Поводом дискусије и полемике која се последњих дана развила око питања поста пред Свето Причешће, неки су се верници обратили оцу Симеону, старешини манастира Рукумија, са молбом да чују његову реч о томе. Ево шта је отац рекао:
„Ми смо прва линија одбране према инославнима - римокатолицима и протестантима - и зато треба строго да се држимо предања наше, Српске, Цркве. Пост треба да држимо онако како смо примили од наших Светих Отаца, Светог Саве и његових прејемника, а поготово Светог Владике Николаја. Да бисмо могли да сачувамо нашу свету православну веру, морамо строго да се припремамо за Свето Причешће. Да бисмо сачували нашу веру од јеретичких примеса, да бисмо разликовали истину од лажи, ми морамо да се држимо поста који је мајка целомудрија. Разрешавање од постова, у ствари, плод је тежње да се приближимо римокатолицима, без претходног њиховог покајања по питањима вере и морала. А разлика међу нама је у духу. Управо у последњих сто година, ми имамо највећи број мученика - исповедника свете вере, који су се држали таквог поста какав ми данас држимо пред Причешће. Побијени су јаки у вери, а слаби су поунијаћени. Пред причешће се суботом не једе уље. Ако се у недељу причешћујемо, онда се у суботу једе на води. То је била наша пракса одувек. У нашој кући ми млађи јели смо на уљу, по повратку са причешћа, а деда и баба су постили суботу на води да би се сутрадан, у Недељу Православља, причестили. Тако је код нас некада било и у шабачко-ваљевској епархији, браничевској, сремској, жичкој, али и у читавој Србији. Ја сам дао благослов неким људима да прве седмице Часног поста ништа не једу и не пију до недеље. То је ради причешћа, а не ради неког хира, спровођења неке своје воље и кршења Типика Црквеног. Ако гледамо то формално, ако суботом једемо два или три пута на води, ми тада већ не држимо пост Велике суботе, а то је једанпут јело на води, што се назива сухоједењем. Ми тако формално не нарушавамо 66. апостолско правило*, а не нарушавамо ни припрему за Свето Причешће. Поштујемо и канон, а држимо и припрему за Свето Причешће. Типиком се нигде не забрањује пост на води пред Причешће. Не треба, дакле, јести уље у суботу пред причешће, јер то је онда разрешење поста, као на празник. Ово је познато црквено решење. То се држало у целој Србији. То је наше предање. Прва недеља Великог поста је пример како се припремати за Причешће. У њој имамо и посебан Триод који се користи у богослужењима. Ту су посебна богослужења, а Господ нам даје снаге да можемо да држимо оно што је предвиђено Типиком. Владика Николај није причешћивао у Чисту среду чак ни вернике који ништа нису јели ни пили два дана, већ им је само давао богојављенску водицу из Путира великом кашиком. Значи, Велике среде ми нисмо никада причешћивали, а у петак да. На служби у среду причешћивао се само свештеник који је служио. Данас ми немамо људе са таквим животом да би се тако причешћивали. Ником код нас није падало на памет да се причешћује у Велику среду. У Типикону пише да ако неко хоће да се причести ван поста, треба да пости седам дана. Целу седмицу се чува. Значи, кад је припрема за причешће, нема разрешавање на уље. Свети Оци кажу да јелеј замашћује борца. Јер ако је разрешено на уље, онда је разрешено и на вино. Причешће Светим Тајнама је дар Божији онима који се припремају за њега, а нафора је уместо дара онима који нису имали тако озбиљну припрему, али су присуствовали на богослужењима. И они иду кући духовно радосни. Духовно окупани. Јер таква су наша богослужења. Богослужењима треба присуствовати, али да се причести само онај ко се најозбиљније припремао за то. То значи пост на води, уредно читање молитава, молитвеног правила, покајање за грехе, опраштање свим нашим дужницима, да нисмо пропустили да дамо милостињу, или ако знамо да је у некој невољи, да му однесемо милостињу иако је он не тражи. Треба да опростимо свима, јер ко се каје и исповеда он треба да опрашта. Потребно је да имамо бдење над собом, над осећањима, да пазимо на себе, да пазимо шта мислимо, шта говоримо, шта радимо, сва наша чула да посте, да пости наш физички и наш унутрашњи човек. Јер наш унутрашњи човек не може да пости без поста спољашњег човека. Зато је потребан пост на води. Схи-архимадрит Петар Денковачки је, правећи поређење, говорио: поједи једну плећку печања и попи литар вина, па ћеш видети како се осећаш. А пости на води, па ћеш онда видети како се осећаш пред Причешће. Свети Оци кажу да човек не може бити истовремено и богољубив и сластољубив. А Свети Јован Кронштатски каже: или Бог или тело! Ако се човек Христа ради уздржава од те хране на уљу, или вина, по речима Светог Серафима Саровског, Бог му даје благодат Светога Духа, и у таквом благодатном стању се приступа Светом Причешћу. Такав се човек, у ствари, одазива свештенику који каже: са страхом Божијим, вером и љубављу приступите. Ако приступаш са страхом, вером и љубављу, онда си морао да се припремиш, да постиш. Да би могао приступити, мораш бити у благодатном стању. Дакле, свештеник позива оне који су се смирили и трудили да приступе, који су, понављам, у благодатном стању. Ако таквих нема, он наставља службу, а таквих ће бити други пут, након више дана поста и припреме. А свештеник ће употребити Дарове. Ово се правасходно односи на Чисту среду. Ми, дакле, треба да држимо оно што нам је предано. Да се држимо правила постова која су нам предана нашим Светим Оцима. Да се држимо предања наших Отаца, наших духовника и богомољаца. Као потврда наше православне вере и нашег богомољства, као што сам већ рекао, јесте мноштво мученика наших у току два светска рата, али и наших дана (Свети Владика Николај помиње српску „Ћеле-кулу“ од 4 милиона српских глава: два милиона из Првог, и два милиона из Другог светског рата). Толико народа не би ни страдало да нису били православни. Они су побили православне, а оне који су били слаби у вери они су их превели у своје зловерије. Зато, нема одступања од вере православне и онога што њу нарочито подржава, а то су све хришћанске врлине. Ми се данас суочавамо са одсуством ревности за чување Истине Православља. А то је последица управо слабљења подвижничког живота. Истина Православља је оно што су сви православни хришћани, свагда, свуда и једнодушно веровали. Наглашавам: то је питање вере, питање вечнога живота." ___________ * 66. правило Светих Апостола гласи: „Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут, а ако је световњак, нека се одлучи.“ |