header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Писмо браћи из Македоније Штампај Е-пошта
субота, 05 јануар 2013

 ПИСАНО, СА БОЛОМ И МРВОМ ЉУБАВИ, НА СВЕТОГ НАУМА ОХРИДСКОГ 2012. ГОДИНЕ

Драга православна браћо наша из Македоније,

Пишем вам као ваш брат у Христу, са великим болом читајући о разарању вере и побожности у крајевима Светих Климента и Наума, које спроводе расколници – новотарци, маскирани у тобожње исихасте.

Као што видите, непријатељ нашег спасења, ђаво, преко својих оданих слугу, комуниста, посејао је зло семе омразе између нас и вас, а сада иде на то да и код вас и код нас уништи благочешће, а пре свега Литургију, ону со због које нас је Господ вековима трпео и спасавао, иако смо живели у тешким условима турског ропства. А на Балкану смо ми једни другима увек били најближи, па сад дође време да не знамо шта се збива – ни ви код нас, ни ми код вас, као да смо преко света. Више знамо шта се дешава у Атини, Москви и Тбилисију, него у Београду и Скопљу. Зато ми је, ето, од туге и муке, али и из љубави, искрене, дошло да вам пишем. Много бих вам волео писати, и лепих речи рећи у ово доба мржње и смутње, али, ево неколико одмуцаних речи, да знате да има браће у Србији која вас  воле, и којима је жао што се све ово збива како се збива...

 За мене је срце ваше родине, која је и наша, Свети град Охрид. Три пута сам боравио на Охриду, и то је једини град у коме бих, поред родног места, могао да живим у великој радости, јер је он, велики кнез свију вароши, мистичко срце Балкана, светиња над светињама православног хришћанства, лепота које се душа не може наситити... Свака стопа тамо је свештена... Док се путује ка Охриду, и док се, са обе страна пута, виде шиптарске заставице окачене по бандерама, и многобројна знамења оних истих који су и Србе на Косову и Метохији гонили и гоне са свете земље, човека боли и срце и глава; али, кад угледаш Охридско језеро, сав те бол и мука од тешке историје и тмурне садашњости прођу, и око ти заблиста оним чудесним љескањем охридских вода, каквог нема нигде на свету... Не знаш чему више да појеш: да ли црквици Светог Еразма, од древности поштованој због великог чудотворца из четвртог века, када се Охрид звао Лихнида? Да ли остацима древне базилике из доба Византије, онде, понад обновљеног храма у коме почивају мошти Светог Климента Охридског? (Каква је то базилика била! Какав мозаик! Па она крстионица, где је мозаична слика јеленова жедних Воде Живе, Која је Христос!) А сам храм Светог Климента, за време Турака претворен у џамију, где сада почивају мошти великог Божјег угодника, који ту основа први словенски универзитет за просвећење светлошћу Христовом целога Балкана! Много вам је лепа та обновљена црква, где је благо у светим Климентовим моштима...Богородица Перивлепта, задужбина Милутина краља, са оном фреском Успења Мајке Божје од које застаје дах... Па толике иконе, изложене у музеју, пред којима се мољаху побожнији од нас, и добијаху велику благодат небеску... А Богородица Болничка и Свети Никола Болнички, задужбине Душанове (ту има једна фреска свадбе у Кани Галилејској, сама срж светиње брака и породице)?... О Светој Софији, Госпођи над госпођама, шта човек да каже? О Светом Јовану Канео, који се наднео над Охридско језеро, па му нешто шапуће у име Бога, Творца тог најлепшег језера на свету, шта рећи? (И коме, у ово доба кад је мобилни телефон бог људима овог света, занетим созерцањем свог сићушног по значају, а надувеног до пуцања, „ја“? Коме рећи у доба које не може да схвати тиховатељску лепоту Светог Јована Канео, него се одушевљава, онако варварски, брзим аутомобилима и још бржим моторима?)... О Светом Науму и тамошњој красоти белогривог Дрима не смем ни да покушавам да говорим... Само знам да испод  камене плоче у цркви бдије срце Светог Наума, и слуша нас кад му причамо; и знам да је водица Свете Петке из оне капелице чудотворна... Све је на Охриду: и Византија, и Бугарска, и Србија, и Маћедонија наша, свесловесна и свесловенска... Али ми је жао до Бога што безбожни комунисти заратише против побожности, па и данас остадоше последице међу питомим и добрим народом тих крајева...      

У овом писму, које је писмо искрене љубави и поштовања према вама, нашој у Христу браћи, не могу а да не поменем и човека који се и за вас и за нас, јер смо Божји, па његови, моли пред престолом Сведржитеља. То је, погађате, добри наш Владика Николај, који је почетком двадесетих година прошлог столећа из Жиче послат у Охрид, да живи и подвизава се у великом сиромаштву материјалном и великом богатству духовном. Јер, он на Охриду, од самоувереног интелектуалца, постаје смерни подвижник, и одатле бива онакав каквим га Црква Христова зна и поштује – Нови Златоуст- не само речју, него и делом.

На Охриду, у пукој сиротињи, Србијанац из Лелића  схвата зашто је рођен на дан Светог Наума Охридског, чији манастир је средишна светиња његове мале епархије. Он тамо сусреће диван, побожан народ, и поима, коначно, да је вера дубока истина живота, а не само интелектуално делање. Читавим својим бићем он постаје „пустињак охридски“ (Марко С. Марковић). О том преображају његов познаник, познати наш приповедач Григорије Божовић, каже: “Од гласитога, много помодног прелата, са најружичастијим изгледима, постао је тајанствени смиреник. Први беседник земље, спустио је глас да га мали схвате, а не да му се диве. Редак уметник, писац израђена китњаста слога, отурио је на страну велике књижевне прохтеве и пише обичне омилије за народ. Дубоки философ спустио се да проучи ону неупадљиву науку народа и краја, на којој се држи живот, држи снага нације за њено обнављање у свеструкости његовој. Од блиставога јерарха, деспота треће и највеће наше Патријаршије, Николај Велимировић је постао смирени маћедонски ДЕДО-ВЛАДИКА, свој лични инквизитор а прави светац и беспрекорни властелин маћедонске православне душе и - на крају- прави тек данас православац“...

 Охрид је, у то доба, био без струје и калдрме, али, како је у њега стигао Николај, са свих страна су почели да пристижу његови поштоваоци, чак и из Енглеске. Странци су били одушевљени лепотом Охрида и његовим древним, ранохришћанским и византијским, траговима. Долазили су, наравно, и Срби из свих српских крајева. Милан Јовановић – Стоимировић се сећа да је на некој планини између Велеса и Битоља зауставио ауто да би повезао постаријег човека који је ишао ка Прилепу. Он је одговорио: “Ах, не, не, господине! Ја идем много даље! Идем у Охрид! Видим да сте неки добри људи, и много вам хвала, али је моје путовање једно заветно путовање. Ја идем, господо, пешке из Славоније, а идем на поклонство владици Николају, па сам се зарекао да тај пут пређем пешице и само зато не могу да примим ваш љубазан позив“... Јовановић-Стоимировић додаје: “А он није био једини. Речено ми је да доктору Николају долазе богомољци из свих крајева земље и да их он прима врло љубазно, а саслушава врло стрпљиво. /.../ Не ретко, др Николај би већ у току разговора са тим побожним људима и женама ставио на себе епитрахиљ, очитао му молитву, разрешио га грехова и сутрадан га или после неколико дана сам причестио. То су појединости  које подсећају на „житија свјатих““. Овај биограф Николајев се сећа како га је у Скопљу посетила извесна леди Стрејкер из Енглеске, која га је молила да јој омогући да оде до Охрида са сином, рекавши: “Ја доктора Николаја знам из Енглеске. Он је наш велики пријатељ. Ја му сада водим свога сина, који треба да пређе на Универзитет, да га он благослови, јер сам ово дете одржала и подигла сама само са његовим благословом и молитвама.“

Владика по доласку одмах почиње да гради, духовно и материјално, и да око себе окупља све који су спремни на рад и подвиг. Он је у Охриду видео и доживео древност православног Балкана. Упозоравао је Охриђане да се чувају туризма, јер ће им он донети велика зла и отуђити их од њиховог хришћанског начина живота. Одмах је узнастојао да се на Охриду створи православно богомолничко братство Светог Климента, које би се бринуло о очувању вере и морала, о помоћи сиротињи и очувању древних светиња. Предложио је држави да се област око Светог Наума, са око три хиљаде хектара, прогласи аутномном облашћу, каква је Света Гора, што би умирило и Србе и Арбанасе тог краја и вратило, преко молитава  Светог Наума, мир свима. Свуда у овој аутономној манастирској области треба подићи школе, црквене и занатске, на српском и арбанашком језику, а и у храмовима служити на оба ова језика. Колика је била великодушност Николајева према Арбанасима, о чијем је добру такође мислио, иако многи од њих њему нису мислили добро! Наиме,у то време, Арбанаси су харали охридским крајем, пресрећући и пљачкајући путнике. Године 1925. напали су аутомобил с државним чиновницима у коме је требало да буде и Владика Николај. Том приликом су тројицу људи заробили, и једног жандарма убили, али Владика, по Божијем промислу, није био у колима, јер му је помисао рекла да не путује тог дана из Дебра за Охрид.

У Светом Науму владика неуморно ради – подиже нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, а касније и пирг, у коме ће први пут бити фрескописан лик Цара Мученика Николаја Другог Романова, кога је, по жртви за србски народ, због чијих патњи је ушао у Први светски рат, Николај поредио са Кнезом Лазаром. Овај пирг ће, после рата, срушити комунисти. За Видовдан 1923. године црква Светог Климента добила је огромно, преко две тоне тешко, звоно од Михаила Пупина из Америке,и оно је освештано, уз велико народно весеље.

 Епархија охридска имала је само три среза и тридесетак полуписмених свештеника, који су били искрено побожни, па их је Владика много волео, а и они њега. Помагао их је, јер су били сиромашни. Пошто је епархија била мала, и није било много потребе за администрацијом, Николај се сав посветио раду и молитви. Живео је у неком старом конаку, са даскама кроз које се провидело на патосу. Владика се ту зими смрзавао од хладноће, увијајући ноге у разне тканине и носећи дрвене кломпе. Спавао је највише четири, четири и по сата (од поноћи), а чим устане и обави молитву ишао је на службу у храм Светог Николе, тзв. Ђеракомију. Ту, у том трошном здању, руком је написао и преписао Охридски пролог, јер није имао писаћу машину. Ту, покрај чудесног Охридског језера, најлепшег кад се гледа од црквице Свети Јован Канео, настале су и његове „Молитве на Језеру“, и многа друга дела, без којих бисмо били пука духовна сиротиња. Ниједан други владика не би тек тако трпео услове у којима је Николај живео – али, он је био подвижник који себи покоја не даваше, док не нађе место у дому Бога Израиљева. Од послуге, Владика је имао само једног полуслепог помоћника, Филипа Караџића, који је у двор дотеривао воду и дрва за  свакодневне потребе, а уза се је држао и неког јуродивог Светозара сапунџију, из Смедеревске Паланке, који је био хаџија и који се касније замонашио на Светој Гори, где се и упокојио.

Николај је много волео Охридско језеро. Често је ноћу закупљивао чамац, на који се стављао кров и намештала постељина, па је време  проводио гледајући звезде, славећи Бога и одмарајући се на тај начин.

 Охрид га је, по речима његовог синовца, владике Јована, приближио и Светој Гори, на којој ће он проводити по месец дана сваке године. Владика је на Атосу обилазио не само манастире, него и све пустињаке и пештернике до којих је могао да дође.

 Народ, скроман и сиромашан, али побожан, волео га је – и обратно. Његов синовац Јован је записао: “Охриђани су мирни, добри, побожни људи. Веома су у свему скромни, нарочито жене. Владика је много волео Охриђанке и обраћао им се по имену, и на македонском језику. Добро је научио македонски језик па је у беседама убацивао по читаве реченице у говор. /.../Жене су биле главни посетиоци цркава/.../ Владика се обраћао жанама као сестрама, увек са благословом и добрим жељама, што су оне сматрале срећом./.../ Охридски испосник, охридски пустињак, охридски молитвеник, охридски исповедник, охридски чудотворац, охридски мудрац, охридски беседник, охридски писац – или како све нису звали Епископа Николаја као Владику у Охриду. /.../ Ја не знам колико је Владику Николаја волео Охрид, али је Владика волео Охрид. Не као град националних боја, него као град Божији, као град светитеља, као град храмова, као град прве писмености и културе, која се наставила у Рашкој за време Светога Саве.“ По владики Јовану, Николај је сва добра искуства са Охрида пренео у Жичу и у манастире Овчара и Каблара, сматрајући их заједничким православним капиталом.

Наш познати писац Григорије Божовић посећивао је Николаја у Охриду, који је називао „нашим Тибетом“, и он му је говорио: “Охридски крај и за мене је откриће. Овде је хришћанска душа. Овде је хришћанство и православље. Кад овај народ може да живи по оваким кућама, зашто ја не бих могао?/.../ Овде ваља човек да се смири. Овде је потребно подвижништво ако се жели служба духу и народу./.../ Ми Србијанци смо у извесном погледу незгодни. Непобожни смо, не идемо у цркву, не маримо за верски живот, галантни смо, псујемо безбожно, до највећих светиња. То Маћедонац, као ни сви људи из бивше Турске, нити могу да схвате, нити да опросте. То је погрда највећа њихове светиње“. 

Србијанац Николај стидео се од побожности нашег народа у Македонији, и своје Србијанце учио да се угледају на њихову побожност.

 Николај није мисионарио само на Охриду, него и у Битољу.

 Кад је владика битољски Јосиф отишао да буде митрополит скопски, охридска епархија је проширена у охридско – битољску, и Владика Николај прелази у Битољ, на даља духовна дела. Одмах је народ почео да више долази у цркву, да слуша његове беседе, а то су чинили и интелектуалци, који су до тада ретко у храм ишли. Николај је развио велику мисионарску делатност. Прота Радослав Петковић, који је у то време био с њим, сећа се:“Одмах, првих дана по устоличењу развио је велику књижевну делатност. Штампарија „Победа“ радила је и дању и ноћу штампајући његове рукописе. Све што је тада написао, написао је ноћу. Увече се рано затварао у своју „келију“ и стављао наочаре привезане неким расходованим пертлама. Целе ноћи у његовој соби светли сијалица, изјутра рано рукопис је спреман за штампарију.“ Увео је да се у свим храмовима и црквима служе вечерња и јутарња служба, а средом и петком Литургија, којој су морали присуствовати сви, а не само чредни свештеници. У порти цркве Светог Димитрија у Битољу подигао је велику звонару, за коју је и звона набавио, а свуда је ишао и помагао и оправљао шта је требало и где се могло. У Владичиној трпезарији сваке суботе или уочи већег празника, скупљали су се свештеници којима је, после молитве, Владика тумачио сутрашње Еванђеље и објашњавао разна питања духовног живота: “На овим састанцима претресани су многи догађаји који су се одиграли у црквеном животу у Епархији, па и у читавој нашој цркви. Било је и критике појединих свештеника због неких неправилности, нехата, или претераног напалћивања, пушења на јавним местима, седења пред кафаном, непрописног одевања. У исто време Владика нас је обавештавао и о многим догађајима у свету, а на првом месту о догађајима у Васељенској Цркви“.

Битољ је био пун сиротиње: православне, муслиманске, јеврејске. Владика је зато одмах кренуо да помаже сиротињи, а највећи његов успех био је подизање дечјег хранилишта Богдај, о коме се свагда старао, уз помоћ сестре Наде Аџић, касније игуманије манастира Враћевшнице, Ане. У њему су се хранила деца све три вероисповести, при чему се Николај старао да добијају храну у складу с прописима своје вере. Такође, учио је сестра Наду да дели милостињу: “И ви чините милостињу свакоме. Није само деци, и одраслима који дођу – немојте одбити. Дајте шта имате. Не бојте се да ће вама нестати, па нећете имати. Што више дајете, више ћете имати, послаће вама Свети Никола свега, десет пута више, него што сте ви дали. Свакоме дајте.“

 Бринуо је Николај и о Циганима. Милан Јовановић – Стоимировић о томе како је Владика оденуо охридске Роме каже да се једном запањио кад је дошао у град: “Дотле у дроњама, они су сад били одевени у неке свилене пижаме са цветовима, у црвене собне халате, у скупоцене хаљине од чипака и томе слично. Изгледало је као да су опљачкали неки робни магацин или да је у Охриду бела недеља.“  Када је запитао неког хотелијера о чему је реч, овај му каза: “Биле су овде неке луде Американке, које су наше да је цигански муслимански свет рђаво одевен, а пошто су оне биле гошће код владике, он им је рекао: 'Па одените их ви у име Христа, купите у Америци ону робу која је намењена преради, па пошаљите амо да се заодене ова голотиња!' Речено –учињено! Одећа је стигла, а Јовановић-Стоимировић додаје: “/.../Сад сви Цигани благосиљају владику, што није ни чудо: Одео их је за две – три године унапред!“

Такав је био наш и ваш Владика Николај док је службовао на овим светим просторима словенским. Ипак, безбожници су учинили све не само да затру његов спомен, него да и код народа у тим крајевима унише ону исконску побожност, од које је и Николај учио. И зато су данас могући „ваши“ и „наши“ „исихасти – мотористи, фудбалисти, туристи“, који народ не уче да слуша Бога, него њих, јер су  они „намесници Христови на земљи“. А душа народна неће то, него хоће чисту побожност, истинско подвижништво, смерно милосрђе, реч Христову, а не „научну“, „докторску“ и „професорску“. Јер, по Писму, наша вера није у надговорљивим речима људске премудрости, него у показивању Духа и силе. А ови „исихасти – мотористи“, опет по Писму, имају обличје побожности, а силе њене су се одрекли... Не говорим ово као праведник, него као ожалошћеник, ојађеник, разочареник, решник коме треба руковођа и рука Божја преко руке човекове, који вапије са царем Давидом: “Помагај, Господе,јер неста светих!“

 Имао сам прилике да слушам и о дивном вашем подвижнику, Старцу Гаврилу, с чијег сам превода касније и сам преводио чуда Мајке Божје и објавио их у „Светигори“. Знао сам и за  прилепског старца – мирјанина, Деда Данила, који је имао велика Божја откровења, и који је био прави Николајев богомолник... Али, ето, како рече Свети Стефан Високи у „Слову љубве“: „Заједно бејасмо, друг другу близу, но да ли горе раздвојише нас, да ли  реке, Давид да рече: 'Горе Гелвујске, дажд да на вас не сиђе, ни роса, јер Саула и Јонатана не сачувасте?'“...Тако нас раздвојише горе и реке титоизма и комунизма, а сад, опет и опет, планине расколништва и екуменизма, па се и не виђамо и не срећемо, и мало једни за друге мислимо и разбирамо...

 Немам савета, немам мудрости, имам само много муцања у жељи да кажем нешто утешно, и имам мало љубави, и желим да издржите и спасете душе своје у Христу... Како, Бог да вам открије, јер је Он љубав и доброта наша. Срдачно вас поздрављајући, драга браћо са светих земаља Климента и Наума, говорим: „Христос се роди!“

 Ваш, у Христу, грешни слуга Божји Владимир Димитријевић, православни публициста

Последњи пут ажурирано ( недеља, 06 јануар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.