Уместо увода

Једна стара богомолничка песма, из доба Светог владике Николаја, каже: “О, Господе, дај ми хлеба, / и остало шта ми треба/ али ми никад не дај новац, / јер је новац душегубац“. А шта је новац? Једна условност – парче папира или метала, а данас, чак ни то – једна компјутерска информација, за коју постоји договор да вреди толико и толико, и да се тиме може продавати и куповати. Ипак, он делује као магијска сила, која радикално мења људе и њихове односе.

О томе француски књижевник Уисманс, декадент који је постао ревносни хришћанин, у свом роману „Тамо доле“ пише: “Правила новца су свеобухватна и свима јасна. Пара на пару иде, тежи да се гомила на истим местима, најрадије иде хуљама и просечњацима; а када се, по необјашњивом изузетку, згрне код каквог богаташа који у души није ни убица ни ђубре, новац постаје јалов, неспособан да се преточи у неко разумно добро; чак и у дарежљивим рукама немоћан је да оствари неки виши циљ. Рекло би се да се тако свети што је стигао на погрешно одредиште,да се намерно паралише када не припада ни последњој битанги, ни најгорем тупаџији. Још је необичнији када, сасвим ванредно, залута у кућу сиромаха; одмах га упрља ако је био чист; најскромнијег гољу претвара у расипника, истовремено делује на тело и на душу, свог власника наводи на најнижу саможивост, на срамну охолост, наговара га да свој новац троши само на себе; од понизног човека направи безочног лакеја, од најдарежљивијег, шкртицу. Новац, у секунди, мења све навике, преокрене све идеје, преобрази најтврдокорније страсти, док оком трепнеш. Новац је најкалоричнија храна за највећи број грехова, а он им је, на неки начин, и марљиви књиговођа. Ако парајлији допусти да се заборави па удели милостињу и задужи неког сиромаха, одмах код тог сиромаха изазове мржњу према доброчинству; тврдичлук замени незахвалношћу, поново успостави равнотежу, тако рачун буде поравнат, да случајно не буде почињен један грех мање. Међутим, заиста постаје чудовиштан тек кад се, скривајући сјај свог имена под црним велом једне речи, назове капиталом. Тада се његово дејство не своди на индивидуалне подстицаје,на савете да се краде и убија, већ се протеже на читаво човечанство. Сама реч капитал одлучује о монополима, оснива банке, капарише намирнице, располаже животом, може, ако хоће, уморити глађу на хиљаде људи! Новац се, за то време, храни, гоји и сам себе опођује у некој каси; и оба света падају пред њим на колена, умиру од жеље за њим, као за Богом. Е па онда, или је новац, који је на овакав начин господар душа, ђавоља работа, или га је немогуће објаснити“.

И заиста: кад погледамо историју, колико је демонских злочина било почињено због злата и новца! Колико их се данас чини! Модерни банкари, „банкстери“ , гангстери маскирани у финансијске магове, већ двеста година управљају светским процесима, подижу и обарају владаре и владе, намећу своја, углавном лажна решења, и трају, трају,трају: Ротшилде помиње и Балзак у „Чича Гориоу“ (гроф Д Ажида напушта виконтесу Де Бозеан зарад девојке из куће Ротшилда) и Љуба Ненадовић у “Писмима из Италије“: кад један од ових „супербанкара“ пита Његоша кује ли новце у Црној Гори, овај му одговара да би то чинио када би се од камења могли ковати.Балзаковог и Његошевог света више нема, али Ротшилди су и даље ту (ко не верује, нека о њима чита волуминозну студију Нила Фергусона, која се, у издању Службеног гласника, и код нас појавила.) Ротшилди, Варбурзи, Моргани, Рокфелери и слични магијом новца мењају свет тако што за безвредан папир (то јест, папир који је само договор) купују земљу, воду, шуме, руде, нафту, отимају од народа производњу хране,пљачкају драгоцене метале. И људе, људе купују, да у њихово име обављају прљаве послове, што као политичари, што као нарко-дилери...То је оно што је амерички конспиролог Дес Грифин звао „Четврти Рајх богаташа“. Још је енглески писац Честертон, борац против нечовештва капитализма, рекао да само обичан човек брани приватну својину, јер жели да се његово имање јасно граничи с имањем његовог комшије; Рокфелери и Ротшилди се не боре за приватну својину, него им је циљ да укину преостале границе и међе, јер желе да сва имања свих људи припадну њима.Или, како би рекао Милан Брдар, описујући циљ пљачкашког капитализма: “Није довољно да ми поседујемо све. Неопходно је да и сви остали не поседују ништа“.

Француска револуција, бољшевичка револуција, нацизам -не би били могући без снажног уплива скривене власти новца. О томе је, између осталог, писао Ентони Сатон у својим књигама -„Вол Стрит и успон бољшевика“ и „Вол Стрит и успон Хитлера“. Стотине милиона људских живота у крви је нестало због новца именованог капиталом, о чијим господарима пише у својој „Шок терапији“ Наоми Клајн. Јер, како би рекао Маркс: “Капитал се гнуша одусуства профита, или врло малог профита, као што се природа гнуша празног простора.С одговарајућим профитом капитал постаје смео. Нека је 10% сигурно, па се свуда може применити; са 20% постаје живахан;са 50% позитивно вратоломан; са 100% баца под ноге све човекове законе; 300%, и нема злочина који неће ризиковати, макар претила и вешала“.

Руски философ Александар Панарин, чију је студију о Трећем светском рату као рату богатих против сиротиње (тзв. Четвртог света) својевремено објавила „Геополитика“, објаснио је да су данашњим супрекапиталистима умови окренути размишљању - како број људи на планети свести на тзв. „златну милијарду“ (остале треба уклонити – троше, а непотребни су.) И ми управо томе присуствујемо: рат на Блиском Истоку је увод у апокалиптичне покоље иза којих стоје финансијски магнати и њихове марионете у разним владама овога света. Циљ им је да коначно успоставе светску власт и ослободе се „вишка становништва“ (нас и вас, између осталих).

Па ипак, свег овог лудила не би било (или би га било много мање) да није новца, једног од главних извора опасности по човека као боголико биће. О томе кроз размишљања светских писаца (овај оглед сам чврсто засновао на раду мог професора социлогије, Небојше Нинковића, „Место и улога новца у књижевности“, због чега му упућујем искрену захвалност).

НОВАЦ У АНТИЧКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Још је грчки мудрац Солон уочавао да новац има моћ да врлину претвара у порок. Говорио је: “Многи су неваљалци богаташи, а врлински људи пука сиротиња, али ја с њима нећу мењати своју врлину за њихово богатство, јер је врлина вечна, а благо људско сваког часа воли да пређе другоме“. Софокле у трагедији „Антигона“ као да гледа наше доба: “Јер горег зла од новца читав нема свет, / он градове ће срушити и разорити свуд/ и због њега многи човек напушта свој дом./ У новцу лежи разлог многих дела злих,/ он учитељ је лош и људи честитих/ и казује им ниске лукавости пут/ и поступак у сваком чину безбожном“. И Рим је знао за ужасне последице тираније похлепе, која је завладала после доба Августа, цара који је стремио моралној обнови. Хорације је упозоравао да је јагма за богатством толико упропастила Римљане да су варвари постали часнији од њих. Гомилати злато, а бити без врлине, то је пораз за човека. Неморални богаташ је мало острво у мору мржње сиромаха. Јувенал у својим сатирама бива још оштрији:“Ако хоћеш данас да напредујуеш, учини какав злочин, јер сад злочин доноси палате, богате ручкове, сребрнину, велика имања, а поштење се само речима хвали“. И још додаје да је „особито поквареност завладала откако се у Рим стекло богатство целог света, прљави и гадни новац“ .

Зато је хришћанство и у економској области донело радикалне промене у свет римске декаденције: похлепа је обуздавана законом Божјим, а хришћанима је било забрањивано да зеленаше и каматаре. Тек рана ренесанса на Западу уклања ову религиозно-моралну брану од потопа грамзивости... Почиње да се развија банкарство, које није ништа друго до маскирано зеленаштво. И тако настаје капитализам, који у 21. веку улази у своју дементно-терминалну фазу, настојећи да са собом у понор повуче и човечанство (о чему је сјајно писао Саша Гајић у својој, прошле године објављеној,студији „Духовне основе савремене кризе“).

ШЕКСПИР О НОВЦУ

Генијалност Виљема Шекспира није могла да се не дотакне проклетства новца. Он је то проклетство осетио у свој његовој ругобности. Рецимо, у трагедији „Тимон Атињанин“, писац се бави судбином човека, негда богатог и угледног, окруженог лажно оданим пријатељима, који је изненада осиромашио, и кога су сви напустили.

Постајући презиратељ људи као слабих и кварежи склоних бића, Тимон оптужује злато: “А ово, то ће направити црно белим, ружно лепим, добро рђавим, а кукавичким оно што је храбро/.../ Овај жути роб (злато, нап. В. Д.) створиће хаос од вере, давати благослов проклетима, учинити да се и сама бела губа обожава; уздићи лопове, дати им титуле, почаст и место на клупи Сената/.../ Проклети праху, ти општа блуднице човечанства, што завађаш руље народа“.

Шекспир је опасност разуларене стихије новца видео јасно јер је, у његово време, Енглеска доживљавала првобитну акумулацију капитала на најстрашнији могући начин. Буржоазија, која је имала потребе за великим пашњацима због узгоја оваца од којих се добијала вука за мануфактурну производњу тканина, почела ја да сурово и без зазора отима земљу сељацима, који овом процесу нису могли да се одупру. Постајали су бедници и скитнице, и били приморавани да се пролетаризују, претварајући се у раднике мануфактура. Против опљачканих маса уводи се тзв. „крваво законодавство“. Новчани капитал, створен зеленаштвом и трговином, уништава миран живот сељака и разара еснафску привреду у граду, и постаје индустријски капитал. У том и таквом свету људи се претварају у чудовишта.

Дејству новца посвећен је и „Млетачки трговац“, чији су главни ликови Венецијанци: трговац на велико, Антонио, племенит и добар човек незадовољан поквареношћу доба у коме се обрео и јеврејски зеленаш Шајлок, лишен свега осим чежње за златом (наравно, није пресудно то што је он Јеврејин – Шекспир веома објективно слика понижен положај Јеврејина у друштву које га тлачи; пресудно је његово зеленаштво, својствено новом типу пословних људи Шекспирове Енглеске.) Антонио је богат, али влада новцем, и не предаје му се са заносом; Шајлок новац воли више од кћери, која се удаје за вољеног човека и собом узима нешто очевих дуката. Шајлок каже: “Камо среће да је (кћи, нап. В.Д.) у мртвачком сандуку ту крај мојих ногу, а да су дукати у сандуку“.

МОЛИЈЕР И ЊЕГОВА ЕПОХА

У Молијерово време, Западну Европу захвата берзански менталитет и грозница шпекулисања. То је доба буржоаских друштвених реформи који стреме формално-правном ослобађању човека.Но, како каже Небојша Нинковић: “Немирна природа капиталистичког духа, у новом широком пространству које је створио капитализам, добија неслућене могућности деловања, али човека, кога политички ослобађа, баца у простор празне слободе, која у ствари не значи ништа, јер се пред њим као понор испречава сила економске зависности, на чијој ивици, попут жонглера на жици, покушава да се одржи. Стално је у страху и стрепњи, у грозничавој активности да се задржи на тој ивици и спасе понора економске пропасти“.Иако племство, тај остатак средњевековног схватања света, и даље покушава  да доминира друштвом, владар апсолутне монархије пружа руку оном ко има новца – а то је буржоа.

Као лик из таквог доба, појављује се тврдица Харпагон, огољена људска природа лишена свега узвишеног, а због шкротости лишена чак и пуне биолошке егзистенције. Својим себичњачким аскетизмом он мучи читаву околину и најближима не да довољно да једу. Обузет је страхом и свуда види лопове који му се прикрадају. Он не сумња само у себе, а новац доживљава као своју „утробу“. Кад га покраду, каже да више не може да живи јер му је сав живоот био у дукатима.

ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК И СОЦИЛОГИЈА НОВЦА

Године 1789. избила је Француска револуција, која је у земљи Јованке Орлеанке уништавала последње трагове хришћанског схватања друштва заснованог на сарадњи сталежа. Луј Шеснаести убијен је четири године касније у страсном заносу богоборства, које је блудницу увело у Нотр Дам и прогласило је „богињом разума“. Из Француске револуције појавио се лик Наполеона, који је трагове Средњег века рушио где год је стигао са својим војскама, а иза њега су, наравно, стајали водећи банкари епохе. Све се завршило доласком на престо 1830. године Луја Филипа, чији верни сарадник, Лафит, узвикује:“Од сада ће владати банкари“. Племство се повлачи у провинцију да лагано умре; малограђани сиромаше и постају пролетери; сељаци доживљавају трагедију својих малих поседа. Богате се сурови и бескрупулозни, о којима пише Оноре де Балзак у циклусу романа „Људска комедија“. Балзак уочава да новац нивелише разлике, и да му сви теже: племство да би и даље живело у раскоши, буржоазија да би га претворила у капитал, а радници да би опстали. Друштвени живот се динамизује, али и хаотизује, и лишава моралних оријентира. Долази до страшних друштвених разлика, које доводе до крајњих неправди. Балзаков јунак, криминалац Вотрен, у роману „Чича Горио“ истиче да се у Паризу хапсе ситни лопови, док крупни држе власт, и да криминалац може бити само онај ко иде пешке, док се оном у кочијама гледа кроз прсте. Обичан преступник весла на галији, док онај који је, лажним банкротом, уништио ко зна колико људских живота, добије само неколико месеци затвора. Балзаков адвокат Дервил говори о ужасима нечовештва на новцу заснованим: “Видео сам оца који је умро на тавану без пребијене паре, напуштен од две кћери којима је дао четрдесет хиљада ренте/.../ видео сам мајке које пљачкају своју децу, мужеве који поткрадају своје жене/.../ Не могу вам рећи шта сам све видео, јер сам видео злочине према којима је правда немоћна“. Бракови не почивају на љубави, него на голом интересу и принуди. Проституција буја. Више него икад, женско тело постаје роба. Младићи из сиромашнијих кућа, да би стекли иметак и ушли у високо друштво, траже старије љубавнице које се у том друштву крећу. И интелектуални живот се продаје. Издавач Дорит је јасан: “Моја моћ и новинарски  чланци које купим доносе ми 300 хиљада франака уместо тричавих 2000“. Интелектуалци постају најамни радници издавача и новинских кућа, а њихов дар, умност и знање су само роба. Новцем се све постиже и на суду. Жена пуковника Шабера не жели, због материјалног интереса, да призна да је то њен муж, и он мора судски да докаже свој идентитет. Пошто нема новца за процес доказивања, Шабер одустаје да се бори за своје право да буде човек, и постаје просјак, да би на крају, због просјачења, био ухапшен. Адвокату Дервилу је рекао: “Изненада сам оболео од једне болести – од одвратности према људском роду“.Балзаков богаташ Гопсек, с друге стране, о себи каже:“Довољно сам богат да могу да купим савест оних људи који покрећу министре, од њихових слугу до њихових наложница; није ли то Власт? Могу да имам најлепше жене и њихова најнежнија миловања, није ли то Задовољство? А зар Власт и Задовољство не сажимају сав наш друштвени поредак?“ За њега је „живот машина коју покреће новац“. Богаташи су постали нељуди; али су инкарнирана Моћ.

ХРИШЋАНСКИ ОДГОВОР

Свето Писмо, као Реч Божја, увек је упозоравало на опасност од везаности за материјална богатства. Још је Соломон, најмоћнији и најбогатији јеврејски цар, у Књизи проповедниковој упозоравао на таштину новца: “Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега“ (Проп. 5,10). Псаломпојац Давид је упозоравао: “Боље је мало у праведника, неголи велико богатство грешника“ (Пс. 36,10). Благодат Божја, дар живота и љубави, бесплатни су, знао је пророк Исаија: “Ој жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујете без новаца и без плате вина и млијека“ (Ис. 55,1-2). Господ Исус Христос је много пута говорио да материјално благо прикива за земљу човека који треба да буде слободан:    “Не можете служити Богу и мамону“ (Лука 16,13 ). И још: “Тешко је богатоме ући у Царство небеско“ (Мт. 19,23). Апостол Павле је тражио од хришћана: “Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити“ (Јевр. 13,5). У Првој посланици Тимотеју (6,10), Свети Павле подсећа да је „КОРЕН СВИЈУ ЗАЛА СРЕБРОЉУБЉЕ“ и да човека може одвести од вере и спасења.Главни пример је, наравно, Јуда, који је за тридесет средбрњака издао Учитеља, и због тога се касније обесио, не покајавши се. У почетку је Јуда кренуо од „револуционарне“ идеје да би он боље од Христа делио помоћ сиротињи из касице коју су са собом носили апостоли, а онда, као чувар новца, почео да завлачи руку у благајну и краде...

Учење православног Хришћанства о својини и богатству најбоље је изражено у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, објављеним 2000. године: “Црква не одређује право људи на својину. Међутим, ни материјална страна људског живота не изостаје из њеног видокруга/.../Црква не заборавља на потребу за хлебом  насушним (Мт. 6,11), сматрајући да би сваки човек требало да има довољно средстава за достојанствен живот. Упоредо с тим, Црква упозорава на прекомерну привученост маетријалним добрима, богатством и сластима овога живота (Лк. 8,14)/.../ Према учењу Цркве, људи сва своја материјална добра добијају од Бога, Којем и припада искључиво право на њихово поседовање/.../Материјална добра не могу човека учинити срећним/.../ Црква позива хришћане да својину разумеју као дар Божји, који им је дат да би га користили за своје и добро својих ближњих“. Дакле, Црква не осуђује богатство као такво, него његову злоупотребу и тврдичлук,уместо помагања ближњима.

НОВАЦ И АПОКАЛИПСА

Када се човечанство примакне свом крају, каже Откровење Јованово,последња књига Светог Писма,појавиће се лажни месија у злу уједињеног човечанства, антихрист, који ће људе као стоку жигосати својим жигом, без кога неће моћи да се изводе никакве економске операције: нико неће моћи ни купити, ни продати, без броја антихристовог, 666, на десној руци или на челу (Отк. 13, 16-18). На врхунцу моћи биће пљачкашка Империја која ће владати остатком света. Жак Атали,један од банкара – инсајдера, биограф Ротшилда и дугогодишњи челник Европске банке за обнову и развој, у својој књизи „Линије хоризонта“ јо пре три деценије је описао антихристов свет: “Поредак, заснован на сили, биће замењен поретком заснованим на новцу... Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквомк ропству какво диктира новац...Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ“- По Аталију, људи ће изгубити „традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу“, и постаће „нови номади“ под сталним електронским надзором. Најважније људско право ће бити право да се купује и продаје. Атали додаје:  “Основа технологије будућности је микрочип/.../ Човек нигде неће моћи да се сакрије...Први пут ће човек бити без адресе...Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име“. По њему, највећи број земаља у будућем поретку биће поражен, и њихови становници ће добити „номадску супстанцу“ – наркотике – као утеху, а многи ће, одбачени на маргину, умирати у ужасним условима глобалног загађења. У то доба, богаташи ће моћи да праве своје репликанте: “Човек ће моћи да производи самог себе као робу“, вели овај жрец бога Мамона. Ако међународне институције добију власт,каже Атали, никакав отпор Новом поретку неће бити могућ. (Читаоче, обрати пажњу: ово је писано пре више од три деценије!)

Е, у та времена, против оботвореног Новца биће Бог Живи и Истинити, и трговачко-новчана Империја ће се срушити: у Откровењу је она описана као Блудница вавилонска. Ево слике: “И цареви земаљски блудничише с њом и трговци земаљски обогатише се од силе страсти њезине./.../ Јер греси њезини достигоше до неба, и Бог се опомену неправде њезине./.../ Зато ће у један дан доћи зла њезина:смрт и жалост и глад, и биће сажежена огњем, јер је силан Господ Бог који јој суди/.../ И трговци земаљски заплакаће и зајаукати за њом, што њихове товаре нико више не купује/.../ Трговци ових ствари, који се обогатише од ње, стаће издалека због страха од мучења њезина плачући јаучући, и говорећи: Авај, авај, граде велики, обучени у свилу и порфиру и скерлет и накићени златом и драгим камењем и бисером, јер у једном часу пропаде толико богатство!“ (видети 18. главу Откровења). А Свети Јефрем Сирин је говорио да ће у доба антихриста, кога ће плашљиви и лакоми примити као бога и месију, настати такве природне катастрофе и општа глад да ће се злато ваљати по улицама, и нико га у руке неће узимати – биће безвредније од блата.

Ми, по свему судећи, живимо у предворју судбоносних догађаја. Шта год да буде, не смемо заборавити да служимо Богу, а не Мамону, идолу људске похлепе који се, као и сваки идол, пред лицем Живог Бога претвара у прах и пепео. А историја се неће завршити док год буде више оних који стреме вечном човештву од оних који стреме материјалном и пролазном. Јер, србска песма то одавно зна: “Земаљско је за малена царство,/ а Небеско увек и довека“... Оно се не задобија новцем, него христоликом љубаљу која је жртва...То је пут на који смо и ми позвани.Пут Богочовека.

„Геополитика“, април 2012.