...Срби су опасни, јер у цивилизацији гласачко-потрошачког бешчашћа, мраволикости и похоте, како знају и умеју сведоче православну цивилизацију духовног господства, части и херојске жртве. Зато, „србска болест мора бити уништена у Европи", како је говорио покојни генсек НАТО-а Манфред Вернер. Зато су Срби највећа "криза која је уздрмала Европу", како веле западни медији, од II светског рата до данас. Зато се Србима суди на Процесу "Новог света".

+ + +

Нека буде што бити не може: бити не може да се човек радује смрти и иде у смрт певајући, то је за човека немогуће, јер је најдубље супротно његовој природи. А Христов Срб се радује смрти. Тако је певао, и о Србству најдубљу истину изрицао, св. Ђакон Авакум носећи на својим леђима сопствени колац и идући београдским улицама 1814. на своје мучеништво испред Стамбол-капије. И то је србска Слобода. И бива. И та изрека је постала занавек основна онтолошка и теолошко-политичка дефиниција и лозинка србског крсноваскрсног поклоничког пута кроз историју.

Нека буде што бити не може: зар може бити да човек мирно седи док му зликовац одсеца уши и нос и копа очи, и гледајући у Бога Живога и видећи у Њему своју Слободу Златну, мирно понавља свом крвнику: "Само ти ради, дијете, свој посао." А било је1941. у Јасеновцу, србском селу у центру света, где је један србски сељак и светац, Вукашин од Клепаца изговорио за сву вечност те најскупље речи србскога Образа и Слободе.

Нека буде што бити не може: зар може бити да голобради добровољац шеснаестогодишњак - одвојен од сигурности родитељског дома и свакодневно суочен са смрћу - пише са прве линије фронта својим родитељима: "Ја сам на сигурном - браним Отаџбину"? Могуће је, јер је то писмо написао 1915, усред најжешћих битака за одбрану за Србију, шеснаестогодишњи србски јунак Синиша Милановић. И то Немогуће, то Сигурно пред лицем смрти јесте србска Слобода.

Нека буде што бити не може: може ли бити да отац свога сина - који, везаних очију, стоји пред стрељачким стројем - храбри да умре као човек и јунак, уместо да крвнике моли за милост? Не може, а било је: 27. децембра 1916. када су Аустријанци на Цетињу стрељали Јакшу Симовића, сина србског попа Николе Симовића. Седамдесетосмогодишњи свештеник дошао је на стрељање свог сина. Аустријски чиновник му предлаже да као родитељ ипак не буде на стрељању сопственог сина. Србски поп Никола то одбија говорећи: "Кад ви чините оваква грозна дела, ја ћу их гледати". Док су везивали очи његовом сину, јуначки поп Никола са свога крста, из свога Видовдана говори дрхтавим гласом: "Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је свакога Србина!" И то је србска Слобода.

Нека буде што бити не може: може ли бити да свештеник узме пушку у руке? Не може, јер се противи канонима Цркве. А било је: поп Богдан Лелевић, леп као Милош Обилић, војни свештеник андријевичког батаљона 25. јануара 1913. током битке за ослобођење Скадра, као и сваки србски војни свештеник храбри војску тако што са крстом у руци пузи кроз кишу куршума, од војника до војника. У критичним тренуцима битке на Бардањолу, видећи да му се отворио пут ка Богу и Слободи, ставља крст на прса, узима пушку од погинулог ратника, креће у јуриш, гине јуначки и улази у Царство Небеско показавши да се Србин спасава и посвећује на начин Немогућег.

Нека буде што бити не може: може ли бити да мајка над гробом свога сина узноси славу Богу што јој је дао и узео сина. Не може, а било је 21. октобра 1851. када је једна србска мајка, Јована Томова, над одром свог сина и владике Петра II Петровића Његоша, гутајући сузе у костима, рекла: "Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка... А за ваистину Божију, ја, твоја мајка, за тобом нећу заплакати... Требају да плачу мајке које рађају издајнике и поган људску... Слава Богу који ми те је таквога лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати шта да види". А било је и када је друга србска мајка, Ћетна Јововић - после битке на Граховцу и победе над Турцима - повела коло поред кнеза Данила на Цетињу, и на накнадну вест да јој је у бици погинуо син Лука, рекла - скамењене утробе - кнезу Данилу: "Зар због тога весеље да прекидамо? Не ломи се турска сабља без погибије. Дођи, господаре и заиграј са мном! Кад може њи'ова мајка да се весели, онда мож' и ти!" И било је када је трећа србска мајка Стана Орман - пошто су јој, за време Омер-пашиног рата, у бици на Ускоцима, преузимајући један од другога заставу, пред очима погинула три сина, Душан, Мирко и осамнаестогодишњи Иван - и сама ускочила у бој, узела заставу од мртвог трећег сина и подигла је, викнувши: "Турци, не грабите што није ваше! Напријед, браћо!", и погинула са заставом у руци. То је србско распето радовање смрти, борбено радовање и ратовање србских јунакиња срца и црнине, које надилази смрт, од Мајке Југовића до краја света и века.

Нека буде што бити не може: то је косовско опредељење, то је чуо честити Кнез Лазар 1389. у Самодрежи, то је слушао целе ноћи уочи Боја док је гледао видовданске звезде над Косовом и своју војску која је спавала између ватри, војску која је пре смрти "избрисана са списка живих и жртвована за част отаџбине", које већ нема иако још јесте и која ће тек да постане иако је већ има, која је Beћ мртва иако још жива и већ васкрсла пре смрти. (Управо то је та србска хришћанска онтологија Крста и Васкрса која својим небоземним динамизмои надилази све категорије статичне западњачке мегафизике и њеног схватања бића и небића). Ту заповест косовског опредељења Лазар је послушао, гледајући поверено му србско класје, спремно за жетву Небеске Србије. "Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жетва". То је сва србска историја: све је пpe рока, све је у херојско-мученичкој Пречици, све је у светој тајни Немогућег, а све је било и остаје "честито и миломе Богу приступачно", јер Бог има Свој план и критеријум за Његове Србе који много воле Слободу и том љубављу се искупљују за своје небројене гpexe.

Нека буде што бити не може: дај, Боже! Нека буде борба непрестана: за шта? За Царство Небеско, за Небеску Србију у њему, за православну душу и дух Србије, за србску светост, за србски богочовечански Образ који је србски Спас и србска Слобода. Нека буде борба непрестана, нека се и наш мир и наш рат боре за Крст Часни и Слободу Златну, и данас када смо поражени. Наша борба поново почиње, она није завршена. Нека се и наш пораз, и наши гробови боре за слободу, нека и наша смрт буде борба за живот као што каже у народној песми: "На Кордуну гроб до гроба, тражи мајка сина свога"... И мртав син говори мајци (жив је, није мртав, јер мртав не може да говори!): "Неплач' мајко, реци роду да сам пао за Слободу". А, за Христовог Срба," пасти за Слободу" значи - вазнети се у Небеску Србију. Јер Срби не падају, већ се вазносе за слободу, као што је то било на Косову и Чегру. Слобода је за Србе висина битовања, Слобода је истински живот, Слобода је све. Зато је Христос - Златна Слобода, највиши србски циљ у историји, а пут и средство јесте Часни Крст, учешће у Крсту Његовом.

Не може бити, не може бити, а бива - и то је цела србска историја, србска идеја историје, идеја Христовог Србства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб је Христов. Срб је свој живот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста - "смрћу смрт уништивши" - отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу. Јер: нека буде што бити не може: то, пре свега значи - Васкрс, јер управо Васкрс јесте оно основно Немогуће, она Новина у исгорији.

Мома Настасијевић, осећајући тајну Косовског Завета као духовног лајт-мотива србске историје, у својим "Белешкама за стварну реч", каже: "Поставити себи тежи задатак него што се може решити... изван сопствене моћи, само не у границама ње". Нека буде оно што је човеку немогуће, а Богу могуће и могуће човеку који је са Богом: нека буде воља Божија, а не наша. То је србски хришћански реализам на коме је заснован сваки србски историјски подвиг и акција: увек Немогуће, увек више него што се мисли да се може, али не лудо и узалуд, не претенциозно и преко свог губера, не безумно и плахо, већ уздајући се у Бога Живога, по правилу и образу светосавско-светолазарског спасења. Нека буде - тако Срби стварају своју историју, уздајући се у Божију свемоћ и борећи се, уз Божију помоћ, против црне моћи зла и неправде у овом свету: за православни Крст и православну Слободу.

Нека буде што бити не може: то србско "моћи Немогуће" јесте лудост и саблазан за "цивилизовани свет", за Запад и његов разум, за његову рационалну духовно-политичку метафизику, а то је извор србске онтологије, стваралаштва и државотворности. То није анархија, већ крајњи аскетско-херојски поредак. То није месијанизам, то је Косовски Завет. И хвала Богу да Срби никада у историји нису имали, ни наметали другима никакву месијанску идеју, већ су увек и само имали и имају отаџбинску идеју: идеју праведне одбране, праведног ослобађања и праведног уједињења Отаџбине.

То србско послушање Немогућег јесте Божији дар Србима - бити у исти мах и непокоран и послушан: непокоран овом свету, а послушан Богу и унутарњем жубору Видовдана који сваког Срба у костима зове ка хришћанској Слободи: "Јер ви сте, браћо, на Слободу позвани" (Гал. 3,13). Одрицати се у исти мах царства земаљског потпуно ради Царства небеског, али до краја борећи се за царство земаљско, са свешћу да већ сада и овде у њему почиње Царство Небеско. Дај, Боже, те златне чежње у наше кости више него дисања, више него воде и хлеба. Дај да живимо за ту Слободу и да умиремо греху и смрти, еда се ослободимо Слободом Твојом. Дај да никада у нама не пресахне та жеђ која нас гони у Немогуће: да прелазимо из живота у виши Живот, из лепоте у вишу Лепоту, из славе у вишу Славу. Јер је слава и овде на овој мученој земљи србској коју си нам даровао да се на њој спасавамо, али је већа слава у Царству Твоме. Волимо и једно и друго, и једно и друго је наш живот, али је наша права Отаџбина код Тебе!

И то је оно што србски непријатељи никада не могу да схвате: прави Срби су увек другачији, јер из Другачијег, из Немогућег црпу своје историјско надахнуће и снагу. Тако је и данас: из овог пораза црпимо нову историјску сиагу, јер пораз је пречица до сазнања пуне и праве истине о себи. Зато Срби мудрост црпу из пораза а не из победа: не заносе се победама већ се отрежњују поразима, јер је и Христос доживео "пораз" у овом свету, али је победио свет, и ми ћемо са Христом победити свет. Када год су Срби одустајали од тог Небески Немогућег зарад "земаљски могућег" губили су и образ и главу: то је онтолошка "обреновићевштина", одустајање од Србске идеје тј. Косовског Завета зарад "прагматичности". То је оно што безбожнички режим ради последњих година југо-левичарским "решавањем" Србског питања тј. свођењем Србства на београдско-дедињски пашалук, а србског хришћанског духа, духа заветне заједнице, на рајетински атеистичко-егоистички менталитет руље у аполитичном расулу.

Нека буде што бити не може: то је оно србско Немогуће које увек диже устанак, увек спремно за буну и хајдучију, за сведочење Слободе. Срби су управо тим и таквим сведочењем Слободе данас постали немогући и оно Немогуће у пост-хришћанском свету и његовој рационално испланираној утопији Новог светског поретка. Срби су опасни, јер у цивилизацији гласачко-потрошачког бешчашћа, мраволикости и похоте, како знају и умеју сведоче православну цивилизацију духовног господства, части и херојске жртве. Зато, србска болест мора бити уништена у Европи", како је говорио покојни генсек НАТО-а Манфред Вернер. Зато су Срби највећа "криза која је уздрмала Европу", како веле западни медији, од II светског рата до данас. Зато се Србима суди на Процесу "Новог света".

„Византијско огледало“, 3/1995.

Извор: Владимир Димитријевић, Небеска Србија, манастир Сланци, 2002, стр. 320-324.

Фото у наслову: Аустријска војска веша српске цивиле у јесен 1914.

Приређивач: „Борба за веру“