header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свети Владика Николај: Европа је јерес! Штампај Е-пошта
уторак, 30 децембар 2008

 ГОВОРИ СРПСКОМ НАРОДУ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

(69)

           Жалио се Господ на свој негда избрани народ јеврејски говорећи: Бијем их али их не боли. Ударио је Господ грешну Европу са два тешка рата за нашега века, и не зна се да ли ју је заболело? У оба случаја ударио је Господ Србију страшније него и једну другу земљу. Да ли је то Србе заболеле? По чему бе се ценило да их је заболело. Прво по томе што би разумели да их је ударио Господ због њихових греха и друго што би се исправили, то јест што би се променили, очистили и обновили, те не би више били отпадници и самовољници који заслужују сваки дан батине. Шта значи за Србе исправити се?

 

           Исправља се онај ко се искривио. Исправља се у висину према Богу и према себи, према своме Творцу и према своме природноме расту. Запад је сав искривљен; сав згрчен као она жена која је осамнаест година ходила састављене главе са коленима. Срби су најпре погледали на Европу, на болесницу са ужасом и са сажаљењем. Но доцније су се привикавали на њу и на њено самохвалисање, па се и они згрбили и згрчили, и нашли у томе лепоту говорећи то је модно и то је модерно; не треба ни ми да будемо простаци него да идемо за временом, за модом, за Европом. Треба да се згрчимо и згрбимо. У томе је лепота коју не могу да виде простаци. До таквог израза дошла је изнакаженост оног херојског Српства које се прославило баш тиме што је усправно стајало и није се дало згрбити од Азије ни за пуних 500 година. А кад је ослобођено од Азије оно се згрбило за педесет година под утицајем Европе тако страшно, да нити деца више познају своје ђедове, ни ђедови своје унуке. Све је то гледало и видело свевидеће око Господње. Зато нас рука Господња ударила тешко, да би се повратили од својих злих путова и да би се држали Њега као и претци наши. Али ми се нисмо повратили. Толико смо се искривили за последњих 70 до 80 година, да би се пре преломили него исправили. Но нису сви Срби згрбили се и искривили се. Има  их још много којиј су остали усправно. И они се у чуду питају: Шта је Европа? И шта је нас толико привукло Европи? И чиме је Запад постао за нас привлачнији него Исток?

Шта је дакле Европа? То је други Јерихон. Првенац Европе јесте папа а мезимац Европе јесте безбожник. Речено је за стари Јерихон, кад је проклињан да ће на првенцу своме засновати нови Јерихон а на мезимцу своме поставити му капију (Исус Навин, 6,26).

Шта је Европа? Јерес. То је јерес. Најпре папска архијерес потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, т. ј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац ахијеретик а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Како може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу глупацима нађу и Срби? То је питање на које се тешко да одговорити, и загонетка која се тешко да одгонетнути. Три су приближна одговора, три приближне одгонетке. Први што су српски синови отишли по учевину на Запад, па научивши да пију из вештачких чатрња омрзли су бистре изворе своје отаџбине. Други што су школовани синови српских сељака стали манисати српским девојкама па се иженили туђинкама. Треће што су школовани синови српски отпали од својих отаца, презрели своје оце због њихове побожности и поштења, и ударили су пространим путем. То троје. Та три отрова затровали су били сав наш живот лични, породични, друштвени и државни. Па као што домаћин удара по дрвећу тако оштро да и лишће пада и гране се ломе само да би стресао гусенице са дрвећа, тако и домаћин света, Господ наш премудри удара по Србима да би их очистио од прождрљивих страних гусеница. Зашто се онда љутимо? И на кога би се с правом љутили ако не на себе?

Европа је јерес. А свака јерес хришћанска је гора од незнабоштва. Јер се искуством доказало, да је лакше незнабошце придобити за Христа него ли кривоверце хришћане, јеретике, повратити православљу. Докле год ми будемо себе називали православним, не можемо стављати себи јеретике за углед ни у ком погледу. Задатак је православних хришћана не да клецају за јеретицима него да ове поврате на свој, на прави пут.

У наше време распада се и прелази у смртну трулеж све што је јеретичко, али све па чак и оне вредности које јеретици сматрају својим поносом и диком.

Нека устану православни народи и буду трубачи јеретицима да се поврате ка истини и поштењу. То је задатак времена. Ако то учинимо благословиће нас Христос Бог, коме нека је слава  и хвала сада и навек. Амин.

Приређивач: Уредништво сајта „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 11 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.