани, није долазило у обзир наше учешће у  судару великих сила. Требало је чекати да Енглези дефинитивно протерају Немце из Италије, па се онда савезничким трупама придружити до краја рата, уколико нас приме и наоружају.

5. Он тврди да је у то време добио чин мајора, али за нас је довека остао капетан.

6. Патриотизам присталица Љотићевог „Збора” није био ни српски ни хрватски него југословенски. По доласку усташа на власт, „збораши” су као Југословени уХрватској постали непожељни и добили су дозволу да се пребаце у Недићеву Србију, на челу са њиховим шефом Роком Калебом. Многи од њих су се прикључили Српском Добровољачком Корпусу, па је тако и мој поручник у српским добровољцима био Хрват.

7. Неки пријатељи из тих крајева мисле да је то морао бити сељак аустријског порекла. Не заборавимо да је та територија припадала АустроУгарској све до 1918.

8. После рата, Ратибор Ђурђевић и Мома Ђорђевић су живели у САД, па је наш бивши командант био неко време Ратиборов помоћник у састављању Енглеско-српског речника.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 13 септембар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 75 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.