Сољженицин је мислио да се живи пример Дантеовог „Пакла" налази у концлогорима Совјетског Савеза и описао га је у своме роману „Последњи круг". А Срби су убеђени да је земаљски пакао био остварен у Јасеновцу - најстрашнијем „логору смрти" који памти историја Другог светског рата.

У неколико речи, Меморандум Српске Православне Цркве о зверствима над Србима у НДХ до половине 1942. године, описује положај Јасеновца и његов логорски комплекс: „Мала варошица Јасеновац лежи у баровитој хрватској Посавини, пуној устајалих, загађених, мртвих вода, тамо где се састају Сава и њена босанска притока Уна и лено застају, увијају се тамо амо као змије, стварајући са својим рукавцима и притокама, са севера Стругом и Лоњом, праву водену мрежу. Оскудица путева кроз баруштине чини бекство из логора скоро немогућим. Ту је подигнут цео систем логора: око вароши логор бр. 1 код села Брочице и Крапје, и 12 километара од Јасеновца на исток, па као филијала логор у казниони у Старој Градишки, још даље; логор бр. 2 на ставама Саве и Струге, око 3 километра северо-западно од Јасеновца; логор бр. 3 у бившој циглани Озрена Бачића и друга, на ушћу Лоње, 3 километра низводно од Јасеновца" („Јасеновац - вечан помен", Изд. Св. Арх. Синода СПЦ, Београд, Просвета, 1990, стр. 25).

Прошло је пола века од страхота које су се ту десиле и хрватски вођи поричу данас веродостојност српских сведочанстана, покривајући тај крвави период презривим називом „јасеновачки мит". Да би се спасла историјска истина, која је независна од српско-хрватског сукоба, овде ће се успомена на четворогодишње мучеништво сужања из Јасеновца ограничити на казивањ,а преживелих јеврејских сведока.

Пре свих физичких мучења и убистава, затвореници у Јасеновцу морали су да трпе зиму, глад, нехигијенске животне услове и заразне болести. Бараке су пропуштале кишу, снег и ветар. „Сваког дана десетак другова се смрзавало. Онда још нисмо имали одређено мјесто за покапање, па су лешеви лежали свуда унаоколо. На кеким мјестима лежале су читаве гомиле" - прича Егон Бсргер.

Још тежа је била свакодневна борба против глади. „На почетку логоровања било је код појединаца поноса" - наставља исти сведок - Међутим касније, кад је глад задобила своје најстрожије облике, престали смо бити људи. Једном је загребачки велетрговац Мартон пао мртав у казан са купусом, одакле су га одмах извадили, али логорашн су мирно појели порцију тога искрвављеног, прљавог и вашљивог купуса, као да ништа није било". И Бергер даље наводи примере, када је похлепно јео репу над трупом свога закланог оца, тражио са друговима зрна кукуруза у измету усташких војника или крао хлеб свог болесног друга иако је овај тај хлеб загадио својим чмаром, да би крађу спречио. А Салом-Шандор Мусафија памти како је рескирао свој живот да би крао један клип кукуруза, мада се један усташа забављао да из пушке убије свакога ко се клипу приближи. Егон Нергер и Алберт Маестро слажу се у томе да су неки јадници у српском логору 3 ц које су усташе затворили да би их уморили глађу, на крају почели да пеку и једу комаде меса својих помрлих другова.

Хигијенске прилике биле су очајне. Адолф Фридрих тврди да „прања и пресвлачења није било до марта-априла 1942". Вашљивост међу затвореницима била је толика, да су се чак усташи уплашили за своје. „Уши су се гнијездиле по нама" - јада се Егон Бергер. - „Ноге и тијело било је пуно гнојних и дубоких рана. На неким мјестима, гдје нисмо могли допријети руком, била су читава гнијезда... Ако је у ноћи умро друг, који је до тебе лежао, наједном су све уши с његовог тијела прешле на тебе. На мртвом су само остајала гнијезда гњида".

Под таквим условима, биле су неизбежне епидемије дизентерије, а нарочитог трбушног и пегавог тифуса. Само у Лепоглави било је 1000 тифусара на 2500 затвореника (Садо Коен-Давко). Али болесници су били принуђени да крију своје болести и у већини случајева одлазе на рад, да не би били ликвидирани као непотребни (Садо Коен-Давко). Многи су тако умирали мршави до костију (Адолф Фридрих). Јакоб Кабиљо рачуна да је по баракама умирало око 20 људи дневно.

Поред тог „природног" морталитета убрзо су ушла у обичај и свакодневна насилна убиства затвореника у баракама, на путу за радилиште и на самом радилишту. Садо Коен-Давко бележи: „Сваку вечер су долазили у просторије и прозивали су по 25-30 људи. Одводили су их у неповрат". „На радилиште нас је пратила усташка стража" - сећа се Данон. - „Ишло нас је на рад око 500 заточеника, стално трчећи тамо и назад. Путем до радилишта усташе су често пуцале у колону из чиста мира, па је сваки дан понеко остајао на путу убијен. И на самом радилишту су убијали свакодневно без икаквог разлога... По завршетку рада формирала се увијек колона и тако смо се враћали у логор. Најгоре и најопасније је било онима, који су били на крају колоне (а неко је морао бити и на зачељу!). Њих су усташе највише тукле и тјерале. Обично би задњих 5-6 из колоне задржавали и убијали на путу. Никада се нисмо комплетни враћали у логор".

Јаков Атијас даје најузбудљивији опис рада на савском насипу: „Најтежи и најгори посао у Јасеновцу је ипак био „Насип". Усташе су хтјеле, да заточеници изграде насип на лијевој обали Саве не само земљом или каменом, него и лешевима заточеника, које су усташе иначе намеравале ликвидирати. Од измрцварених изнемоглих људских костура се тражило немогуће. Ако се расквашена земља није могла превозити циварама, или преносити корпама и сандуцима, тражили су од заточеника да носе то блато лопатама. Ако се заточеник, онако слаб, спотакне или оклизне у блату са лопатом, ударали су га тако немилосрдно, да се није више ни дигао на ноге, па су га тако премлаћеног оставили у Насипу. Вјерујем, јер је то сваки могао видјети, да је на насипима било сваки дан побијено двеста до триста заточеника".

Према прпликама или зависно од извршиоца злочина, примењивани су разни начини убиства. Јерухам Гаон наводи убијање маљем, ватреним оружјем, клањем, кундачењем и жељезном шипком којом су жртве пробадали кроз уста. Пред крај рата, сећа се Адолф Фридрих, „све нове, као и старе заточенике одводили су сваки дан по 5-600 и више, свезане зарђалом жицом преко, у Градину, гдје су их дан у и ноћу клали, или убијали маљем, а онда још и полуживе бацали на хрпе, полијевали нафтом и палили скупа са каменим угљем у јамама по више метара удубину ископаним и непрестано су долијевали пафту". Тим поводом, Егон Бергер додаје да су се затвореници још више грозили случајева када су их усташе полузаклане бацали у Саву: „Жртва која је прозвана и везана жицом пење се на Граник гдје је усташа једним резом преко трбуха баца у Саву, још живу. Такве смрти смо се сви посебно бојали, јер је била свирепија од маља. Под маљ се брже долазило и брже умирало".

Логор Јасеновац ће остати по злу познат и због крематоријума пуковника Пићилија, где ће, осим лешева, бити спаљивани живи људи, жене и деца. Садо Коен-Давко вели да су заточенике прво затварали уједну кућу поред пећи Циглане: „Ту би заточеницима наредили да се свуку и да морају ићи на „купање" и „дезинфекцију". Јадне жене и дјеца нису ни слутили камо иду. На излазу, иза врата, су стајала два крвника са маљевима. Како је ко излазио и улазио „за дезинфекцију", ошамутили би га маљем, а други је одмах трпао полуживе жртве у пећ... Та пећ је прогутала на хиљаде жртава, особито жена и дјеце". Јаков Атијас примећује: „Била је и тзв. 'марица', тј. затворена кола, којом су скоро сваке ноћи одводили заробљенике иза барака и спаљивали у пећима као гориво!" Јаков Кабиљо је лично присуствовао када су, у једној напуштеној згради, многи затвореници били живи зазидани и спаљени. А Егону Бергеру је познат случај да је усташки злочинац Матковић, без спаљивања, одвео осамдесет затвореника у Градину и тамо их живе узидао.

Осим пећи, дејствовала је и тзв. „гасна комора": „Ова је просторија била брижљиво облепљена да ни најмањи дашак ваздуха или светлости не продре у њу. То је у ствари била гасна комора. У њој су завршавала деца од три, пет, седам година, деца Срба и Јевреја, деца која су остала без родитеља" (Миша Данон). А Јаков Атијас потврђује: „Много жена и дјеце је отровано у посебним ћелијама (затвореним собама) циклоном. Лешеве отрованих су гробари морали износити и масовно закопавати или бацати у крематориј". Постојала је, најзад, и злогласна водена јама ограђена жицом, у ствари подземни тунел у који су затвореника увлачили четвороношке, али ту су биле у питању индивидуалне ликвидације: „Заточеник није имао ни гдје да сједне или стане на сухоме. Није се могао никако покренути, ни исправити. У таквом ставу, савијен, за неколико сати човјек би клонуо и пао у воду. Ујутро су обично гробари таквог осуђеника извлачили из тог жичаног казамата. Мало је који у страшним мукама издржао жив. Не сјећам се да је иједан од таквих мученика остао жив више од 24 сата. Сваки је неописивим патњама завршио свој јадни живот" (Адолф Фридрих).

Сви ти ужаси нису могли да задовоље садистичке нагоне усташких злочинаца који су непрекидно измишљали нова зверства. Било је уобичајено да кољачи пију крв својих жртава. Саломон-Моника Мусафија је присуствовао сцени кад јс крвник Рашид пред свима испунио своје обећње да ће се Бруни Дијамату „живе крви напити": „Док се јадник још копрцао у ропцу, зликовац му је пио крв. Клечао му је на прсима и са гркљана му је пио крв, а ми смо то морали да гледамо". Јаков Атијас оживљава успомену на крволока Љубу Милоша који је „забио своју каму једном Србину у прса и рекао да је 'слатка српска крв' испијајућије са длана". А Садо Коен- Давко се нашао на лицу места у тренутку кад су усташе стрељале њиховог колаборатера Шпилера. Јеврејина који се на крају пред њима компромитовао у „златној афери". Шпилера није одмах оборио плотун. Пришао му је муслиман Шабан Мујица, звани „крвави Мујо", извукао нож и преклао га преко гркљана, а подметнуо шаку под врат одакле је крв млазом текла па попио пуну шаку и облизао нож ликујући: „Алај је слатка крв, нека сам се и твоје напио".

Било је и колективних „игара" или такмичења, да би се видело ко ће надмашити другог у обести и зверствима. Тако је Исидор Леви био присиљен да присуствује „ногометној утакмици" усташа са одрубљеном главом Сарајлије Булата, а затим да са осталим затвореницима дефилује пред истом главом којој су ставили цигарету у уста. Садо Коен-Давко ће морати да буде очевидац усташког надметања у брзини стрељања, под командом бившег фратра Филиповића-Мајсторовића и да гледа како један за другим падају 25 Јевреја, због бекства тројице јеврејских заточеника. Егон Бергер није могао заборавити усташки конкурс за најсвирепије убијање који је опет организовао Мујица, обећавајући победнику 100 цигарета: „Награду је добио један усташа који је изградио клинац од десет центиметара. Тај дрвени клинац стављен је жртви у отворена уста, тако да је у устима стајао окомито. Жртва би ударцем кундака у подбрадак била усмрћепа тиме што је клинац зашао у лубању, а код неких пронирио кроз тјеме".

Ииак, најужаснији су примери заједничког страдања родитеља и деце, јер баш ту је долазила до пуног изражаја сва грозота усташке свирепости. За време спровода једне групе српских жена према савској обали Адолф Фридрих се случајно нашао иза неке хрпе цигала и видео следеће: ,Једна жена посве изнемогла од глади, носила је у једној руци дијете од три године, а у другој руци мање дијете од свега пар мјесеци. Пошто је због слабости била заостала иза других, један бијесан усташа, који их је пратио, отрже јој из руку старије дијете, баци га на земљу, клекне на њега па извуче нож и закоље га на очиглед јадне мајке. Кад је извукао од прекланог врата дјетета крвав нож, оближе га језиком, док је мајка остала скамењена пар секунди, из свега грла вриснула и онда пала у несвијест. После су је онако у бесвјесном стању одвукли на Граник, гдје су је са осталима убили". Егон Бергер је видео још страшнији призор, у коме је главну улогу имао бивши католички фратар Филиповић-Мајсторовић. Са још двојицом познатих зликоваца (Милошем и Марковићем), он је одузео трима женама децу, под изговором да ће обавити њихово крштење. Слутећи зло, жене су га преклињале за милост и нудиле у замену своје животе. „Двоје дјеце су метнули на земљу, док је треће бачено као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе, три пута је промашио, док је четврти пут уз шалу и смијех дијете остало натакнуто на бодеж. Мајке се бациле по земљи, чупајући косе, а кад су почеле страховито викати, усташки стражари 14. осјечке сатније одвели су их и ликвидирали". Затим су злочинци поделили новац, јер је то била опклада. Друга сцена коју наводи Егон Бергер је достојна грчких трагедија. У њој злогласни Мујица пита заточенике има ли међу њима таквих који су у братским или синовским односима. Кад су му се прво два брата јавила, па онда отац и син, он је браћу приморао да се боре на живот и смрт, под пријетњом да ће им извадити очи. „Нисам могао све гледати - признаје Бергер - али у животу нисам чуо такво врискање и бацање од бола, као кад су се та двојица ваљала по земљи. Мујица се тада окрене к оцу и сину и даде сјекиру сину да убије оца. Не знам да ли је некако наканио навалити на Мујицу, јер сам видео да је потрчао према њему, али је Мујичин шмајсер учинио своје и оборио га одмах на земљу".

С обзиром да је Јасеновац био „радни логор", било је у интересу логорских шефова да у њему увек буде отприлике исти број радне снаге, док је све сувишне заточенике требало ликвидирати. Зато је сваки масовни прилив затвореника био редовно праћен масовним покољима, док су старци, жене и деца систематски били истребљивани као ненужни. Жене су уз то биле и силоване. Послан са својом десетином у Градину, да уреди једну кућу, Егон Бергер је на поду открио лешеве више младих, голих жена. Претходне ноћи биле су силоване а затим измрцварене. Он зна такође да су ту судбину доживеле и затворенице у женском логору. „Једном сам се баш враћао са рада и видео како је стрељано пет младих жена. Стрељане су зато, јер су остале у другом стању после силовања. Управо смо пролазили крај жице, кад је Матковић завршио свој говор о неморалном понашању неких жена што се у усташкој Хрватској кажњава смрћу". Јеврејска књига „Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији" потврђује факт силовања у Јасеновцу, али се специјално зауставља на силовању јеврејских жена у Бјељини.

Деца су највише страдала после масовног исељавања сељака са Козаре. На превару доведени у Јасеновац, јер су им усташе обећале да ће их населити у Славонији, српски сељаци су дошли са својим породицама, довезли 600 кола пуних хране и повели стада са хиљадама стоке. Усташе су са Немцима то благо поделили, а Козарчане постепено побили. У првом таласу, почев од маја 1942, по казивању Адолфа Фридриха, усташе су сву старију децу убили маљевима, а млађу, испод 6 година, побацали у једну затворену просторију и угушили гасом. Алберт Маестро прецизира да су усташе на тај начин поморили „пар стотина дјеце са Козаре". Тих дана, вели Адолф Фридрих, усташе су опет довезли око „200 жена и дјеце, које су затворили у двије ћелије у Кулу и оставили их ондје да умру од глади". Једна од тих жена остала је у животу 25 дана без хране. Најесен је једна поворка од 1000 српске и јеврејске деце кренула према Сави, да се оданде више никада не врати, сећа се Алберт Маестро и примећује да је 1. новембра 1942. једна група од 1500 људи, жена и деце доживела на савској обали исту судбину. У зиму су усташе довели у логор још једну хиљаду жена и деце. Било је јасно да ће их усташе убрзо ликвидирати, јер их уопште нису сместили по баракама него су их ставили у жице. Саломон-Моника Мусафија се смиловао на прозеблу децу и почео је да им кува чај, али су га усташе на том послу изненадили и почели да боду ножевима. Једва се спасао смрти, јер се међу тим усташама случајно нашао један његов стари хрватски познаник. По јеврејском сведоку Еду Долинару, у логору је укупно страдало 6-7000 деце („Злочини фашистичких окупатора").

Али Вјекослав-Макс Лубурић, управник свих јасеновачких логора, није дозволио да се сва српска деца ликвидирају, него се постарао да бар један део те сирочади буде преваспитан у посебним дечјим логорима, како би од њих створио усташке „јаничаре". Нажалост усташки дух и униформе нису могли спречити глад и епидемије. Др Јосеф Конфорти помиње два таква логора, Јасак и Горњу Ријеку, где је он сам радио као дечји лекар, али са жаљењем закључује да, без довољне исхране и потребних лекова, он већину те деце није могао спасти. На основу горњих јеврејских запажања, већ се може наслутити истина установљена на српској страни. Само у оквиру јасеновачког комплекса убијено је 10.342 дечака и девојчица поименично утврђених. У Лубурићевим дечјим логорима пострадало их је укупно: 350 у Горњој Ријеци, 1600 у Сиску и 768 у Јастребарском. „Били су то, колико је уопште познато, једини концентрациони логори за заточенике у пеленама у Европи, а можда и у свијету", јада се један од преживелих (Драгоје Лукић, „Усташки геноцид над дјецом у Н.Д.Х. 1941-1945", у књизи „Јасеновац вечан помен", стр. 202-203).

Нема сумње да су главни усташки непријатељи били Срби. Јеврејски сведоци из Јасеновца то не поричу, мада подвлаче да су - сразмерно њиховом релативно малом броју у Хрватској - Јевреји највише страдали. Србе често називају „православцима" и „православнима". Егон Бергер више пута помиње патње Срба и Жидова, али не заборавља ни покољ масе Хрвата, мноштво муслимана и уништавање, по његовој процени, 45.000 Цигана. Ипак Јерухам Гаон примећује да су били у питању Хрвати комунисти. Адолф Фридрих евоцира убијање „православаца", православних домобрана и четника. На ове последње се осврће и Јосип Ерлих. Алберт Маестро је за собом оставио један од најживљих описа доласка козарачких Срба у Јасеновац и њиховог доцнијег мучеништва. Кад год је опазио да су усташки прогони најтеже погађали Србе, Садо Коен-Давко није оклевао да то истакне. Поводом напуштања логора Стара Градишка, септембра 1944, он за усташе вели: „Први је посао био ликвидирати Србе". А у вези прогона српског живља из Јасеновца и околине: „Сада је требало и њихове куће порушити, да би сс замео траг пљачке покућства и другог имања српских сељака".

Захваљујући јеврејским успоменама, делимично су сачувани и ликови јасеновачких џелата. Поред управника Лубурића и његовог помоћника Љубе Милоша, пред очима читаоца дефилују десетине других мучитеља: већ поменути Мујица, затим Францетић, Матковић, Прпић, Алагић, Немет, Шарац и Гагро, који је у Гра-дишки имао свој „хотел Гагро", самицу за специјална мучења у подруму болнице, где је он, по казивању Јакице Финција, Алберта Маестра и Коена-Давка, давио своје жртве жицом. Јеврејски кажњеници су приметили да је међу најгорим крвницима било неколико представника католичког свештенства. Међу њима се својом свирепошћу истицао Филиповић-Мајсторовић, бивши католички фратар, који је био прво у самом Јасеновцу, па онда командант логора Стара Градишка. По својој бахатости, био је чувен и распоп Ивица Бркљачић. Бергер напомиње да су се у том друштву налазили свештеници Чулина и Брекало, који га је згрозио својим понашањем. После активног учешћа у клању, Брекало би одлазио да служи мису или би, мртав пијан, из пиштоља гађао Христову икону.

Из исказа Сада Коен-Давка види се да су у логору злодела чиниле и жене-усташице, бивше келнерице и проститутке, које су жене и децу не само тукле, него мучиле и клале, а то потврђују Јаков Атијас и Енглескиња Паулина Вајс, која је седам месеци била затворена у Старој Градишки. По њеном мишљењу, усташице су ликвидирале око 2000 жртава („Злочини фашистичких окупатора"). Најзад, било је међу усташким кољачима и деце испод 14 година коју су послали у Јасеновац, по речима Егона Бергера, „у сврху кољачког одгајања". Они су обично са српских лешева одсецали уши, нос или језик, да би се тиме хвалили, али дешавало се и да учествују у клању живих особа. За време присилног рада, Бергер се нашао у положају да лично посматра један такав дечји „подвиг" под командом Љубе Милоша: „С њим је било неколико наоружаних чаркара. Почеше нешто тражити, док не изведоше пет православних свећеника. Заповједе им да пјевају црквене пјесме. Један, који није извршио ту жељу Милоша, био је одмах дотучен кундацима. Тај старац, који је имао већ преко осамдесет година, исцрпљен и измучен, вјерујем да више није ни могао пјевати. Један од усташа - дијете од дванаест година - сагне се к старцу и извади своју каму. За тили час одрезао је свећенику оба уха. Својима се обратио са великим смијешком рекавши: „Сутра ћу показати код куће каква уха имају влашки попови". Али зато је то дијете носило на прсима одликовање свога поглавника. - Осталу четворицу дохватише усташе и свезаше им руке. Док су их они држали, Милош је живима браде палио. Тако страховито измучене, заклаше".

„Добар глас далеко иде", па је почетком 1942. једна међународна комисија дошла у Јасеновац да провери; гласове који су о њему почели да круже. Макс Лубурић је предузео све нужне мере да се логор брзо преуреди, тако да посетиоци стекну о њему најбољи утисак. Све бараке су биле очишћене, опране и офарбане. Изграђена је болничка барака са новим инструментима, материјалом и гвозденим постељама у које су били смештени здрави „болесници". У логору су само задржани затвореници са пристојним изгледом, док су сви прави болесници и изнемогли логораши били удаљени. На брзу руку је био образован и логорски оркестар. Лешеве које нису стигли да спале или покопају су посакривали на тавану или покрили их старим крпама. Логорашима је било наређено да на питања комисије не одговарају, а да уместо свога имена кажу само свој број. Уосталом, та предостражност је била сувишна, јер чланови комисије -међу којима су била и двојица католичких свештеника -нису уопште са затвореницима разговарали. Они су о Јасеновцу морали добити повољно мишљење јер затим нису ништа предузели да се стање побољша а усташке новине су о тој посети донеле коментар: „Јасеновац није мучилиште, а ни опоравилиште". Маестро, Коен-Давко, Данон и Бергер су општим цртама сагласни кад је реч о тој Комисији Црвеног крста. С том разликом, што је Бергер веровао да су стари и болесни затвореници били пребачени у оближње магазине и села, док Албер Маестро и Миша Данон тврде да су они били ликвидирани. Стога Данон и подвлачи „Акција Црвеног крста, која је требало да буде племенита, донела је горке плодове, прстворила се у своју супротност".

У своме познатом есеју „Побуњени човек", Албер Ками  указује на снагу отпора који почива у сваком човеку, која је уствари суштина човека. Ма колико та снага била потиснута, као у души робова, постоји праг преко кога ниједан угњетач не може да прескочи а да не изазове побуну сужња. То је онај тренутак кад је роб, у име људског достојанства, спреман и свој живот да положи. Јеврејски затвореници у Јасеновцу наишли су на такве људе и сачували успомену о њима. Први је био Доктор Гавранчић, старешина „Сокола", - југословенске омладинске организације - и он је својим држањем задивио Егона Бергера. Кад су га довели на саслушање, Гавранчић својим мучитељима рече: „Ево, пуцајте у мене! Не очекујем од вас никакве милости. Мене можете убити, али оно што је у мени не можете". Они су му били припремили лагану смрт. Чупајући длаку по длаку из браде тог мученичког старца, усташа га је присиљавао да сваки пут викне: „Живио Поглавник! Живјела Хрватска!". После мучења, др Гавранчић упита усташу: „Кога сте ви заправо хтјели убједити, кад сам под мучењем морао викати - живио?" Приморан да по зими ради на прузи, изранављен и босоног, Гавранчић је ускоро подлегао батинама. Бергера је касније одушевио машински инжињер Леви, који је 1943. спремао устанак у логору и хтео да послужи као веза између партизанске ћелије у Јасеновцу и партизана из околине. У том циљу, понео је једно поверљиво писмо и пошао на састанак крај савске обале, под изговором да иде да поправља телефонску жицу. Али када је видео да су усташе у њега посумњали и пошли у потрагу за њим, удавио се у Сави, да не би компромитовао своје другове. Јаков Кабиљо и Сади Коен-Давко су одали пошту једном безименом сељаку са Козаре. Усташе су затвориле по 20-30 сељака у једну собицу и ту их изгладнеле и премлаћене убијали, тако да су лешеви били измешани са живима. Али пре коначне ликвидације, водили су их на „саслушање". Један од тих сељака се томе успротивио, извадио скривени нож и повикао: „Кукавице, дајте и мени револвер и нож, па да видимо ко је храбрији". Мада наоружани, усташи су побегли, а кад су се вратили са појачањем, сељак је самог себе распорио, рекавши „Овако Србин умире".

Долазило је и до колективних побуна. У Старој Градишки, сто хрватских комуниста су прво штрајковали глађу, па су онда напали стражаре и покушали да се избаве: 36 их је погинуло у бекству, а остали су били сутрадан ликвидирани (Јаков Кабиљо). Уочи затварања логора, усташи су испразнили женски логор и близу 800 жена повели у смрт. Знајући шта их чека, оне су на мучилиште пошле са песмом на уснама (Јакица Финци). Неке су довикивале својим друговима: „Ви остајете, ми идемо у смрт" („Злочини фашистичких окупатора"). Уместо венца, Јосип Ерлих им посвећује следеће редове: “Бацале су ствари и певале, гордо корачајући у смрт. Неки очевици, који су посматрали са тавана зграде, говоре да су их живе спалили. То је било страшно, а нама је то био врхунац".

Дошао је ред и на мушке затворенике. Према накнадно скупљеним подацима, после одласка жена, било их је 1040, а чувале су их четири усташке сатније (чете). У робовима су се пробудили хероји и они неће допустити да их закољу као марву. То ће бити једна од оних битака које чине част људском роду. Вођ устаничке завере био је партизан Анте Бакотић, под чијом командом је извршен пробој 22. априла 1941. Али нити су сви затвореници били о томе обавештени, нити су сви могли да пођу у напад на усташке стражаре, због болести или физичке слабости. Неки су веровали да је побуна била сасвим спонтана, као што тврди Адолф Фридрих. С обзиром да постоји извесно неслагање у датумима, јер Е. Бергер наводи 23. и 24. април, произилази да пробој из главног јасеновачког логора није извршен у исто време кад и онај из Кожаре. Без обзира на то, Јакица Финци се слаже са закључком Савеза јеврејских општина да се у борби својим јунаштвом нарочито одликовао Србин Миле Ристић, који је голорук задавио усташког стражара на капији, отео му митраљез и њиме почео да коси усташе. Бергер хвали и неколицину Јевреја из Кожаре који су успели да убију и разоружају своје стражаре. Нажалост, бегунци су морали да претрче брисани прос-тор од 150 метара, док су их усташе тукли митраљезима из околних бункера. На крају те неједнаке али славне борбе, усташе су побили свих 460 заточеника који су остали у логору, 520 логораша су јуначки погинули приликом пробоја, а њих 60 су успели да се спасу. Јевреји су сачињавали отприлике једну трећину преживелих. Њихов допринос оживљавању јасеновачких успомена био јс велики.

Пошто се Запад до сада оглушио о српске вапаје из Јасеновца, а западни државници се понашају према Србима као да се усташки геноцид никада није ни збио, нека се бар чују поруке из уста јеврејских мученика.

Они нас опомињу да, на територији Југославије, према Јеврејима нико није горе поступао од усташа: „Нико у окупираној и раскомаданој Југославији није тако здушно и „савјесно" извршавао наређење о потпуном уништењу Јевреја као што су то чиниле вјерне слуге злог господара Хитлера, усташе, на челу са својим поглавником Антом Павелићем. Посљедица таквих поступака широм окупиране и распарчане земље јесте да је свега око једне петине чланова јеврејске заједнице преживјела рат" (Јосеф Конфорти).

Посреди није била само мржња и освета. Јасеновац је био установа тоталитарног система: „Заточеник је морао одмах да схвати да је само број без вредности, нешто без значења. Циљ усташа је био да се заточеници на све могуће начине уништавају: психички, морално, физички. Сви поступци су били усмерени на то да се у човеку убије свако достојанство. Све методе, почевши од хапшења, па до одвођења у логор, сводиле су се на то да се у заточенику скрши сваки отпор, да се он обезвреди у толикој мери да се и сам осећа као ниже биће. Заточеник - логораш није за усташе представљао човека. У Јасеновцу, који ће у аналима наше историје остати сведочанство најсрамнијег и најстрашнијег уништавања човека, био је разрађен специјалан систем, режим и третман заточеника. Усташама је било скоро једноставније убити човека, него направити било шта друго. Заточеници су били изложени насиљима тих бруталних, примитивних и окрутних људи. Они нису поседовали никакве хумане осећаје, а фашистичка идеологија им је усадила и развила суровост, нискост и нечовечност. Пред усташама су заточеници данима и недељама живјели у сталном страху, очекујући смрт и гледајући беспомоћно како око њих нестају свакодневно њихови најближи, како нестају њихови другови и пријатељи с којима су дотерани у логор, њихови сапутници. Гледали су како смрт немилице односи животе заточеника, питајући се само кад ће и на њих доћи ред" (Миша Данон).

Јеврејски страдалници из Јасеновца су сагласни да су усташе били гори од нациста: „Најстрашније је ипак то, што су њемачке вјерне слуге, усташе.тај задатак вршиле и извршиле на најсвирепији и сигурно бестиднији начин, него сами нацисти, који су кратким путем, можда извршавали наређења, док су усташе хтјеле да искористе све што су могле од заточеника прије него што их ликвидирају. То је управо оно, што нико од нас преживјелих, мислим, неће и не може да заборави" (Ладислав Лион)... „Швапска звјерства биће убиљежена у хисторију човјечанства, али усташе надмашили су и њих. Јер док су Швабе своје жртве тровали, па их тек онда палили, усташе су живе људе бацали у ватру" (Егон Бергер).

Можда Јосип Ерлих заслужује да му се остави завршна реч: „Оно што смо ми проживели за време нашег заточења у концентрационим логорима Стара Градишка и Јасеновац никада се неће моћи тачно описати. Ово је само бледа слика свега. Таквих злочина нити је било а не вјерујемо да ће их икада више бити. Ми преживели логораши не желимо ни нашем највећем непријатељу да то доживи. Свет треба да живи у љубави и слози, али и да се подсети на оно што више не сме да дозволи да се врати. У ту сврху треба да послуже и ова сећања".

Др Марко С. Марковић: “Пола века српске Голготе” (Београд, 1995, стр. 70-86).

Сва јеврејска сведочанства поменута у овом напису, наведена су по следећим књигама:

1.„Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији", Београд, Издање Савеза Јеврејских општина ФНР Југославије, 1952;

2. Егон Бергер ,„44 мјесеца у Јасеновцу", Загреб, Издање Графичког Завода Хрватске, 1966;

3.„Сећања Јевреја на логор Јасеновац", Издавач Савез Јеврејских општина Југославије, Београд, 1972.