header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ексклузивно: Свети Владика Николај: Славе и молитве Штампај Е-пошта
четвртак, 29 септембар 2011

  Срби не славе рођенданЕ

У једном немачком логору славио свог Крсног свеца српски заробљеник.

- Срећан ти рођендан! рекне му Шваба, који није знао за другу славу осим рођендана.

- Не славим ја рођендан, одговори му Србин. Ко слави свој рођендан, слави самог себе, а ми Срби славимо неког већег од нас - свеце Божије.

Да, ми славимо календарске свеце, који су прослављени на небу зато што су својом вером и добрим делима на земљи прославили свога Творца. Ми славимо свеце, а они се моле Богу за нас, и Бог чини по вољи, онима који Њега љубе“. (Св. Писмо). То је логика наше вере и смисао наше Славе.

- Тако и ја објашњавам мојој деци, говорше ми једна старица Личанка, сада око шесдесет, но увек снажна и светла.  - Ево удова она је одгојила седмеро деце, сада већ ижењени и удомљени. "О нашем Светом Ђурђу, сви они дођу к мени, да заједно прославимо. И ја им онда објашњавам славу, како сам чула од нашег духовника у Лики. Колач преставља Богородицу. Свећа преставља Христа, који се родио из Богородице и који је рекао: Ја сам свјетлост свјета". Зато се и пева: Исаија ликуј! Јер је Исаија прорекао, да ће се Христос родити из девојке и засијати свету као светлост свеће у хлебу. А жито преставља нас живе, који славимо и сву множину наших умрлих предака и сродника, који су славили истог свеца, Светог Ђурђа. Да би умрлим било лако у оном свету, а нама на земљи здравље и поштење.

На слави је главно молитва, а јело и пиће је част гостима и милостиња сиромасима.

Један Солунац причао ми:

- Мој каплар наговорио ме, да не славим Крсну славу. Вели ми: Славио је и Лазар на Косову, па му није помогло.

- Као да ме маљем ударио. И ја престанем и са славом и са молитвом. Али срећом једнога дана наврати к нама војвода Мишић, па упита мене:

- Коју славу славиш, јуначе?

 - Ја му кажем, али испричам зашто сам престао славити. На то ће рећи велики Војвода:

- Погрешио је твој каплар. Јер заиста, ако је иком од Срба Крсна слава помогла, то је Цару Лазару. Он се посветио, и више је познат, опеван и прослављен, него његов крсни светац, пророк Амос. А што је битка на Косову изгубљена, није кривица Лазарева, но једнога од његових зетова. Јеси ли учио Српску историју? Јеси ли читао Српску песмарицу?    

Чувши ову паметну реч, продужи Солунац, ја поново почињем славити моје Свете Враче. И једне године о слави стајао сам у рову, у снегу, у борби. Куд ћу и шта ћу? На што да ставим хлеб и свећу? Ја ставим таин на прса погинулог друга крај мене а свећу прилепим на његово чело, прекрстим се и рекнем: Опрости брате, нека су Свети Врачи на помоћ мени и твојој души!

Цветко Јовановић држао је на ивици Београда кафану, познату свима под именом Цветкова кафана. Сваке године свечано је славио Ваведење. И увек је причао гостима о чуду Свете Богородице, догоденом на њему у манастиру Богородичином, Калишту, код Струге.

Ослепио је у трећој години живота и био слеп 6 година. „Из нашег села Боровца, поведе ме мајка у манастир. Уз пут је она разговарала са женама, те о родама на крову, те о овцама у пољу, те житу, о цвећу и другим стварима. А ја слушам но ништа не видим. Кад ми је манастирски духовник ставио крст у руку а епитрахиљ на главу, ја почнем плакати и плакати. По очитаној молитви, он ми помаже очи уљем из кандила и упита: Видиш ли што? Ја мало прогледам. Кад смо се враћали кући ја сам добро видео, и говорио мајци: Нано, ено рода на крову! Погледај овце, цвеће, жито, људе! А мајка ме љубила и плакала од радости.

Понеки Србин слави две славе. Понека Српкиња слави и славу свога мужа и своју девојачку.

Мика Илић, капетан полиције у Битољу, позвао ме на славу, светог Илију. „Ово је моја лична слава, а домаћа ми је слава Света Петка“. Упитах: „Па зашто славиш и Светог Илију?“ Одговори Мика: „По завету. Лежао сам од пегавог тифуса у Сурдулици. Чух доктора како рече мојима: Свршено је! Мени жао умрети, па се заплаках. То је било баш у очи Светог Илије. Ја повичем: Свети Илија, спаси ме од смрти, славићу те! У том болничар отвори врата па упита кога вичем? Не вичем тебе, рекох му ја, него свеце. Он помисли да сам полудео, па изађе. Тада ми се јави неки крупан човек, светла лика и велике, беле браде. Не бој се, рече и нестаде га. Мени одмах дође на ум: то је Свети Илија. Сутрадан сам седео на постељи без икаквих болова. Од тада ја славим Св. Илију сваке године.

Група Срба кренула на хаџилук у Јерусалим Ја упитам Милоша Јаћимовића познатог београдског индустријалца:

- Зашто ти, газда Милоше, идеш на хаџилук?

- Да потражим гроб Светог Јакова Апостола, и да му се поклоним. Па исприча: „Почео сам са малом бакалском радњом у Мокром Лугу. Једно вече, кад сам затворио радњу и кренуо дома, нападну ме у мраку три човека и почну ме тући и давити, да би ме опљачкали. Скоро савладан, ја викнем из све снаге: Помози ми данашњи свече, који си да си, па ћу те вечно славити! У том тренутку ухвати неки страх оне злотворе, и они се разбегоше. Погледам у календар: „Св. апостол Јаков, и све ми је пошло у напредак. Па сам кренуо да видим гроб тог великог Апостола и да му захвалим.

Побожна старица Јованка у Прилепу, разболи се на смрт од тумора у стомаку. Није се дала лечити. Једне ноћи дођу јој комшинице да се с њом опросте. Ради утехе говориле су јој: Ти ћеш, слатка баба Јонка, Божија воља, и ми ћемо убрзо за тобом, праштај! А Јонка ће њима: Не миришем ја још на смрт. Мајка Божија благовесница ће ме да одржи. – А славила је Благовести. Те исте ноћи она тврдо заспа, а кад се пробуди, осети, да је тумора нестало. И баба Јонка је још дуго живела и славила „Мајку Благовесницу“.

Да ли молитва помаже у Америци?

А дакако! „Божија је сва земља и све што је на земљи“. Зашто би се милиони Американаца молили Богу кад не би веровали у моћ молитве и помоћ Божију? У огромној америчкој штампи неретко се саопштавају случајеви исцељења молитвом болесника и од најопаснијих болести.

Зар и од рака? Да, и од рака. Ако нисте прочитали, молим вас, прочитајте Ридерс Дајџест за новембар о.г., страна 8. Задивљујући случај исцељења од рака поморског командира Едвина М. Розенберга. Код њега се нашао канцер у бубрезима. Лекар му отворено рекао, да је то смртна болест. На то му храбри командир викне: „То ће одлучити моја вера и нада, а не медицина!“ Он се жарко молио Богу са надом у Бога Јединога. У току три месеца догодило се чудо: Командир је изишао из болнице здрав. После извесног времена пак, појави му се рак у врату. „Нећу ја седети (беспослен) и чекати да умрем“. И повео је борбу са смрћу помоћу молитве. Изишао је здрав 1950. године. Они који су са њим лежали у болници од исте болести, дивили су се њему и питали га за лек, који је њему помогао да оздрави. „Веруј у... (Бога, нап. прир.)

Србобран. Vol. xLV,No. 10,511

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 новембар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

Порука од нашег читаоца Александра коју нам је послао скупа са својом донацијом:

„Коначно сте нам дали могућност да и ми читаоци помогнемо вама, који толико чините за све нас. Хвала вам на томе. Свако добро у Господу“.

Александар

+ + +

ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:

(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Својство истинског покајања је да отвара очи за сопствену греховност и грех уопште".
 (Преподобни Никон Оптински)
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.