Велимир Новљанин

Да ли ће и Српска православна црква, као и Србија, бити растурена до 2020. године

Поштовани посетиоци,

Стање у СПЦ је све теже и сложеније, али и будни православни Срби не ћуте и не мирују. Од једног нашег вредног и обавештеног сарадника добили смо текст са подробним прегледом записника са седнице Комисије за промену Устава СПЦ, из које, између осталог, сазнајемо да господа чланови, листом екуменисти и новотарци, имају намеру да мењају назив Српска Православна Црква и да изграде систем митрополија – аутономних црквених јединица, одакле је до аутокефалија само један корак.

Захваљујемо нашем сараднику г. Велимиру Новљанину, који нам је саопштио НОВЕ чињенице о разарању СПЦ од тобожњих ученика оца Јустина Поповића.

Уредништво

+ ++

Према учењу Светих отаца, јединство Цркве чува се исповедањем догматског учења и очувањем канонског поретка. Историја Цркве казује да су они, који су својим некакнонским, то јест недопустивим, чињењем нарушавали њен поредак, често кажњавани као јеретици.

Данас смо сведоци да се у вишој јерархији Српске православне цркве с времена на време чују предлози о промени светоотачког поретка а све у духу „новога доба“.

Још је староримски мудрац Сенака казао: „Не треба веровати свему што се приповеда; многи измишљају да преваре а многи јер су преварени!“ Ја сам, додуше, наивно слушао друге, најчешће су то били образовани и школовани људи, како причају о нашој Цркви и то, готово увек, прихватао беспоговорно. Време је показало да сам често грешио! Моја наивност показивала се и када сам прихватао разна званична саопштења из средишта Српске православне цркве, из Београдске Патријаршије, не улазећи дубље у њихов смисао. Таква су била и моја поимања вести о промени Устава Српске православне цркве.

Први Устав Српске православне цркве донет је 3/16. новембра 1931, потом је измењен и допуњен најпре 6/19. маја 1947. године, затим 6/19. маја 1970. и 13/26. новембра 1985. године. Живот Цркве и друге бројне околности, на пример нове арондације епископија, довеле су до схватања да је тај посао требало наставити. Свесни тога, архијереји су на седници Сабора 3. новембра 1993, ради припреме нацрт Закона о Српској православној цркви, формирали нарочиту комисију (епископ шумадијски др Сава Вуковић, професор Правног факултета др Радослав Стојановић, др Миодраг Петровић, јереј др Димшо Перић, Благомир Поповић и Богољуб Цветановић).

Услед тадашњих историјских прилика и неприлика поменута комисија готово и да није учинила ништа.

Сабор је формирао нову комисију: епископ шумадијски Сава, протођакон Станимир Спасовић професор Богословског факултета у Либертивилу, Ђорђевић, професор Црквеног права у Богословији у Крагујевцу, о. Зоран Крстић, доцент на Богословском факултету у Београду. Према писаним траговима, протођакон Спасовић је написао неколико примедби, док је епископ Сава сматрао да нема потребе за суштинским изменама већ само за допунама. После упокојења епископа Саве, Сабор је именовао митрополита Амфилохија Радовића за новог председавајућег комисије. Тешко је утврдити шта је потом учињено јер нема доступних докумената о тој теми.

Зна се да је друга седница Комисије одржана 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду. Председавао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије, седници су присуствовали епископи браничевски Игњатије Мидић, умировљени Атанасије Јевтић, професори Правног факултета др Коста Чавошки и др Сима Аврамовић, професори Богословског факултета др Радован Боговић и др Ненад Милошевић. Записник са тог састанка објављен је у књизи анонимног аутора Патриотикуса Сада је ваш час и област таме – Ко и зашто гони владику Артемија, Београд, 2010, стр. 127–172, и може се лако пронаћи на Интернету у ПДФ формату. Делове записника цитирао је угледни историчар др Миодраг М. Петровић.[1]

Имајући све то у виду, нема потребе коментарисати изречене ставове осим опште констатације да су архијереји тада кренули у веома неприметно растурање Српске православне цркве.

Процес промене Устава Српске православне цркве потврђен је службеним саопштењем да је 2. јула 2012. године у београдској Патријаршији одржана конститутивна седница Комисије за ревизију Устава Српске православне цркве. Поменуту Комисију је формирао Свети архијерејски сабор на седници 16. јуна 2011, а у њој су изабрани: „Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. др Амфилохије, председник; Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. др Јован; Њихова Преосвештенства Епископи бачки Г. др Иринеј, браничевски Г. др Игњатије и умировљени захумско-херцеговачки г. др Атанасије; протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах мр Никодим (Косовић); протођакон др Станимир Спасовић; проф. др Сима Аврамовић; проф. др Ненад Милошевић и Милан Андрић, чланови, као и протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић, секретар.“

У следећој реченици саопштења је наглашено да је почетак рада благословио патријарх Иринеј. „У наставку рада, Комисија је, под председништвом митрополита Амфилохија, разматрала начелна питања о месту црквеног устава у канонском предању Цркве, у уставима других помесних Цркава и о даљем раду“, каже се у саопштењу.[2]

А у међувремену, када смо помислили да је, на неки начин, случај прогона дугогодишњег епископа рашко-призренског др Артемија Радосављевића, какав иначе није забележен у новијој историји наше Цркве, отишао у заборав, започело је слуђивање јавности захтевима за пензионисање појединих архијереја, настављено захтевима за кажњавање двојице архијереја због наступа на Тргу републике у Београду на митингу подршке народу Косова и Метохије, и који су распиривале таблоидне латиничне новине и из дана у дан доносиле „фотографије“, „изјаве“, „мишљења експерата“... и ко зна шта још, а све то је доводило народ до распамећености. Та збивања су била само део низа и која треба да послуже у снижавању поверења верујућег народа у Цркву и постепено отуђење у пројекту денационализације Српства, управо онако како је негде далеко на западу замишљено!

Један део тог плана представља реализација пројекта разбијања Српске православне цркве тако да Српска патријаршија не дочека својих 100 година у форми каква је била приликом обнављања 1920. године! Посебна улога, судећи по много чему, у том пројекту намењена је неколицини српских архијереја!

Црква се разбија на разним нивоима. Чини ми се да је најефикасније разбијање кроз промену Устава! Можда грешим?

Да се вратимо мало уназад, у историју.

„Други Рим увелико корача судбином првог“ а то је започео оног момента када је отворено питање православне дијаспоре на Трећој припремној конференцији за Свети и Велики Сабор, одржаној од 7. до 13. новембра 1993. у центру Цариградске патријаршије у Шамбезију, Швајцарска.

Термин „православна дијаспора“ је  стари термин: у Старом завету то су Јевреји расејани по свим другим народима; данас то представља сво становништво православне вере, без обзира на народност, које живи изван државних граница сваке помесне аутономне и аутокефалне Цркве. Од почетка 20. века дијаспора је оптерећивала ионако крхке односе међу сестринским црквама.[3] Као да је све кренуло од настојања цариградског патријарха Мелетија IV Метаксакиса[4] (1922–1923) а потом и александријског (1926–1935) да Цариградска патријаршија, као некадашњи Други Рим, има контролу на територијама у државама у којима не постоје аутономне и аутокефалне цркве (на пример, Мађарска, Немачка, Француска итд).

Српска православна црква је „своје“ мишљење о том питању дала најпре кроз предлог да се да се тај Сабор одложи за „боља времена“, потом и кроз текст Сергија Троицког „Црквена јурисдикција над православном дијаспором“[5].

Цариградска патријаршија, доласком архиепископа Атинагоре Спируа из Сједињених Америчких Држава на трон на Фанару, наставила је нову политику – форсирање дијалога са римокатолицима, а који је, на посебан начин, окончан скидањем међусобних анатема бачених давне 1054. године. Цариградска патријаршија је у међувремену покренула проблем примата у Православној цркви и проблем дијаспоре. (На званичној Интернет презентацији Цариградске патријаршије (www.patriarchate.org) у уводном тексту могу се прочитати и следеће реченице: „Ватикан је срце Римокатоличког хришћанства. Васељенска Патријаршија Константинопоља је срце Православног хришћанства. Функција Васељенске Патријаршије као центра јединства у животу Православне цркве произилази не само из њене изузетне канонске прерогативе на основу које она ужива једнако учешће са Црквом Старога Рима... већ такође и из њене древне мисије сведочења, патроната и расадника Православне вере.“ Нешто даље стоји: „Црква Константинопоља, будући први престо међу аутокефалним православним црквама, и имајући теолошко право и одговорност да иницира и координира акције од међуправославног значаја... има ексклузивну привилегију да декује у вантериторијалном капацитету у односу на Цркве у дијаспори, као и право да суди у споровима.“) Припремајући се за коначно решење тих питања, иницирала је неколико припремних састанака у свом центру у Шамбезију.

На састанку одржаном новембра 1993. године, Српску православну цркву су представљали професори Богословског факултета епископ бачки др Иринеј Буловић и јеромонах Игњатије Мидић. Састанак је окончан, осим осталог, и потписивањем текстова „Православна дијаспора“ и „Аутокефалија и начин њеног проглашења“.[6]

У тексту „Православна дијаспора“ има много новости у односу на старију теологију. Тако, на пример, целокупна православна дијаспора је подељена на осам административних области (Северна и Централна Америка, Јужна Америка, Аустралија, Велика Британија, Франсуцка, Белгија и Холандија, Аустрија и Немачка, изузета је Швајцарска) у којима би се, као управни орган, образовали такозвани епископски сабори! Сабори би имали посебан Устав или правилник. Сабори би о својим одлукама, ставовима, мишљењима и осталом обавештавали искључиво цариградског патријарха!

Своје мишљење о тим одлукама сачиниле су патријаршије Цариградска, Александријска, Антиохијска, Руска и Румунска и архиепископије Грчке и Пољске. Руска православна црква је одмах упозорила да се ради о угрожавању јединства православља. И остале патријаршије, осим Цариградске, имале су замерке, додуше блаже од руске.

Српска православна црква је тек много касније расправљала на Светом архијерејском сабору и одбацила потписе својих представника.

Без обзира на то, неколицина наших архијереја су прихватили поједине закључке. Тако је, на пример, коришћењем тешких ратних околности, у Босни и Херцеговини на предлог епископа захумско-херцеговачког Атанасија Јевтића формиран такозвани Епископски савет (састављен од четворице тамошњих архијереја), касније је то учињено у Хрватској и у Црној Гори. Додуше, у Црној Гори се отишло још два корака напред! Најпре је митрополит црногорско-приморски Амфилохије уздигао своје звање на виши ниво – архепископ, потом је 28. фебруара 2010. проглашена Православна црква у Црној Гори![7]

***

Штуро саопштење о конститутивној седници Комисије за ревизију Устава Српске православне цркве ме је заинтригирало па се жеља да сазнам шта се том приликом разговарало само појачала. Сетио сам се речи тројице јеванђелиста, Матеја (10.26), Марка (4.22) и Луке (8.17), коју су оставили за будућа покољења поуку а која каже да нема ништа сакривеног што се неће открити, ни тајно што се неће дознати!

Осим поменутог саопштења објављеног на Интернет сајту Патријаршије, никада се није појавила у јавности ни једна једина реченица о поменутој Комисији. Изузев у разговору оног који је знатижељан и онога који нешто зна! Ни патријарх Иринеј у свом интервјуу објављеном 3. маја 2013. године у Вечерњим новостима није ништа више, осим реченицу-две није казао.

Изнад свега желео сам да сазнам нешто више о процесу промене Устава, али сам у свим тим настојањима доживео неуспех из простог разлога што је то некаква тајна. А то је допринело да се моја знатижеља појачавала. Тако сам дошао до текста др Вељка Ђурића Мишине, нашег угледног историчара и доброг познаваоца историје Српске православне цркве, „Да ли је митрополитански систем увод у разбијање Српске православне цркве“ објављен 22. маја 2013. на сајту borbazaveru.info!  Последњи пасус тог текста гласи: „На крају остаје питање: Какве везе имају предлози епископа жичког Николаја Велимировића о заграничном Синоду, професора Душана Глумца о митрополитанском систему, Македонска православна црква, Православна охридска архиепископија, Православна црква у Црној Гори и промене Устава Српске православне цркве које наговештавају увођење митрополитанског система? Искрено да кажем, бојим се да одговорим. Волео бих да ме утеши неки добар познавалац црквено-канонског устројства Српске православне цркве. Наравно, да ми и одговори како ће се та заједница звати!“

Очекивао сам реакцију проте др Велибора Џомића, нашег угледног теолога и правника из Подгорице, који је својевремено полемисао са Ђурићем и показао да има нешто више знања када је у питању новија историја Српске православне цркве. Но, Ђурићев текст је прошао незапажено! Додуше, ускоро ми је постало веома јасно зашто ни прота није реаговао!!

Недавно сам добио од једног пријатеља ЦД уз молбу да прилог пажљиво прегледам и искористим у својим текстовима, али тако да не претерам у цитирању!

Читајући тај текст, на моменте сам се питао да ли ја то добро видим, јер реченице које сам гледао морао сам на моменте да сричем слово по слово: нисам могао да верујем у речи које сам читао!

Како се ради о једној врсти транскрипта фоно-записа седнице Комисије за ревизију Устава Српске православне цркве, тај документ нема званичан карактер. На овом месту треба се запитати: да ли је догађај аутентичан и да ли је текст веродостојан? Али, на основу садржаја, упоређеног са ситуацијом у СПЦ у последњих неколико година, све говори у прилог аутентичности!

Наставиће се...

____________

[1] Записник са те седнице, према тврђењу др Миодрага Петровића, има 31 страница густо куцаног текста – Миодраг М. Петровић, Христос и Христ. Одговори др Атанасију Јевтићу, Београд 2001, стр. 78.

2www.spc.rs/sr/konstitutivna_sednica_saborske_komisije_za_reviziju_ustava_srpske...

3 Србољуб Милетић, „Дијаспора, међуцрквени односи и васељенске хипотезе“, Свети кнез Лазар, бр. 3, Призрен 2000, стр. 127-132; Жељко Которанин, „О дијаспори у Америци и православљу данас“, Свети кнез Лазар, 4/1994, стр. 53-82; Епископ Артемије, „Православни папа на помолу“, Свети кнез Лазар, 4/1994, стр. 89-94.

4О овом првосвештенику видети текст проте Србољуба Милетића „Мелетиос (Метаксакис), митрополит, архиепископ, патријарх и папа“, на Интернет сајту Светосавље.орг.

5 Сергије Троицки, Црквена јурисдикција над православном дијаспором, Сремски Карловци 1992.

6Епискепсис, број 498 од 30. новембра 1993, Шамбези. Српски превод: Миодраг М. Петровић, „Православна дијаспора“, Хришћанска мисао, 4–6/1994, стр. 24-26.

7„Православну Цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске Православне Цркве: Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска. Архијереји тих епархија, сходно саборској одлуци, чине Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског. Отуда је недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако другачије титулисање и представљање у медијима како Митрополије тако и православних епархија у Црној Гори

–http://www.spc.rs

 Претходни делови:

-  Фељтон (1)

- Фељтон (2)