header image
Владимир Димитријевић: Грех или полна оријентација? Штампај Е-пошта
петак, 11 мај 2012

Недавно је изашао нови број часописа „Нова српска политичка мисао“ посвећен хомосексуализму и предлогу закона о правима детета, по коме ће свако физичко кажњавање детета, па и оно најблаже, бити проглашено злостављањем. У наставку доносимо текст "Учење Православне Цркве о хомосексуализму" нашег сарадника, Владимира Димитријевића, из овог броја, а читаоцима препоручујемо да се упознају са овим озбиљним издањем.

 Уредништво                  

+++

Учење Православне Цркве о хомосексуализму

О овом тексту

Текст који читалац има у рукама састоји се од два дела: у првом су дати званични ставови појединих Помесних Цркава о хомосексуализму, а у другом је понуђено неколико ставова свештеника који су се са овим проблемом суочавали у пастирској пракси. Потписник ових редова се трудио да свој глас утиша до саме границе чујности да би читалац пред собом имао аутентичне ставове и тумачења саборне пуноте Цркве од Истока. Он је настојао да понуди само кратке коментаре, ради лакше читаочеве оријентације.

Знамо да се хомосексуализам данас, у хипер секуларном друштву глобализације, тумачи као једна од тзв. „полних оријентација“, која треба да буде не само ослобођена стигме морално погрешног понашања, него и снажно афирмисана (кроз законодавство, медије, образовни систем). За православне хришћане, међутим, хомосексуалност је била, јесте и биће – грех. Али, шта је грех, не као социолошка, него као онтолошка појава? Руски философ Андреј Анисин, у свом тексту „Грех као онтолошка девијација“, каже:

>>Ако је човеков живот ЗАДАТАК који он решава, онда се у рубрици "дато" налази човекова природа (његова прирођена својства) и услови у којима се одвија његов живот, а у рубрици "наћи", под знаком питања, налази се његова суштина. А онај који је призван да тај задатак решава, онај који је призван да, прошавши животни пут, нађе своју суштину - тај "КО" означава се речју "личност".

Зато је верност призиву одозго верност управо себи, јер баш на тај начин човек налази, гради сопствену суштину, човек ПОСТАЈЕ он сам. Човекова природа мора да се обделава, она је основа која даје живот, али она у себи не садржи руководно начело које би тај живот организовало. Ако, дакле, човекова личност уместо обделавања, култивисања својих природних каквота и задатака, уместо РУКОВОЂЕЊА својом природом, слепо иде вођена игром својих природних сила, она самим тим човеков живот потчињава овој игри. У том случају, човекова природа, лишена целовитог устројства, лишена организационог принципа, бива подвргнута распаду. То није апстрактни закључак, него животна чињеница и искуство.

Руководећи саму себе, руководећи човековим животом, људска природа не може себе да сачува. Та чудна чињеница говори о рањености природе човека. Човекова природа у себи садржи неки неуклониви раздор, који се у традиционалном језику назива ГРЕХОМ. Грех (погрешност, грчки АМАРТИА) - то је промашај циља, то је најдубљи ниво онтолошке девијације, то је девијација у правом смислу речи. Тачније речено, грех као повређеност људске природе, и јесте плод, али и израз, најдубље човекове девијантности.

Првоздана, богоздана природа човека била је, наравно, без греха, без погрешности и опогањености, и да је човек живео у складу са својом природом не би било тих несрећа и безумља којима његов живот сада обилује. Па ипак, човеку је као највиши дар богосличности била дата и слобода, човек је био призван да у слободном самоопредељењу себе ка Богу узраста у свом људском достојанству, па и преко граница тог достојанства -према богоподобију и обожењу. Али такву бесконачну перспективу узрастања могла је да пружи само бесконачна, безгранична слобода, она слобода за коју ни бескрај није граница - слобода да се прими или одбаци САМО СВОЈЕ ПОСТОЈАЊЕ, штавише - да се прими или одбаци сам Творац. Човек је имао могућност да, слободно поверивши себе Богу, живи по закону своје богоздане природе, али имао је и могућност да слободно одступи од тог закона, да ОКУСИ небитије, да искуси зло и смрт на себи самом. И човек је изабрао да ОКУСИ.

Тајна човекове слободе је у њеној неукорењености у нечему, у томе што она почива НИ НА ЧЕМУ, па ипак поседује стварну моћ која је кадра да превазиђе сваку другу силу, што утиче на живот човеков. За овај или онај слободни избор нема објективних узрока, слобода је самоузрокована. Али за слободу није свеједно у ком се правцу остварује. Она ЗЛОУПОТРЕБА слободе, која се састојала у избору искуства зла, у насиљу над природним законом Богом сазданог битија, не само да је развратило грехом људску природу, него је и ранило саму слободу, РАСЛАБИЛО ЈЕ. Није реч о томе да је људска слобода изгубила своју свенадилазећу моћ ПРЕД ЛИЦЕМ свих околности и утицаја, способност да самовласно руководи људски живот, него се показала као необезбеђена "с леђа".

Није ослабљен фронт, него позадина слободе: она природа повређена грехом, која је таквом постала због неправилне употребе слободе, она се јавља НАСЛЕЂЕМ личности, јер управо природни задаци, каквоте, силе и способности омогућавају самоостварење човека у поступцима, и од тог материјала човек саздава своју суштину. Управо у том смислу апостол Павле сведочи да добро, које хоће, не чини, него чини зло које неће, и да то не чини човек, него грех у њему (Рим.7, 19-20).

У контексту философских размишљања, дакле, девијантност не означава само неуобичајено понашање на спољашњем, друштвеном нивоу - него, пре свега, одступање човека од пуноте своје човечности. И у најдубљем смислу девијантност човека означава одступање од "Пута, Истине и Живота", одступање од лика Божијег, који је чинилац што конституише људско постојање, унакажавање тог лика. Одступање конкретног човека од свог животног призива је облик изражавања те темељне девијације - то је одрицање од пуноте личносног постојања у корист безличних стереотипова масовне свести и потчињавање разногласју своје, изнутра повређене, природе.

Норма у том најдубљем смислу је светост, то јест сабирање и просветлење човекове личности и способности његове природе путем верности призиву одозго, путем усклађивања свог живота с Божјим замислом о њему, проналажење себе путем остварења те замисли. У том темељном смислу појмљена норма није чињеница, него чин, није стање, него кретање: КРЕТАЊЕ КА САМОМ СЕБИ. То и јесте ОНТОЛОШКА норма, у односу на коју се и гради људско постојање. Одступање од те норме и јесте ОНТОЛОШКА девијација, која је извор и смисао свеукупне људске девијантности.<<

Дакле, из такве превасходно религиозне перспективе, хомосексуализам је девијација – скретање с пута којим човек стреми Творцу. То је ЦРКВЕНО становиште; јер, у Цркви, етика увек извире из догматике, а морал није пука друштвена обичајност, него битијна норма која је човеку откривена Христом, Богом Који је постао Човек. Док у друштву моралност може да се мења под дејством различитих спољашњих утицаја, у Цркви је она, управо због своје богочовечанске заснованости на Љубави Која је Истина (Христос), непроменљива.

 

ЗВАНИЧНИ СТАВОВИ ПОМЕСНИХ ЦРКАВА

Уводна напомена

Пред нама су званични ставови помесних Православних Цркава – Православне Цркве у Америци, Московске патријархшије и Србске Православне Цркве. Прва два су изражена у саборски усвојеним документима, а трећи је изнет у саопштењу Патријарха србског г. Иринеја поводом „геј параде“ у Београду најављене за 2. октобар 2011. Као такви, они су обавезујући за православну пуноту, јер изражавају саборно учење Цркве од Истока, при чему је та саборност како у простору (савремене екумене, васељене, света у коме обитавамо), тако и у времену (јер је ово непромењиво учење примљено из два главна извора Откривења Божјег – Св. Писма Старог и Новог Завета и Св. Предања, израженог у канонском поретку Цркве и у гласовима Св. Отаца).

Зато је реинтерпретација таквог става Цркве немогућа, јер би се њоме насрнуло на битијне темеље „вере једанпут предане светима“ (Јуд. 3). За разлику од либералних протестантских деноминација, у којима је хомосексуализам постао дозвољен (обављају се чак и „црквена венчања“, а особе са оваквим опредељењима постају пастори и пасторине, бискупи и бискупине) у Цркви од Истока тако нешто је незамисливо (осим у контексту радикалног екуменизма, својеврсног „религиозног глобализма“ наших дана).

 

Став Православне Цркве у Америци

Јула 1992. године одржан је Десети Свеамерички Сабор Православне Цркве у Америци, на коме су донете Одлуке о браку, породици, полности и светости живота. О хомосексуализму је, том приликом, речено:

>>Човек је створен да би познао Божију Божанскост и силу кроз твар, али човек је одбио да позна Бога, да Га поштује и да Му благодари, и да буде послушан Божијем учењу. Људи су, кроз ову побуну, "залудели у својим умовањима, и потамнело је неразумно срце њихово" (Римљ. 1, 21). Стога их је, како Св. ап. Павле наставља да поучава, "предао Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себе одговарајућу плату за своју заблуду" (Римљ. 1, 26-27).

Мојсејев Закон је осуђивао све хомосексуалне чинове, исто као и прељубу и инцест... (Левит. 18, 6-23; 20, 10-21).

(...)По Св. ап. Павлу они који узимају учешћа у хомосексуалним чиновима (мужеложници) неће наследити Царство Небеско, заједно са блудницима, прељубницима, идолопоклоницима, рукоблудницима, похлепницима, лоповима, пијаницама, клеветницима и отимачима (1. Кор. 6, 9-19). Хришћани долазе из свих ових категорија људи који чине зло, тј. који су, вољно или невољно, ухваћени у мреже греха овога света. Али, Хришћани су они који су се - кроз лично покајање и веру у Христа, кроз Крштење и Миропомазање и учешће у Светом Причешћу - "опрали и посветили и оправдали Именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега" (1. Кор. 6, 11).

Исус Христос учи да треба бити милостив и праштати грешницима, али Господ нигде не оправдава грех. Када Син Божији објављује Божански опроштај онима који су се уплели у мреже греха Он увек грешника коме су опроштени греси отпушта речима "иди и више не греши“ (Јн. 8, 11).

Убеђени у ове Богом откривене истине, објављујемо следеће тврдње и савете за руковођење верних:

1.  Хомосексуалност треба схватати као резултат човекове побуне против Бога и, такође, против његове сопствене природе и благостања. Хомосексуалност не треба схватати као начин живота, нити као начин понашања за мушкарце и жене који су створени по Божијем образу и подобију.

2.  Према мушкарцима и женама са хомосексуалним осећањима и емоцијама треба поступати са разумевањем, прихватањем, љубављу, праведношћу и самилошћу коју треба указивати свим људима.

3. Људима са хомосексуалним склоностима треба помоћи да сами пред себом признају те склоности, а другима треба помоћи да те људе не одбаце и да им не нашкоде. Људи са хомосексуалним склоностима треба да траже помоћ да би открили конкретне узроке своје хомосексуалне оријентације, као и да би се трудили да превладају штетне учинке те оријентације у сопственом животу.

3. Особе које се боре против хомосексуалности у себи а које прихватају православну веру и које се труде да живе православним начином живота могу да приступају Светом Причешћу Цркве заједно са свима другима који верују и који се боре. Оне особе (са хомосексуалним склоностима) које - после увођења у веру (катехизације) и примања поуке о православном хришћанском учењу и подвижничком животу - и даље желе да оправдавају своје (хомосексуално, лезбијско) понашање не могу да учествују у Светим Тајнама Цркве, будући да им то не би било од помоћи, већ би им само шкодило.

4. Треба пружити помоћ онима који имају посла са особама хомосексуалне оријентације, да би им се помогло на плану њиховог става, осећања и поступака у погледу хомосексуалности.

Таква помоћ је нарочито неопходна родитељима, рођацима и пријатељима особа са хомосексуалним склоностима и осећањима. Таква помоћ је, сасвим сигурно, неопходна и свештеницима-пастирима и црквеним делатницима.<<

По учењу Цркве, израженом у ставу Православне Цркве у Америци, хомосексуализам је последица заборава Богом назначеног циља човековог постојања; такав начин живота, ако га човек покајањем не промени, спречава га да оствари заједницу с Богом у вечности и отуђује га од живота који је у Христу. Реч „грех“ потиче од старосрбског глагола „грести“, што значи „ићи“; „огрех“ (грех) је промашај циља кретања. Као и остали преступи Божјег закона, хомосексуализам је промашај у кретању ка Богу. Зато се он, из перспективе православне етике, никад и ничим не може оправдати.

Хомосексуалност је израз човековог послепадног егоцентризма, самопотврђивања твари насупрот Творцу, и он не може бити „начин живота“. Хомосексуалци (мушки и женски) јесу грешници који заслужују пажњу и трпељивост; треба им помоћи да се своје склоности ослободе, и омогућити учешће у животу Цркве (и примање Св. Причешћа) под условом да се боре против сопствених слабости. Ако то не желе, него слабост сматрају ИСПРАВНИМ начином понашања, они не могу бити чланови Цркве, то јест примати Св. Причешће, јер би им Тело и Крв Христова били на осуду. Свима који имају додира са хомосексуалцима, од родбине до свештеника, треба помоћи у суочавању с тим проблемом, истакли су делатници америчког православља.

 

ОСНОВИ СОЦИЈАЛНЕ КОНЦЕПЦИЈЕ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Један од најзначајних званичних докумената савремене Православне Цркве су „Основи социјалне концепције“ које је Руска Црква усвојила на свом јубиларном заседању 2000. године у Москви, под предстојатељством патријарха московског и све Русије, Алексеја Другог. Довољно је погледати списак тема којима се овај документ бави, па схватити његов значај за разумевање улоге Цркве у доба, углавном антихришћанске, глобализације (Црква и држава; Црква и нација; Хришћанска етика и световно право; Црква и политика; Рад и његови плодови; Својина; Рат и мир; Злочин, казна и поправљање; Питање личности, породичног и друштвеног морала, Здравље личности и народа, Проблеми биоетике, Црква и еколошки проблеми, Световна наука, култура и образовање, Црква и световна средства масовног информисања, Међународни односи, Проблеми глобализације и секуларизма).

Пре него што погледамо став Руске Цркве о хомосексуализму, треба да видимо какав је њен став о односу међу половима. У поглављу о питањима личног, породичног и друштвеног морала, о томе се каже следеће:

>>Разлика међу половима представља посебан дар, који су људи добили од свог Творца: И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су у истом степену носиоци образа Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена су створени зато да би се у љубави целовито сјединили једно са другим: Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ваплотивши првобитну вољу Господњу о творевини, брачни савез који је Он благословио постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање. Међутим, у палом свету односи међу половима могу да се изопаче и да престану да буду израз богомдане љубави, изродивши се у испољавање грешне пристрасиости палога човека према сопственом "ја".

Високо ценећи подвиг добровољне целомудрене безбрачности, прихваћене ради Христа и Еванђеља и признајући посебну улогу монаштва у својој историји и савременом животу, Црква никада није била немарна према браку и осуђивала је оне, који су из погрешно схваћене тежње ка чистоти унижавали (презрели) брачни однос.<<

Ако је учење Цркве о односима полова такво какво јесте, онда је и сасвим јасно зашто у „Основима социјалне концепције“ о хомосексуализму пише следеће:

>> Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човекове природе. Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица (3. Мојс. 20; 13). Библија сведочи о тешкој казни коју је, како тумаче Свети Оци, управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19; 1-29). Карактеришући морално стање паганског света, апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти” и „развратности” које скрнаве људско тело: И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду (Римљ. 1; 26-27). Не варајте се... ни рукоблудници ни мужеложници... неће наследити Царство Божије, писао је апостол житељима развратног Коринта (1. Кор. 6; 9-10). Светоотачко предање јасно и одређено осуђује свако испољавање хомосексуализма. „Учење Дванаесторице апостола”, дела св. Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија из Нисе, блаженог Августина и канони св. Јована Посника изражавају непоколебиво учење Цркве: хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (7. правило св. Василија Великог, 4. правило св. Григорија из Нисе, 30. правило св. Јована Посника). Обраћајући се онима, који су се уплели у грех содомије, преподобни Максим Грк је говорио: „Познајте, несрећници, каквој сте се нечистој наслади предали! Потрудите се да што пре одустанете од те најнечистије и најсмрадније насладе и да је омрзнете. Онога, који тврди да је она безазлена, предајте вечној анатеми као противника Еванђеља Христа Спаситеља и као онога који га изопачује. Очистите се искреним покајањем, топлим сузама, молитвом и давањем милостиње колико год је то у вашој моћи. Свом својом душом омрзните то безбожништво, да не бисте били синови проклетства и вечне пропасти."

У савременом друштву, дискусије о положају такозваних „полних мањина” показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од „сексуалних оријентација”, која има једнака права на јавно изражавање и уважавање. Православна Црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди с изопаченим испољавањима сексуалности. Она хомосексуализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, а што се превазилази духовним напором који води ка исцелењу и личносном узрастању човека. Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека. Оне се лече Светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, као и хришћанским општењем с верујућим људима, спремнима да пруже духовну подршку.

Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као „норма”, а утолико пре да се представи као предмет гордости и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма. Не оспоравајући никоме лична права на живот, на уважавање личног достојанства и учешће у друштвеним делима, Црква, међутим, сматра да лицима, која пропагирају хомосексуални начин живота, не би требало допустити да се баве предавачким, васпитачким или неким сличним послом везаним за децу и омладину (адолесценте), као што не би требало ни да заузимају старешинске положаје у војсци или у поправним установама.

Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има искључиво погубне последице за даљи развој личности. „Промена пола“ посредством хормонског дејства и спровођење хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри ту врсту „побуне против Творца“ и да за стварну призна вештачки измењену полну припадност. Ако је човек извршио "промену пола" пре крштења, он може приступити овој Св. Тајни као и сваки други грешник. Међутим, Црква га крсти као припадника оног пола, у којем је рођен. Рукоположење таквог човека и његово ступање у црквени брак су недопустиви.

Требало би, међутим, правити разлику између транссексуализма и неправилне идентификације полне припадности у раном детињству, која је резултат лекарске грешке и повезана је с патологијом развоја полних обележја. У датом случају, хируршка корекција нема карактер промене пола.<<

Поред уобичајеног (теoлошког) образложења свог става о греховној основи хомосексуализма, Црква се одлучно противи нормативизацији ове појаве као „полне оријентације“, а сматра да хомосексуалцима треба ограничити приступ пословима везаним за децу и омладину, као и раду у војсци и поправним установама, управо из бојазни да они своју „оријентацију“ не би могли да користе ради саблажњавања оних који су им поверени или потчињени (саблазнити значи навести другог на греховни поступак).

Црква одлучно осуђује и тзв. „промену пола“ као побуну против Творца, не дозвољавајући „транссексуалцу“ рукоположење за свештенство и ступање у црквени брак. Од самовољног транссексуализма она, пак, разликује погрешну полну идентификацију у раном детињству, која се може хируршки кориговати у складу с реалним стањем нечијег полног идентитета.

С обзиром да се право на „полну оријентацију“ у последњих две деценије све више намеће као једно од неприкосновених „људских права“, Руска Црква је, у свом документу „Основи учења РПЦ о достојанству, слободи и људским правима“ истакла да је Бог човеку дао високо достојанство саздавши га по Свом лику (разум, љубав, слобода), из чега проистиче црквено признавање права на живот, слободу савести, слободу изражавања, слободу стваралаштва, права на образовање, као и грађанско – политичких, социјално – економсих и колективних права. Ипак, људска права се не могу апсолутизовати идеологизацијом „сведопуштености“, јер, како пише у овом документу:

>> У складу с православном традицијом, очување Богом датог достојанства и узрастања у њему условљено је животом у складу са моралним нормама, јер ове норме изражавају првостворену, а значи и истинску природу човека која није помрачена грехом. Због тога, између људског достојанства и моралности постоји директна веза. Још више од тога, признање достојанства личности означава потврду њене моралне одговорности.<<

Пошто се заговорници потпуне друштвене легитимизације хомосексуализма позивају на, малтене апсолутну слободу да буду „то што јесу“, вредело би сагледати и став о слободи исказан у документу Руске Цркве о правима и слободама:

>> Господ Исус Христос каже: И познаћете истину и истина ће вас ослободити... сваки који чини гријех роб је гријеху“ (Јн 8,32,34). То значи да је истински слободан онај ко иде путем праведног живота и тражи заједницу с Богом, извором апсолутне истине. Супротно, злоупотреба слободе, избор лажног, неморалног начина живота разара саму слободу избора јер води вољу у поробљавање грехом. Само Бог, који је извор слободе, може да је одржава у човеку. Они који не желе да се растану с грехом дају своју слободу ђаволу – противнику Бога, оцу зла и неслободе.

Признајући вредност слободе избора, Црква тврди да она неизбежно ишчезава када се избор чини у корист зла. Зло и слобода су неспојиви.

У људској историји избор људи и друштава у корист зла доводио је до губитка слободе и огромних људских жртава. И данас човечанство може да стане на исти тај пут уколико такве апсолутно порочне манифестације, као што су: абортус, самоубиство, разврат, изопаченост, разарање породице и култ грубости и насиља, престану да буду исправно морално оцењиване и почну да буду оправдаване с ослонцем на изопачено схватање људске слободе.

Слабост институције људских права је у томе што она, штитећи слободу избора (ατεξουσον), све мање и мање узима у обзир моралну димензију живота и слободу од греха (λευθερία). Друштвено уређење треба да се оријентише на обе слободе, хармонизујући њихово остварење у јавној сфери. Не може се штитити једна слобода, а да се превиђа друга. Слободно стајање у добру и истини немогуће је без слободе избора. Исто тако, и слободни избор губи своју вредност и смисао, уколико се окреће злу.<<

Агресивно ширење идеологије хомосексуализма, којим се верујућим људима покушава одузети право на моралну оцену збивања у друштву, навело је руски епископат да упозори на кобне последице новог тоталитаризма (заклоњеног причом о „људским правима“):

>>Иако нису Богом установљена, људска права не треба да буду у конфликту са Божијим Откривењем. За већи део хришћанског света, упоредо с идејом личне слободе, није од мање важности категорија верске и моралне традиције с којима човек треба да усаглашава своју слободу. За многе људе који живе у различитим државама, нису толико секуларизовани стандарди људских права, колико верско учење и традиције, те које поседују највиши ауторитет у друштвеном животу и узајамним односима./.../

Развој и примену концепције људских права потребно је усагласити са моралним нормама, с моралним законом кога је Бог положио у људску природу, а који се препознаје у гласу савести.

Људска права не могу бити основ за приморавање хришћана да нарушавају Божије заповести. Православна Црква сматра да су недопустиви покушаји да се став верујућих о човеку, породици, друштвеном животу и црквеној пракси потчини схватању људских права које је противно религији. На ово хришћани морају попут апостола Петра и Јована да кажу: „Је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“ (Дап 4,19).

Недопустиво је да се у област људских права уводе норме које разводњавају или замењују како јеванђељски тако и природни морал. Црква примећује огромну опасност у законодавној и друштвеној подршци различитих порока – на пример: полне распуштености и разврата, култа гомилања новца и насиља. Исто тако, недопустиво је проглашење за норму неморалних и антихуманих дејстава у односу на човека, таквих као што су абортус, еутаназија, коришћење људских ембриона у медицини, експерименти који мењају људску природу и томе слично.

Нажалост, у друштву се појављују законодавне норме и политичка пракса, које не само да дозвољавају сличне радње него стварају и предуслове за њихово наметање читавом друштву кроз средства јавног информисања, образовног и здравственог система, рекламу, сферу трговине и услуга. Осим тога, верујући људи који сматрају ове појаве за греховне бивају приморавани да признају допуштеност греха или се подвргавају дискриминацији и прогонима.<<

 

 Обраћање србског патријарха г. Иринеја

Поводом најављене „геј параде“ (за 2. октобар 2011.), која је отказана из безбедоносних разлога, патријарх србски г. Иринеј је изјавио следеће:

>>Порука Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја

Наш град и нашу јавност и ове године потреса питање одржавања такозване „параде поноса“, наговештене за недељу, 2. октобра у Београду. Са пуно оправдања ову пошаст назвао бих не парадом поноса, већ „парадом срама“ којом се блати људско достојанство и гази светиња живота и породице.

Имамо пуно разумевање и пастирску забринутост за лица са којима се поиграла пала адамовска природа, која је оно што је Створитељем створено као природно и нормално, неком чудном девијацијом претворено у неприродно и неморално, о чему тако јасно говори Апостол Павле у својој посланици Римљанима (Римљ. 1,26-27).

У овом тешком и обремењеном времену, са којим је суочен наш народ, да укажемо само на Косово и Метохију и на горуће стање у области Косовске Митровице, где народ голим животима брани своје просторе и где се ових дана пролива невина крв. Наговештеном парадом у Београду, стичемо уверење, да се жели покрити и засенити трагично стање српског народна на тужном Косову и Метохији.

Питамо се коме требају нереди, обрачуни, са свим могућим последицама острашћених страна у главном граду Србије.

Такође, питамо се, кога ће српска полиција штитити и бранити? Једну групу настраних, који своје мањинске погледе у основи неприродне, желе да наметну другој, огромној већини, која не дели и не прихвата њихово схватање смисла живота и људске слободе.

Отуда, апелујемо на све факторе од којих зависи одобрење за одржавање ове нечасне параде, да се она не одржи.

Доста нам је понижавања и испуњавања страних жеља. Ова накарадна слобода коју нам нуди „парада поноса“, страна је нашој историји, традицији и култури.

Апелујемо и на све оне, који намеравају да се супротставе овој паради, ако се она одржи, да то не чине применом силе.

Употреба силе за овакве и сличне случајеве није хришћански начин борбе. Не може се зло злом победити, већ добрим. У конкретном случају сматрамо да је најцелисходније да учесници параде буду почашћени тоталним игнорисањем. То их може отрезнити.

Молимо се Господу да на обе стране победи здрав разум.

Патријарх српски

Иринеј

http://www.spc.rs/sr/poruka_njegove_svetosti_patrijarha_srpskog_g_irineja<<


Обраћање патријарха србског, г. Иринеја (Гавриловића), јавности поводом најављене параде хомосексуалаца у недељу 2. октобра 2011. године, није било ништа друго до понављање учења Цркве о хомосексуализму, уз указивање на то да се већинска Србија противи наметању противприродних вредности.

Патријарх Иринеј је „параду поноса“ назвао „парадом срама“, сасвим у складу са речима апостола Павла да је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.

Назвао ју је „блаћењем људског достојанства“, јер је, како смо видели, по учењу Цркве људско достојанство живљење у складу са Богом сазданом човековом природом, која је призвана да се „плоди, множи и напуни земљу“ (Пост.1, 28), као и сва остала жива бића. Породица је рајска установа: човек је створен као брачно биће, чија се двојединост пројављује у светој тајни љубави.

Црква не мрзи хомосексуалце као носиоце иконе Божје, који се налазе на путу греха; мрзети грех, а не грешника – то и јесте основа хришћанског пастирства. Мрзети значи не бити слуга Бога Љубави; зато је чак и љубав према непријатељима заповест Христова без које, по Св. Силуану Атонском, нико неће видети Христа. Са хомосексуалцима се (али, наравно, не само са њима, него и са свим осталим грешницима) „поиграла пала адамова природа“, која је Богом саздано природно и морално (што и јесте норма битија; овде патријарх указује на онтологију хришћанске етичности) претворила у своју супротност (по познатим речима Св. Павла у посланици Римљанима 1,26-27).

Други део посланице указује на тешке последице сукоба у Београду, изазваним провокативношћу параде хомосексуалаца, као и на мирно и ненасилно суочавање са освим изазовом.

 

 ПРАВОСЛАВНА ПАСТИРСКА ПРАКСА

Свештеник Џозеф Парпара о хомосексуалном греху

У свом огледу „Црквено схватање хомосексуалности“, амерички протојереј Џозеф Ф. Парпара (Антиохијска Православна Црква) истиче да у савременом друштву САД међу младима постоји збуњеност кад је у питању хомосексуализам, што је последица пропаганде ове „полне оријентације“ као нечег доброг и прихватљивог. У једном од истраживања спроведеним у Америци, на које се Парпара позива, испоставља се да је конфузија, између осталог, резултат чињенице да 25% младих испитаника ни од кога (па ни од родитеља и свештеника), није чуло да је хомосексуализам морално погрешан. Зато је Црква дужна да сведочи о свом ставу.

Предањском ставу Цркве о неприродности хомосексуализма донедавно је противстављена теза да је реч о генетски условљеном понашању. Мада новија истраживања (попут оног Џорџа Рајса и колега са Универзитета Западни Онтарио у Лондону, објављеног у часопису Science 25. априла 1999.) ово поричу, чак и да у тези о извесној генетској предиспозицији има истине (или је, пак, истина у тези да на будуће хомосексуалце у детињству утичу „нездрави односи међу одраслима“), Парпара сматра да „рећи да такве особе немају контролу над својим страстима значи омаловажавати их као личности“.

Сваки човек, хетеросексуалац или хомосексуалац, дужан је да обуздава своје страсти, каже он, и додаје:

>>Секс за хомосексуалну особу једнако је погрешан као и секс изван брака за хетеросексуалну особу. Тврдити да хетеросексуалци имају већу контролу над падањем у грех од хомосексуалаца значи порицати личну слободу и способност човека да у потпуности изабира како ће да поступа. То значи тврдити да хомосексуалци имају мање контроле над својим полним нагоном од хетеросексуалаца и да су хетеросексуалци слободнији од хомосексуалаца. Тврдња да хомосексуалце природно привлаче особе истога пола није ништа тачнија од тврдње да хетеросексуалну особу привлаче особе супротнога пола и да би, стога, она требало да буде слободна да изражава своје сексуалне нагоне у било које време и са било ким са ким то пожели а ко је супротнога пола.<<

Тврдња о „генетици“ је веома опасна: ако се неко роди са „геном“ склоности ка криминалу, да ли то значи да га треба уклонити из друштва пре него што одрасте или му, ко и сваком човеку, треба омогућити да својом вољом бира добро?

И Парпара наглашава да, кад је ова појава полне изопачености у питању, треба разликовати грех од грешника:

>>Црква нас позива да будемо пажљиви и пуни љубави према свим људима, али то не значи да у љубави према свим људима ми морамо да прихватамо свако њихово понашање као добро. Црква вековима учи да смо призвани да волимо све људе, али не и сва људска понашања. Када Црква осуђује хомосексуално понашање, она не осуђује човека већ његово понашање. Ми смо позвани да волимо такве особе без обзира на њихов лични хомосексуални пад, да се према њима понашамо са поштовањем, као што очекујемо да се према нама понашају у свим нашим личним падовима.<<

Парпара наводи угледне америчке православне теологе (такође свештенике), Стенлија Харакаса и Пола Д. О` Калахана, који хомосексуализам сврставају у све друге облике неморалног сексуалног понашања (блуд, прељуба, проституција, инцест, скотолоштво – полно општење са животињама, мастурбацију, итд.) Зашто? По О` Калахану, „ни у једном од ових чинова не може да дође до истинског остварења једности у заједничењу, зато што су они изван Богом установљеног брачног јединства“, нарушавајући га или изопачујући. Парпара додаје да, у оцени хомосексуалности, нико не осуђује само поједине хомосексуалне чинове као „неприличне, наопаке или одвратне“, него да је „сама природа хомосексуалног нагона у супротности са оним како нас је Бог створио као људска бића, по Своме Лику, као МУШКО И ЖЕНСКО“.

 

Одговор свештеника Теда Стилијанопулоса

Амерички православни свештеник Тед Стилијанопулос добио је питање од једног хомосексуалца да ли може бити крштен у Православној Цркви, која га веома привлачи, с обзиром на то да је „геј“. Свештеник му је одговорио:

>>Црква је заједница љубави која, следећи пример Христов, радо прима у свој живот вере све оне који искрено ишту њене дарове, прима их као појединачне личности, са свим њиховим особеностима, чак и гресима. И као што је Христос усвојио човечанску природу да би исцелио и ослободио човека у складу са његовим образом и подобијем, тако и Црква шири своје руке свима да би са свима делила пуноту Благодати и Истине, проповедајући Евангелије, крштавајући и учећи све како је Христос и заповедио (Мт. 28, 19-20).

Што се тиче вашега примања у Православну Цркву, кључно питање јесте следеће: да ли сте Ви спремни да схватите Цркву онако како она саму себе схвата, у светлости њене сопствене мисије, или сте, пак, спремни да је схватите искључиво на Ваш начин? Размислите о следећем: зашто Вас Православна Црква "снажно привлачи"? Да ли можда због њене древности, упечатљивог богослужења или историјског карактера? И, још, да ли сте вољни да преиспитате себе, у светлу сведочења Православне Цркве, и то у његовој свеукупности, укључујући ту и њено догматичко и етичко учење и духовност? Поменули сте да сте хомосексуалац и да се питате да ли Вас то што сте хомосексуалац онемогућава да постане члан Цркве. Вероватно знате да, по предањском православном учењу, хомосексуална активност јесте грех као што је то и прељуба, блудничење и други чинови сексуалне нечистоте. Ми не можемо да бирамо која ће искушења да нас снађу, али можемо да изаберемо какав ће да буде наш одговор на искушење. Исповест и опроштај греха су доступни онима који се боре да се одупру греху, али намера да се настави са практиковањем хомосексуалности би Вас заиста онемогућила да будете члан Православне Цркве. Штавише, одбрана хомосексуализма као прихватљивог стила живота у Цркви би била штетна по црквену заједницу, која високо цени историјску етичку праксу коју смо наследили.

Хомосексуалац који се каје и који се бори тако што се уздржава од хомосексуалних чинова може да буде примљен у Цркву после уобичајене катихизације. Но, најбоље би било да он, односно она (лезбијка) овај свој проблем држе у оквирима Исповести, као што је то уобичајено са сваким другим грехом.<<

Међутим, Стилијанополус је нагласио да Црква није само против хомосексуализма, него је против свих облика моралне распојасаности у области полног живота, које данашње, тзв. „пермисивно“, друштво одобрава. Тело је храм Духа Светога, а брак је Света Тајна; зато Црква омогућава грешницима да јој приступе кроз покајање, али, ма како „строго“ то изгледало, не може се одрећи Богом откривених етичких истина, јер је призив верних да буду „царско свештенство и народ свети“ (1. Петр. 2,9).

 

Протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић и пастирска брига о оболелима од греха

Угледни београдски свештеник, оснивач Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског и вишедеценијски челник Верског добротворног старалаштва Архиепископије београдско-карловачке, прота Љубодраг (2010.) као духовник је исповедао на стотине младих, духовно их руководећи.

У свом предсмртном интервјуу („Црквени живот“ 12/2010.), одговорио је и на питање пастирског руковођења онима који су кренули путем хомосексуализма. Ево његовог искуства:

>>Као свештеник могу да кажем да има људи који су чланови Цркве, а који се тако осећају. Најчешће дођу код свештеника па кажу: „Оче, јавља ми се та и та помисао, да ми се допада, да ме привлачи особа која је истог пола као и ја..." Има тога и код младића, и код девојака.

Неке људе само муче такве помисли, а некада се такве помисли развију у човеку у осећања, па и у начин понашања. То се најчешће деси под неким спољашњим утицајем: да ли неких саблажњивих ТВ-емисија или филмова, да ли часописа ипи, чак, „научних" књига; да ли у неким разговорима, или на нечији директни саблажњиви подстицај... У сваком случају, постоји неки подстицај који човека покрене да почне да мисли о томе, па онда и да осећа, и да се, потом, понаша - како би рекли Свети Оци Цркве - неириродно тачније противприродно, чиме иступа из оног благословеног стања како га је Бог створио у почетку: мушко и женско, створи их... рађајте се и множите се...

Ми, на основу духовног увида и Предања Цркве, знамо да су такве помисли, осећања и понашања, са духовног аспекта, погубни и за душу и за тело човеково. Такве неприродне и противприродне помисли, и осећања која из њих произлазе, долазе од демонског надахнућа.

Али, ту су још неке појаве. Данас има и оних хетеросексуалних особа које постају бисексуалне од сувишка развратног живота, то јест из сексуалне разузданости, а некад, пак, и из чистог снобизма, зато што је то мода или тренд у свету естраде или популарне културе.

Има и оних који постају хомосексуалци и лезбијке због неке своје животне искомплексираности, па таквим својим опредељењем желе да привуку пажњу других, да шокирају друге, да их провоцирају и да им пркосе. Па, онда, иде такав са својим љубавником или таква са својом љубавницом улицом и намерно се провокативно понашају, привлачећи пажњу. Сматрам да то не чине зато што им је лепо, него зато што имају пуно ружног у својој души, јер су заражени грехом и желе да ту ружноћу прошире пред другим људима, да искваре и друге, а да, притом, ни сами нису свесни колико је то ужасно за оне који их гледају, а још више за њих саме. Уз то, такви не мирују, већ се организују и у јавности нападају све оне који сматрају да је хомосексуализам - грех и да није од Бога... То су, пред Богом и пред људима, велике гадости, не може их човек другачије назвати - тако их и Свето Писмо назива (Откр. 21,27; Рим. 1,27; Еф. 5, 12) - а у души може само да му буде жао због таквих људи и да се моли за такве да их Бог уразуми и упути на пут спасења...

Данас се често у медијима говори о „борби против криминала", „борби против насиља", „борби против наркоманије", а сматрам да би у те борбе за здравље друштва требало убројати и „борбу против наметања хомосексуализма и лезбијства", јер је то нешто што је и неприродно и противприродно за човека, што квари живот човеков, што уништава породицу, што и личност и заједницу води ка духовним извитоперењима самог постојања, јер се ту болест представља као здравље и, чак, као норма здравља.

Нико не мрзи и не сме да мрзи болесника, нарочито не лекар који треба да га лечи, чак и ако болесник мрзи лекара. Али се морамо, са љубављу и одговорношћу пред Богом, залагати да болесник постане свестан своје болести и да се излечи. Црква не одбацује никога, а са љубављу лечи свакога ко жели да се излечи. Долазе у цркву на исповест такви млади људи, и девојке и младићи, код којих је то велики духовни и животни проблем. Велика је то душевна борба у њима, велики терет носе у души, велика је то тегоба и тескоба човеку: зна човек да то не ваља, да је то противно Богу, а ђаво, ипак, негде нађе места у човековом уму и срцу да подгрејава такве наопаке жеље и осећања.

Има данас таквих људи, и младих и одраслих, који иду у Цркву и који се боре против те страсти и траже помоћ духовника. Долазе и код мене на исповест, и то испове дају као грех. И ја, са великом љубављу, саветујем-свакога од њих да покуша, најпре, да се уздржава од таквих грешних помисли и жеља, и да их, у духовној борби, одбацује као што се одбацују било које друге зле и рђаве помисли. Да се бори као што се младићи и девојке, мушкарци и жене, уздржавајући се од природних, хетеросексуалних полних жеља и потреба, боре да победе грешне склоности и грех у себи. Да се труди да избегне да себе доводи у тешке ситуације и искушење да не би пао у грех и да би сачувао чистоту душе и тела.

Зато саветујем људима који имају такве помисли, осећања или склоности да се против тога активно боре кроз појачану духовну борбу у уму и срцу. Они не треба да се предају, већ треба храбро томе да се супротставе, да се боре најпре против таквих помисли, да не допусте да оне ухвате корена у њиховом уму и да се не развију у жељу, а ако се жеља већ развила да се лротив ње упорно боре и да не допусте да таква осећања овладају њима и да се остваре у животу као грешно понашање.

Колико је до мене било, ја сам се увек трудио да таквим људима помогнем. Неки су се ослободили тог греха, неки се ослобађају, неки су још увек у великим неприликама и великој борби, али у сваком случају треба се борити и не треба одустајати. Треба се борити онако како Црква учи: кроз молитву, кроз пост, кроз уздржање, кроз покајање, кроз послушност, кроз борбу против помисли. И Бог ће помоћи да и оно што некад човеку изгледа као немогуће постане могуће. Једна моја блиска рођака је успела да помогне да се неколико девојака са таквим проблемима, уз помоћ Цркве и свештеника, извуку из једног таквог хаоса...

Питање је, сада, да ли човека који се бори против оваквога искушења, треба причешћивати или не? То само Бог зна. Ми не можемо таквога да одбацимо, него му, као свештеници, кажемо: „Синко, види, да би се причестио, треба да живиш тако и тако, у складу са Божијим заповестима, да престанеш да чиниш грех који чиниш".

Свето Причешће је велика светиња Божија, али и средство за победу над грехом, лек бесмртности". Морате зато таквога саветовати да се труди, да се бори, да исповеди свој грех и да се истински покаје, да би могао да приступи Светом Причешћу и да би могао да користи светињу Причешћа за побеђивање у борби против таквог искушења и греха.

Има неких у Цркви који кажу: „Ако је такав, онда не треба да се причешћује". А ми кажемо: „Али, он није у суштини такав, неко га је преварио, неко га је навео на тај погрешни пут, он је само на путу да постане такав, и морамо да му помогнемо да се потпуно не разболи, да не стигне до наопаког циља где га је неко други улутио, да не пређе границу неповратног изопачења".

Свештеник Цркве је онај који мора о таквоме да води духовну бригу ако такав хоће да се излечи, и не може и не сме да га одбаци, већ мора да га лечи црквеним лековима. Такав човек је духовно болестан, али може да се излечи, једино што мора да уложи огромни напор да победи зло и грех у себи. Жао ми је много такве наше младежи која је, у данашње време, увучена у разноразне пороке и наопакости, али, хвала Богу, имамо, у Цркви неупоредиво више врло честитих и побожних младића и девојака, који се уклањају далеко од свега тога, који се држе пута Божијег.<<

 

Закључно размишљање

Црква је, по учењу Светих Отаца и сопственој самосвести, болница, у којој су људи призвани да се лече од греха, примајући причешће Христом као „лек бесмртности“ (Свети Игњатије Богоносац). У њој је човек на путу очишћења, просветљења и обожења, са надом да од грумена иловаче постане усвојени син или кћи Божја. Грех је, дакле, болест, а аскетика и светотајински живот су двојединствена терапеутска метода: аскетиком човек надилази слабости своје пале природе, а Светим Тајнама прима исцељујућу благодат охристовљења.

Само у том смислу да се разумети и став православних о хомосексуализму, једној од болести богоотуђеног живљења у палом свету. Приступајући хомосексуализму на тај начин, Црква је, као и увек, кадра да се држи своје битијне етичности, која налаже да се одбаци грех, а да се грешнику указује исцелитељска љубав и пажња. Јер, грех није саставни део људске природе, него плод изопачења; а човек, сваки човек, јесте Божја икона, којој треба приступати сећајући се да је Христос умро и васкрсао за све. Одлучност у одбијању идеологије хомосексуализма, која би да свет претвори у карневал празнине, и брижна жеља да се помогне онима који би да себе открију у изворном назначењу (а налазе се на путу заблуде): ето старог, у Предању укорењеног, става Цркве; истовремено, он је и нов, као Нови Завет Бога са људима, заснован на крсној жртви и победи над смрћу.

Одбацивати грех, а с љубављу помоћи грешнику који се каје: такав је однос Цркве према хомосексуализму и хомосексуалцима. Ни више, ни мање од тога.

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 11 мај 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 48 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.