header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Милоје Стевановић: Сине мој, не пристај! Штампај Е-пошта
четвртак, 06 новембар 2008

СИНЕ МОЈ, НЕ ПРИСТАЈ 

УВОД

Неки људи којима је милост Господња доделила част и чинове у црквеној хијерархији су, наговорени ђаволом или ђавоиманим људима, угазили у бару безакоња не поштујући светоотачко Предање, приписе цркве о богослужбеном поретку и отказујући послушност Светом Архијерејском Сабору кршећи саборске одлуке, те су тако издали чак и заклетве своје.

Неки други људи, испуњавајући закон Господњи, покараше браћу своју. Но ови их не хтедоше чути. Ни сведоци не помогоше. Они, потом, казаше цркви: писаше свештеницима, намесницима, епископима, Синоду, Сабору.

Онда су се они први људи из своје баре суновратили у амбис, у провалију безакоња, прогањајући ове друге, говорећи о њима измишљотине, лажи, и користећи своју власт и монопол у часописима као што су „Православље“, „Жички благовесник“... покушали немогуће: да измишљотине и лажи представе као истине.

Они други људи су те неистине демантовали.

Они први људи, злоупотребом своје власти и кршењем земаљских закона, нису дозволили да се деманти објаве.

Онда су они други људи бранећи своје достојанство, своју част и своју веру, морали да почну издавати књиге. Да остане траг у времену. И у покољењима. Е, да би се разазнало ко је вера, а ко је невера. Е, да би се прикратиле ноге лажи.

Тако је почео рат! Лаж је објавила рат истини!

Писац ових редова, коленопреклоно моли острашћене да рат замене миром. Мржњу - љубављу. Неслогу-слогом. Празнословље-молитвом. Безакоње-саборношћу. Самовољу - послушношћу. Гордост -смирењем. Лаж- истином. Насиље-милосрђем.

Господе, помилуј.

   А ја, грешни Милоје, бих притеран питањима унука својих да дадем одговоре на постављена ми питања. Део тих одговора обелодањујем. Е, да би остао траг. Сведочанство. Наук потомцима: „Сине мој, ако би те кушали грешници, не пристај.“ (приче Соломонове 1.10)

 Разговор први

У смирај празничног дана сеђаше деда на клупици испод старог храста загледан у даљину. Као да ослушкује хук вековних даљина. Као да осећа откуцај дубина. Као да види колоне оних који су прошли овим раскршћем и нестали, тамо негде, у вечности.  Превуче шаком избехаралу браду, бацивши поглед према гробљу предака својих, прекрсти се, и у молитви поче шапутати имена њихова. Једно по једно. Од колена до колена ...

-Деко! - прену га из молитве унук. Што си се тако замислио?

- Ој, ој, синко. Ето тако. Деда ко деда. Кaд једног дана, да дâ Бог, ти будеш деда, онда ћеш разумети што ми старци често ћутимо замишљени. Сводимо рачуне са собом. Дани нам се измигољише, некако брзо. Па смо ради да сад` сагледамо где смо све погрешили. Е да би грешке исправили или искајали.

-   Може ли се деко свака грешка исправити?

 

-   Може синко. Све док је човек жив, може се спасити. Ти читаш Јеванђеље. Видео си да се разбојник, онај што је распет са десне стране од Господа, спасио у потоњи час. Јер Бог се радује покајнику као пастир добри кад нађе изгубљено јагње.

 

-   А што се, деко, онај чика Тасо не радује, него само грди? Ја се њега много, много плашим. Знаш кад је мене и секу, кад смо били мали, натерао да се причестимо а ми нисмо пре тога постили. И само се нешто дере. И на народ и на попове.

 

-   Ма добар је он. Боли га врат па је због тога понекад мало нервозан.

 

-   Ма није понекад. Он је страшан. Ја се њега плашим. Он и кад прича и кад пише он само нешто грди. Не волим да га видим.

 

-   Немој тако, благо деку. И он је створење Божје. Не смеш да га мрзиш! Јер је казано: љуби ближњег свога.

-   А како он мрзи? Он све мрзи.

-   Има једна прича, благо деку, која казује о томе како се једна огромна ливада простире од брда до брда. Препуна лепог цвећа. Хиљаде разнобојних миришљавих цветова. Идући том ливадом неки се човек испогани. Ал` та његова поган није умањила лепоту ливаде. Пчеле су и даље летеле радосно, од цвета до цвета, скупљале нектар  и носиле у своје кошнице. Само је мушица прескочила сво то прелепо цвеће и слетела на ону поган. Зато се труди, благо деди, да будеш пчела. Да се радујеш лепоти цвећа. Да уживаш и миришеш ту лепоту. Да њоме улепшаваш дан и себи и другима. И не гледај на мушицу. Што те се тиче што се она погани.

-   Е, баш је та прича супер. Чика Таса је права правцата мушица. И то она зунзара.

 

-   Није, није синко...

 

-   Јесте деко. Он је зато прљав. Видео сам му ципеле. Знаш како су прљаве! Чарапе су му срозане. И мантија му је прљава. И коса му је масна и прљава. И речи су му прљаве. Баш је гадан.

 

-   Не смеш то да причаш. Не смеш тако ни да помислиш. То је грехота.Он има чин који мораш да поштујеш. А Бого нам га је послао да га истрпимо. Јер је казано: ко претрпи до краја, онај ће се спасти. А осим тога у једној цркви је написано: ''Умиј грехе своје,а не само лице''. Значи, треба водити рачуна и о једном и о другом. Владика Николај нас учи да спољна чистоћа доликује човеку. Зато се, благо деку, увек труди да будеш уредан и чист. Ал то је, каже свети владика, мала чистота. Унутрашња чистота је много, много важнија. Један суд, каже, може послужити ако је унутра чист, макар споља био гарав и пепељав.

Више је вели у свету учитеља спољашње него унутрашње чистоте. А унутрашња чистота је човекољубље, љубав, доброта, милостивост ... срце које је испуњено злобом тврђе је од камена а помрачен ум не може осветлити сунце. Зато свети владика учи: Хранимо браћо срце наше љубављу Христовом да би срце наше било сито и радосно.

А ти се труди, благо деди, да будеш чист и споља и унутра. Не дај да те ђаво наговори да љубав замениш мржњом.

-   Па добро деко, али како да трпиш ако он лаже? Ако говори неправедно?

 

-   Кад сам ја био мали, мени је мој деда дао једну поуку. Каже, ко је луд, не буди му друг. Не иди, каже, у друштво неправеднијех. Тако и ти, благо деди. Ако знаш да ће он бити у некој цркви, ти иди у другу где ће ти корисније за душу твоју бити.

 

-   Али он и пише погано. Кад читам оно што он пише осећам се тужно и мучно. Ево например какве сам речи прочитао у једном његовом чланку. Он тамо за људе каже: псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, скоројевићи, зилоти, црни магови, пропалице, дилетанти, мутиводе, црквенорушитељи, безаконици, бесавесници, антидуховници, шпијуни, штрајкачи, откачени попови... Да ти се слоши.

-   Немој да читаш те гадости. Чувај душу своју. Читај душекорисне ствари. Читај шта говоре и пишу свети људи. Од њих се учи љубави и благочешћу.

-   Али деко, он говори одвратно.

-   Немој тако, синко. Рекосмо да мушица и поган не могу умањити лепоту нит мирис цвећа. Ни радосни зуј ни труд пчела. Свак свој пос`о.

-   Али он оптужује и пресуђује. Ево на пример у том истом чланку он каже: медиокритетски менталитети, конвулзивни „духовници“, новопечени „типичари“, смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм, неупућени и болесни људи, духовни слепци, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, језуитски инквизитори, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети ...

-   Па шта? Зар нису и за светитеље говорили и горе ствари? Зар нису Господа оптужили још неправедније?

Била нека баба Анка, Бог да јој душу прости. Њу је неправедно грдила њена комшиница. Скоро сваки дан. Најчешће ни за шта. Ал` гласно. То се зове џакање. Пола села чује како она Анку оптужује. А Анка ћути. Пита је баба Драгиња: очију ти, каже, Анка како мо`ш више да трпиш тај зулум и ту неправду? А, Анка јој каже: пашче лаје, ветар носи, то до мене не доноси. Види, каже, онај о`зго шта ми радимо и чује шта ми лампарамо и како шакламимо. А казано је да ћеш за сваку реч дати одговор. Па што би се, вели,  ја секирала за њено лампарање. И за њено осуђивање.Тако и то. Што би се  ја и ти бринули што он гази закон Господњи: суди. Не суди он нама, но себи. Памтиш ли, благо деди, ону: не суди, да ти се не суди.

-   Па добро, деда, значи ли то да ја треба да ћутим кад неко лаже, кад клевета, кад суди?

-   Не треба. Ти лажи треба да супроставиш истину. И увек треба да сведочиш истину. Али под једним условом да при томе не бацаш бисере пред свиње. Јер је казано, да оне могу да те, окренувши се, растргну...

-   Па шта ћу ја да радим ако опет налетим на неки часопис или књигу где чика Таса пљује и лаже?

-   Баци тај часопис. Остави ту књигу. Не читај је. Чувај срце своје. Постоје добри духови. То су ангели. али постоје и зли духови. Ти знаш да је у једном полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, боравило сијасет злих духова. Ти зли духови обмањују многе људе, те они, јадници, умисле да су они малтене богови. Зли духови муче људе и у мукама њиховим налазе задовољство. Зато човек у коме се зацари зли дух мрзи, псује, пљује, лаже... Али тог човека не треба мрзети. Мрзи грех његов. А за њега, веселника, се Богу моли да се ослободи и спасе злог духа.Наш живот је борба у којој смо ми добровољци: или ћемо поћи за Христом победиоцем, држећи се Јеванђеља, или за нечистим демонима или оним људима који су ђавоимани и чија је мудрост пред Господом лудост.А морамо чика Тасу разумети. Он је имао много тешко и тужно детињство. Он сам каже да је порастао у маали.

-   Шта је то, деко, маала?

-   Па, не знам баш тачно да ти објасним. Код нас се то каже: у крају, у улици, у селу, у засеоку, у џемату ... Код нас нема маала. Код нас има цигамала. То је крај у коме су живели цигани. Тај део града је имао своје ''законе''. Кад не може нешто да ти докаже, он те пљуне. Кад не може нешто од тебе да добије, он ти отме. Е сад та његова маала је вероватно нешто слично нашој цигамали. Видиш њихове маме изударају онога на кога прво налете, а јок онога ко је стварно крив. Зато, вероватно, њему од детињства стоји такво васпитање: изудара, отме, испљује, ко год му стане на пут. Он није научио од своје маме да разликује ко је крив а ко је прав. Њега су учили да удари, или бар да пљуне, онога на кога прво налети. Так`а ти је његова правда. Оно што понесеш из куће, од својих родитеља, казано је, то те  прати цео живот.

-   Па, значи, да ја не читам његове књиге?

-   Јок. Читај паметније. Ено ти код деде имаш колико год хоћеш књига душекориснијех. Његове сам избацио. Чим сам видео да није сам. И да није с Богом. Јер Бог не мрзи и не ружи децу своју. Чим сам то видео, ја сам престао да се „дружим“ с њим. Не идем на његове трибине. Нећу да се саблажњавам. Не идем на његове службе. Нећу да саучествујем у његовом безакоњу. Избацио сам његове књиге јер сам се сетио ђедове поуке:... не буди му друг.

-   Али деко он за тебе каже да си удбаш.

-   Лаже! Истина је на сасвим супротној страни. У време о коме он говори  није ни постојала удба него ДБ. Е, ти ДБ-јци су мене саслушавали, прислушкивали, претили, слали подла писма, прогањали... У време оно кад сам се побунио против властодржаца спознавши њихову самовољу и њихов неморал. Сви честити људи, универзитетски професори, генерали, новинари, писци, клирици... били су ко јавно, ко тајно на мојој страни. Против мене су били само улизице и крволоци жедни и жељни власти. И словима: нико више!

-   Па што му не напишеш да лаже?

-   Па шта да му пишем. Бог зна да он лаже. И многи људи знају да он лаже. Јер казано је: у лажи су кратке ноге. Треба да знаш, благо деди, кад насилник врши насиље над праведником, он ће својој души наудити, док ће ономе над којим врши насиље донети духовну корист. Осим тога он својим поступцима много помаже онима који се боре против њиховог безакоња. Погледај само: од оног дана кад нас је испљувао и о нама испричао неистине, на интернету, у „православљу“ и „Жичком благовеснику“ написане су стотине и хиљаде страна: Одговор Законоправила; „Дотако сам дно живота“ у пет наставака; књига професора Петровића; књига Влада Димитријевића, десетине текстова на интернет сајтовима... Заборавио је он да су увек противници реда, предања, постизали обрнути резултат. Кад` смо ми, тада малобројни, о Савиндану,  указали бираним речима на њихово безакоње и молили их смерно да се окану тога, они су нас пљували и прогонили: нису хтели  да чују тихи шапат наших молби. Зато сада слушају олују и громове који обелодањују њихову бруку и њихово безакоње. Њихова срамота је ушла у библиотеке. У историју. И јаком ће. Јаком иду Мара и сватови. Својим понашањем они су породили „Законоправило“, Удружење свештеника, отпор монаха и свештеника у појединим епархијама, оглашавање већег броја владика против њиховог безакоња, научне скупове о њиховом безакоњу, трибине са стотинама и хиљадама посетиоца... Знаш како је казано: ко нож извади  од њега ће и пострадати. Овако, као они, су се понашали световни властодршци. Никог слушати нису хтели. Док се не диже кука и мотика. А онда су отишли, вољом народа, у музеј старина. Али, горди људи не извлаче наук на туђим грешкама. Вероватно Соломона сматрају застарелим.

-   Он каже да си ти уперавао пиштољ у леђа свештеника.

-   Лаже! Лаже, без страха  од Бога, и без стида од људи. Кад човек нема у срцу страх божји он сме све. па и да изговори такве бестидне лажи, које не приличе ни последњем одљуду.

-   Па што му то не кажеш?

-   Па од оне бабе Анке сам научио да Бог све види и све чује. Он ће му казати кад дође време. Знаш како каже  премудри Соломон: сведок лажни неће остати без кара и ко говори лаж погинуће. Што би му ја било шта рекао. Казано му је у писму и пророцима. Ако њих не слуша неће послушати ни мене грешног, к`о што браћа оног богаташа не би послушала убогог Лазара. Зар њему свети владика Николај не довикује: ''Ваистину, помрачен је умом онај ко мисли да може сакрити истину и објавити лаж на место истине ... Може ли неко устати против истине, и остати некажњен? О браћо моја, ништа лажније нема од лажи! ништа неуспешније! ништа дрскије! ништа луђе!''.

       Питаш се што му не кажем. Зато што сам код светог владике Николаја прочитао ову поуку: ''Ако ступиш у борбу са злотвором, можеш бити побеђен. Но Бог не може бити побеђен. Уступи, дакле, своју борбу Победоносном и Непобедивом, па стрпљиво чекај. Научи се од малог детета: кад дете мало буде нападнуто од неког у присуству свог родитеља, оно не враћа нападом него гледа у родитеља и плаче. Оно зна да ће га родитељ заштитити. Како ти да не знаш оно што мало дете зна? Твој небески Родитељ је крај тебе. Зато: не свети се, не враћај зло за зло; него гледај у Родитеља и плачи. Само тако осигураћеш победу себи у сукобу са злим људима''.

То је један разлог зашто му не кажем и кад би хтео да ме чује. А не би ме ни чуо. Не слуша тај никог, осим себе. Кад човек толико дубоко загази у гордост, он само себе чује. Он се себи почне обраћати на „ви“. А други разлог лежи у оној поуци светог Николаја који каже да је тешко разговарати са безумним, тешко убеђивати озлобљеног. Пре ћеш их убедити својим делима. Једно дело милосрђа, каже, брже ће уразумити безумнога и ублажити озлобљенога него многи разговори. Злоба ти је ко беснило. А оно се најбоље обуздава доброчинством. Јер ако злобног убеђујеш својим гневом – још више ћеш распламсати огањ злобе. Доброчинство ти дође ко вода у ватру.  Јер, ако те озлобљен ружи и гони то те не ружи и не гони човек но ђаво који је у њему. А ђаво те изазива на јалове разговоре. А од доброг дела ђаво бежи, к`о што бежи од крста.

 - Он каже да сте ви секта.

- Не каже он, синко. То зли дух из њега говори. Ти ћеш једног дана разумети да су се они људи које он зове сектом борили за предање светих отаца наших. За ред и поредак. За одлуке Сабора. У давна времена, радили су слично. Читао си „Пилипенду“. Е, Пилипенда је прод`о последњу кокош – пиргу, ал веру није изд`о. Тако и ми. И ми ћемо за веру нашу да дадемо своју пиргу. Знаш кад је она мајка за сином кога су турци одводили да од њега направе јаничара викала: Илија! Илија! ... не заборави ...

  Тако и ти сине мој, не заборави веру предака твојих. А они што умују и лудују ће проћи. Ко лањски снег. Њих и њиног лудовања се нико сећати неће. Њих нико споменути неће. Ни свећу им запалити ако се не покају, и не врате путу оца Јустина и владике Николаја.

- Он каже да си ти патријарх.

- Ђаво не оре и не копа. Њему, јаднику, ђаво или ђавоимани људи шап`ћу да ме што више испљује, искаља, омоловажи. То што он мене назива патријарх Милоје са жељом да ме сатанизује исто је тако јадни и бедно као кад њему кажу „Сатанасије“, што твој деда никад не би урадио.

Тако ти је то. Када су двојица (мојих познаника) хтели да се наругају мојим писмима насловљеним премудрошћу Соломоновим: ''Не помичи старе међе'' – онда ће, један од њих, изокола, мо`м добром другу рећи: одавно нема „геометра“ (алудирајући на мене, јер геометар мери међе). А овај му, прозревши његову подлост, каже: заузет је. Отиш`о да утврђује међе између тебе и твог старијег сина (син му, тамо њему, отпао од православља и залутао у секту).

Тако и он називајући ме патријархом, да би ме сатанизовао, само је још једном подвукао своју злобну немоћ.

Тако ти је то, сине мој. Ти мораш знати свој циљ. Ако човек хоће да буде Христов војник, имаће борбу са собом, са светом, са ђаволом. Ако буде упоран победиће. Јер ће Бог бити с њим.  А ако се преда, благодат Божија ће га напустити.

- Па како можеш то да трпиш?

-Па лако. Ни твој деда, ни ти многобројни благочестиви људи, које он секташима и другим погрдама назива не чинимо то што чинимо да бисмо добили чин, плату, признање, награду. Нити нам треба његова похвала. Ми то чинимо да бисмо зауставили безакоње. Да би зауставили цепање Цркве. Њено ружење. А то је ружење Христа јер је Црква тело христово. Ми то чинимо Христа ради. Ако нас при томе наруже и испљују – благо нама. Ми смо заиста почаствовани тиме што нас руже они који су ухваћени у безакоњу. У покушају да нас преваре и скрену са пута наших светих отаца. У покушају да издају оно што нам је најсветије. У покушају да нас приведу папи ...

Зар ми немамо право да тражимо да се у светињама нашим Богу служи онако како су то чинили наши свети оци од Светог Саве до светог владике Николаја? И онако како је прописано. И онако како је Сабор одлучио.

Па дабоме, да имамо право. Чик да нам неко то право узме.

 Зар ми немамо право да им кажемо: ми нећемо с' вама у безакоње.

Па дабоме, да имамо право. Чик да нас неко натера да за њима у пропаст идемо.

Зар ми немамо право да не идемо за онима који не слушају Сабор, а тиме ни Цркву нашу. Тиме они издају Христа који је глава Цркве. Тиме они показују послушност неку другом господару.

Па дабоме, да имамо право. Зар нас може неко натерати да за слепцем у бездан пропаднемо.

Зар смо ми криви што смо од светих отаца наших научили да је проклетство ићи за безакоником!?!

Па дабоме, да нисмо криви. Ако се они ругају светитељима нашим, зар ћемо ми прихватити њихово светогрђе? Боже сачувај! И не дај Боже!

Не! Не, господо! Ми за вама који пљујете одлуке Сабора, свето Предање, Каноне, Служебник... ми за вама ићи нећемо. Нипошто. Ни за живу главу. Јок.

То што нас прогоните, кажњавате, ружите, шаљете на нас полицију, то вам ништа не вреди. Ни по` луле дувана. Ми ћемо ваш чин поштовати онда кад се вратите својој заклетви. Реду и поретку. Вековном предању. Кад се вратите свом достојанству, које сте сами погазили. До тада, ви сте се самоелиминисали. До тада ви нас примером учите наопако. Станите: ту вас чекамо. Ви казасте да одлука којом сте ви хиродонисани самим вашим понашањем, не важи.

- Деда може ли један учитељ, на пример, да каже 1+1=2, а други 1+1=3.

- Може. Човек све може да учини, али му све није на корист. Онај што право збори и право твори, он је благочестив човек. Он је дете Божје. А овај што кривотвори и лажно збори, он је блудни син. Он прода образ за сласти и части. Он прода веру за вечеру. Он изда ко Јуда што издаде Господа.

- Како то деда да неки од њих могу да тврде неке ствари супротно вековној пракси.

- Са Господом су, сине мој, ходили дванаест апостола, па га је један од њих, Јуда, издао. Али то није уништило веру нашу. Издајство Јудино је само остале учврстило у вери. А Јуда је добио награду своју: обесио се. И завршио у паклу.

 - Како чика Таса сад прича супротно ономе што је раније радио и што је раније говорио? Прочитао сам, и то на корицама једне књиге, да је он лично, главом и брадом, рекао да нико не сме да се усуди да подигне дрско руку и да нешто реформише у Литургији. И још је рекао да ћемо чупати косу своју кад будемо то реформаторство исправљали. То је он  лично рекао пре тридесет година.

 - Рек`о па порек`о.

- Био неки циганин мико. Имо он банду. Сад ви то модерно кажете: бенд. После другог светског рата бејаше приредба. Комунистичка. Позвали Мика и његову дружину и рекли им кад дође ред на њих да одсвирају и отпевају једну стару народну песму. Кад Мико дође на ред, почну да свирају и певају: ''Девојка је пошла у гору на воду''. Настане у сали комешање јер су ту песму волели и певали четници Новице Цогоља из тога краја. Због тога је она била прећутно, али строго, забрањена. Кад се Мико сети шта уради, он истрча на сам крај бине па дода: ''Сретио је Тито, па је нешто пито''.

 У сали аплауз настаде.

 То ти се зове циганисање. Неко то каже: циганска посла.

Тако и твој чика Тасо. Њему је важније да добије аплауз. Зато он сирома, свуда прави изгреде. На једној литургији удари човека у леђа, и саспе му рафал погрдних речи. Пашче с маслом не би појело. Па га после тога, на истој литургији, рукоположи. На другој литургији, у једном манастиру усред службе Божије тражи кљешта. Чудом се чуде калуђерице. Донеше. Збуњене. Он вади ексер у олтару, Боже `прости. На трећој се дере на народ и још се хвали како је он ту и ту не викао, него, каже, рикао. Он каже за себе да је рикао. Нит` можеш да му не верујеш кад то каже пред стотинама људи, нит`, ако памети имаш, можеш да му верујеш да човек риче. Још у цркви. На четвртој склања целивајућу икону. Вековима стајала на сред цркве. Прво што радиш приђеш к` њој. Прекрстиш се и целиваш је. То те учила баба. То те учио попа. То си прочит`о у сваком буквару веронауке. Он, дош`о да их премешта к`о, Боже ме `прости, она луда Наста што је по кући размештала намештај наопачке. На петој вата ђецу те причешћује, к`о што је оно једном тебе и секу причестио. Сметн`о с` ума, у шта се заклео. Прича се да никад нико није видео смирење његово.

   Не зна он, ваљда га у тој његовој маали нису учили, ону причу о цару Тројану.

-  Добро, деда, ал` како може тако гадно да прича, бре. Није он прост човек него образован.

-  Па може. У тој његовој маали, није било важно ко је у праву, а ко је у криву. Него ко је јачи. Он мисли да може да надјача све. Па и владику Николаја. Његов закон лежи у топузу. Зато му се трагови почињу препознавати.

   И још нешто да ти деда каже. Владика Николај нас је научио да је образован човек онај који има образ. Има људи који имају школе али нису образовани. Ништа човеку не помажу дипломе, титуле, части, положај ... кад образа немаш, ниси образован. Зато је Господ просветио рибаре и сељаке да благовесте истину. Да благовесте Јеванђеље, насупрот гордељивим књижевницима и фарисејима. Јер гордељивци су највећи непријатељи Божји. И непријатељи деце Божје.

-  Како он може да говори супротно од онога што су говорили и чинили његови учитељи?

-  Лако. Није, вероватно, био на часу кад се учила лекција: како сијеш, `нако ћеш жњети. Изгледа да је умислио да је најпаметнији. Паметнији и од Соломона који каза: Ко сије безакоње, жњеће муку.

   Како он поштује учитеље своје, тако ће бити поштован. Ето, дочекао је, веселничак, да му тепају. Испред имена му турили префикс. Онај што га твој деда никад не би рек`о. То име су му дали његови бивши ђаци и његови бивши служитељи. Зато је и казано: не завиди злијем људима. Зло је болест душе. Зато зломе не завиди, н`о сажаљевај га.

-  Не могу да разумем да чика Таса може да каже супротно од онога што Сабор каже, а заклео се да ће се повињавати одлукама сабора.

-  Има људи који умисле да су најпаметнији. Ђаво је најпре био анђео, док није пожелео да буде као Бог. Тако и они. Када би њихову лудост прихватили као мудрост, онда, да би она опстала, требало би да порушимо цркве, Боже ме прости; не би требало поштовати догме васељенских сабора; ваљало би укинути монаштво; епископи и свештенство би требало да побацају свечане одежде; епископи би требало да се жене; богослужбене књиге би ваљда требало спалити; светитеље би ваљало из календара избацити ... ето куда би нас одвеле те мудрости твог чика Тасе. И његових сатрапа. То су лепо објаснили отац Матеја Матејић, владика Јефрем, владика Никанор, патријарх Павле, професор Петровић и многи други.

-  Па како чика Таса може тако да се понаша кад је он свештено лице.

-  Па може синко. Сваком човеку је Бог дао разум. И Закон. И човек бира: поштује или гази закон Господњи. Тако и поп. Видиш сине, свети владика Николај у једној беседи о дужностима пастира духовних, подсећа на посланицу апостола Петра говорећи да је то устав пастирима стада Христовог у коме су изобличене три погубељне страсти:

1).         страст гордости (нагледајте стадо божије не силом);

2).         страст среброљубља (нити за неправедне добитке) и

3).         страст властољубља (нити као да владате народом).

Векови су избацили две врсте пастира, каже свети Владика: једне који се руководе својим страстима у старешовању над црквом: гордошћу, среброљубљем и властољубљем; и друге који су се руководили страхом Божијим, усрђем и примером службе.

Од оних првих Црква је страдала али није пропала ( они, јадници, су пропали). Од ових других Црква је расла и напредовала. Оно су вукови, а ово су пастири. Оно су непријатељи људи и Бога, ови су пријатељи људи и Бога.

Зато свети Владика и каже да нико у свету као свештеник не може потврдити истину Јеванђеља (својим добрим животом) нити је одрећи (својим злим животом). Први је, каже, пастир а други вук. Удео првих биће са синовима Божјим, а удео других са зверовима таме.

И тако је Бог дао свакоме од нас да бира својом вољом између добра и зла: да будеш добротвор или злотвор. Тако је и свештеницима дато да бирају да ли ће бити украситељи или упропаститељи наше свете Цркве, и светоотачког предања. Пази добро: украситељи или упропаститељи!

А ти, благо деку, отвори очи. Доообро отвори очи! Иди код украситеља. А бежи од упропаститеља. Бежи докле те очи воде и ноге носе.

Јер, ко је луд не буди му друг.

* * *

Над храстом се окити небо звездама. Унук угледа како једна паде.

-  Деко, јеси ли видео, како звезда паде?

-  Видех сине.

-  Како то?

-  Па ето тако. Можда је она нама предсказала да све може да падне. Богатство. Част. Положај. Да се суноврати. Некада је и твој чика Таса био звезда на небу благочестивих људи. Бар смо га ми тако сматрали. Тада је говорио онако како ти рече да си прочит`о на корици једне књиге. Можда ова звезда што паде малочас, хоће да нам даде неки знак. Шалим се. Ово рекох јер се сетих да твој чика Таса свима онима који се не слажу са његовим произвољностима тепа, говорећи: „духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама“.

-   Да ли ће деко, још чика Таса да псује и пљује људе?

-   Видећемо синко. Касно је. `Ај`мо на спавање. Доста је сваком дану зла његовог.

-   Ако буде пљувао и псовао можемо ли опет да разговарамо?

-   Можемо, можемо. Али `ајде да се помолимо Богу за твог чика Тасу. За све чика Тасе. Да им Бог даде снаге да се врате светоотачком предању. Да се врате своме стаду. Да се врате себи. Савести својој. Заклетви својој. Речима својим. Делима својим. Да живимо у слози и љубави. Да ми њих поштујемо, а они нас да благосиљају. Да нас не заведу они који су злом вођени, зло мислили и зло творили: србе на србе. Но да љубимо једни друге. Јер тако говори Господ. На тој заповести стоји сав закон. Сва Божја творевина...

А твом чика Таси опростимо све. И клевете. И неистине. И осуде. Рецимо из дубине душе своје: праштамо ти, чика Тасо. И молимо Те: немој нас мрзети! Хоћемо, најискреније, да целивамо Твоју десницу. И да затражимо Твој благослов. Благослови! И опрости! Ми све ово нисмо желели. Били смо натерани. Хлетли су да нам саћерају веру у чутуру. Догодило се. Не поновило се. Опет, и опет те молимо: немој нас мрзети. Молимо те, чак и ако у нечем погрешисмо, рашири своје родитељске руке. Пригрили нас. Закољи, макар мршаво, теле. Да једни друге не изгубимо. Н`о да се нађемо.

Разговор други

Рано суботње јутро. Деда и унук упутише се пешице уз брдо ка манастиру. После Литургије одоше на манастирко гробље. Кад унук виде како деда целива крстолики споменик, шапуће молитву и пали свећу упита:

-   Деко, ко почива у овом гробу?

-   Мој духовни отац. Мој велики учитељ, синко. Он је многима помогао да упознају Закон Божији. Он је својим беседама од овог манастира направио прави универзитет. Његове су речи падале на срца наша као мелем на рану.

- А деко, треба ли сви монаси и свештеници да буду учитељи?

-   Треба, благо деку.

-   А што нису?

-   Ко ти каже да нису? Јер сви они служе Богу и роду. Само што су и они људи. Као у твојој школи неко је добар, а неко још бољи учитељ.

-   А има ли, деко, рђавих учитеља?

-   Па знаш како, сине, сећаш се кад смо читали ону Јеванђељску причу о талантима.

-   Знам. Онај један слуга је добио пет, а други три, а трећи један таланат.

-   Тако је. А шта је по том било?

-   Па, онај прави је зарадио још пет, онај други још три.

-   А онај трећи?

-   Ниједан

-   И ...

-   Па ону двојицу је господар наградио, а оног трећег осудио.

-   Тачно тако, благо деку. Бог је тако свима нама, слугама својим, па и монасима и свештеницима, дао дарове. Таланте. Неком више. Неком мање. Оне који су добро умножили таланте Бог ће добро наградити. То је у Његовој власти. Није наше да судимо.

-   Али ниси ми одговорио. Може ли свештено лице да буде рђав учитељ?

-   Па бивало је рђавијех учитеља. Јуда је био апостол, па је издао Господа. Арије је био свештеник па му је наш свети Никола ударио шамарчину зато што је био рђав учитељ. Бивало је и владика рђавијех. И патријараха. Казано је да су многи звани али нису сви изабрани.

-   А, деко, је ли чика Таса рђав учитељ?

-   Није синко на нама да судимо. Свакоме ће Бог судити кад дође време.

-   А што деко онај попа што је, како се оно каже, намештеник ...

-   Намесник.

-   Да, намесник каже да је чика Таса геније, да он све зна. И да њега треба слушати.

-   Не знам што он то каза. Али много умнији од њега - свети владика Николај каже да треба слушати цркву а не једног човека. Јер је цркву основао Господ Исус Христос и зато што је црква градина питомих воћака, држава светих којом руководи Свети Дух Божији. Ако неки појединац устане против државе светих, значи да је он несвети, те га не треба слушати.

 У Јеванђељу је казано: Кад ово знате, благо вама што га извршујете.

Господ, дакле, не каже апостолима благо вама кад ово знате, него благо вама кад ово извршујете.

А владика Николај додаје: није Господ дошао на земљу да прља људе него да их пере.

Богољубиви људи спасавају и перу душе људске, а зли људи које су демони опхрвали клеветају и прљају друге људе.

Можда, није намесник наш читао светог владику Николаја, а да јесте, знао би он да кад неко изгуби веру у Бога – у накнаду му се даје глупост.

Има неких чика Тасиних пријатеља који иду и пабирче бедне доказе о Богу и бесмртном животу по другим верама и филозофијама. За такве владика Николај прориче: Од свих глупости нема веће од ове да такви себе називају хришћанима.

А Свети Иринеј нас учи да је боље бити незналица а љубављу се приближити Богу, него многозналица коју ће мржња претворити у непријатеља Божјег.

А Свети Јефимије Велики каже што је со јелу, то  и љубав свакој врлини. Чито си химну љубави. Ко љубави нема он је празан прапорац. Његове речи и његово знање немају никакву вредност пред Богом. Нити пред богољубивим људима.

-   А шта ће бити са онима који не поштују одлуке цркве? Њеног Сабора.

-   Свети Јован Златоусти када каза да је Црква ограда, која нас штити и чува. Ако из ње изађеш зверови ће те ухватити и растргнути.

-   Како, деко, чика Таса пише и говори о Богу, а овамо прича неистине

-   Срцем а не језиком се купује Царство Божије каже владика Николај. Ако, каже, у срцу има блага божјега, тј. вере, љубави, доброте – онда је језик благовесник тога блага. Ако ли тога нема у срцу онда је језик лажан и дрзак весник. Какво срце – такве речи. Какво срце – онака и дела.

-   Па како је чика Тасино срце?

-   Не знам. Али владика Николај нас учи да Господ тражи плод од дрвета што се човек зове. Добар плод је, каже, љубеће срце, а зао плод је самољубиво срце. Све друго што човек има: положај, власт, част, новац, ученост – све је то само лишће на дрвету.

-   Како то, деко, да чика Таса и поједини свештеници не поштују одлуке Сабора, а заклели су се да ће их поштовати?

-   Е мој сине, ђаво не оре и не копа, рекосмо. Каже свети  Николај да је сатански дух узео маха на све стране. Ђаво наговори човека да не гледа како своје тело да очисти од греха, него како туђе да оскврни. Како своју душу да спаси, него како туђу да оцрни, оклевета, упропасти. Како свој дом да унапреди, него како туђи да поруши...

-   Али, деко, ниси ми одговорио  на питање.

-   Увек је тога било сине. Ти знаш, читали смо причу о блудном сину. Тако и они. Да дâ Бог да се врате светоотачком предању, одлукама Сабора, прописима о богослужбеном поретку, па да нестане овог празнословља, непотребних гложења. Но да буде како је и казано, једна света, саборна и апостолска црква. Они који су погазили саборност да дâ Бог да се врате, као блудни син што се вратио, а да не да Бог да заврше као Јуда Искариотски.

-   Опет си изврдао. Ниси ми одговорио.

-   Видиш синко, кад су монаси Авву Исхариона питали: шта смо ми урадили. Он им каза: испуњавали смо заповести божје. А шта ће радити они после нас, питаху. А он ће рећи: и они ће радити ово што ми радимо, ал` упола мање. А они после њих, запиткују монаси. А он одговори: они при свршетку времена неће држати монашко вежбање, но ће их постићи такве напасти и таква искушења да ће они кроз трпљење бити већи у Царству Божијем од нас. Ето зато, благо деку, не осуђуј јаднике. Но се моли за њих е да би се спасили напасти. И да не буду они баш весници потоњих времена.

Сем тога, учимо се од светитеља како се треба понашати према онима који греше: обазриво и болећиво. Тако Свети Поликрап је у свом писму Филибљанима о неком свештенику који се огрешио о цркву написао да се врло жалости због греха тог свештеника – Валента. Каже, нек му Бог дâ да се покаје. А ви, вели, будите благоразумни и не сматрајте га за непријатеља, но се постарајте да га исправите као страдајућег и заблуделог члана. Тако, каже, поступајући, ви сами себе надзиђујете.

-   Добро, бре деда, ајде да поступимо тако. Ајде да их не осуђујемо што су погазили одлуке Сабора, прописе, свето предање. Ал`, они уместо да се постиде, зато што су ухваћени у безакоњу, они пљују и нападају оне који су се постарали да их исправе.

-  Видиш како, унуче мој, најлепше је, чини ми се то објаснио владика Николај, али они или нису читали или мисле да су умнији од светог Владике. А свети Владика подсећа да је порука спаситељева апостолима да се проповеда покајање у име његово и опраштање грехова. То је, каже, измирење Бога са људима. Каже, Бог од људи тражи покајање, а даје опроштај грехова. Нека се, вели, људи, само покају и имаће све.

А то што они који чине безакоње нападају и руже оне који се томе супростављају није никакво чудо. Свети Владика  нас учи да се кроз невоље улази у Царство Божије. Јер, каже, не може овца живети међ вуковима, а да од њих не буде нападнута. Не може свећа пламтети усред ветрова, а да не буде повијана. Не може благородна воћка расти крај друма а да је не кидају пролазници. Тако ниједна побожна душа не може остати без гоњења од греха и безакоња. То доказују хиљаде распетих, спаљених, посечених, потопљених ... Зато је и казано - који хоће побожно да живе биће гоњени. Биће у невољама.

Они су, веселници, погазили одлуке Сабора, прописе, предање ... умујући својим умом. Умислили су ваљда да су паметнији од васељенских  Сабора, од Светог Саве и свих наших светитеља до светог Николаја и Јустина. У том свом заносу они покушавају да склоне с'пута све оне који најискреније желе да им укажу на самовољу и безакоње. При том` они не бирају средства. Они тако лепе етикете и одузимају право на покајање свима онима који нису њихови истомишљеници. То је ђавоља замка у коју су они упали. А ђавољи циљ је сада што више душа упропастити. Што више недужних свештеника који су годинама били верни предању увући у безакоње, и што више оних који се против безакоња боре разгњевити: преко лажних текстова по „Православљу“ и другим  листовима који су под њиховом влашћу, прављењем раздора међу верницима, покушајима инсценирања сукоба верника и полиције и тако то.

-   Деда Славко каже они сада одликују и унапређују оне који су се слизали с њима у безакоњу. Указују им част. А са друге стране, каже, прогоне и кажњавају праве пастире и благочестиве вернике. Острвили се и никако да се зауставе. Не да им ђаво.

-   Е, у ту ђавољу замку ми не смемо упасти. Ми не смемо мрзети њих, него грех њихов. Ми не смемо осуђивати њих, него безакоње њихово. Јер нам је казано да се и за непријатеље своје молимо а камоли за оце и браћу нашу. Даће Бог, сине мој, да нас ова несрећа мимоиђе, да се љубав врати у срца њихова, да љубав истисне мржњу из њих. Ја и ти томе можемо допринети ако се Богу будемо молили да се поврати мир, љубав и слога међу нас.

-   Али деда, како је могуће, на пример, да један владика напише свим свештеницима да стриктно поштују одлуку Сабора, а како каже Павлов тата, овамо им шапне да је то само кобајаги.

-   Па ја, најпре да ти кажем, не знам да ли им је шапно или није. Ја то не могу да верујем. Јер то би било испод достојанства најобичнијег човека, а камоли једног владике. Не верујем да би се један владика толико срозао у брлог лицемерја.

- Па добро деда знаш ли ти на пример, да је у неким градовима као што је Пожега, Краљево, Милановац, Косјерић, као и у неким манастирима као што је Студеница, и даље не поштују одлуку Сабора и наредбу Владике, а Владика их не кажњава.

-   Можда Владика не зна да они и даље терају по своме. Иначе кад би знао, а ћутао онда би то заиста била велика срамота. И брука. Али знаш како. Владика је ко матица у једној кошници. Замисли шта би матица радила кад би пчеле које су задужене да доносе полен доносиле прљавштину. А оне које су задужене да доносе воду доносиле отров. Да ли би матица то пчелиње друштво могла да обдржи да буде здраво?

-   Не би.

-   Па дабоме. Тако ти је и са владиком. Ако они око њега доносе уместо воде живе - отров, а они други уместо полена брлог – онда он не може да одржи кошницу здравом. Но у њој завладају болести. А то су ти неслоге, прогони, сплеткарење, мржња...Е , зато ми треба тој матици да помогнемо а не да је осуђујемо.

-   Деда Славко ми је дао ову књижицу која се зове Одговарања на светој Литургији Јована Златоуста коју су приредили поп Дмитар из Пожеге и поп Милић из Ужица. Ево је та књижица. Написана је са благословом епископа жичког Стефана.

-   Јесте, јесте, благо деди. То је лепо урађена књижица.Тако су се од постања српске православне цркве служиле свете Литургије. И на тај начин је народ одговарао, односно певао на литургијама. А те добре попе су приредиле и одштампале ту књижицу и делиле и продавале народу да би народ знао како се богослужи. Како се Бог слави. Како се Богу пева. Како се Богу моли.

-   Али деда Славко, каже да ова два попа сад не служе овако, како су написали,  него на неки накарадни начин. И још каже, да им је владика тобоже рекао, ако народ буде певао онако како су написали, да зову милицију.

-   Па ваљда деда Славко, пошто је он рођен у том крају и познаје тамо људе и прилике, то зна. Увек је, сине, бивало људи који су продавали веру за вечеру. Они који нису поштовали аманет својих очева и ђедова су навукли на себе проклетство. Зато се сваки човек труди да испоштује аманет оца или ђеда. А то да је владика рекао поповима да зову милицију, то заиста не могу да верујем. То мора да је неко, опхрван ђавољом управом, измислио. Јер никад, од постања наше Свете Цркве, духовни родитељи нису подизали пендрек на своја духовна чеда, него су их благосиљали десницом својом, светим крстом, босиоком и освећеном водицом. И духовним поукама усмеравали стопе своје духовне деце, стазама праведнијем.

-   Деда Славко каже да они који не држе Предање светих отаца на себе навлаче јад и беду. Они више нису пастири добри, но вукови у јагњећој кожи. Кад их народ, каже, прозре, кад види де су непослушни Сабору, да не поштују Предање и прописе о богослужењу, сматраће их обичним ништацима, одљудима, који су издали себе и свете оце, да би добили звања, чинове, части и овоземаљске сласти.

Због таквих издајица су, каже деда Славко, у неким крајевима издала веру браћа наших праотаца, па су сада тамо џамије уместо цркава, а потомци њихови се не зову Илија но Алија. У другим крајевима су се унијатили, покатоличавали за метар жита. Он каже да су највише српске крви просуле усташе. А усташе су, каже, већином некада припадали српском народу, па су покатоличени милом или силом. А онда су се почели доказивати као верни поданици римског папе.

-   Добро, добро сине. Али не заборави да је у роду нашему увек било честитих и благочестивих људи који су, као наш свети цар Лазар, знали да је земаљско за малено царство, а небеско увек и довека. Увек је било и биће оних који су, к`о Пилипенда, за веру своју дали последње што су имали. И оних који су за веру и отачество давали животе своје. Такви свети људи чине данас небеску Србију. Зато, ништа ти, сине мој, не брини. Јер у сваком житу има кукоља. Проћи ће они, благо деди. Прошли су  и силнији и обеснији од њих. Важно је ти да знаш да не треба да идеш у друштво неваљалијех људи. А неваљали људи су они који не поштују Закон Божји. Они који не поштују ред и поредак. Они којима ништа није свето.

Премудри Соломон каже: Не помичи старе међе који су утврдили оци твоји. То памти, благо деди. И никад се не поводи за тренутним ветрићима. Јер ће они проћи. И јака олуја ће проћи. Иза њих могу остати мањи или већи ожиљци. Понека сломљена грана. Понеко изваљено стабло. Али опет изгреје сунце. И опет се успоставља стари поредак. Јер Бог ће увек бити на страни праведника. А они други ће видети, ко у време оно Савле, да се не могу против бодила праћати. Па ће се вратити на прави пут.

-   Али деда Славко каже да су ови новотарци упропаститељи. Он каже, да ће они милицијом да гоне вернике, да ће они да поцепају и поделе нашу цркву... Да они љубе скуте папи и да се улизују оним сатанама што су нас убијали и бомбардовали, а звали се милосрдни анђео.

-   Не бој се, сине мој!

-   Како, бре деда, кажеш не бој се кад они у „Православљу“ пишу онако страшно о вама. Кад вас тужују милицији. Кад хоће да вам суде...

-  Има једна беседа светог владике Николаја о првом и последњем живом. О томе како Исус свом ученику Јовану у визији на острву Патамосу каже: Не бој се! Чега се не бој? Не бој се гоњења цркве. Не бој се мучитеља који муче верне. Не бој се царева који гоне хришћане. Не бој се насилних велможа овога света. Не бој се ничега!

Како, каже, да се не бојим, Господе! Кад су они силни и моћни против нас малобројних?

Не бој се, јер ја сам први и последњи, алфа и омега.

Све те војске наоружане против вас су само пролазни вихор мртваца. Ја сам пре почетка свега и после свршетка свега што је створено. А они су закључани у један педо времена  и ван тог педла се не могу пружити.

Не бој се, јер ја бејах мртав и ево сам жив.

Не бој се! Вовјек вјека. Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са мном. И сви они који ми остану верни и не убоје се, биће живи са мном. Не бој се, ја сам први и посљедњи.

Зато, благо деди, не бој се. Право ради и Богу се моли. И не бој се!

-   Добро деко, а што они не поштују предање светих отаца? Деда Славко каже да су они издајице, човекомрзитељи, мучитељи...

-   Деда Славко је једна добрица. Он просто не трпи неправду и тако нагло реагује. Али ми треба да се трудимо да не судимо. На Синају је у време оно живео Свети Атанасије Сијански. И гле какву нам је поуку он оставио: каже, кад видиш да неко греши, не осуђуј, јер ко зна како ће он довршити свој живот. Јер, каже, онај разбојник што је био распет са Господом на Голготи беше чак човекоубица-па уђе у царство небеско. У рај. А Јуда беше апостол господњи, па оде у пакао. Јер свако ко погреши може да се покаје.

Зато, сине мој, немој да осуђујеш ни чика Тасу, ни тог Оца Дмитра, ни Оца Милића, ни те свештенике у Краљеву,  у Милановцу,  у Косјерићу,  ни монахе у Студеници и којекуда. Знаш да је Исус у мукама на крсту молио: „Опрости им, Оче, јер не знају што раде“.

Зато, благо твоме деди, хајде да се свако јутро и свако вече молимо Богу за све владике наше, за све свештенике наше. Да им Бог дâ снаге да чувају и сачувају свето Предање. Да чувају и сачувају мир у душама својим и душама нашим. И у храмовима нашим који су трудољубљем сподигли наши и њихови ђедови. Да чувају и сачувају љубав у нама и међу нама...

 Али увек се држи премудрости оне: ''Сине мој, ако би те мамили грешници, не пристај''.

Последњи пут ажурирано ( среда, 20 мај 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.