Његош је највећи књижевни геније српски кога нам је Бог дао и какав се више неће родити, али Господ га није пројавио као свеца

ОСНОВНА ТЕЗА

 Постоји расправа Серена Кјеркегора „О разлици између генија и апостола“. У њој он јасно каже: ако неко хвали апостола Павла због префињеног књижевног стила, тај га уопште не хвали, него га ниподаштава. Апостол Павле није имао никакву намеру да негује леп књижевни стил нити је његов текст у својој основи књижевни.

Као што постоји разлика између генија и апостола, тако, свакако, постоји разлика и између свеца и генија.

Основна теза овог текста је јасна: Његош је био Богом обдарен као геније, али није Богом откривен као светац.

Ишли бисмо још даље: Његош је највећи књижевни геније српски кога нам је Бог дао и какав се више неће родити, али Господ га није пројавио као свеца.

Зато је сваки покушај канонизације Петра Другог Петровића нешто што се не заснива на Светом Предању Цркве од Истока.

Постоји нешто што су потписници ових редова дужни да кажу: ради аргументовања својих ставова, они су били приморани да под снажно светло историјских података баце извесне подробности из живота Његошевог, које иначе никад не би ни биле у фокусу наше истраживачке пажње јер су само „епидерм“ једне чудесне појаве српске културе какав је био песник „Горског вијенца“. Те подробности се овде не излажу да би се Његош у било ком смислу потценио и свео на „људско, превише људско“ понашање; а поготово се њима нисмо служили ради таблоидног сензационализма, који загађује јавни простор већ годинама. Молимо великог српског владику да нам опрости због детаља које помињемо; али овим чланком устали смо да га бранимо од, макар и најдобронамернијег, кривотворења његове личности и дела, коме не треба већих одликовања но што му их је Господ, обдаривиши га, дао, и што му их је овај народ, читајући га и учећи се од њега, признао.

Али, да кренемо од дефиниција.

ГЕНИЈЕ

У свом делу „О суштини правне свести“ руски философ Иван Иљин овако одређује појам генија: „Народи се уклапају у својеврсна духовна јединства, од чега просторна, расна и свака друга емпријска веза добија своје истинско и дубоко значење – предметно духовног саприпадања. Ето због чега се национални геније и његово стваралаштво јављају као предмет народне љубави по преимућству. Живот народног духа, који чини саму суштину родине, налази се себе усредсређење и зрео израз у стваралаштву генија. Он говори у име своје, али не само за себе, него за сав свој народ; и то о чему он говори јесте за све јединствен, али већини нејасан предмет; и то, шта он говори о њему јесте истинска реч која открива и природу предмета и суштину народног духа; то како он говори раскида везаност и угњетеност народног духа, јер његову реч носи истински ритам народног живота. Геније узима за себе бреме свог народа,бреме његових несрећа, његових трагања, његовог живота, сав његов онус ессенди и подигавши га, он побеђује тако да та победа – на путевима непосредног или посредованог општења – постаје извор победе за све,који су повезани с том национално – духовном сличношћу. (...) Стваралачко достигнуће генија указује пут свима који воде полустваралачки живот, ослобађајући их кроз примање, уметничко поистовећивање и подражавање. Ето због чега геније за свој народ занавек остаје извор духовног ослобађања, радости и љубави. Он је оно огњиште са кога је, прво као варница, планула сила националног духа, онај вођа који народу отвара пут ка Богу – Прометеј, који му даје небески пламен, Атлас, који на леђима носи духовно небо свог народа. Његов чин – то је чин народног самоодређења у духу, и уз његово стваралаштво се окупљају потомци његови као око неког јединственог и заједничког олтара националног богослужења. Геније ставља свој народ пред лице Божје, и за њега и у његово име изговара символ његове предметне вере, његовог предметног созерцања, знања и хотења. Он тиме открива и утврђује национално духовно јединство, оно велико духовно ’ми’ које представља саму срж родине. Геније је тај стваралачки центар који за свој народ саздаје духовну предметност његовог постојања: он оправдава живот свог народа пред лицем Божијим и тако постаје истински градитељ родине“. (1,145)

Оно што је српски народ вековима био и што је својим постојањем говорио Богу, то је изрекао Владика Његош, пре свега у својој трилогији („Луча микорокозма“, „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“). Његови стихови нису само његови – они су „из главе цијела народа“.

Оно о чему је он говорио, од односа душе према Богу, преко Косовског завета, до опасности епског менталитета кад из завета испадне (а то је тема „Шћепана Малог“) било је присутно у дубинама народне душе и свести, али пре њега то није имао ко да уобличи и да каже. Његова реч била је понета „истинским ритмом народног живота“ и зато је лако учена напамет и толико се ценила и цени. Он је на себе узео бреме свог народа, и подигао га до небеских висина, показујући га Христу, кога је звао „преблагим, тихим учитељем“. Због дела Његошевог народно бреме је постало лакше за ношење јер је појмљено и дубински схваћено. Колико је пута сам владика Раде покушавао да побегне од свог надљудског бремена – у Париз, Америку, „на нечесов остров“, само да више не гледа јаде и несрећу српску... Али није могао, јер је његов геније био онај сасуд у који се улила сва горчина народних промашаја и пораза, али и велика светлост заветног постојања оних који су у планинама остали да чувају „дивно име и свету свободу“. Он је постао и остао заувек извор духовног ослобађања, љубави и радости српске – наш Прометеј, прикован за Ловћен као за Кавказ, коме су црни гавранови аустроугарштине и титоизма (некад) и дукљаноидског усташтва (данас!) кљували и кљују јетру својим србомрзачком кљуновима, рушећи два пута заветну ловћенску капелу Светог Петра Цетињског и подижући, упркос његовој завештајној вољи, фараонски Мештровићев маузолеј у коме и сада чаме напаћене кости владичине.

Он је наш Атлас, који носи духовно небо српства у своме стиху: „Нека буде што бити не може!“, којим је бивало и бива све вредно у нашој страшној и свештеној историји, од Лазаревог боја 1389, преко Јасеновца, до одбране Косова и Метохије 1999. године, од Банатске буне 1594, преко Кочине крајине и Првог устанка до 1912. и Куманова. Наш се народ, сабран око његове мисли и стиха, духовно самоодредио, и његово је име и дело свештени олтар српског националног богослужења. Ставио нас је пред лице Божје и изговорио национални Символ вере. Зато му дивљење и поштовање свагда припада, јер га је својим животом и делом заслужио.

Међутим, геније није исто што и светац. Геније је неко ко се, Богом благословен, тако рађа, а светац се постаје Божјом благодаћу и својим подвигом, ако је Христос у средишту таквог, самонадилажућег подвизавања. Ретки су људи који су генијални, али и свети – такав је у нас био Владика Николај. Тојест, Николај је прво рођен као геније, као вишеструки Божји обдареник, чије су ране проповеди и расправе плениле својом хришћанском ученошћу; али, светац постаје тек од Охрида, када се одриче старог себе, одевеног у најлепше мантије и самодопадљивог, да би постао строги подвижник светогорског кроја и следбеник народне побожности богомолничког покрета. Николај се, касније, умногоме одрекао ране фазе свог стваралаштва, кад је писао и беседио изванредно, али не сасвим православно, да би се погрузио у дубину учења Цркве Христове, и надишао своју генијалност Христовом светошћу. У једном писму свом саборцу проти Димитрију Најдановићу, писаном извесно време пред смрт, Николај чак каже да би волео да се његова дела објављена пре личног прелома 1924. године не прештампавају.

Уосталом, ко су свеци?

СВЕЦИ ПО УЧЕЊУ СВЕТОГ АВЕ ЈУСТИНА

У предговору за своја Житија светих Свети Јустин Ћелијски о свецима и њиховим животописима каже: „До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, ми људи знали смо уствари само за смрт и смрт за нас. Све што је људско, било је прожето, овладано и савладано смрћу. Смрт нам је била ближа од нас самих и стварнија од нас самих, и моћнија, несравњено моћнија од сваког човека посебно и од свих људи скупа. Земља – језива тамница смрти, а ми људи – беспомоћно робље смрти (ср. Јевр. 2, 14-15). Тек са Богочовеком Христом – ’живот се јави’, ’вечни живот’ се јави нама безнадежним смртницима, нама кукавним робовима смрти (ср. 1 Јн. 1, 2). И тај ’вечни живот’ ми људи ’очима својим видесмо и рукама својим опипасмо’ (ср. 1 Јн. 1, 1), и ми хришћани свима ’јављамо живот вечни’ (ср. 1 Јн. 1, 2). Јер живећи у заједници са Господом Христом, ми живимо вечним животом још овде на земљи (ср. 1 Јн. 1, 3). Ми из личног искуства знамо: Исус Христос је истинити Бог и живот вечни (1 Јн. 5, 20). Он зато и дође на свет: да нам покаже истинитог Бога и у Њему вечни живот (ср. 1 Јн. 5, 11). У томе, једино у томе се и састоји истинско и право човекољубље: што Бог Сина Свог јединородног посла на свет да живимо Њиме - ίνα ζήσωμεν δι' αύτоῦ - (1 Јн. 4, 9), и кроз Њега вечним животом. Зато, ко има Сина Божјега – има живот; ко нема Сина Божјега - нема живота (1 Јн. 5, 12), сав је у смрти. Живот у једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу и јесте једини истинити живот наш, зато што је сав вечан, сав јачи од смрти. Зар се може назвати животом живот који је заражен смрћу и који се завршава смрћу? Као што мед није мед кад је измешан са отровом који постепено сав мед претвара у отров, тако и живот који се завршава смрћу није живот.

Човекољубљу Господа Христа нема краја. Јер да ми људи стекнемо живот вечни што је у Њему, и да живимо Њиме, од нас се не тражи ни ученост, ни слава, ни богатство, нити ишта што неко од нас нема, већ само оно што сваки од нас може имати. А то је? Вера у Господа Христа. Зато је Он, Једини Човекољубац, и објавио роду људском ову чудесну благовест: Бог тако заволе свет да је Сина Свог јединородног дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни. Ко верује Сина, има живот вечни (Јн. 3, 16.36). Као једини истинити Бог дарујући људима оно што им нико од анђела и људи не може дати, Господ Христос је једини у роду људском имао и смелости и права да изјави: Заиста, заиста вам кажем: који верује у мене има живот вечни = έχει ζωήν αιώνιоν (Јн. 6, 47), и он је још овде на земљи већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24).

Вера у Господа Христа сједињује човека са вечним Господом који по мери вере човекове разлива у души његовој живот вечни, те он и осећа и сазнаје себе вечним. И то утолико више уколико човек живи по тој вери која му благодатним силама божанским постепено освећује душу, срце, савест, васцело биће. Сразмерно вери човековој расте и освећење природе човекове. И што светији човек, у њему је све јаче и све живље и осећање личне бесмртности и сазнање своје и свачије вечности. Уствари, прави живот човеков почиње са вером његовом у Господа Христа која сву душу, све срце, сав ум, сву снагу његову предаје Господу Христу, и Он их постепено освећује, преображава, обожује. И кроз то освећење и преображење и обожење разлива по њему благодатне силе божанске које му дају свемоћно осећање и сазнање личне бесмртности и личне вечности. У самој ствари: живот наш је уонолико живот уколико је у Христу. А колико је у Христу, Он показује својом светошћу: што светији живот, то све бесмртнији и вечнији. Насупрот томе стоји смрт. Шта је смрт? Смрт је сазрели грех; а сазрели грех је одвојеност од Бога, у коме једино и јесте живог и извор живота. Еванђелска је, божанска је истина: светост је живот, грешност је смрт; побожност је живот, безбожност је смрт; вера је живот, безверје је смрт; Бог је живот, ђаво је смрт. Смрт је одвајање од Бога, а живот - враћање Богу и живљење у Богу. Вера и јесте оживљење душе из мртвила, васкрсење Душе из мртвих: ’мртав беше, и оживе’ (Лк. 15, 24). То васкрсење душе из мртвих човек је по први пут доживео са Богочовеком Христом, и стално га доживљује у светој Цркви Његовој, пошто је сав Он у њој, и себе даје свима вернима кроз свете тајне и свете врлине. Где је Он, ту нема смрти више; ту се већ прешло из смрти у живот; ту се већ живи вечним животом. Са Васкрсењем Христовим ми празнујемо умртвљење смрти, почетак новога, вечнога живота.

Од Васкрсења Спасова и почиње прави живот на земљи, јер се не завршава смрћу. Без Васкрсења Христова живот људски није друго до постепено умирање, које се најзад неминовно завршава смрћу. Прави, истински живот јесте онај живот који се не завршава смрћу. А такав живот постао је могућ на земљи тек Васкрсењем Богочовека Господа Христа. Живот је прави живот једино Богом. Јер је то свети живот, и тиме бесмртни живот. Као што је у греху смрт, тако је у светости бесмртност. Тек са вером у васкрслог Господа Христа човек доживљује најсудбоносније чудо свога постојања: прелаз из смрти у бесмртност, из пролазности у вечност, из пакла у рај. Тек онда човек нађе себе, правог себе, вечног себе: ’изгубљен беше, и нађе се’ (Лк. 15, 24), јер – ’мртав беше, и оживе’.

Шта су хришћани? Хришћани су христоносци, и тиме носиоци и имаоци вечнога живота. И то по мери вере, и по мери светости која је од вере. Светитељи су најсавршенији хришћани, јер су у највећој мери осветили себе подвизима свете вере у васкрслог и вечноживог Господа Исуса. Уствари, они су једини истински бесмртници у роду људском, јер васцелим бићем својим живе у васкрслом и ради васкрслог Господа Христа, и над њима никаква смрт нема власти. Њихов је живот сав од Господа Христа, и зато је сав - христоживот; и мисао њихова је христомисао; и осећање њихово је христоосећање. Све њихово је прво Христово, па онда њихово. Ако је душа, она је прво Христова, па онда њихова; ако је савест, она је прво Христова, па онда њихова; ако је живот, он је прво Христов, па онда њихов. У њима и нема њих, већ све и у свему Господ Христос.

Зато ’Житија светих’ и нису друго до живот Господа Христа, поновљен у сваком светитељу у већој или мањој мери, у овом или у оном облику. Или тачније: то је живот Господа Христа, продужен кроз светитеље, живот оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Исуса Христа, који је и постао човек: да би нам као човек дао и предао Свој божански живот; да би као Бог Својим животом осветио и обесмртио и овечнио наш људски живот на земљи. ’Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од једнога’ (Јевр. 2, 11). То је омогућио и учинио остварљивим у свету човечанском Господ Христос откако је постао човек, узео удела у нашој човечанској природи, удела у телу и крви, и тако постао брат људима, брат по телу и крви (ср. Јевр. 2, 14.17). Поставши човек а оставши Бог, Богочовек је водио свет, безгрешан, богочовечански живот на земљи, и Својим животом, смрћу и васкрсењем сатро ђавола и његову државу смрти, и тиме дао, и непрекидно даје благодатне силе свима који верују у Њега, да и они сатиру ђавола и сваку смрт и свако искушење (ср. Јевр. 2, 14.15.18). Тај богочовечански живот је сав у Богочовечанском телу Христовом – Цркви, и стално се доживљује у Цркви као земнонебеској целини, и од појединаца по мери њихове вере. Животи светитеља, то је уствари живот Богочовека Христа, који се прелива у Његове следбенике и доживљава од њих у Цркви Његовој. Јер и најмањи делић тога живота, увек је од Њега непосредно, зато што је Он - живот (ср. Јн. 14, 6; 1, 4), живот бескрајан и безграничан и вечан, који божанском силом Својом побеђује све смрти и васкрсава из свих смрти. По свеистинитој благовести Свеистинитога: ’Ја сам васкрсење и живот’ (Јн. 11, 25). Чудесни Господ који је сав ’васкрсење и живот’, васцелим бићем Својим је у Цркви Својој као богочовечанска стварност, и зато нема краја трајању те стварности. Живот Његов продужује се кроз све векове; сваки хришћанин је сутелесник Христов (ср. Еф. 3, 6), и хришћанин је тиме што живи богочовечанским животом тог тела Христовог као органска ћелијица његова.

Ко је хришћанин? Хришћанин је човек који живи Христом и у Христу. Божанска је заповест светог Еванђеља Божјег: ’живите достојно Бога - άξίως τоύ Θεоύ’ (Кол. 1, 10), Бога који се оваплотио и као Богочовек сав остао у Цркви Својој, која Њиме живи и вечнује. А живи се „достојно Бога“, када се живи по Еванђељу Христовом. Зато је природна и ова божанска заповест светог Еванђеља: ’Живите достојно Еванђеља Христова - άξίως τоυ ευαγγελίоυ τоυ Χριότоϋ’ (Флб. 1, 27). Живот по Еванђељу, живот свети, живот божански – то је природан и нормалан живот за хришћане. Јер хришћани су по свом позиву – свети. Та благовест и заповест бруји кроз цело Еванђеље Новога Завета (ср. 1 Сол. 4, 3.7; Рм. 1, 7; 1 Кор. 1, 2; Еф. 1, 1.18; 2, 19; 5, 3; 6, 18; Флб. 1, 1; 4, 21.22; Кол. 1, 2.4.12.22.26; 1 Сол. 3, 13; 5, 27; 2 Тм. 1, 9; Флм. 5, 7; Јевр. 3, 1; 6, 10; 13, 24; Јуд. 3). Постати сав свет, и душом и телом, то је наш позив (ср. 1 Сол. 5, 22-23). То није чудо - већ норма, правило вере, логика и природа еванђелске вере. Јасна је прејасна заповест светог Еванђеља: По Свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу (1 Петр. 1, 15). А то значи: по Христу = Свецу, који је, оваплотивши се и поставши човек, показао у себи савршено свет живот, те као такав наређује људима: Будите свети, јер сам ја свет (1 Петр. 1, 16). Да то наређује Он има право, јер поставши човек Он собом Светим даје људима све божанствене силе које су потребне за свет и побожан живот у овом свету (ср. 2 Петр. 1, 3). Помоћу вере ујединивши се духовно и благодатно са Светим – Господом Христом, хришћани и добијају од Њега свете силе да воде свети живот.

Живећи Христом, светитељи и творе дела Христова, јер Њиме постају не само моћни него и свемоћни: ’Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје’ (Флб. 4, 13). И у њима се јасно остварује истина Свеистинитога, да ће они који верују у Њега чинити дела Његова, и већа ће од ових чинити: ’Заиста, заиста вам кажем: који верује мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити’ (Јн. 14, 12). И заиста: сенка светог апостола Петра исцељује; свети Марко Трачевски речју покреће и зауставља гору... Кад је Бог постао човек, онда је и живот Божански постао живот човечански, и моћ Божанска постала моћ човечанска, и истина Божанска постала је истина човечанска, и правда Божанска постала је правда човечанска: све Божје постало је човечје.

Шта су ’Дела светих Апостола’? То су дела Христова која свети апостоли чине силом Христовом, или боље: чине Христом који је у њима и дела кроз њих. А животи светих апостола, шта, су? Доживљавање Христова живота који се у Цркви преноси на све верне следбенике Христове и продужава кроз њих помоћу светих тајни и светих врлина.

А шта су ’Житија светих’? Ништа друго до својеврсно продужење ’Дела Апостолских’. У њима је исто Еванђеље, исти живот, иста истина, иста правда, иста љубав, иста вера, иста вечност, иста ’сила с висине’, исти Бог и Господ. Јер ’Господ Исус Христос јуче је и данас исти и вавек’ (Јевр. 13, 8): исти за све људе свих времена, раздајући исте даре и исте божанске силе свима који верују у Њега. То продужење свих животворних божанских сила у Цркви Христовој кроз векове и векове и из нараштаја у нараштај и сачињава живо Свето предање. То ће Свето предање неиспрекидано продужава као благодатни живот у свима хришћанима, у којима кроз свете тајне и свете врлине благодаћу Својом живи Господ Христос, који је сав у Цркви Својој, те је она – пуноћа Његова: ’пуноћа онога који све испуњава у свему = τо πλήρωμα τоυ τα πάντα έν πάσι πληρоυμένоυ’ (Еф. 1, 23). А Богочовек Господ Христос је свесавршена пуноћа Божанства: ’јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно = πάν τо πλήρωμα της θεότητоς σωματικως’ (Кол. 2, 9). А хришћани су дужни да се помоћу светих тајни и светих врлина испуне ’сваком пуноћом Божјом = εις πάν τо πλήρωμα τоυ Θεоῦ’ (Еф. 3, 19). ’Житија светих’ и приказују те Христом Богом испуњене личности, те христоносне личности, те свете личности у којима се чува и кроз које се преноси свето предање тог светог благодатног живота, чува и преноси светим еванђелским живљењем. Јер житија светих то су свете еванђелске истине, благодаћу и подвизима преведене у наш човечански живот. Нема еванђелске истине која се не може претворити у живот људски. Све су оне донете Христом Богом ради једнога: да постану живот наш, стварност наша, посед наш, радост наша. А светитељи, сви до једнога, и доживљују те божанске истине као срж свога живота и суштину свога бића. Отуда су ’Житија светих’ и доказ и сведочанство: да је наше порекло с неба; да ми нисмо од овога света већ од онога; да је човек прави човек само Богом; да се на земљи живи небом; да је ’наше живљење на небесима’ (Флб. 3, 20); да је наш задатак онебесити себе хранећи се ’хлебом небеским’ који је сишао на земљу (ср. Јн. 6, 33.35.51), и то сишао да нас храни вечном Божанском истином, вечним Божанским добром, вечном Божанском правдом, вечном Божанском љубављу, вечним Божанским животом кроз свето Причешће, кроз живљење у једном истинитом Богу и Господу Исусу Христу (ср. Јн. 6, 50.51.53-57). Другим речима: наш је позив – испунити себе Господом Христом, Његовим божанским животворним силама, ухристовити и охристовити себе. Радиш ли на томе – већ си на небу иако ходаш по земљи; већ си сав у Богу и ако ти је биће остало у границама човечанске природе. Охристовљујући себе човек надраста себе, човека, Богом, Богочовеком, у коме је и дат савршени образац истинског, правог, потпуног, боголиког човека; и још дате божанске свепобедне силе, помоћу којих човек диже себе изнад сваког греха, изнад сваке смрти, изнад сваког пакла: и то Црквом и у Цркви, којој ни све силе пакла одолети не могу, зато што је у њој сав чудесни Богочовек Господ Христос, са свима Својим божанским силама, истинама, стварностима, савршенствима, животима, вечностима.

’Житија светих’ су света сведочанства о чудотворној сили Господа нашег Исуса Христа. Уствари то су сведочанства светих Дела Апостолских, само продужена кроз векове и векове. Светитељи и нису друго до свети сведоци, као и свети апостоли који су први сведоци, о чему? – О Богочовеку Господу Христу: О Њему распетом, васкрслом, вазнесеном и вечноживом; о Његовом свеспасоносном Еванђељу које се непрестано пише еванђелским светим делима из нараштаја у нараштај, јер Господ Христос, који је вавек исти, непрекидно чудотвори истом божанском силом кроз Своје свете сведоке. Свети апостоли су први свети сведоци о Господу Исусу и Његовом богочовечанском домостроју спасења света; а њихова житија су жива и бесмртна сведочанства о Еванђељу Спасовом као новом животу, животу благодатном, светом, божанском, богочовечанском, и зато увек чудотворном, чудотворном и истинитом као што је чудотворан и истинит и сам Спаситељев живот. А хришћани? Хришћани су људи кроз које се из нараштаја у нараштај до накрај света и века продужава свети, богочовечански живот Христов, и сви они сачињавају једно тело, Христово тело = Цркву, сутелесници су Христови и удови међу собом. Поток бесмртног божанског живота потекао је, и непрестано тече из Господа Христа, и хришћани њиме отичу у живот вечни. Хришћани су Еванђеље Христово – продужено кроз све векове рода људског. У ’Житијама светих’ све је обично као и у Светом Еванђељу, али и све необично као у Светом Еванђељу; но и једно и друго – беспримерно истинито и стварно. И то истинито и стварно истом богочовечанском истинитошћу и истом богочовечанском стварношћу; и посведочено истом светом силом, божанском и човечанском: божанском – на свесавршени начин, и човечанском - опет на свесавршени начин.

’Житија светих’? – Ево нас на небу, јер земља постаје небо кроз светитеље Божје. Ево нас међу анђелима у телу, међу христоносцима. А где су они, ту је сав Господ у њима, и са њима, и међу њима; ту сва Вечна Истина Божанска, и сва Вечна Правда Божанска, и сва Вечна Љубав Божанска, и сав Вечни Живот Божански. (...)

Светитељи су људи који на земљи живе светим, вечним, божанским истинама. Зато су ’Житија светих’ у ствари примењена Догматика: јер су у њима све свете вечне истине догматске доживљене у свима својим животворним и стваралачким силама. У ’Житијама светих’ је најочигледније показано да догмати нису само онтолошке истине по себи и за себе, него је сваки од њих врело вечнога живота и извор свете духовности. По свеистинитој благовести јединственог и незаменљивог Спаситеља и Господа: Речи моје дух су и живот су (Јн. 6, 63): јер свака од њих лије из себе спасавајућу, освећујућу, благодатну, животворну, преображајну силу. Без свете истине о Светој Тројици нема нам силе од Свете Тројице, коју ми вером црпимо, те нас она оживљује, освећује, обожује, спасава. Без свете истине о Богочовеку – нема спасења човеку, јер се из ње, преживљаване човеком, излива спасавајућа сила која спасава од греха, смрти, ђавола. А ова догматска истина о Богочовеку Господу Христу, није ли најочигледније и најексперименталније посведочена у животима безбројних светитеља? Јер светитељи и јесу светитељи тиме што васцелог Господа Исуса непрекидно преживљавају као душу своје душе, као савест своје савести, као ум свога ума, као биће свога бића, као живот свога живота. И сваки од њих заједно са светим апостолом громогласи истину: ’Ја више не живим, него у мени живи Христос’ (Гал. 2, 20). – Зароните у животе светитеља: из свију њих лије се благодатна животворна и спасоносна сила Пресвете Богородице, која их води из подвига у подвиг, из врлине у врлину, из победе над грехом у победу над смрћу, из победе над смрћу у победу над ђаволом, и уводи их у духовну радост, иза које нема ни туге ни уздаха ни јада, већ све сама ’радост и мир у Духу Светом’ (Рм. 14, 17), радост и мир од победе одржане над свима гресима, над свима страстима, над свима смртима, над свима злодусима. А све то, нема сумње, јесте опитно и животно сведочанство истинитости светог догмата о Пресветој Богородици, ваистину „пречаснијој од Херувима и неупоредиво славнијој од Серафима“, светог догмата који светитељи вером носе у срцу свом и ревносном љубављу живе њиме. – Хоћете ли пак једно, два, и хиљаде непобитних сведочанстава о живоносности и животворности свечесног Крста Господњег, и тиме експерименталну потврду о свеистинитости светог догмата о спасоносности Крсне смрти Спасове, онда крените са вером кроз ’Житија светих’. И ви ћете морати осетити и видети да је свакоме светитељу посебно, и свима светитељима скупа, крсна сила свепобедно оружје, којим они побеђују све видљиве и невидљиве непријатеље свога спасења; и још ћете угледати крст у свему њиховом: и у души, и у срцу, и у савести, и у уму, и у вољи, и у телу, и у свакоме од њих по непресушни извор спасоносне свеосвећујуће силе која их поуздано води из савршенства у савршенство, и из радости у радост, док их најзад не уведе у вечно Царство небеско, где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају неисказану красоту лица Господња. – Но светим животом и светим личностима светитеља Божјих посведочени су истински и свеубедљиво не само споменути догмати, него и сви остали свети догмати: о Цркви, о благодати, о светим тајнама, о светим врлинама, о човеку, о греху, о светим моштима, о светим иконама, о загробном животу, и о свему осталом што сачињава богочовечански домострој спасења. Да, ’Житија светих’ су експериментална Догматика. Да, ’Житија светих’ су доживљена Догматика, доживљена светим животом светих Божјих људи.

Поред тога, ’Житија светих’ садрже у себи и сву православну Етику, православну наравственост, у пуном сјају њене богочовечанске узвишености и бесмртне животворности. У њима је на најубедљивији начин показано и доказано: да су свете тајне извор светих врлина; да су свете врлине плод и род светих тајни: рађају се од њих, развијају се помоћу њих, хране се њима, живе њима, усавршавају се њима, бесмртују њима, вечнују њима. Сви божански морални закони истичу из светих тајни и остварују се светим врлинама. Отуда ’Житија светих’ и јесу доживљена Етика, примењена Етика. Уствари, ’Житија светих’ непобитно показују да Етика и није друго до примењена Догматика. Сав живот светитеља састоји се од светих тајни и светих врлина; а свете тајне и свете врлине дарови су Духа Светога који чини све у свему (1 Кор. 12, 4.6.11).

’Житија светих’ још су, шта? – Једина православна Педагогика. Јер је у њима на безброј евађелских начина, многовековним опитом савршено разрађених, показано како се израђује и изграђује савршена личност човечја, савршено идеалан човек, и како се помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој израста ’у човека савршена, у меру раста висине Христове’ (ср. Еф. 4, 13). А то и јесте васпитни идеал еванђелски, једини васпитни идеал достојан боголиког бића као што је човек, постављен Еванђељем Господа Христа. Постављен и остварен прво Богочовеком Христом, а затим остварен у светим апостолима и осталим светитељима Божјим. Међутим, без Богочовека Христа, и ван Богочовека Христа, при сваком другом васпитном идеалу, човек занавек остаје биће недовршено, биће смртно, биће кукавно, биће бедно, достојно свих суза свих очију колико их има у Божјим световима. (...)

У ’Житијама светих’ показани су многобројни, но увек сигурни путеви спасења, просвећења, освећења, преображења, охристовљења, обожења; показани сви начини на које људска природа савлађује грех, сваки грех; савлађује страст, сваку страст; савлађује смрт, сваку смрт; савлађује ђавола, сваког ђавола. Од сваког греха тамо има лека; од сваке страсти – исцељења, од сваке смрти – васкрсења, од сваког ђавола – избављења, од свих зала – спасења. Нема страсти, нема греха, а да у „Житијама светих“ није показан начин на који се дотична страст, дотични грех савлађује, умртвљује, искорењује. У њима је јасно и очигледно показано: нема духовне смрти из које се не може васкрснути божанском силом васкрслог и вазнесеног Господа Христа; нема муке, нема невоље, нема патње, нема страдања, а да их Господ због вере у Њега неће постепено или наједном преобразити у тиху, умилну радост. Како се пак од грешника постаје праведник – ето безброј потресних примера у ’Житијама светих’. Како се од разбојника, од блудника, од пијанице, од развратника, од убице, од прељубочинца постаје свети човек – ето много и много примера у ’Житијама светих’. Како се од себичног, од саможивог, од неверног, од безбожног, од гордог, од среброљубивог, од похотљивог, од злог, од рђавог, од поквареног, од гневљивог, од пакосног, од свадљивог, од злобног, од завидљивог, од злоћудног, од хвалисавог, од славољубивог, од немилостивог, од лакомог постаје Божји човек – ето такође много и много примера у ’Житијама светих’”.

Руски теолог, свештеник Сергије Булгаков, каже да је догматска основа за поштовање светих чињеница њихове обожености. Свеци су, каже он, богови по благодати, „христоси у Христу Исусу“. Булгаков вели: „Мада се човекова судбина коначно опредељује тек на Страшноме Суду Христовом, ипак већ на такозваном претходном суду,који се савршава по смрти за свакога човека, постаје очигледно предзначење за славу и венац светости. Овај већ сија на челу угодника Божијег, чак и за његова земаљског живота, јер је суд, у ствари, само јасно раскривање човековог стварног стања“( 2,45 ). По њему, „светитељи су људи који су подвигом своје делатне вере и делатне љубави остварили у себи своје богоподобије и тиме пројавили у сили Божији образ ( лик ),чиме сеу на себе и привукли изобилну благодат Божију“ (исто). По Булгакову, Бог даје светима, који се се удостојили благодати, да помажу Његовом народу својим заступничким молитвама, вршећи вољу Господњу скупа са ангелима. Булгаков додаје да се Црква у нечију светост на разне начине осведочује, „јер јој сведочанство о томе пружају особита знамења, различита у различитим случајевима (чуда, нетљено мошти, и најважније – опазива благодатна помоћ). Црквена власт својим актом само потврђује ту самоосведоченост, која је дело саборне самосвести Цркве, и озакоњује поштовање Светих“ (исто, стр.47). Ту су и свете мошти, доказ да је над светима ограничена моћ смрти,и који не напуштају сасвим своја тела, „него су на особит начин духовно присутни у својим моштима, чак и у њиховој најмајушнијој честици“ јер су оне „тело предпрослављено,тело прослављено чак и пре свеопштег васкрсења, које то васкрсење још ишчекује“ (исто).

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ СВЕТАЦ?

Познати православни канониста, митрополит далматински Никодим (Милаш) о процесу канонизације каже: „Канонизација светитеља припада искључиво архијерејском сабору, који томе приступа колико опрезно, толико исто и са највећом строгошћу. Нормом за ово важи слиједеће. Ако се једно лице одликовало у свему и свагда узоритом светињом живота, ако су га свагда украшавале све хришћанске врлине, ако су дјела његова била свагда таква, да су показивала живу унутрашњу тежњу  да се приближи идеалу светиње, и свагда су служиле за узор у љубави и побожности, ако су црте пророштва и чудотворства код тог лица биле, или је тијело његово послије смрти давало знаке светитељства, једном ријечју, ако је неко лице у животу и смрти такво било , каквим може бити само један светитељ, тада се јавља код више црквене власти мисао, да томе лицу треба одавати црквено поштовање, то јест, да га треба признати и прогласити за светитеља и угодника божјега. Испитује се тада најподробније све што се тог лица тиче, па ако се очигледним свједоџбама докаже, да је оно светитељски живјело и умрло, и то се покаже на начин да нико на свијету не може рећи противу светиње његове, тада архијеријски сабор проглашује то лице за светитеља, и наређује свима и свакоме, који цркви припада, да се том лицу одаје јавно црквено штовање, да му се чува тијело на светом мјесту и да му се света успомена сваке године прославља иу одређени дан, као светитеља и божјег угодника“ (Никодим Милаш, Православно црквено право, књ. 5, Истина, Београд-Шибеник, 2004)

Да бисмо покушали да додатно објаснимо читаоцима шта је светост у Православној Цркви, кренућемо од примера канонизације новијег српског свеца, епископа охридског и жичког Николаја (Велимировића). Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на мајском заседању 2003. донео је следећу одлуку, коју је својом посланицом обзнанио Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Г. Павле: „Изволи се Светоме Духу и нама (Дап 14,28) у свештеном Сабору архијереја српске Цркве, а у славу Оца и Сина и Светога Духа, Бога Нашега дивног у Светима својим, ради духовног добра и свеукупног напретка наше помесне Цркве и целе Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, да прибројимо Сабору Светих блаженопочившег Епископа Охридског и Жичког Николаја који је Бога прославио својим животом и делима и кога је Господ већ прославио дивним знамењима и свенародним поштовањем. Проглашавајући га Светитељем Цркве Православне, молимо се Господу да његово сведочење Јединог Човекољупца и живи пример вере и свечовечанске љубави послужи свима нама да ходимо за њим и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и похвалним песмама. Ово прослављање дарује нашој христоносној Цркви и свему Православљу велику духовну радост и благодарност Живоме Господу. Молитвама Светог оца нашег Николаја Охридског и Жичког Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас. Јединоме премудроме Богу, Оцу, кроз Исуса Христа, Господа нашега, у Духу Светоме, слава и величанство, моћ и власт, сада и увек и у векове векова. Амин.“ (3,143)

Из саопштења се јасно види шта је потребно да би човек постао светац – да он прослави Бога својим животом и делима и да њега прослави Бог знамењима и свенародним поштовањем.

За разлику од римокатолицизма, где је канонизација посао јуридичке природе, па блаженик може да постане и Алојзије Степинац, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, Који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем, јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује административном одлуком: Сабор епископа само „прибраја лику светих“ некога ко је већ одавно доживљен као угодник Божији у народу. Наш народ је цара Душана звао Силним, али га никад није осећао као свеца. И Милоша Обилића сматра јунаком над јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво пред Господом. А владику Николаја су још за живота звали „свети дека“, и осећали благодатну помоћ његових молитава (у манастиру Никољу под Кабларом чува се марамица над којом је Николај у Америци читао молитву, и од које се много људи исцелило. Таквих је чуда било много; нека од њих су записана, а нека не.) Свештеници на Охриду су се овом смерном човеку Божијем клањали до земље, иако то нико од њих није тражио, а обични људи су ишли пешке, чак од Славоније, да га виде и пољубе му руку, као да иду у Јерусалим. Из Енглеске и Америке су долазили инославни да узму благослов од њега. Англикански бискуп Џорџ Бел, говорећи после упокојења Николајевог, рекао је да је он светитељ Божији чија је смрт губитак за читав свет.

У Православној Цркви, рекосмо, канонизација није ствар јуридичка, спољашња, него светодуховска. Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број светих увећавао, од ИВ и В века епископи настоје да надзиру изградњу и посвећење нових храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X и почетком XИ века, Свети Симеон Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија светих који су чествовани широм Византијског царства. Из историје прибрајања светима великог Григорија Паламе очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе Григоријеву икону, савршавају празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм, не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе објављено од Бога (Бог је, дакле, „иницијатор“ канонизације, а не људи; ако Бог благослови, људи само прихватају). Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква још није званично рекла своју реч.

О Светом Николају Жичком говоре многе чињенице: довољно је прегледати књигу владике Атанасија „Свети владика охридски и жички Николај“ (Жича, 2003), у којој се налазе фреске, иконе и службе са свих страна православног света, још пре но што је Свети званично унет у календар. На симпосиону о Светом Николају, одржаном у Жичи почетком 2003, Андреј Шестаков из Москве је потврдио да је Николај у Русији омиљен богослов, а да и највећи подвижници савремене Русије воле и читају Светог Николаја Жичког. „Он је за све нас свети владика Николај, и у то нико не сумња“, каже Шестаков пре саборске канонизације. У православној Америци, владикин Пролог на енглеском био је једно  од најомиљенијих штива. Монахиња Назарија, из манастира Светог Пајсија Величковског, рођена Американка, написала је владики стихире у којима га прославља као новог „Апостола и Проповедника“, „храброг ратника вечности“, „милог Оца сирочади и Исцелитеља напаћених душа“, итд. Француски богослов Жан Клод Ларше, један од најбољих православних теолога на савременом Западу, тврдио је да „Касијана“ и њен „Стослов о љубави“ стављају Николаја у ред Отаца Цркве, поред Светог Максима Исповедника (Свети Јован Шангајски је Николаја називао новим Светим Григоријем Богословом). Као свеца су га, и пре канонизације, поштовали и у Грчкој. Као свеца га је поштовао и један од највећих румунских духовника XX века, старац Клеопа, који је његову фотографију држао у својој келији... Дакле, прибрајање владике Николаја лику светих плод је свенародног поштовања Николаја као угодника Божијег не само међу Србима него и у читавом православном свету. (Одавно је у манастиру у Есексу, где се подвизавао старац Софроније, насликана икона сусрета Светог Николаја Жичког и Светог Силуана Атонског; о другим местима да и не говоримо.) Он је био „предмет спорења“ само међу злонамерним инославнима (не свим инославнима, наравно, јер су га и многи од њих сматрали за свеца) и тужно дводимензионалним другосрбијанцима, од Соње Бисерко до Мирка Ђорђевића.

Да додамо: чуда Божја преко свеца јесу могућа, али није сваки светац кога Црква препозна као таквог чудотворац у смислу давања телесних исцелења.Говорећи о Светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XВИИИ век), који за живота није чинио чуда, али је увршћен у календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целокупне почивају у Светој Земљи, каже: „Преподобни Никодим Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну Цркву у најтежим временима. По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божије ствари и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у ’Слову на погребењу Светог Василија Великог’: ’Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и њихово свето стање.’ А Свети Јован Златоуст казује: ’Врлина је изнад чудеса’. Исто он пише и ово: ’Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења’ (...) Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство.“

И да кажемо још нешто о критеријумима за канонизацију у Православној Цркви. Митрополит Јувеналије, који је годинама био на челу канонизационе комисије Московске патријаршије, о томе вели:

„Канонизацију је црквена свест увек доживљавала као пројаву светости Божје у Цркви, која делује кроз облагодаћене подвижничке побожности. Зато је у сва времена услов прослављања светих била пројава истинске освештаности, светости праведника. Сведочанства о таквој светости могла су бити:

1. Вера Цркве у светост прослављених подвижника, као људи, који су Богу угодили и послужили доласку на земљу Сина Божјег и проповеди Светог Еванђеља (тако су прослављани праоци, оци, пророци и апостоли).

2. Мученичка смрт за Христа или страдања за веру Христову.

3. Чуда, учињена светим по његовим молитвама или која су од његових часних остатака – моштију (преподобни, тиховатељи, столпници, мученици – страстотрпци, јуродиви).

4. Високо црквено патријарашко и епископско служење. (Тако Симеон Солунски вели да су се у великом храму Апостола од древних времена архијереји сахрањивали у олтару, због „благодати божанског свештенства“).

5. Велике заслуге пред Црквом и народом Божјим (канонизација царева, кнежева и равноапостолних).

6. Велике заслуге пред Црквом и народом Божјим (канонизација царева, кнежева и равноапостолних).

7. Врлински, праведни и свети живот, који није увек потврђен чудотворством (тако су прослављани благоверни кнежеви и кнегиње и неки преподобни). (...)

8. Неретко је сведочанство о светости подвижника било велико поштовање истог у народу, још и за живота. По смрти подвижника, хришћани који су га поштовали састављали су му службу, тропар и кондак, сликали икону и писали житије. У основи таквог поштовања такође је извесна натприродна помоћ од покојног подвижника, па ипак, у одсуству записа о таквим чудима, Црква је могла да канонизује подвижника на основу великог народног поштовања.“ (4,25)

Све ове критеријуме Николај је испунио: Црква (не само Српска него и друге помесне Православне Цркве) веровала је у светост његовог служења Христу кроз проповед Еванђеља, знала за исповедништво пред нацистима, чуда учињена његовим молитвама (нека од њих записана, а нека незаписана), за узвишеност његове епископске службе (најомиљенији српски владика 20. века), велике заслуге за Цркву и народ („нови Златоуст“, „трећа српска армија“ у Првом светском рату), праведни живот, као и огромно народно поштовање (још за живота су га стављали на фреске, као у селу Ратају у Жупи александровачкој, у храму подигнутом непосредно после Другог светског рата). Када се све ово стекло, Николај Велимировић је унет у диптихе светих Православне Цркве.

ОСОБИНЕ СВЕТИХ ЕПИСКОПА

 Његош је био епископ Цркве Божје, али то није сматрао својим изворним назначењем. Живео је у „бесудној земљи“, у којој је морао и да води војску, и да буде добар бињеџија, и да, понекад, ризикујући свој живот улеће међу подивљале Црногорце да би их развађао. Играо се одсеченим главама турских крвника и наређивао да их набијају на коље на Табљи изнад Цетињског манастира, да би друге зулумћаре уплашио. Пред лепим венецијанским огледалом питао је свој мрки брк где ће (кад се њему, од Турака тако омрзнутом, глава одсече), окапати крвљу – у Мостару или у Травнику (неколико година га земљаци нису сахранили на Ловћену да му Турци мртвом не би одсекли главу). Таква је била наша историја. Али знано је шта учење Цркве каже о свештености епископске службе и начинима да се та свештеност оствари.

Захтеви који се постављају пред епископа, којима он, испуњавајући их, постаје свети епископ, јесу: „Епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив,кадар да поучава; не пијаница, не убојица, не лихвар, него кротак, мирољубив,не среброљубив“ (Прва Тимотеју 3,2-4). Свети Теофан Затворник за епископа каже да „мора толико да поучава да, чим се укаже случај, учење тече само из његових уста као река“ (5,127). Митрополит петроградски Јован истиче да епископ „не само да не сме да има грехове, већ треба да буде свети (преподобни), украшен сваком врлином, душевном и телесном“ (5,129). Он треба да се чува не само од неумерености у храни него и да се, по Светом Јовану Златоусту, уздржава „од сваке страсти која се открива и језиком, и руком, и бестидним погледом; јер се у томе и састоји уздржање, у неподлегању ниједној страсти“ (5, исто). Митрополит Јован каже: „Епископ као Божји домоуправитељ који стоји на челу пастве слободан је од грешних навика. Код њега духовне силе побеђују оне телесне. Као господар над слугама, он господари слободно покретима своје душе. Он је трезвен, будно прати себе, врши велики подвиг самоодрицања, не пушта у своју душу ништа грешно, градећи овако унутрашњи дом врлине. Путем непрестане будности, распињања старог човека који трули у својој похоти, епископ достиже очишћење срца и ума, достиже чисто око, тј. здраво расуђивање о духовним стварима“ (5,129-130). Он још додаје: „(...) Епископ треба да се одликује строгом целомудреношћу. Он мора толико да очисти своја чула да ништа греховно не може да га одвуче,да га не заводи „ни лепота лица, ни пријатност телесних покрета и складан ход, ни нежност гласа и ништа слично“. Најзад, епископ мора да има душу чистију од самих сунчевих зракова, да га никад не напушта Дух Свети и да може да каже за себе: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал.2,20) (5,155).

Такав је био Свети Петар Цетињски, за кога митрополит Митрофан (Бан) пише: „Народ се незаборавно сјећа, и управо као неку моћ Светиње приписује онима мјестима, ђе је овај побожни Архијереј живио; куда је пролазио и шта је кад коме рекао. Свака његова ријеч била је обучена у неку Светињу, и садржавала је богату хришћанску науку. Чак и данас, сваки дом сматра се срећнијем, ако су његови предци били удостојени,да их овај Свети муж посјети и благослови. (...) Такви осјећаји не постоје само код Православних него и код Римокатолика, које је осјећаје Свети овај муж, и код њих оставио, кад се у почетку овога вијека (19-тог, нап. В.Д.), кроз ондашње ратно доба у Бокешком Приморју и Дубровнику налазио“ (6,42).

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ И ЊЕГОВ СИНОВАЦ

 Свети Петар Цетињски био је управо онакав какав треба да буде идеалан епископ. Иако је и он морао да води војску, и да се бори на Крусима против Махмут паше Бушатлије и касније против Наполеоновог маршала Мармона, он је, у ствари, свим својим бићем био молитвеник и исихаста, који је стремио себепознању и себеочишћењу кроз пост, молитву и Свето Причешће. Свети Петар Цетињски није канонизован самовољно иако је иза канонизације стајао његов синовац. Њега је народ за живота чествовао као светог, слушајући га и бојећи се страхом великим да се о њега не огреши. Кога он благослови, био је благословен; кога, због непокајивог насиља и злочинства прокуне, од тога је благодат Божја одступала. Тако је једном приликом, кад је ишао да мири завађена братства у Црмници, возећи се лађом, код Превлаке учинио да из мора искочи риба која је свим путницима касније била за ручак. Благословио је у Шинђону пчелињак Малише Јовићевића рекавши: „Нека сугуб буде благослов на твој уљаник, у којему нека вазда буде изобилно меда и воска“. После тога, овај пчелињак напредовао више него било који други у околини. Једном је у Грбљу благословио извесног рибара из породице Барбине, и отад је његов дом имао највећи улов рибе. Иако је избегавао да куне непослушне и безбожне, и то је, у доба велике невоље и непобожности, морао да чини.Тако је покушао једног Дробњака да одговори од тешког греха – овај је хтео да протера своју жену и узме другу. Кад га тај није послушао, Свети Петар га прокуне да му се у кући змије легу, што се одмах и десило – у кући више није могло да се живи од змија. Једна породица из Браића није хтела да се помири с другом, него су претили да ће их побити све до последњег. Владика Петар Први их је молио и кумио, али кад ништа није вредело, рекао је: „Ајте, да Бог да вас данас вукови растргли“, што се непокојаним зликовцима истог дана и десило – нападне их вучји чопор и растргне их. Године 1801. извесни Филип Барбић купи земљу на Михољској Превлаци која је некад била црквена, припадајући манастиру Светих Архангела. Свети Петар га упита даје ли он шта Цркви од својих приноса, јер је земља била црквена, али овај каже да неће да да. Владика га упозори: „Неће ти бити сретно, ако што не будеш Цркви са ове земље давао“. Кућа овог Барбића, који није хтео да слуша, касније се сасвим истражила.

Наравно, једно од највећих чуда Светог Петра била је његова победа 1796. године, са седам хиљада Срба Црногораца, над Махмут пашом Бушатлијом, који је са собом вишеструко јачу војску сачињену од Турака и Арбанаса. Пре борбе, Свети Петар је проклео несмиреног турског пашу, кога је претходно молио за мир, на шта горди мухамеданац није пристао. Паша је у боју погинуо, а војска му је разбијена.

И после смрти се објавио светим моштима. Ево шта каже Милорад Медаковић, секретар Његошев:

„1834. г. појави се светац! Владика сам причаше ово: Ноћу на сан често ми долазаше мој стриц владика па ми говори: ’Ја нијесам заслужио, да народ по мени чепље, већ ме вади из земље’“. Овако се он мени често јављаше, па најпослије саопштим главарима, који ми рекоше: „Па господару, да отворимо гроб – може бити да и јест нешто“. Владика пристане на ове савјете главара, те отворе гроб покојног владике и нађу га онаквог, каквог су били положили у гроб прије четири године. – Они га изваде из земље и ставе у ћивот пред олтар, ђе се и данас налази цјелокупан. Он нити је балзамират, нити о томе што знаду Црногорци;а и да су били највјештији људи за то,опет при ономе страшном положају, у којем се затече земља онда,када се он представи, не би било могуће извести то“. (7,36).

И данас се дешавају чуда молитвама Светог Петра Цетињског. У књизи „Свети Петар Цетињски – чудотворац и државотворац“ наводи се случај исцелења Светлане Максимовић из Београда, која се од душевне болести излечила 1993. године пред ћивотом Петра Првог на Цетињу, али и низ других случајева благодатног присуства његовог у народу Божјем. Светлана Луганска, преводилац из Москве, код Светог Петра се исцелила 2001. године од тешких алергија на прашину и смог, од којих је често добијала гушења и ноћима није могла да спава.

За Његоша таквих сведочења нема. Он је на народ утицао надасве чојством, јунаштвом и ауторитетом власти, него примером подвижничке светости. А шта се, по Медаковићу, десило када су септембра 1855. године Његошеви остаци преношени на Ловћен? Ево сведочења: „Кад ће се носити смртни остаци владичини на Ловћен – док то чује његов стари Томо Марков, којем бјеше тад сто година, дојаши на коњу на Цетиње да и он испрати свога сина. Када се отвори озидана рака, види се да је скриња много изагњила и да се тако однијети не може, те књаз Даниле нареди да се начини друга нова, у коју да се стави онако како је, али оћаше књаз Даниле да види владику, па то каже своме секретару, а овај ће му рећи, да то нипошто не чини, јер црковни канони забрањују отварати гроб прије седам година. „Али само малко да виђу какав је“ – рећи ће књаз – а секретар: – “Нимало – нипошто“; али књаз нареди да малко отворе, а у то дође и стари Томо, те кад отворе само једна рука бјеше цијела, коју старац са сузама пољуби, а остало тјело бјеше кано глиб – па се много кајаше књаз Даниле, што није послуша ријечи својега секретара“ (7,127).

Не постоје никаква сведочења о исцелењу било кога молитвеним заступништвом Његоша нити о каквом чудотворном дејству његових моштију. Не постоји никакво молитвено поштовање Његоша као свеца у народу Божјем иако га народ српски неизмерно воли и поштује због његовог узорног србовања и величине песничког генија. Нема, нигде и нигда, његових икона у народу српском, ни у народу руском, ни у народу грчком. Чак и да се наслика слика Његоша са ореолом, то не значи да је он Богом прослављени светац. Рука сликара је једно, а златокруг нестворене благодати Божје нешто друго. Уосталом, у Византији сваки архијереј (ако није јеретик) и сваки цар (ако је правоверан) сликао се са ореолом око главе – јер је његова служба света. И цар Душан има на фрескама ореол око главе, а није светац; и Марко Краљевић је насликан са ореолом око главе, а није светац.

Понављамо: Његош је Богом даровани геније, али није Богом откривени светац.

РИМОКАТОЛИЧКИ „СВЕЦИ“

Код паписта проглашење за светога је нешто сасвим друго него у Цркви од Истока. Тамо постоји читав правнички процес, у коме има и заговорника канонизације и оних који, „по службеној дужности“, канонизацију оспоравају (то су тзв. „ђавољи адвокати“). Критеријуми за светаштво су пречесто световни, скоро политички (чује се да се за беатификацију предлажу чак и неки од оснивача Европске уније). Тако је могуће да „блаженик“ постане и Алојзије Степинац. Уношење у римокатолички календар, у јесен 1998, Степинца („беатификација“, проглашавање „блаженим“, што је увод у канонизацију), упркос противљењу многих угледних личности Запада, било је плод жеље римског папе да се одужи својим верним Хрватима, вековном „предзиђу кршћанства“ пред „Бизантом“ и источним „шизматицима“, то јест православнима.

И код нас је изашла књига Марка Аурелија Ривелија „Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941-1945“ („Јасен“, Никшић, 1999). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: „Одмах послије тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новога блаженога: Степинац, означен као 'слуга Божји' и 'мученик Вјере', овјековјечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра. (...) Предсједник Хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју вјерници пјевају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опсједају десетине хиљада вјерника (по неким процјенама, свих триста хиљада). Јован Павле ИИ се обраћа маси жалосним гласом: 'Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те ријечи: његова смрт узрокована је дугом патњом, посљедњих петнаест година његовог живота бијаху непрестано низање патња' (...) О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле ИИ не каже ни једну једину ријеч.“ У закључку на крају књиге Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: „Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац; повезан са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад 'протестовао': али не постоји никакав документовани траг о било каквом 'протесту', о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу супротстављања усташким покољима. Језуита Петер Гумпел, извјеститељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди: 'Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протествовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степинца.' Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве 'дванаест пута протестовао' против нацизма, није познато да је икада протестовао против Поглавника. Ако и допустимо да се монсињор Степинац ангажовао да спаси понеког Јеврејина од прогона, језуита, Гумпел се претвара да не зна да су усташе извршиле балкански холокауст првенствено зато да би истријебили Србе православце: у ствари, није позната ниједна Степинчева интервенција у одбрану Срба из Хрватске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не постоје. 

Истина – потврђена ван икакве сумње – лежи у томе да будући блажени, монсињор Степинац, није ни прстом мрднуо да би зауставио етничковјерски геноцид. Монсињор Степинац није искористио ни трунчицу своје несумњиве моћи да призове разуму бискупство и свештенство који су били обузети екстремним национализмом и који су служили као оруђе тиранске хегемоније. Није се никад обратио хрватским католицима да се срже Пете Божије Заповијести: Не убиј! Хрватска католичка црква бијаше и сама суоснивач хрватске нацифашистичке државе, до краја заинтересована да Хрватску претвори у земљу једне вјере.“ (8,158-159)

Дакле, то је једна страна – историјске чињенице. А друга страна је култ „блаженог Алојзија“ код хрватских римокатолика. Поводом беатификације „Глас концила“ је 1999. године објавио књигу „Светац! / Свједочанства о Блаженику“ у којој се наводе сведочења Хрвата о свом омиљеном свецу. Хрватски кардинал Фрањо Кухарић каже да је „Свети отац Пио XИИ сматрао надбискупа Степинца светим човјеком“, а он сам „свецем и мучеником“. Степинац је, по изласку из затвора, био конфиниран у свом родном Крашићу. Био је болестан од полицитемије. Лечили су га добри лекари, а добијао је и америчке ињекције. Но међу Хрватима се ширила вест да га комунисти трују. Кухарић каже да ту треба бити опрезан, али „читава ситуација надбискупа Степинца била је мучеништво“. Оптужбе против њега су биле тако страшне да је „његов организам аутоматски реагирао – то је мучеништво“. Чудо Божје, по Кухарићу, била је дозвола да Степинца сахране у загребачкој катедрали – иако то нису дозвољавали осталим осуђеницима, који су сахрањивани тамо где умру. (Или је пак реч о чињеници да су верске слободе Хрвата у СФРЈ биле много веће од верских слобода Срба?) Кухарић се сећа како је Јакову Блажевићу, који је био главни комунистички извршитељ на процесу Степинцу, пред Титом и Јованком рекао да Степинац није стао „иза конкретне власти“ (Павелића), него „иза идеје да хрватски народ има право бити слободан“. Кухарић је одушевљено поздравио и одлуку хрватског Сабора с почетка 1992. (доба најжешћег рата против Срба и доба нових прелазака у „римску веру“ оних који су се, као православци, плашили за свој живот) о поништавању „монтираног процеса“ Степинцу, који је, као „мученик“, имао „патњу срца, душе, па онда и патњу тијела“. И додаје Кухарић: „Сад ћемо му се моћи молити као блаженику, градити му олтаре, посвећивати му цркве... Он сад заиста постаје наш небески адвокат. (...) Његово хрватско родољубље била је љубав која је укључивала и добре жеље у односу према сваком народу.“ Жупник Јосип Ђуран се сећа да му је Степинац причао како га „Павелићев режим због његових ставова није волио, а он је то знао“.У „Кратком животопису“ објављеном у књизи „Светац“ пише да је „блаженик“ за време рата „неуморно осуђивао и све друге неправде“, спасавајући „Жидове, Србе, Цигане, Словенце, Пољаке, као и Хрвате комунисте“; чак се и „противио насилним вјерским пријелазима“, али је пристао на њих да би људи на тај начин сачували живот. Због тога га нису волели ни Немци, ни НДХ власти, које су тражиле да га и Света Столица макне с надбискупске катедре у Загребу. Тако хрватски римокатолици, за које је Степинац „државотворни светац“, као у нас Свети Сава.

Као што примећује један руски теолог, богословске доктрине би се можда и могле усагласити на неким комисијама, али – шта ћемо са идеалима светости Православља и римокатолицизма? Јер, кад би се Запад и Исток сјединили, онда би у календару били и „Блажени“ Алојзије и Свети Платон Бањалучки. Наиме, папа Иван Павао ИИ је за свога понтификата беатификовао и канонизовао мноштво ликова римокатоличке повеснице за које бисмо могли рећи да су, у најмању руку, чудни. Није ту реч само о Алојзију Степинцу. Рецимо, 1999. је у „светачник“, као светац, а не само као „блажени“, унет оснивач „папине масонерије“, „Опус Деи“, Хозе Марија Ескрива де Балагвера, нови Игнацио Лојола. „Опус Деи“ је дружина која је стајала иза низа диктатора у Латинској Америци, организација сурове дисциплине налик на ону у тоталитарним култовима, која делује широм света веома прљавим методама у постизању циљева Ватикана, испуњавајући задатке свог оснивача, који га је предао у потпуну покорност папи.

Нови блаженици су и Пио ИX, који је на И ватиканском концилу увео догмат о папиној „незаблудивости“, и Иван XXИИИ, који је сазвао ИИ ватикански концил да би тај догмат, уз екуменистичку реторику, потврдио.Наравно, ту је и Пио XИИ, папа Алојзија Степинца. О њему Џон Корнвел у књизи „Хитлеров папа“ пише као о човеку који је неформално, али свесрдно, подржао Ендехазију, и прстом није мрднуо да заустави насиље над Србима у доба Анте Павелића. Бенедикт XВИ је беатификовао и папу – екуменистичког кловна, Ивана Павла Другог.

Један од разлога из којих се види да је римокатолицизам безблагодатан јесте и канонизација ових и оваквих „светаца“. Ту не делује Дух Свети, него људска самовоља и политикантство.

Ми себи не смемо дозволити да кренемо путем „канонизационе самовоље“. Наравно да се у овом тексту Његош, православни архијереј и заточник крста са три прста, не пореди са папистичким лажним свецима, али смо морали да наведемо пример римокатолика као пример погрешно схваћеног пута да се неко унесе у календар. Понављамо, православни иду другим путем: они чекају да Бог прослави људе, а не да они то чине на основу својих замишљања и умишљаја.

ЊЕГОШЕВО БОГОСЛОВЉЕ

Богословље једног свеца мора бити утемељено у предању Цркве. Песник има право да слободно истражује чак и област религиозног, али светац мора бити узор догматског. Неки аутори су указивали на чињеницу да су Његоша разни људи тумачили на различите начине, за шта је и он сам својевремено давао повода, нарочито у неким својим делима (Биљежница, Луча микрокозма ). „Зато није чудо што је било тумачења Његоша чак као атеисте или пантеисте, космичког револуционара и сл.“ (9,68). Препоручујући као најбољу и најпоузданију књигу на ту тему Николајеву „Религију Његошеву“, један од тумача каже: „Од Његоша, који је 'по звијездама учио богословију', не може се очекивати неки конзистентан богословски систем“ (9,69). И заиста – ту не само да није било система, него ни било каквог цитирања светоотачких ставова. Исидора Секулић је у том смислу више него јасна: „Познато је да је Владика радо помињао имена и догађаје из својих лектира, из опште историје, грчке митологије и философије. Аргументисао је чак њима. Што никада, ама баш никада, није поменуо ни додирнуо, то су Оци цркве, теолози, свеци“ (10, 233-234). „Луча микрокозма“, генијалан спев једне „природне религиозности“ освежене Библијом, свакако не спада у хришћанске химне православних светих Боговиделаца, попут Григорија Богослова или Светог Симеона Новог Богослова, чија је поезија настајала на основу Божјег Откровења. Исидора Секулић тврди да се Владика, пишући „Лучу“, ослањао на Платона (не и на Оригена, чије дело није познавао и који је био осуђен на Петом васељнском сабору, па би њему, као српском архијереју, ипак био „зазоран“), као и на Милтоново песништво, с том разликом што је Милтонов Бог Творац зато што је свемоћан, а Његошев зато што је Песник. Исидора Секулић додаје: „По Владичину схватању, земља није била рај, него нарочито за казну створени шар, што је једно јако одступање Владичино од Библије (...) Са Адамовом преегзистенцијом, са његовим учешћем у активном боју против Бога све до трећега дана борби – песник се много удаљио од Библије и није се усудио да још додаје, да Адаму стави у уста монолог бунта, диалектику и критику против божјег управљања светом и небесним житељима“ (10,241).

Зато је она потпуно у праву кад каже да Његош није имао теологију, али је био искрено религиозан. Наравно, имало би ту још многих ствари о којима се да расправљати – рецимо, о Његошевом култу „благородне гордости“, који је типично романтичарски (а није хришћански ), и који је присутан у описима многих ликова његовог вишезначног дела, а нарочито Милоша Обилића („Гордо лежи велики војвода / Под кључевма крви благородне“). Све ово је, можемо искрено рећи, опроштено Његошу као слободном ствараоцу, песнику чија имагинација лети с краја на крај васионе и тражи познање. Али једном свецу то не може да се опрости јер је светачко богословље свагда светопредањски утемељено и оно се прихвата као парадигма правоверја.

Ипак, већина православних тумача сматра да је Његош јасно исповедао основне хришћанске истине, и да је умро причешћен и сједињен са Црквом. Потресна је и његова предсмртна молитва, којом предаје душу своју Богу, а свој народ Мајци Божјој и заступништву светих. Нико не сумња да је Његош спасао душу пред Господом, после свега што је учинио за свој напаћени народ у борби за крст часни и слободу златну. Али једно је бити спасен, а друго је бити светац. Свеци имају велику слободу пред Господом да се моле за оне који их ишту као молитвене заступнике. То видимо по Светом Василију Острошком, слава му и милост, чије призивање стално чини чуда у Христу. Сасвим је произвољна тврдња појединих заговорника канонизације да верници држе Његошеву слику међу иконама или се крсте кад узму да читају „Горски вијенац“ (можда таквих има, али су у мањини). У народу не постоји никакав култ Његоша као свеца коме се прибегава у молитвама, као што не постоји, понављамо, ни култ цара Душана, чији посмртни остаци почивају у цркви Светог Марка у Београду. Не постоји ни култ Милоша Обилића иако му је фреска, сликана у 18. веку, у Хиландару на Светој Гори. Његошев начин живота био је нарочит – он је, за разлику од свог стрица (који је Црном Гором управљао само молитвом, благословом и у крајњним случајевима клетвом), био више световни него свети владар Црне Горе, који је настојао да донесе законе, уведе порез, оснивајући сенат и гвардију и уводећи перјанике, и често са оружјем у руци (више туђој него својој) смирујући бунтовна црногорска племена. Њему то нико не замера – радио је како је морао, у времену у коме је живео. Али то је далеко од слике православног светог архијереј какав је упамћен у историји Цркве Христове.

ЊЕГОШЕВ ОДНОС ПРЕМА АРХИЈЕРЕЈСКОЈ СЛУЖБИ

Владика Петар Други био је човек искрене религиозности, али црквеност му није била јача страна. Он је, суштински гледано, завладичен против своје воље, па је и своје архипастирске дужности испуњавао слабо – није волео чак ни да служи Литургију. Љубомир Ненадовић у спису „О Црногорцима“ каже да су га црногорски главари, без монашења и рукоположења, оденули у владичанске одежде и ставили му у руке архијерејски жезал. Млади Раде Томов Петровић је протестовао: „Шта вам је, људи! Не можете ви никога запопити, а камоли завладичити“, на шта му они одговоре: „Можемо!“ (11,7). На то да се пред народом појави као владика натерао га је рођак Станко, који му је рекао: „Муч ту! Гријех на моју душу! Али је овако у Црну Гору...“ Он је М. Вучићевићу 8. фебуара 1831. године писао: „По принужденију главарах и народа био сам произведен за архимандрита 31-ог јануара 1831, и пређели су ми име с Рада на Петар“ (10,81).Тек касније га је замонашио, рукоположио и произвео у чин архимандрита владика призренски Захарије под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Када је владика Петар Други боравио у Пскову 1837, његов секретар Милорад Медаковић описује како је живео: „Владику смјесте у манастир, у којем добије простран стан, даду му кувара и сву потребну прислугу. Али при свему томе удобству владици је било досадно живити у манастиру – њему је било милије да живи међу свијетом. Он је одвећ млад примио тај духовни чин на себе, за који он нигда није марио, што је много шкодило њему и његовијем Црногорцима. У Пскову се владика облачио у грађанско одијело, јашио сваки дан коња и шета се са ћерима ондашњег губернатора. Ђорђија му чињаше примјетбе, да то Руси нерадо гледају; али младост у највећем јеку развитка не обзираше се на никакве примјетбе; а кад се опет строжије суди, тешко је било и замјерити му“ (7,43).

Медаковић сведочи и ово: „За вријеме мојег боравка у Црној Гори – за четири године, владика је само једном служио литурђију и да није било да попи и ђакони, не би ни тад. Он је на једној литурђији зађаконио 72 а на другој запопио 70. Прије но што ће то учинити, ја сам му напоменуо да је то против црквеније канона, а да се он при хиротонисању заклео, да неће више на летурђији рукополагати до једног ђакона, а другог за свештеника. Он то неће да схвати, него позове ондашњег архимандрита Петронију, који бјеше обично пјан, а тога пута десило се да је био тријезан, те се не смијаше противити. Пита га владика, како иде са рукополоагањем. Архимандрит тријезан не зна како владика жели да му одговори, а да је пјан одговорио би одма и то по канонима, па дуго муцаше, те му ја најпослије поможем: Кажи онако како у канонима пише: једног зађаконити, а другог запопити; али владика одма на то дода: 'Ја сам слуша да је Свети Петар њих више на једној литурђији рукополага'. Одмах одговори архимандрит: 'Истина, да по канонима може једног за свештеника, а једног за ђакона, али впрочем зависи од произвољенија архијереја'. На то ће владика: 'Кад зависи од моје воље, онда ћу ја то све од једном'.

Ја сам пак желио и једва сам чека, да видим ту архијерејску службу, јер сам мислио, да такво што нећу виђети у православној цркви: Владика, који бјеше од највишије људи, у лицу лијеп и кад обуче оне богате окруте, што му их дарова цар Никола, мораше се помишљати да се то тешко даје виђети.ж

Владика нареди у радне дневи, да се сви спреме, који оће да се попе и ђаконе, па у два сата послије поноћи дође владика у цркву  (а сви спремници, који ту ноћ лежаху у стобору манастирском да не закасне ), па нареди да ови улазе у цркву и да се црквена врата затворе, да више нико не може ући у цркву. Међу тијем већ је доша био и Ђорђије. Владика се поче облачити, али ја чекам с нестрпљењем кад ће се обући, да видим тога великог горског орла, да видим особити украс у нашој цркви. Владика се исправи, али се види, да он осјећа на себи велики терет, па бјеше сагнут и невесео па читаше одвећ тихо са полугласом.

При рукополагању кад рече владика 'Достоин', а Ђорђије одма одговори: 'недостоин'. На шта му ја примјетих да не ваља то чинити; а он одговори: 'Како да не говорим, кумим те Богом! Попи ђецу! Свети Петар рукополагајући људе од слаба знања говорио би: Овамо недостојни сине, ко ће ми пасти стадо Христово!' Владика је све ово чуо, али се чињаше да не чује“ (исто,81).

Његош је надасве био световни владар, што се видело и по његовој одећи: „Владика носаше непрестано црногорско ођело. Он се разликовеше од осталије Црногораца само тијем што носаше браду, а и овој не даваше да расте дугачка. (...) У празничне дневи иђаше у цркву, али не сваки пут“ (исто,120). И још: „Послије обједа (објед је био у 5 часова поподне) шеташе по пољу и пушаше цигаре од љешанског дувана“ (исто, 76).

Наравно, као генијалан човек, он је знао и своју меру. Када је Вук Караџић од њега тражио благослов за издавање Новог Завета на српском, Њгош му је одговорио: „Није то, Вуче, за мене, нити су то моји посли, него ето у Унагрији доста ученије србскије владика, који су учили и познају сва црковна правила и каноне, па се ти обрати к њима кано ти правијема архијерејима, да ти даду благослов; а да иштеш од мене благослов за ослобођење браће Срба испод несносније јармова и за набавку оружја, иђења у рат, у томе сам ти ја прави владика, па би ти и да благослова колико оћеш; али ти, Вуче, нијеси зато, колико ни ја за оно прво“ (исто,79). Зато треба истаћи: владика Његош, свестан за живота своје мере и границе, изгледа да би се чудио настојању да га за свеца прогласе. Можда би му се чинило (у доба кад су орден Светог Саве добијали и ктитори који су касније у затворима завршавали јер су до пара долазили на сумњиве начине!), да је то нека ујдурма као из „Шћепана Малог“, у коме чак и патријарх Василије Јовановић Бркић постаје жртва илузије лажног цара, па и кроз њега, наследника трона Светог Саве, проговара дух епохалног нихилизма (о овоме у студији Мила Ломпара „Његош и модерна“). А доказивање да је он светац дало би се свести на аргументацију сердара Вукала пред мудрим игуманом Теодосијем Мркојевићем, који сумња у то да је Шћепан – „руски цар“: „Ако ишта очи помагају, / и ако је игђе ишта било, / чисто знади, оче игумане, / цар је руски данас на Цетињу!“

Треба поменути и Медаковићево сведочење да су Његошеви најближи, Перо и Ђорђије, дуго већали треба ли да га сахране као мирјанина или као епископа: „Ђорђије први предложи, да се сахрани кано архијереј у архијерејским ризама са митром на глави и крстом у руци,и 'кад није стијо ићи обучен ка архијереј на овом свијету, а оно нека иде на та свијет'. Обуку га у богате архијерејске ризе, које је добио од цара Николе на дар, све у самоме злату, натакну му на главу драгоцјену архијерејску митру, опет дар великога цара; метну му на врат напрсни крст, а у десну руку ручни крст, кано кад сужи службу Божију“ (7,127).

ЊЕГОШЕВ ОДНОС ПРЕМА ЖЕНАМА

 Епископ је, пре но што то постане, пре свега монах, и од њега се тражи узвишен и целомудрен однос према особама супротног пола. Његош је свакако био човек који је пазио на своје достојанство и није се упрљао неморалним животом, газећи свој монашки завет. Али, с друге стране, он се заљубљивао у поједине лепе жене, а о томе је оставио трага и у свом песништву. Исидора Секулић у „Његошу књизи дубоке оданости“ има цело поглавље о томе – „Трагови љубавног живота“. Она каже: „Ми смо уверени да Владика Раде, ни песник Његош, никад није уздахнуо за браком. Жена је за њега била љубавна ноћ (...)“ (5,117). Она додаје: „Кад није могао друго, он је, како каже народна песма: уз Анђу очи прислањао. Кад је могао, незасито је 'гљедао љепоту'“ (10,119 ).

Позната је Његошева песма „Ноћ скупља вијека“, у којој се, између осталог, налазе и овакви стихови: „Сњежана јој прса кругла, а стрецају светим пламом, / Двје слонове јабучице на њих дубе слатким мамом. / Црна коса на валове низ рајске се игра груди / О дивото чудо! смртни ере сад не полуди! (...) Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе (...)“. Исидора тим поводом каже: „Зар треба још тражити неку Владичину љубавну исповест, нека љубавна писма? Ту је велика исповест, и писмо какво је ретко који љубавник написао. И ту је уједно и љубавна поезија, која 'важи' читаву свеску љубавне лирике.“ ( 10,126) Наравно, ово не беше објављено за Његошевог живота – али, траг је остао (најбољу студију о песми дао је Мило Ломпар у својој студији „Његошево песништво“).

Милорад Медаковић о могућем надахнућу за овакву песму каже да се владика 1844. године у Перасту загледао у једну лепу девојку: „У таквијем пријатним часовима, ђе природа све надмашује, ђе се сва чувства покрећу, а поетична сила лети по висинама, напише владика, тај пјесник, пјесму љубави“ (11, 45). Кад ју је прочитао свом ађутанту, а овај му је затражио, рече Његош: „А како да ти дам? Зар да печаташ у новинама?... А како то изгледало: владика па пише пјесму о љубави? Не дам!“ Зато Милорад Медаковић и каже: „Владика је био кано и остали људи – али се осврташе на свој положај и на образ, па се чуваше од свега што не доликује не само њему него ни другоме саобразном Црногорцу“ (исто, 46).

Потписници ових редова су сасвим сигурни да Његош, као калуђер, никад није осрамотио ни себе, ни свој монашки завет, ни епископско морално достојанство. Али мора се рећи да његов однос према слабијем полу није уобичајен за однос светих епископа према женском роду, који је ваплоћење чистоте и чедности (понављамо: не свих епископа, јер је било и другачијих, недостојних свог призива, него епископа који су, ваистину свети, у календару Источне Цркве).

ОПАСНОСТ ПРЕСЕДАНА

Ако се Његош, упркос Светом Предању Цркве од Истока, канонизује, то постаје преседан који нас може увести у произвољности сличне оним папистичким. Шта то значи? Његошу нико не оспорава песничку и људску величину. Али таквих песничких и људских величина у Српству има још. Зашто свеци нису писци житија Светог Саве, Доментијан и Теодосије? Или, да не идемо тако далеко, зашто светац не би био највећи српски лирски песник 20. века Момчило Настасијевић, кога је Станислав Винавер назвао „свецем српског језика и српског књижевног израза“? Винавер је у свом огледу „Момчило Настасијевић“ тврдио да је се песник пред крај сав претворио у „пламен и зрачење“ (12,85), и да му је смрт била „тиха, смерна,светла и насмејана од унутрашњег сијања“ (исто). Зна се да је Настасијевић био не само дубоки песник него и изузетно частан и честит човек, аскета у личном животу, омиљен међу пријатељима и међу ученицима, који је на самртној постељи молио своју сестру да не заборави једног просјака што му је он, Мома, сваки дан на путу од куће до Четврте београдске гимназије, у којој је радио, давао милостињу. Зна се да је својим ближњима описивао слике рајских поља која је у предсмртном бунилу видео и да су му последње речи биле: „Изађох сасвим из блата“.

А Григорије Божовић, један од највећих српских приповедача, пријатељ Владике Николаја, који је своје приче из Старе Србије учинио скоро житијно свештеним и убедљивим, и који је, невин, стрељан 1944. године у Београду, од стране безбожних комуниста? Зашто он, због књижевних заслуга, не би могао бити мученик? Јасно је да бисмо тако коначно ушли на терен опасних произвољности, а онда не би било краја самовољи појединаца, од које је Бог увек чувао Српску Цркву и побожни српски народ. Јер, ма колико Винавер говорио о „светости“ Настасијевића, он ту није подразумевао црквену светост коју Бог јавља Свом народу, Новом Израиљу, него „светост“ уметности као нове религије, уметности која је собом, још од епохе романтизма, почела да замењује религију и да служи као утеха у свету „смрти Бога“.

Још би се могло говорити и о светости Достојевског, о коме Берђајев каже да својим делом оправдава постојање руског народа. Али, наравно, све су то само условности; колико год да волимо Достојевског, који се упокојио после исповести и причешћа, он ипак није свети угодник коме бисмо се могли молити за заступништво пред Господом.

НЕОПХОДНОСТ ДУХОВНЕ ТРЕЗВЕНОСТИ

Велики пример опреза када је канонизација у питању нам даје Руска Православна Црква. У њој, наиме, већ две деценије постоји покрет за канонизацију цара Ивана Четвртог Васиљевича Грозног (Силног) и Григорија Распућина. Иако је историја одавно оповргла многе клевете на рачун и првог руског цара, Ивана, и пријатеља Светих царских мученика Романових, Григорија, ипак Руска Црква упорно показује и доказује због чега ни цар Иван ни Распућин не могу бити канонизовани, упркос захтевима појединаца, па и читавих група, да тако буде. Јер, ако ништа друго, Иван Силни се женио пет пута (можда и више), а казнио је смрћу на правди Бога два свеца – Светог Филипа, митрополита московског, и Светог игумана псковско-печерског Корнилија. Распућин, који није био чудовиште каквим га приказују и који се пред царем Николајем и његовом породицом никад није појављивао другачије него као богомолник, пред крај живота ипак није живео у складу са хришћанским идеалима, а списи које је иза себе оставио сведоче да је био у својеврсној духовној самообмани – прелести.

Да поменемо да у Русији, ваљда из чежње за јаком влашћу, која би ову велику државу најзад ослободила трагова „горбачевизма-јељцинизма“, постоји и покрет за канонизацију Стаљина, оличења „чврсте руке“ и победнника великог отаџбинског рата 1941-1945. (при чему се прећуткују његови злочини против Цркве, нарочито уочи Другог светског рата).

Руска Црква је опрезна и кад је канонизација Новомученика пострадалих за веру од бољшевика у питању. Сва доступна документа о њима годинама изучава канонизациона комисија, и тек кад се увери да је њихово држање на суду безбожника било беспрекорно, они бивају уведени у календар. Годинама је трајало и „проверевање“ светости Царских Мученика и тек после пажљивог проучавања свих аспеката њиховог живота и делања, као и после низа чуда и знамења Богом послатих, они су ушли у календар 2000. године Господње.

ОПАСНОСТ ПОЛИТИЗАЦИЈЕ И ОНО ШТО СЕ МОГЛО УЧИНИТИ

Црногорски аутокефалисти – секта дедејићеваца, непријатељи православног црквеног јединства – са великим задовољством дочекали су предлог за канонизацију Његоша. Знајући да је предлог канонски неутемељен, то јест без озбиљних духовних мотива, они су одмах почели да помињу политичке мотиве као темељ тражења да се Његош унесе у српски црквени календар. Ми не морамо веровати њиховој аргументацији, помраченој расколничком злобом, али сенка сумње ипак остаје.

То уопште не значи да Српска Црква поводом двестагодишњице рођења највећег српског песника свих времена, који је уз то био и архијереј СПЦ, није могла да учини нешто значајно. Рецимо да изврши притисак на врх државе Србије да се овај свесрпски празник достојно прослави. Председник Матице српске Драган Станић у разговору за „Вечерње новости“ (12. мај 2013) каже да се, авај, ми данас не сабирамо око тако важног питања и да не доказујемо колико је Његошево присуство живо, то јест „ми у овом тренутку уопште и не знамо какав је став државних органа према овој важној чињеници“. Он додаје: „Три изузетно кометентне и одговорне установе – Српска академија наука и уметности, Академија наука и умјетности Републике Српске и Матица српска, понудиле су веома обиман и добро осмишљен програм прославе, али на такву понуду државни органи још нису дали свој одговор. Добили смо подршку председника Републике Томислава Николића и патријарха Иринеја, такође и председника Милорада Додика, али то изгледа није довољно. Влада Републике Србије ћути, а надлежна министарства се понашају као да се то њих нимало не тиче. А, уз то, нико да се удостоји да трима установама од највишег угледа каже, наљудскије и најнормалније, како ствари стоје!“ (А зна се како стоје: Влада Дачић-Вучић наставља тадићевску другосрбијанску политику свођења српског на србијанско, па се ни не усуђују да се замере Ђукановићу и монтенегринима, који стално својатају највећег српског песника као тобож „протомонтенегрина“). Ту је требало на једном врло конкретном задатку да Црква помогне око организовања Његошевог јубилеја на нивоу државе Србије, а не покушавати да се уношењем у календар генија који није светац постижу ефемерни успеси и стварају сумњиви преседани.

ВРАТИМО СЕ ЊЕГОШУ

Ово, понављамо, није био текст против Његоша, него против једног погрешног читања Његошеве личности, којој се приписује оно што она није била, нити је стремила да то буде. А како рече највећи српски тумач Његошевог дела др Жарко Видовић поводом „Луче“, „Вијенца“ и „Шћепана Малог“: „Ако је завјет сама супстанција нације (завјетне заједнице), онда је та супстанција добила свој конкретни вид у Његошевој трилогији, тако да сад можемо рећи: конкретна појава саме супстанције нације (српске нације, тј. завјетне заједнице) је Његошева трилогија: она данас за српску историју представља оно што Библија за Цркву хришћана. Наравно, српска књижевност може и послије тога да налази своје нове и свјеже изразе, до Андрића и пјесника наших дана, али се ти изрази према Његошевој трилогији односе исто као хришћанска (богата, веома богата и велика!) црквена и литургијска књижевност наспрам Библије“ (13 ,97). То, према Видовићу, опет значи да је „сваки покушај да се Његош одузме српској поезији, књижевности, повијести раван покушају да се Србима забрани и онемогући освјешћење, стицање свијести о зајвету! Јер ако је кнез Лазар (свети цар Лазар) први пророк Косовског завјета а тај завјет основа националне заједнице Срба, онда је Његош посљедњи пророк завјета: послије њега није могуће, чини нам се, рећи о Косовском завјету више ништа што би могло да нам измјени слику и лик завјета! Могуће је само слиједити Његоша, наставити путем који је указала његова трилогија“ (13 ,75-76).

У свом познатом огледу „Његош као трагични јунак косовске мисли“ српски нобеловац Иво Андрић је указао на чињеницу да је сва Црна Гора у доба Петра Другог живела и дисала „косовском мишљу“: „Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска као хлеб и вода (...) Црна Гора и свет који је у њу избегао били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу“ (14,9).

По Андрићу, Његош, рођен у тој и таквој Црној Гори, јесте архетипски лик косовског борца, који није само, попут пророка Јеремије, оплакивао пораз србске војске на свештеном пољу, после кога је наступило турско ропство, него се и делатно борио за скидање „косовске клетве“ са свог народа и испуњавање Завета. Речи „Бог“ и „Косово“ најчешће су у „Горском вијенцу“, ремек-делу владике песника; али, Косово је, вели Андрић, и аргумент у његовој дипломатској преписци с Русима и Турцима: „Он говори о Косову као о ма ком другом морално-политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине“ (исто, 10). Херцеговачки везир Алипаша Сточевић звао га је „правим српским баном од Косова“. Иако је, по благослову свог стрица Светог Петра Цетињског, примио власт над Црном Гором као неискусни младић од седамнаест година, Његош је од почетка знао да све што ради (а ударио је темеље државности на малој територији која је до тада била само савез, често узајамно сукобљених, племена) мора градити на косовском темељу. По Андрићу, лозинка „Горског вијенца“ – „Нека буде што бити не може!“ – управо је тај чудновати темељ свега Његошевог прегнућа. Осећајући се као Прометеј распет на црногорском стењу, коме турски јастреб кида утробу, владика Раде се уздигао до овог стиха трагајући за излазом – коначним ослобођењем Србства. Србски романсијер ове стихове објашњава: „Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позтивног нихилизма, без тог упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена“ (исто,16).

Молећи се Богу за покој душе великог песника српског, владике Петра Другог Петровића Његоша, ми понављамо: он је највећи наш књижевни геније коме уношење у светачки календар није потребно да би остао оно што јесте – учитељ Српског Завета!

________

Упутнице:

1. Иван Иљин: О патриотизму, Двери српске 4, 2004.

2. Косово – земља живих 1389-1989/ У знаку Крста Часног и Слободе Златне, Београд – Ћелија Пиперска 1989.

3. Владимир Димитријевић: Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија, Лио, Горњи Милановац 2007.

4. Канонизација светих (на руском),Тројице – Сергијева Лавра, 1988.

5. Митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован: Лик архијереја по учењу Цркве, у књизи „Царево ново одело“, Лио, Горњи Милановац, 2009.

6. Свети Петар Цетињски/ Чудотворац и државотворац, Митрополија црногорско-приморска, Светигора, Цетиње, 2008.

7. В. М. Г. Медаковић: П. П. Његош/ Посљедњи владајући владика црногорски, Графос Панчево, 2008.

8. Владимир Димитријевић: Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија, Лио, Горњи Милановац, 2007.

9. Православље у Црној Гори, Митрополија црногорско-приморска, Цетиње, 2006.

10. Исидора Секулић: Његошу књига дубоке оданости, Српска књижевна задруга, Београд 1951.

11. М. Вуковић-Бирчанин: Петар Други Петровић – Његош (1813–1851), Издање писца, Минхен, 1983.

12. Владимир Димитријевић: Светац српског језика, Народна библиотека „Браћа Настасијевић“, Горњи Милановац, 2011.

13. Жарко Видовић: Његош и косовски завјет у новом вијеку, Филип Вишњић, Београд, 1989.

14. Иво Андрић: Уметник и његово дело, Просвета, Београд, 1989.

________

Литература:

1. П. П. Његош: Горски вијенац; Луча микрокозма, Обод, Просвета, Београд 1981.

2. П.П. Његош: Лажни цар Шћепан Мали; Проза; Преводи, Обод, Просвета, Београд 1981.

3. П. П. Његош: Изабрана писма, Обод, Просвета, Београд 1981.

4. Мишел Обен: Његош и историја у песниковом делу, Књижевне новине, Научна књига, Нова књига, Београд,1989.

5. Мило Ломпар: Његош и модерна, Филип Вишњић, Београд, 1998.

6. Мило Ломпар: Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд, 2010.

7. Др Љубомир Дурковић – Јакшић: Његош и Ловћен, Православље, Београд,1971.

8. Димитрије Л. Машановић: Ловћенски Прометеј – Личност и дјело Петра Петровића Његоша, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.

9. Влајко Влаховић: Његош – неосвојива духовна тврђава, Искра, Минхен,1983.

10. Сумрак Ловћена/ Документи и прилози о судбини Његошеве капеле на Ловћену 1845–1971, Епархија банатска, Глас Цркве, Задужбине Косова, Вршац, Шабац, Београд, 1989.

11. Миодраг Поповић: Историја српске књижевности, књига прва, Романтизам, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985.

12. Стојан Мандић: Духовне очи владике Његоша, Мали Немо, Панчево, 2007.

13. Др Митар Миљановић: Једна „Легенда“ у свјетлу савремености/ Поводом „Легенде о Његошу“ Милована Ђиласа из 1952. г., Бели анђео, Шабац, 2000.

14. Владимир Ђ. Јовићевић, Будимир Алексић: Црногорско питање, Светигора, Цетиње, 2003.

15. Кратка историја Митрополије црногорско-приморске са шематизмом за 1999. годину, Светигора, Цетиње, 1999.

16. Невен З. Плећевић: Српски светачник, Словенско Слово, Београд, 2007.

(Крај)

http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-zoran-cvorovic-svetac-ili-genije-ili-o-pokusaju-kanonizacije-njegosa-2.html