header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Подсећање: Уредништво: Ко је издао Православље и Српску Цркву (2) Штампај Е-пошта
уторак, 22 јануар 2013

 ЛИТУРГИЈСКЕ РЕФОРМЕ и Прогони у  браничевској и  шумадијској епархији

Прогони у Браничевској епархији; перфидно литургијско реформаторство Еп. Игњатија

Они који у Српској Цркви највише трубе о љубави, на делу пројављују мржњу. Један од њих је „епископ љубави“ Игњатије Мидић.

       Још 2002. године дотични се Епископ својски постарао да први клирик у Епархији браничевској, који се усудио да делом покаже да није безусловно послушан, на својој кожи осети ватру епископове сажежуће љубави. Ово је била страшна опомена и свима осталима, који су имали намеру да крену истим путем. Порука Епископа Игњатија била је јасна: најбоље је бити слуга покорни и овца бесловесна!

Наиме, те се године у Браничевској епархији збио прогон свештеника Љубише Илића, који је први међу клирицима Епархије браничевске у учењу Еп. Игњатија препознао јерес, и осмелио се да то Епископу у очи каже. Само рашчињење свештеника Љубише не би било ништа необично и несвакидашње (и не доносимо закључке о исправности одлуке Епископа Игњатија), али је начин његовог прогона достојан највећих холивудских криминалистичких филмских остварења. Иако је прогон оца Љубише Илића био такав да би се могла читава књига написати, ми ћемо се овом приликом задржати само на кључним детаљима.

Због одбијања о. Љубише да се повинује акту Еп. Игњатија и повуче се из своје парохије, у чему је имао подршку народа, Епископ у помоћ позива полицију да његове одлуке спроведе у дело. Видевши јаке полицијске снаге како се приближавају црквеној порти, свештеник Љубиша се пење на звонару и почиње снажно да звони, како би обавестио народ (такав је договор имао са мештанима) да се опасност приближила. Такође је претио да ће скочити са звонаре уколико полиција покуша да га применом физичке силе спусти са ње. Истовремено је проклињао све оне који покушавају да га избаце из парохијског дома на улицу са супругом и двоје мале деце. Све ово  код полицајаца буди саосећање са страдањем оца Љубише и његове породице, и они се, уверивши да нема никаквог кривичног дела због кога би била потребна њихова итервенција, већ да се ради о унутарцрквеном питању,  повлаче са лица места.

Не могући, дакле, ни уз помоћ полиције да протера свештеника Љубишу, Еп. Игњатије приступа реализацији плана „за крајњу нужду“. Елем, у помоћ позива тројицу браће, свештенике, од којих је један у то време био под забраном чинодејства. Еп. Игњатије од браће свештеника тражи услугу, нудећи заузврат контрауслугу. Свештенику под забраном чинодејства обећава скидање забране, а такође и постављање на парохију о. Љубише уколико њих тројица протерају „бунтовника“. Браћа су се без премишљања сложила и рекла Епископу да то за њих није никакав проблем, али да им Епископ претходно каже да ли смеју сва средства физичке принуде којима располажу применити над о. Љубишом. Епископ Игњатије им одговара: „Сва средства су дозвољена, само да га не убијете“.

 Браћа су се одмах својски заложила да Епископову вољу испуне. Сачекавши оца Љубишу на једном месту изван села, када се бициклом враћао са обављеног чинодејства, потрудили су се да га не убију, али су га тако претукли да је био на самој граници живота и смрти. Супруга и деца оца Љубише бивају са стварима избачени из парохијског дома. Један од браће свештеника се усељава у парохијски дом комотно и на миру са својом породицом; Епископ Игњатије их несебично награђује за обављени посао; отац Љубиша је прогнан; брак му се распао, остао је без игде икога и игде ичега и сада лута епархијом тражећи себи покоја...

Епископ браничевски Игњатије (Мидић): екумениста и литургијски реформатор, предавач неправославне догматике митрополита Јована Зизиуласа на Богословском факултету у Београду

А шта говоре канони о клирицима који туку вернике? Двадесет седми канон апостолски каже: „Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, или ђакон, који бије вијерне када сагријеше, или невијерне када злобе, и кроз то хоће да застраши, јер нас томе није никако Господ научио; на против, када су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали није повраћао псовком; кад је трпио није пријетио. (1. Петр. 2, 23)

Током историје било је људи који су у покушају да изиграју овај канон наређивали другим људима да бију верне који сагреше изговарајући се да они нису тукли што, иначе, горе цитирани канон осуђује. Јер, заиста, нису тукли они већ други људи. Због тога је 9. помесни сабор у свом деветом канону осудио и оне епископе и свештенике који су наређивали другима да бију верне. „Епископ љубави“, ако је и измакао осуди 27. канона апостолског, не измиче осуди деветог канона 9. помесног сабора, који каже: „Пошто апостолско и божанствено правило подвргава свргнућу свештенике који се усуђују да туку вернике када ови нешто погреше, или невернике када се нечему злобно успротиве, то неки чинећи то како би најлакше задовољили свој гнев, изврћу апостолске наредбе и односе ово само к онима који својом руком туку, мада нити правило такво шта напомиње, нити се по здравом смислу ово на овај начин може разумети. Јер би заиста било нескладно и веома неупутно свргнути некога због тога што је он са три или четири ударца својом руком некога ударио, а са друге стране оставити без казне онога који је по некој власти наредио да се претуче неко од стране неких других људи, те доводи своју освету до свирепости, па неретко и до смрти. Због тога, пошто се оним правилом кажњава свако бијење, то исто и ми установљујемо. Јер треба да свештеник Божји упућује онога који се не влада како треба поукама и опоменама, а понекад и црквеним казнама, али никако бичевањем или неким другим ударцима по његовом телу. Има ли пак таквих који никако не желе да се покоре кроз црквене казне, нико не спречава да се такви предају грађанском суду; јер и 5. правило Антиохијског сабора наређује да они који стварају буне у Цркви, имају се довести у ред уз помоћ световне власти.“

Перфидно литургијско реформаторство Еп. Игњатија

У епархији браничевској надлежни епископ ни једну саборску одлуку о богослужењу није спровео у пракси, нити их је прослеђивао подређеном му свештенству, нашта је био обавезан одлукама Сабора. Епископ Игњатије, познат по својој лукавости, није издао ни један писмени акт којим би обавезивао подређено свештенство да се придржавају његовог поретка Свете Литургије, али је то у више наврата усмено саопштавао.

 Истина је, у Браничевској епархији нема отворених прогона оних који не служе онако како он служи. То из два разлога: први је што он зна да на оним местима на којима служе Цркви одани клирици и верници, његове новотарије не могу проћи. Сваки покушај њиховог насилног спровођења довео би до снажног и одлучног отпора (а отпора је било и има га). Други разлог је тај што он свој програм реформисања Литургије спроводи лукавије, да тако кажемо, на дуге стазе, на тај начин што на упражњене парохије доводи своје ђаке, који беспоговорно и предано спроводе његове новотарије у дело.

Међутим, у Браничеву је присутан и један перфиднији начин „дисциплиновања“ непослушних. Они који следе Епископа у новотаријама, бивају без икаквих разлога награђивани, и они су почаствовани његовим честим доласцима у њихове парохије, док „непослушне“ он једноставно игнорише (са њима је веза Епископа искључиво финансијске природе). На тај начин се у Браничеву, старањем Епископа, храни дух полтронства и лицемерја, јер се свештеници, да би се додворили Епископу, својски залажу да његове литургијске новотарије спроведу у дело (чак и у већој мери него што се од њих тражи), како би им порастао углед у његовим очима.

Познат је и случај свештеника из села Радинца код Смедерева. Том свештенику је Епископ Игњатије понудио канонски отпуст, не наводећи разлоге за то. Пошто је дотични свештеник схватио поруку, преко ноћи је постао ревносни новотарац и велики борац за литургијски беспоредак Еп. Игњатија. Не задуго после тога био је издашно од свог Епископа награђен.

Но, забележени и случајеви усмених претњи послушника еп. Игњатија онима који не служе безаконо, како Епископ то чини.

О Епископу Игњатију и његовим литургијским новотаријама говорићемо нешто касније, у осврту на речи Његове Светости да литургијске реформе у нашој Цркви не задиру у суштину Литургије.

Кваритељи Вере - епископ браничевски Игњатије (слева) и епископ шумадијски Јован (сдесна)

 

ПРОГОНИ У ШУМАДИЈСКОЈ ЕПАРХИЈИ

Прогон свештеника Небојше Стевића

5. јуна 2006. године, Еп. шумадијски Јован шаље акт Е. бр. 985 свим архијерејским намесницима и управама манастира Епархије шумадијске. Између осталог у акту се каже: „Напомињемо и упозоравамо да се из такозваних „практичних разлога“ никако не може нарушити поредак и структура било ког богослужења а поготово не Свете Литургије, те да овакве и сличне преступе немамо намеру да толеришемо...“ Међутим, поред поменутог акта Е.бр. 985, Епископ Јован шаље немесницима и акт Е. бр. 987. и то спојен (прихефтан) за први. У овом другом акту Еп. Јован каже:

„Већ дуже време сведоци смо неспоразума и несугласица око начина служења Свете Литургије.

Стога старајући се о црквеном поретку и једнообразности богослужења, на основу Устава СПЦ чл. 102, 103, и 108. т.4, наређујемо свом свештенству да у будуће на Светој Литургији молитве имају читати наглас, јасно и разговетно, почевши од прве молитве верних па до краја Свете Литургије.

Такође наређујемо да се Царске двери сво време Свете Литургије имају држати отворене како би сабрани народ могао да слуша молитве које свештеник чита, да види свештенорадње које се врше и да између осталог и на тај начин сам активно узме учешће у Светој Литургији.

Напомињемо да приликом саборног служења све молитве и сва благосиљања искључиво припадају началствујућем свештенику.

За сва питања и нејасноће које могу настати или које евентуално имате по овом или неком другом питању, изволите Нам се обратити ради појашњења“.

Епископ Јован у једном дану издаје два међусобно контрадикторна акта и истовремено их шаље архијерејским намесницима и управама манастира. Колико ово има везе са здравом памећу, читаоци ће сами закључити.

13. јула 2006. Епископ Јован служи Свету Литургију у селу Тулежу, парохији свештеника Небојше Стевића. Том приликом Епископ демонстрира силу и жестину над појцима, насилно примењујући новотарије у поретку Свете Литургије. У писму које му појци и верници венчанског храма после тог догађаја упућују, моле га да им разјасни у чему су до тада грешили на Светој Литургији, ако је већ два пута служио у њиховом храму без икаквих примедби.

Ево како је било у  Тулежу:

14. децембра 2006. тројица свештеника, јереј Небојша Стевић, јереј Младен Ђурановић и јереј Владимир Трифковић, упућују молбу Владици Јовану заведену у архиви парохије венчанске под бројем 89, да писмено повуче акт бр. 987 од 5. јуна 2006., како би „...убудуће сви свештеници Епархије шумадијске, служили Св. Литургије (једнообразно) по устаљеној пракси, односно по одлуци Св. Архијерејског Сабора СПЦ – одржаног у октобру 2006.“.

23. децембра 2006. свештеник Небојша Стевић се писменим путем обраћа архијерејском намеснику орашачком у коме га обавештава о проблемима у његовој парохији. Први проблем је био 13. јула 2006. у селу Тулежу, када је Епископ Јован „прекидао Свету Литургију пар пута, вређајући верни народ који је појао Св. Литургију по Уставу СПЦ“, што је изазвало саблазан међу верницима.

Други проблем се десио 9. августа 2006. када је била храмовна слава. Том приликом, каже свештеник Небојша, „двојица свештеника која су била задужена да служе са мном нису хтела, што је такође узбунило вернике јер су мислили да смо у свађи (не дај Боже!). Касније сам објаснио верницима да ти свештеници желе да поштују владичански акт, а да ја не желим да га поштујем јер је противан Уставу СПЦ.“ Свештеник Небојша моли, даље, намесника орашачког да са наведеним проблемима упозна Еп. Јована у циљу њиховог превазлажења.

13. марта 2007. о. Небојша Стевић се обраћа Еп. Јовану са молбом да му писмено буде потврђена истинитост информације да ће уместо протојереја – ставрофора Миће Ћирковића, који је на основу акта Еп. Јована К Ебр. 328 од 23. фебруара 2007. г. требао обавити чин освећења темеља храма Светог Николе у селу Тулежу, освећење обавити лично Епископ по завршетку Свете Литугије. Отац Небојша даље каже:

„Уколико је ова информација тачна, очекујемо да ће те Свету Литургију служити како Вам је већ то предочено одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ (АС број 8/зап.55 донете 6. октобра /23. септембра 2006. у Београду), ако то нећете, онда прихватамо само освећење темеља храма Св. Николе у селу Тулежу“.

„Дрскост“ позивања на одлуку СА Сабора о литургијском поретку, и не  хтења да се повинује безаконој одлуци Еп. Јована о увођењу новотарија у вишевековни поредак Свете Литургије, јереју Небојши нису били опроштени од стране Еп. Јована. 20. марта 2007. године Еп. Јован издаје акт бр.18 следеће садржине:

„Архијерејском намеснику орашачком

Аранђеловац

На основу чл. 108. т. 19 и 21, и чл. 132.,133. и 134., Устава Српске православне цркве, Кривичних правила СПЦ чл.3,5,6,15,17,25,39,45,47,49., и канона: Ап. 39., 55., IV Вас. саб. 34, Лаод. 57; јереја Небојшу Стевића, привременог пароха венчанског из Венчана, од 21. марта 2007. године, стављамо под забрану свештенослужења и налажемо покретање црквеносудског поступка.

С тим у вези Црквеносудском тужиоцу Епархије шумадијске, протојереју Драгољубу Ракићу, стављамо у дужност да против јереја Небојше Стевића подигне тужбу и да је у што краћем року достави Црквеном суду Епархије шумадијске.“

Већ 21. 3. 2007. године обављена је примопредаја дужности. На овом месту је важно напоменути да је примопредаја обављена противзаконито, јер је папир о извршеној примопредаји припремљен унапред и као такав дат оцу Небојши на потписивање (пред више сведока свештеника, слепих послушника Еп. Јована), чиме је јереј Небојша стављен пред свршен чин. Свакако, познато је да се примопредаја обавља тако што се пре чина потписивања изврши попис комплетног инвентара црквене имовине. Ту спадају: одежде, црквени сасуди, књиге, благајничка каса и све друге црквене вредности. Прецизно пописивање црквеног инвентара је потребно да би се тачно знало шта је предато и примљено, како би се онемогућила свака будућа евентуална манипулација према ономе ко је црквене вредности предао.

Парохије оца Небојше предате су на опслуживање јереју Слободану Раковићу и јереју Милану Матићу. Примопредају дужности извршио је и оверио вд. Архијерески намесник орашачки Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор.

24. марта 2007. свештеник Небојша Стевић доставља доказни материјал о неканонском поступању од стране Еп. Јована и арх. намесника орашачког, арх. намеснику орашачком, за који моли да се преко Еп. Јована буде прослеђен СА Сабору СПЦ на разматрање.

У свом обраћању СА Сабору, отац Небојша се жали да му се не уручују писмени позиви од стране Епископа, већ да га је арх. намесник усмено обавестио да мора да иде код Епископа Јована на разговор. У епархији му је, каже о. Небојша, био монтиран сусрет на његову штету, са секретаром протонамесником Рајком Стефановићем и ректором Богословије у Крагујевцу, протојерејем – ставрофором Зораном Крстићем. Уместо да добије писмени позив, свештеник Небојша је добио усмену грдњу (начињен аудио запис, који је као доказ предложио СА Сабору у случају потребе).

Још један монтиран сусрет се догодио у Аранђеловцу 20. марта 2007. Тада је у канцеларији Црквене општине, при храму Св. апостола Петра и Павла,  све било намештено тако да се отац Небојша ухвати у замку, те му се напакују кривице због којих би био тужен Црквеном суду (о. Небојша је СА Сабору као доказ за своју тврдњу предложио два аудио записа начињена том приликом и два жива сведока). Намесник је упорно покушавао да сведоке из венчанске парохије, које је отац Небојша повео са собом, избаци из канцеларије, како би остала само тројица свештеника  (такође монтирано). Отац Небојша је захтевао да му се оптужба прочита у пристуству сведока и уручи искључиво у писаној форми. Намесник Миладин Михајловић на то није пристао.

26. 3. 2007. у парохијски дом у Венчанима у 17 сати по наредби владике Јована дошао је намесник Миладин Михајиловић са тројицом свештених лица:

- свештеником Слободаном Раковићем

-свештеником Миланом Матићем и

-ђаконом Градимиром Милојевићем.

Њихов је задатак био да изврше примопредају архиве, пошто је примопредаја парохије претходно обављена.

Око хиљаду верника се тада окупља и не дозвољава да се примопредаја црквене архиве обави, изјављујући да су они задовољни својим свештеником Небојшом Стевићем. Такође изјављују да је отац Небојша припремио ахриву за примопредају, али да они то неће допустити, и да свештеник Небојша нема са њиховим спонтаним окупљањем никакве везе.

Ситуација је том приликом била толико наелектрисана, да су озбиљни инциденти избегнути само упорним инсистирањем оца Небојше.

Окупљени верници су тада изричито захтевали да њихов свештеник Небојша Стевић буде хитно враћен у службу и да друге свештенике у својој парохији не прихватају.

Верници венчанске парохије су у два наврата позивали владику Јована да дође 2. 4. 2007. у Венчане и да се том приликом обрати скупу верног народа. Уколико не удовољи њиховој моби, верници су најавили да ће своја права потражити у Патријаршији СПЦ (бр. телеграма је: 11 99 6 22 043 48 93).

Пошто Еп. Јован није удовољио молби верника (прецизније речено, уопште није ни одговорио на молбу верника), они се (са уредном пријавом скупа СУП- у Београд – Стари Град) поводом подршке свом парохијском свештенику Небојши Стевићу, коме је Еп. Јован забранио свештенослужење а да притом ни свештеник ни народ нису упознати са природом његове кривице, окупљају испред Патријаршије 4.4.2007.године. Представници верног народа, на жалост, овом приликом нису удостојени пријема у згради Патријаршије, што су забележиле и камере неких ТВ-е станица. Из Патријаршије је окупљеном народу саопштено да њихови представници тога дана не могу бити примљени, јер  Патријаршија не ради. Међутим, преко две стотине окупљених верника јасно је видело да Патријаршија ради, јер су из канцеларија провиривали поједини службеници, а и сви који су тога дана послом долазили у Патријаршију били су примљени. Уосталом, то је био обичан радни дан. Овде се намеће следеће кључно питање: да ли је могуће да један епископ непослушан СА Сабору има толики утицај на Патријаршију СП Цркве, да онемогући пријем прогоњеног свештеника и представнике верног народа, који је стао у његову заштиту. Није наодмет напоменути да рођени брат Еп. Јована ради као портир Патријаршије - и то њеног главног улаза.

19. априла 2007. свештеник Небојша Стевић се писменим путем обраћа начелницима полицијских управа у Крагујевцу и Аранђеловцу са молбом да заштите његову породицу и њега лично, зато што је изложен, како је рекао „нејасним притисцима од стране МУП-а, која се испољавају у свакодневним, некада и више пута, посетама патрола полиције, које без икаквог налога инсистирају да ме испитују и разговарају са мном. То ми јако тешко пада, јер су моја деца сведоци томе, а уз то не постоји никаква моја кривица.

Молим Вас, да као начелник полиције, предузмете све што је потребно да се заштити моја породица и ја лично, да нас нико не узнемирава, на шта имамо право као грађани ове земље“. Надлежни полицијски органи излазе у сусрет овој молби оца Небојше и његове породице и од тог дана они нису више имали сличне непријатности.

Отац Небојша Стевић се 26. 4 2007. писмом обратио СА Сабору СПЦ. У том обраћању он обавештава СА Сабор, између осталог, и о следећем:

„Пишем Вам да бисте знали какво неправославно понашање су у Венчанима 14.4.2007. год. приредили умировљени Епископ Захумско-херцеговачки Др. Атанисије Јефтић и Епископ Шумадијски Г.Г. Јован. Било је то заиста једно духовно болесно понашање ове двојице Архијереја, који су најпре на мене наизменично викали у цркви пред око 40 свештеника, понижавали, оптуживали и претили (што је било страшно саблажњиво за све присутне), говорећи многе лажи (ко говори лаж – знамо чије говори.“

Свештеник даље у писму СА Сабору набраја све лажи које су против њега  измонтиране и моли Сабор:

Уједно Вас молим, ЗАШТИТЕ МЕ ЦРКВЕНО УСТАВНО од притисака које трпим од Еп. Јована, умировљеног Епископа захумско -  херцеговачког Др. Атанасија Јефтића, протојереја Ненада Михајловића (клирика Жичке Епархије) - који тренутно живи у Атини, ђакона Радоша (види се на снимку). На основу поменутих свештених лица, можете и сами закључити, да на мене противуставни притисак не врши само Епископ Јован, већ да Он даје благослов и другим свештеним лицима из различитих епархија, па чак и држава да то чине - доказујем видео снимком.“

Због дужине овом приликом не можемо навести цело писмо СА Сабору оца Небојше, али ћемо навести још само један део из писма:

„...Молим Вас, происпитајте рад Епископа Јована преко фонда „Светог Јована милостивог", јер се овај фонд бави каматарењем (зеленаштвом) - што је у супротности са канонима (44. правило правило Светих Апостола: 'Епископ или свештеник или ђакон, који тражи камату од дужника, или нека престане са тим или нека буде свргнут') - Као доказ, прилажем фотокопију једне од оригиналних признаница, где се види узимање камате у износу од 100 евра.“

Само Бог Свезнајући зна колико је пострадала породица оца Небојше, а и он сам, због прогона од стране Епископа - пастира који "једе своје стадо". Трауме које су троје мале деце о. Небојше тада доживеле, оставиће им последице за читав живот.

СА Сабор је узео у заштиту свештеника Небојшу Стевића. Сабор је наредио непослушном Еп. Јовану да свештенику Небојши скине забрану свештенослужења и да га врати на парохију на којој је био. Неколико дана по завршетку Сабора, отац Небојша упућује писмо Еп. Јовану у коме му нуди могућност избора: да уколико га жели у својој епархији, он ће остати у њој;  али, уколико га сматра непожељним, да му да канонски оптуст после чега ће он отићи у другу епархију. Одговор Еп. Јована стигао је у рекордно кратком року. У одговору је стајалао да се свештенику Небојши скида забрана чинодејства и да му се одобрава прелазак у другу епархију. Из свега што је речено јасно се закључује да је забрана чинодејства о. Небојши неправедно била изречена. Јер да је имао кривице, Еп. Јован га сигурно не би тек тако пустио из своје епархије.

Отац Небојша Стевић је сада парох села Гај у Банату.

 

Прогон оца Младена Ђурановића

Отац Младен Ђурановић је био професор појања на Богословији у Крагујевцу. Као частан свештеник и савестан предавач није пристајао на кршење Статута школе, које се огледало у поклањању оцена ученицима и омогућавању да положе испит они који нису савладали предвиђено градиво. Отац Младен је инсистирао на томе да се Статут поштује и предвиди додатно време за доучавање оних ученика који нису савладали градиво, чиме је изазвао револт против себе руководећих људи Богословије. Изложен перманентним претњама и уценама (да ће му бити одузета парохија) од стране Еп. Јована  и  ректора Богословије о. Зорана Крстића, отац Младен бива принуђен да напише молбу да га отпусте са места професора Богословије.

Поред горе наведеног разлога због кога се нашао у немилости код Епископа Јована, други је његово непристајање да Свету Литургију служи противно одлукама СА Сабора и вишевековној пракси наше Цркве. Подсећамо да је и о. Младен Ђурановић 14. децембра 2006. год. потписао молбу (поред свештеника Небојше Стевића и о. Владимира Трифковића) Еп. Јовану да писмено повуче акт бр. 987 од 5. јуна 2006. год. како би „...убудуће сви свештеници Епархије шумадијске, служили Св. Литургије (једнообразно) по устаљеној пракси, односно по одлуци Св. Архијерејског Сабора СПЦ – одржаног у октобру 2006.“

Еп. Јован кажњава о. Младена забраном свештенослужења у трајању од месец дана.

Упркос забрани свештенослужења, отац Младен наставља да писмима обавештава СА Сабор о штетним поседицама које су наступиле, и које ће тек наступити, због безакоња које се чини на Богословији у Крагујевцу.

Због писменог обраћања СА Сабору, Еп. Јован кажњава оца Младена премештајем на удаљену сеоску парохију у близини Сопота. Здравље оца Младена је већ у то време било значајно урушено, због притисака, претњи и уцена којима је био изложен. Из тог разлога морао је да узме боловање. Међутим, док је он био на боловању, на најподмуклији могући начин бива му одлуком Еп. Јована одузета парохија и предата другом свештенику. Овим бездушним, разбојничким чином отац Младен са својом породицом (супруга и два малолетна сина) бива лишен било каквих материјалних примања.

Отац Младен никада није отишао на другу парохију. До данашњег дана живи без икаквих материјалних прихода. Епархија му је, иако је тешко болестан, ускратила и потребну документацију са којом би могао да оствари социјалну помоћ и здравствену заштиту.

Упркос свим прогонима, страдањима и материјалној оскудици његове породице, старији син оца Младена је најбољи ученик Карловачке Богословије. Иако ђак друге године, он већ даје часове појања другим ђацима. Из овога се свакако види какав је родитељ и педагог отац Младен Ђурановић.  

Наставиће се...

_________________

Напомена: Због извесних нејасноћа које су изразили неки наши посетиоци, још једном напомињемо да смо овај  текст (који сада објављујемо у наставцима) написали и објавили у фебруару месецу 2010. године.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 14 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.