header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Митрополит Јован Зизјулас – тајни унијата? Штампај Е-пошта
понедељак, 06 август 2012

 Недавно се у Француској, у познатој римокатоличкој издавачкој кући „Серф“, у библиотеци „Православни“, појавила књига бенедиктинца Patrice Mahieu, под насловом „Павао Шести и православни“. Предговор је писао галски митрополит Емануил Адамакис, из Цариградске патријаршије. Књига, на основу мноштва докумената, од којих су неки били сасвим непознати, говори о односу према православном Истоку папе – екуменисте, човека који је завршио Други ватикански концил (отпочео га је његов претходник, папа Иван Двадесет Трећи) и разорио своју верску организацију модернизмом и реформом мисе.

 

Овај папа је, у договору са својим цариградским колегом, патријархом – модернистом Атинагором, скинуо, 1965, анатеме које су Констатинопољ и Рим бацили један на другог 1054. године и крупним корацима кренуо ка „јединству“, кроз „дијалог љубави“, чија је прва жртва била светопредањска Истина. Дијалог је ишао до „усијања“: папа Павао Шести је, после много загрљаја и пољубаца упућених „гркоисточњацима“, који су изненада постали „љубљена браћа“,на крају дао предлог патријарху Атинагори ( кога је Свети Јустин Ћелијски звао „авантуристом“) да заједно служе Литургију.

Аутор књиге „Павао Шести и православни“ истиче да се патријарх Атинагора сложио и да су формирали комисију која је требало да осмисли подробности овог „историјског догађаја“ (циркуског спектакла, као и свака екуменистичка приредба.) Комисија је заседала у Православном центру Цариградске патријаршије у Шамбезију, у Швајцарској (од 27 – 29. априла 1970. и 14-15. маја ), а затим у Цириху од 5. до 7. јуна. И папа и патријарх су тражили да заседање комисије буде тајно, зато што је било дошло до „крађе информација“. Комисија се потпуно афирмативно изразила о могућности саслуживања, без обзира на хиљадугодишњу јерес Рима, и закључак је био следећи: “Изгледа да је још рано, у овом тренутку, да се каже како остварити ово саслуживање. Мислимо да је довољно истаћи да треба имати два саслуживања. Ако се Свети Отац (Папа) сагласи, прво саслуживање, како из психолошких разлога, тако и да би се подвукло да иницијатива потиче од њега (што је Патријарх више пута истакао) треба обавити у православном храму, по православном литургијском обреду (у Цариграду или на Криту, на пример). Друго саслуживање треба да се обави у Риму, најбоље одмах после неколико дана, по римском литургијском обреду“.

 Међутим, лукави папа Павао Шести је схватио да би овај чин могао да доведе до великих сукоба између православних поглавара и узнемирења у Цркви од Истока (рецимо, у то доба многи Светогорци престали су да опште са Цариградским престолом, сматрајући Атинагору јеретиком.) Папа је своју десну руку, кардинала Вилебрандса, послао у разне Помесне Цркве да чује мишљење предстојатеља. У Атини му је архиепископ Јероним Први, поглавар Грчке Цркве, маја 1971. јасно рекао да „поступци (црквених) вођа, као такви, бивају благословени и доносе плодове само онда кад одговарају осећањима и вери читавог тела Цркве, кад су у сагласју са очекивањима верног народа Цркве, у сагласју с вером тог народа“. Покушаји да се нешто учини без тог сагласја доносе само штету и непријатности, рекао је архиепископ кардиналу. Како каже аутор ове занимљиве књиге: “Павао Шести је хтео да се држи курса систематског приближавања читавом Православљу. Кад би се његов план (о саслуживању Литургије, нап. В. Д.) остварио, то би претило опасношћу да се изгуби поверење Руса и ометало би покушаје приближавања Атини и Букурешту. Екуменизам не може да прихвати јединство које би било плаћено ценом „колатералне штете“ – нових раздора“. Међутим, оно што је најважније у овом одломку књиге јесте чињеница да је рад ове унијатске комисије био тајни, и да су, с православне стране, њени чланови били архимандрит Дамаскин ( Папандреу), касније митрополит швајцарски и најјароснији екумениста из Шамбезија, који је својим текстовима и поступцима (све док га Бог није зауставио) деценијама саблажњавао пуноту Цркве, као и, у „комисијско“ време мирјанин,а сада Дамаскинов наследник –титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас).

Зизјулас се тако, по ко зна који пут, показао као колосални криптоунијата, чија се богословска мисао обликовала под утицајем папистичке модернистичко – екуменистичке теологије, што је довела до Другог ватиканског концила. Његова „евхаристијска еклисиологија“ није православна, него криптопапистичка, и на њу је утицао познати кардинал Анри де Либак (о томе постоји студија римокатоличког теолога, Пола Мек Партлана, “Евхаристија гради Цркву – Јован Зизјулас и Анри де Либак у дијалогу“, за коју је сам Зизјулас писао предговор.) Да је „евхаристијска еклисиологија“ дубински неправославна, доказао је највећи грчки богослов данас, верни син Светог Предања, митрополит Јеротеј (Влахос), својом студијом „Јерес која се уноси у Цркву“. По њему, учење да је Црква Божја имала „исправну“ еклисиологију само у прва три века, а да је после цара Константина изгубила исправно учење о себи самој, јесте јерес, јер пориче обећање Христово да ни врата адова неће надвладати Цркву, која је и данас, као и у доба Светог Игнатија Богоносаца, иста онаква каквом ју је Христос утемељио. „Евхаристијска еклисиологија“, својим пренаглашавањем„заједничарења“ и сваколитургијског причешћивања као „чланске књижице“ Цркве, својим настојавањем на епискополатрији (где епископ постаје микропапа, „намесник Христов на земљи“, а паства треба само да зине, причести се и ћути док епископ води стадо на клање у Рим, у коме, по Полу Мек Партлану, живи „чувар Евхаристије“, мегапапа), својим протеривањем истинског подвижништва (очишћење – просветљење – обожење, без кога нема сјединења с Христом) постала је метод да се поруше Аутокефалне Цркве као народне Цркве („национална Црква, а не национална вера“, рекао би Владика Николај) и да, у некад православним земљама, остане американизована пустош по којој се крећу самовољни „евхаристијски еклисиолози“ са својим докторским титулама и гордошћу олимпских богова, исто тако страсни и исто тако гневни као и њихови антички праузори.

Све што се дешава у Србској Цркви је последица чињенице да су неки наши црквени вођи и учитељи престали да буду ученици Владике Николаја и Оца Јустина, а постали ученици Зизјуласа, колосалног криптоунијате, члана тајне комисије за припремање саслуживања патријарха цариградског са папом римским. Они, међутим, морају знати да народ Божји за криптоунијатама, маскираним у „евхаристијске еклисиологе“, не може ићи, зато што је у историји, ако ништа друго, имао Пилипенду и старца Вукашина из Клепаца.

Молитвама Светих Јасеновачких Новомученика, Господе Исусе Христе, Боже наш, спаси нас од зизјуласовштине и папизма! Амин.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 06 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 184 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Редакцијо "Србин.инфо", апелујемо на вас да потписујете извор кад преузимате материјале са "Борбе за веру"!

"Борба за веру" је извор објаве "Протокол лечења др Владимира Зеленка" на српском језику (овде:) коју смо преузели и превели са сајта др Зеленка (овде:)!

Већ смо вам се раније два пута обраћали на мејл поводом непотписивања наших прилога, и нисте нашли за сходно да нам на мејлове одговорите! Зато вам се сада обраћамо овим путем.

Још једанпут: апелујемо на вас да испуните основно информативно правило за преузимање (наших) прилога - навођење извора.

Уредништво „Борбе за веру“

+ + +

Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.