Господин Ратко Дмитровић спада у оне српске новинаре који не изнајмљују своје перо, нити су независни од памети и морала, а зависници новца који Империја убацује у Србију да би је срушила. Још као уредник часописа „Аргумент“, оставио је лепог трага у нашем журнализму, а да и не говоримо о њему као човеку који је, у последњих неколико година води франкфуртске „Вести“, па га је власник сменио због „претераног“ бављења хрватским односом према Србима (ко сме да каже нешто Хрватима кад они иду у ЕУ?)

И заиста: Дмитровић је неформални доктор једне од кључних области којом треба да се бави наука слободне Србије, а то је кроатологија. Његова професорска катедра је недељник „Печат“ у коме већ пет година показује корене српско – хрватског спора (то јест, хрватске србофобије, која се протеже од Анте Старчевића, преко Јасновца, до „Бљеска“ и „Олује“), учећи Србе да мисле на прави начин о ономе што бисмо могли назвати „јасеновачким питањем“- не само питањем злочина учињених на простору јасеновачког логора смрти и широм НДХ, него и питањем метафизичког и историјског смисла Јасеновца, начина на који је Јасеновац постао могућ, као и разлога због чега сада покушавају да га порекну (не само Хрвати, него и Империја САД – ЕУ). Зато смо га замолили за интервју, на шта се он љубазно одазвао. 

- Господине Дмитровићу, у свом тексту „Томпсон код својих у Ватикану“ („Печат, 90/2009.) истакли сте да „усташтва, као снажног, жилавог и у народу укорењеног покрета не би било без Ватикана и Католичке цркве“. Можете ли нам, у најкраћем, изнети своје аргументе за ову тврдњу?

Нема ни једног Хрвата који се у 19. и првој половини 20. века истицао мржњом према Србима, истакнутог припадника усташког покрета, а да један део свог живота није био под кровом католичке цркве. Почев од Анте Старчевића, родоначелника хрватског фашизма, највећег проноситеља мржње према Србима. Павелић, Шакић, Макс Лубурић, Артуковић, Љубо Милош, фра Мајсторовић Филиповић Сотона, сви они су прошли кроз семеништа католичке цркве, одакле су изашли са киптећом мржњом према Србима. Зашто? Откуда толика нетрпељивост Ватикана и „Цркве у Хрвата“ према Србима православцима. Разуме се, све иде од великог раскола у хришћанству, 1054. године и великог католичког сабора у Сплиту одржаног 1075. године, када је постављена стратегија уништавања православља на западном Балкану. Хрвата као старог племена данас готово да нема, налазимо их тек у остацима у Хрватском Загорју, Мославини и оном делу Међимурја, према Словенији. Остали су конвертити, углавном бивши Срби које је католичка црква успела да отргне најпре од православља а потом од српства. Дакле, у питању је конвертитство, феномен блискости из кога се, то је у психологији давно објашњено, рађа најжешћа мржња. То је нуклеус њихове тактике заустављања ширења православља на Западном Балкану. И у томе су, на жалост, успели. Мржња Хрвата према Србима развејавана је и опстаје искључиво на верској основи. Одатле све почиње и ту завршава. Зло у Хрватском народу почива у мрачним одајама катедрала и цркава, отуда посматра, чека тренутак и излази кад процени да треба.

- Као неформалног доктора кроатологије, одувек сам, онако студентски, желео да Вас питам: зашто чакавци и кајкавци, Истрани и Загорци, никада нису (осим изузетака) били љуте усташе? Рецимо, Владко Мачек, иако србофоб  и вођа Хрватске сељачке странке, чији се један део определио за Павелића, ипак није био спреман да подржи усташке покоље. Ми знамо да су најљуће усташе углавном потомци покатоличених Срба – Херцеговци, Личани, Далматинци. Сам Павелић је пореклом из херцеговачког села Брадине које је било скоро чисто српско. Шта је усташе учинило тако острвљенима да су их се и италијански окупатори гадили, гледајући усташке злочине? 

У  питању је сложеност феномена конвертитства. О томе су говорили и писали много паметнији од мене и то је објашњено и стручно и кроз уметничке форме. О конвертитима имамо сјајне мисли великог Меше Селимовића, у оној метафори о потоку који се одвојио од матице и зауставио; назад не може а за напред је нејак, слабашан. Човек који промени веру, а потом и нацију, као у овом случају Хрвата и Срба, избрисао је све што је било до тада. Он више не може да говори о својој породици, прецима, свом роду. Он је неко ко почиње од нуле, ништак, човек без биографије, младица тек засађена на ледини. Такав човек је свестан свега а нарочито презира своје околине, родбине, пријатеља, кумова, својих дојучерашњих сународника и у њему се рађа мржња. Понижен је, ћути кад се у друштву прича о историји, породичној традицији, далеким рођацима... И онда долазе ратови. Такав човек постаје звер и креће да убија све оне који су живи сведоци његове превере, срамоте, његове издаје предака и свог народа. Он сумануто почиње да убија све који знају његову слабост, његов историјат, верујући да ће тако са лица земље уклонити оне који могу да сведоче о његовој срамоти. Готово да нема ни једног усташе, кољача, без српских корена.

Један од кључних проблема наше стварности је, изгледа, то што Срби мисле да о Хрватима знају све, а не знају скоро ништа. Рецимо, колико Срба зна да је десна рука Алојзија Степинца, фратар Крунослав Драгановић, човек који је, уз помоћ западних обавештајних служби и Ватикана организовао „пацовске канале“ за бекство усташких крволока, пребачен у Титову Југославију и мирно умро у Сарајеву, без икаквог суђења за недела која је починио. Можете ли нам испричати нешто о случају Драгановић, који показује да је Титов режим умео да сарађује с усташким фратром ако му то обезбеђује међународну подршку Ватикана? 

Случај Драгановић  никада неће бити објашњен до краја. Као што никада нећемо сазнати све о контактима, сталним, које је Тито имао са Ватиканом. Циљеви комуниста у Краљевини СХС и усташа били су идентични; разбијање државе у којој Срби имају биолошку супремацију, обрачун са сваким обликом српства, и стварање независних држава Словеније, Хрватске и велике Албаније. То је утврђено на Четвртом конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену 1928. године. Тада је усвојен Програм на основу ових циљева и тај Програм био је на снази све до 1990. године, односно, до распада КПЈ и остварења зацртаних циљева. Крунослав Драгановић је био фратар, шпијун, обавештајац, радио је за неколико тајних служби али је неспорно био хрватски клеронационалиста. Учинио је неке услуге комунистима и отуда би се могла објаснити његова позиција у новој, Титовој Југсолавији али то није прави разлог што је овај човек - заслужан за безбрижан живот хиљада усташких злочинаца након Другог светског рата, углавном у Јужној Америци - мирну старост провео у Титовој држави, под апсолутном заштитом комуниста. Прави одговори леже у односу Тита и Ватикана а о томе деталје и суштину никада нећемо сазнати

- Од 2010. године, стално се прича о папином доласку у посету СПЦ. Папски гласноговорник, монсињор Антониони, тврди да посета о којој се маштало (папа у Нишу 2013, поводом јубилеја Миланског едтикат) није могућа, јер ситуација није повољна. Пошто се као услов да папа дође помињало његово поклоњење православним жртвама усташког режима, надбискуп Хочевар нас је поучно подсетио да папа не може у Јасеновац док се Срби и Хрвати не договоре око броја тамошњих жртава. Папа међу Србима – да или не?

Пред сваки разговор на ову тему, са великодостојницима католичке цркве, укључујући папу, српска страна морала би да почне тако што би на сто ставила књигу Виктора Новака „Магнум кримен“ (Велики злочин). То је капитално дело, незаобилазно штиво о монструозности католичке цркве, о њеном систематском, крвавом обрачуну са православљем и Србима, о намери да једно и друго потпуно уништи западно од Дрине и Дунава. Књигу је написао, Хрват, клерикалац, човек који је образован у католичким центрима али који је успео да се одхрве мржњи која му је тамо усађивана и који је свој живот посветио објашњавајући суштину католичанства на овим просторима. Сваки Србин који има Библију морао би да има и „Магнум кримен“.

Папа у Србију може само преко Хрватске,  тако што би скренуо са аутопута код Новске и ушао у Јасеновац, поклонио се сенима невино побијених Срба, затражио опрост од њихових потомака и упутио извињење целом српском народу. Уз, разуме се, прихватање бројке Срба побијених у Јасеновцу коју је тамо, на просторима логора, утврдила Земаљска комисија Републике Хрватске још 1945. године. А ту комисију сачињавали су Хрвати и Словенци. Та бројка, која је у сагласју са проценама немачких генерала из Другог светског рата, креће се између 600 и 650 хиљада Срба убијених у Јасеновцу. Без овакве гесте није могуће ни почети разговоре о помирењу Срба и Хрвата.

- Колико је врх СПЦ у овом тренутку свестан свих прозелитских акција ватиканских мисионара? Да ли неко поставља питање на десетине покатоличних Срба у садашњој ЕУ Хрватској? Да ли су наши епископи свесни ватиканског напора да се спроведе унија у, рецимо,  Црној Гори? Какав је удео ватиканско – хрватских здружених снага у сепаритизму „војвођанера“?

Српска православна црква системски је постављена на принципима одржања вере. То је доминантно у православљу. Католичанство је пре свега систем државне и пословне делатности, то је највећа, најутицајнија и најбогатија фирма на свету. Вера је у католичанству није нуклеус постојања, срце свега, већ средство за манипулацију. Католичка црква има систем освајања простора других религијских заједница, мисонарска подручја у која убацује људе и огромна средства. Тога у православљу нема. Уз све ово Српска православна црква не чини ни оно што треба и што може да би се одбранила од насртања католичанства. Плашим се да и међу епископима СПЦ има оних који верују лепим беседама што долазе из Ватикана. Не знам због чега је СПЦ ћутала све ове године на процес који сте споменули, на отимање православаца у Хрватској и њихово превођење у католичанство. Знам да би се такво оглашавање - а оглашавање је неопходно, јаук да се чује до неба - било дочекано као мешање у политику, у државне послове, што никако не сме да буде ограничење јер све што католичка црква чини вековима није ништа друго до политика.

Што се тиче Црне Горе, ја сам ту веома, веома скептичан и мислим да у тој држави кроз педесетак година, а то је у историјским релацијама трептај ока, неће живети ни један православац. Оно Срба што их тамо има данас или ће помрети или ће се иселити у Србију; такозвана црногорска православна црква прихватиће супремацију папе, претвориће се можда најпре у гркокатолике, или одмах у католике, и та прича биће окончана. Остатак становништва Црне Горе биће муслимани. Црна Гора биће ново подручје највећег конвертитства након тог процеса у Западној херцеговини. Наравно, све ће се заснивати на мржњи према Србима и Србији. Ово говорим тешка срца али... ретко кад сам се преварио у глобалним проценама.

Велике напоре католичка црква чини у Војводини, са циљем разбијања православља, повезана је са невладиним организацијама, појединцима које срећемо у јавном животу, али ту су им шансе прилично слабе јер верујем да ће Срби у Војводини смоћи снаге да се одбране и искажу приврженост својој држави, Цркви и српству уопште.

Сајт „Борба за веру“ често је преносио Ваше анализе. Имате ли времена да пратите рад тог сајта, и имате ли предлоге да се рад побољша?

Сајт је тематски одређен и у складу са тим постављен је и графички. Можда би ту могле да се ураде неке мање интервенције, у циљу визуелне прегледности али све у свему овај сајт испуњава циљеве због којих је покренут и његова мисија је за сваку похвалу. Сугеришем да повремено допустите себи и слободу критике неких појава у Српској православној цркви које нису добре, штете Цркви, православљу у целини, и просто траже критичко сагледавање.

 За крај: има ли смисла бавити се оваквим темама каквима се Ви бавите и, рецимо, остати без посла, као што се Вама недавно десило?

Апсолутно има смисла. Неопходно је, изузетно важно с обзиром да време спушта у заборав многе истине о Србима као народу, у овом случају истину о српском страдалништву и злочинима које су други чинили Србима. Младе генерације то слабо познају и мора им се говорити о томе. То је нужност, саставни део колективне свести Срба као народа. Е, сад, сваки посао у себи носи ризике и опасности, тако и ова тема. Ја сам пре много година расчистио са тим да ћу морати да се борим са последицама изношења својих ставова и тематских поставки. Многа врата су ми због тога затворена, остајао сам без посла, као недавно у франкфуртским Вестима, где ми је као главном уреднику отворено речено да добијам отказ због писања и пуштања текстова о злочинима Хрвата над Србима. Али, добро. Нико ме није терао да бирам овај и овакав животни и професионални пут. На крају крајева, ја сам задовољан са оваквим животом.

Разговор водио:

Владимир Димитријевић