header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: О Светој Русији, Путину и Православљу последњих времена Штампај Е-пошта
понедељак, 16 децембар 2013

 Умом ти Русију схватити нећеш,

Свеопшти аршин њу не прати.

Она се друкчијем циљу креће –

У њу тек можеш веровати.

Тјутчев

О ЈЕДНОМ ПИСМУ

Редакција сајта „Борба за веру“ добила је недавно једно електронско писмо од извесне Јустине Спасовић:

“Помаже Бог! Молим вас да ми одговорите на недоумицу која ме је затекла као вашег редовног читаоца. Како се у православни имиџ Путина уклапа то што је своју супругу, мајку своје деце, заменио млађом, дугогодишњом љубавницом? Како се у то уклапају неки медијски гегови, и стварање имиџа супермена? А редовни одласци у Ватикан? Да ли сте ви стварно оно у шта смо ми веровали, или је ово начин да нам подметнете још једног масона? Будите принципијелни, и истом мером мерите све. Надам се да нећете надмено игнорисати моју поруку, али иако то урадите то ће ми већ објаснити ситуацију. Овај народ је изложен манипулацији, да не кажем тортури ума, већ више од једног века. Да ли ћете и ви да се уврстите у тај кордон вукова у јагњећој кожи. Ми љубимо православну, напаћену Русију, гоњену и подвижничку. Али ви у исти кош трпате и Русију која то није. Где је та моћна Русија да спречи отимачину Космета, и издајнике да заседну на трон у Београду? Понижавајуће је да такве вести преносите и подржавате пред јадним, осрамоћеним србским родом. Нека покаже ту моћ сада, нека сачува те трад. вредности сада, и пружу руку рањеној Србији, пониженој, искоришћеној и ојађеној. Сви, па и ви и они, знамо како.

Редакција ме је замолила да, због многих читалаца који имају сличне недоумице, пошто не стиже свима да одговори, покушам да дам начелни одговор. Потрудићу се, колико ми је то могуће, али унапред кажем: не претендујем на крајњи суд, нити имам намеру да било кога убеђујем у било шта, а поготову да било кога уверавам да је Владимир Путин – Владимир Сунце Јарко, нови крститељ Русије. Циљ ми је да помогнем православним Србима да се суоче са новим историјским околностима у којима се свет нашао, вероватно уочи Трећег светског рата, који ће бити рат антихристових слугу за освајање власти   и довођење на чело планете последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства.  У том рату, силе зла удариће пре свега на Русију, и очито је да руски председник то зна, спремајући свој народ и државу за страшни изазов будућих дана. Пре него штом почнем, цитираћу кључни део Путиновог говора:

 „Развој света постаје све контрадикторнији и динамичнији. У таквим условима, повећава се историјска одговорност Русије. Не само као једног од кључних гараната стабилности, већ као државе која доследно брани своје вредности. Између осталог, у међународним односима.

Војно-политичка, економска и информациона конкуренција у свету не само да се не смањује, већ се повећава. Други центри моћи пажљиво прате јачање Русије.

Ми смо се увек поносили нашом земљом. Али, ми не претендујемо на титулу некакве супердржаве, у смислу претензија на светску или регионалну хегемонију, не угрожавамо ничије интересе, никоме не намећемо наш патронат, никог не покушавамо да учимо како ће да живи. Међутим, ми ћемо се трудити да будемо лидери, штитећи међународно право, обезбеђујући поштовање националног суверенитета, самосталности и посебности народа. И то је апсолутно објективно и разумљиво за државу као што је Русија, с њеном великом историјом и културом, с вишевековним искуством не такозване толеранције, бесполне и бесплодне, већ управо заједничког живота различитих народа, с међусобним прожимањем у оквиру једне државе.

Данас се у многим земљама ревидирају моралне норме, бришу националне традиције и различитости измешу нација и култура. Од друштва се сада захтева не само да призна право сваког на слободу савести, политичких ставова и приватног живота, већ и да обавезно призна једнакост, ма колико то чудно звучало, добра и зла, појмова супротних по свом значењу. То рушење традиционалних вредности „одозго“ не само да повлачи негативне последице по друштва, већ је у корену антидемократско, пошто се спроводи полазећи од апстрактних идеја, далеких од стварности, упркос вољи народне већине, која не прихвата предложене промене и ревизију.

Ми знамо да је у свету све више људи који подржавају наш став о одбрани традиционалних вредности, које су хиљадама година чиниле духовну, моралну основу цивилизације и сваког народа: вредности традиционалне породице, правог људског живота, укључујући верски живот, живот који није само материјалан, већ и духовни, вредности хуманизма и разноликости света.

Наравно, то је конзервативни став. Али, говорећи речима Николаја Берђајева, смисао конзервативизма није у томе што он не дозвољава кретање напред и према горе, већ у томе што спречава кретање уназад и надоле, ка хаотичној тами, враћању у првобитно стање“.

ШТА ЈЕ ПУТИН  ОВДЕ РЕКАО?

Основна теза Путиновог обраћања нацији јесте оно што је својевремено устврдио један од највећих мислилаца Русије 20. века, Иван Иљин: „Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Божји, и учитељи самима себи“. Путин је, дакле, јасно рекао: ми не желимо да будемо Империја која ће свету наметати своје стандарде и моделе понашања (који, како је он саопштио у свом обраћању нације 2013, земљама попут Сирије доносе само ужасе разарања и крвопролића). Ми ћемо бранити мирољубиво сапостојање држава и народа и све норме међународног права, не дозвољавајући наметање било чије хегемоније (то се, наравно, односи на претензије Америке на светску власт и доминацију у свим областима, па и у духовно – моралној). Такође, рекао је да Русија више неће ићи за неолибералном утваром такозване „толеранције“, која није ништа друго до рушење свих оријентира Истине у свету под влашћу новца. Русија вековима постоји по начелу заједничког живота различитих култура: ту су и православни, и муслимани, и будисти, и Јевреји, али и пагански народи. Руски цареви их нису истребљивали, нити на силу преводили у православну веру, иако је православље вера већине. И данас има народића и етничких група који немају више од две – три хиљаде припадника, а руска држава их чува „као мало воде на длану“, буквално им „дајући плату“ само зато да остану то што јесу. За разлику од америчког „мелтинг пота“, Русија и даље иде путем онога што је Леонтјев звао „цватућа сложеност“. Путин је у свом говору високо подигао заставу хришћанске аксиологије – устао је против наметања заједници неприхватљивих начина понашања  као „демократске норме“ за читаво човечанство. Јасно и гласно је рекао: ако је огромна већина једног народа против „политичког хомосексуализма“ (израз Наталије Нарочницке) и рушења традиционалног брака и породице, наметање неморала маскирано у „људска права“ јесте тоталитаризам, а не не демократија (а то значи да убацивање људи и народа у Прокрустову постељу митова није ништа друго до злочин). Путин је, јавно и отворено, стао на страну динамичког, хришћанског конзервативизма, који подразумева да држава није средство достизања раја на земљи, него спречавања да се свет не претвори у пакао. Зато је и цитирао Берђајева који о овоме говори као норми хришћанског ангажмана у друштву.

ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ ОВАЈ ГОВОР?

Русија је, у 20. веку, прошла најстравичније искуство нихилизма које човечанство може замислити – било је то искуство комунистичког тоталитаризма. Године 1917, срушен је Трећи Рим, а на његово место дошла је Трећа Интернационала. Крвави грађански рат однео је милионе жртава, а затим се појавио ГУЛАГ. Слом СССР-а бацио је Русију под власт западног штићеника, Бориса Јељцина, у чије време је годишње умирало милион људи више него што их се роди. А онда се појавио Путин, који је, веома вешто, успео да уклони Јељцина са власти, да ојача Русију, да заустави њено даље пропадање, које ју је довело скоро до распада и, што је најважније, да је преоријентише ка њеној духовној и политичкој традицији. И све се то дешавало и дешава у условима страховитог притиска западне Империје, чији је главни циљ уништење руске државе ин пљачка њених ресурса. Путин  је постепено успео да обузда западне агенте у самој Русији – од Ходорковског, преко терористичких група у Чеченији, до разних сорошевских НВО. Недавно је држава увела ред и у информативне куће, РИА Новости и „Глас Русије“. Најважније од свега – Министарство одбране је у рукама родољуба, и војна моћ руске државе расте. Русија је постала значајна и у међународним односима: спречен је амерички напад на Сирију, привремено одложен удар на Иран. Свега тога не би било да на власти није Путин, који је, још пре неку годину, рекао да се његова земља може ослонити само на две силе – своје нуклеарно оружје и православну веру.

Наравно, Русија је још далеко од идеалног стања. Како каже познати руски геополитичар Александар Дугин, руска „елита“ је углавном западњачка и издајничка, и између Путина и народа нема правих посредника. Изазови су и даље огромни: од Украјине, за коју се води борба до опасности од исламског тероризма иза кога стоји Америка. У том и таквом времену, Путин је проговорио у име хришћанске Русије и њених традиционалних моралних вредности. Високо је подигао стег хришћански и све народе којима је стало до слободе пред лицем чудовишта званог либерални капитализам позвао под тај стег. Понудио је алтернативу свету уморног од безбожја новчане моћи. Мало ли је, данас и овде? И то је, наравно, његово стратешко опредељење, а не тренутни хир. Он је, ове, 2013, цитирао Берђајева, као што је прошле, 2012, цитирао Гумиљова и Солжењицина, па је ред да се сетимо и његовог прошлогодишњег обраћања.

ПУТИН, ГУМИЉОВ, СОЛЖЕЊИЦИН

У свом стратешком обраћању нацији крајем 2012. године, председник Русије, Владимир Путин, позвао се на двојицу познатих руских умова: Лава Николајевича Гумиљова и Александра Исаијевича Солжењицина. Овога другог србска јавност углавном познаје: то је   славни аутор „Архипелага ГУЛАГ“, “Једног дана Ивана Денисовича“, “Одељења за рак“, “Црвеног точка“ и других значајних књижевних дела, која су га учинила „Достојевским 20. века“. Али, ко је Гумиљов?

Лав Гумиљов је син песника – акмеисте, Николаја Гумиљова, који је, као „бели“, стрељан од стране бољшевика, и чувене песникиње Ане Ахматове. Рођен 1912. и умро 1992. у Санкт Петербургу, и сам је преживео ГУЛАГ,  а стваралаштво је посветио разматрању смисла руске историје као повеснице умногоме „евроазијске“. Био је географ, историчар и философ. Његови историософски радови и данас га сврставају међу најзначајније руске мислиоце 20. века.

Путин је, говорећи о тешкој епохи у коју човечанство улази, и задацима Русије у скорој будућности, устврдио да је све задатке немогуће испунити ако не буде било „пасионираности“ (израз Гумиљова) и патриотизма, онаквог каквим га је схватао Солжењицин. Да видимо о каквим је појмовима реч.

ПАСИОНИРАНОСТ

По Гумиљову, етногенеза (настанак једног народа) се дефинише као локална варијанта унутрашњег обликовања условљеног утицајем историјског и пејзажног чиниоца. Као елементи природе, етноси улазе у састав динамичних система у којима се налазе домаће животиње, биљне културе,природни и вештачки предели,рудна богатства и предмети културе. То су, аналогно биоценозама, тзв. етноценозе. Етничност је природна особина човекова, а етничка припадност се осећа као природна чињеница. У непоновљивом склопу одређеног пејзажа настају извесни етноси,а предели утичу на духовност и обичаје народа (планине, степе, реке, језера, шуме обликују етносе ништа мање од њихове религиозности). Етноси настају од разних народа (Руси су, по Гумиљову, словенско-угрофинска мешавина, са извесним елементима татарске генетике). Етноси имају субетничке формације („горштаци“ и „долинари“ код Шкота, на пример), али се укључују и у суперетносе (какви су, рецимо, “Запад“, “Исламски свет“, итд.).

Да би настао нови „етнос“, потребан је нарочити чинилац, који Гумиљов назива „пасионираност“ (А.Л.Андрејев га дефинише као „посебан ефекат вишка биохемијске енергије, који се испољава у појачаном нагону људи за акцијом“). Пасионирани људи су тзв. „пасионари“, који,<желећи да промене свет, стварају и проповедају нове религије и научне теорије, крећу у освајања или, пак, неодступно бране отаџбину. Само пасионари су кадри да стварају нове етносе и да одржавају постојеће. Шта то, конкретно, значи?

Довољно је сетити се периода краха Римске империје: док велико царство духовно и морално трули, и распада се све, одпородице до државе, појављују се једна група „пасионара“ – то су рани хришћани, који су спремни да, на основу вере у Христа као Бога Који је постао човек, жртвују своје животе да би потврдили истинитост откровења које им је дато. Хришћани својим моралом обнављају породицу, изграђују  другачије типове друштвених односа (жене и робови постају пуновредна људска бића захваљујући Цркви), стварају дела нове културе и нарочите уметности. Када се у Римској империји број хришћанских „пасионара“ попео на десетак посто од укупног броја становника, појавио се цар Константин и империја је постала хришћанска. Мухамеду је било довољно да десетак посто Арапа од пагана учини монотеистима, па да џихад постане средство за ширење ислама које је вековима покретало пасионаре разних народа на нове походе и освајања.

Позивајући се на Гумиљова, који је иначе био искрен „евроазијац“, Путин је Русима и осталим грађанима велике државе поручио: потребна је нова нада, ново одушевљење, нова енергија да се гради. Све остало је самозаваравање. То јест, државе и народи постоје док код њих влада вера да њихово постојање има смисла, и да нова прегнућа нису узалуд. Руски философ, Александар Панарин, показао је да је  морталитет у Јељциновој Русији био за милион људи већи од наталитета, и то сваке године, зато што су људи изгубили смисао живота и наду у боље сутра. Данас, када је, по први пут од перестројке, број рођених већи од броја умрлих, та чињеница је јасно видљива: изгледа да се јавља нова „пасионираност“,и да Руси желе да остану и опстану као народ.

ПАТРИОТИЗАМ ПО СОЛЖЕЊИЦИНУ

Када је  Борис Јељцин доделио највиши руски орден, онај Светог Андреја, Александру Солжењицину, он је одбио да га прими са образложењем да не жели никакво одликовање од „режима који је  земљу довео до пропасти“. Године 1998, Солжењицин, велики брижник своје отаџбине, објавио је књигу „Русија у провалији“, која је јасно изложила његово мишљење о власти „либералних демократа“ по вољи Запада. Тада је говорио: “Целокупни разорни след збивања током последње деценије уследио је због тога што је влас будаласто опонашала туђе моделе, потпуно пренебрегавајући како креативност народа,тако и његов менталитет и многовековне духовне и социјалне традиције Русије“. Гледајући у суровом партијашењу јељциновске квазидемократије суштински разорну силу, писац „ГУЛАГА“ је истицао: “Партије нису природна форма за нас. Садашње наше партије само ометају развитак демократије... Сматрам да је демократија која започиње од стварног локалног самоуправљања и постепено се гради до Врховног земског сабора најздравија за Русију и највернија њеном традиционалном духу“. (Управо о демократији локалних самоуправа као основи будуће руске демократије говорио је Путин ове, 2013. године). По Солжењницну, “партијско супарништво унакажава народну вољу“ јер „човек има мишљење, а партија идеологију“. Партијски апратчици се повезују са олигарсима, и живе као паразити на телу народа. Гајдара, који је уништавао руску привреду под изговором неолибералне „шок терапије“, Солжењницин је поредио са Лењином по једној особини – „по томе како се фанатик, вођен само својом фикс идејом,сигурно хвата за скалпел и комада тело Русије на много парчади...Приватизација се ширила целом земљом са оним невиђеним лудилом, са таквом разорном брзином као национализација (1917-1918) и колективизација (1930), само са обрнутим предзнаком“. А народ је био у летаргији. Солжењицин је писао: “Ми смо у стању националне ошамућености. Када у целом свету расту постојани национализми,ошамућеност наше националне свести нам одузима животну снагу и, чак, нагон за самоодржањем“.

Када је Путин дошао на власт, Солжењицин га је критиковао зато што се није обрачунао с Јељциновом кликом. Али, постепено, пратећи његове поступке, мудри старац је увиђао да се ствари мењају набоље: “За време Горбачова био је одбачен сам појам и свест о државности... Током Јељцинове владавине тај правац је у суштини настављен,а још је и отежан огромном материјалном пљачком Русије... Путиновом владавином, мада не одмах, почело је предузимање напора за спас урушене државности“, говорио је. Иако Путина никад није подржавао на вулгаран и њему, као славном писцу непоткупљене савести, несвојствен начин, Солжењницин је из руку председника Русија 17. јуна 2007. примио Државну награду. После сусрета са аутором „Ивана Денисовича“, Путин је новинарима изјавио да су разговарали о садашњности и будућности Русије, при чему није заборавио да каже да је великом књижевнику ставио до знања „да су неки од корака које сада предузимамо у много чему сагласни са оним што је писао Солжењицин“.

Када су Солжењицина на Западу критиковали што је примио орден из руку бившег агента КГБ-а у Немачкој, иако се он, Солжењицин, борио против тоталитаризма кога не би било без КГБ-а, он је подсетио да је Путин радио као обавештајац своје државе, а не као управник ГУЛАГ-а, при чему није заборавио да укаже и на то да су амерички гласачи бирали бившег шефа ЦИА, Џорџа Буша Старијег, за свог председника, па их нико о томе ништа није питао.

Још 1974. године, Александар Исаијевич је истицао: “Наш век се, упркос прорицањима, осудама и заклетвама, показао управо као век оживљавања нација, њихове самосвести и окупљања... Нација је, као и породица, природна, неизмишљена заједница људи са урођеном узајамном наклоношћу њених припадника и неутемељена су проклињања и позиви данашњице на ишчезнуће такве заједнице“.

То, очито, зна и Владимир Путин, и зато се позивао на Солжењицина.

Надајмо се да ће Русија на таквом путу, путу пасионираног патриотизма, и остати. Због себе, али и због нас. Због планете која не жели унификацију под влашћу НАТО Империје. Јер, како рече писац „Архипелага ГУЛАГ“ својим слушаоцима на Харварду још крајем седмдесетих година 20. века: “Ако ме питате да ли ћу својој земљи предложити као узор Запад, онај садашњи, какав јесте, морам отворено да одговорим: НЕ, ВАШЕ ДРУШТВО НЕ БИХ МОГАО ДА ПРЕПОРУЧИМ КАО ИДЕАЛ ЗА ПРЕОБРАЖАЈ НАШЕГ“. Јер, свако има право да буде свој, и да својим путем иде у живот.

НОВИ ПУТ РУСКЕ ДРЖАВЕ

Русија је, за време Путина, неповратно, стала на нови пут: пут одбране своје цивилизацијске самосвести и  духовног идентитета. Закон о надзору над страним агентурама у виду „људскправашких“ НВО, а поготово закон о забрани пропаганде хомосексуализма малолетницима, знаци су рађања нове правне свести која више  не може да се мири са досадашњом праксом – идењем за Западом и његовим „стандардима“ по сваку цену. Колико је велики корак који се чини, види се и по бесним реакцијама Империје, која, међутим, нема решење за заустављање тог процеса – осим (а капиталистички егоманијаци,светски лихвари, који на повоцу воде осовину САД – ЕУ – НАТО су и на то спремни ) изазивања Трећег светског рата. Јер, преоријентација Русије ка оном Иљиновом: “Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада – ученици смо Божји и учитељи самима себи“ – знак је да и друге, поробљене нације дигну глас у одбрану своје самобитности и право на „модернизацију без вестернизације“. Или, како би рекао московски и сверуски патријарх Кирил: “Дубоко сам уверен да Русија мора заговарати идеју мултиполарног света/.../ По нашем поимању, мултиполарност света хармонично укључује разноликост цивилизацијских модела./.../ Русија може да прасликује модел новог светског поретка,у чијој основи неће бити безлично јединство у оквиру стандарда наметнутог силом,што би неоспорно довело до цивилизацијске катастрофе, него хармоничан спој културног искуства заснованог на формално различитом, али суштински јединственом усвајању апсолутних моралних вредности“.

Дакле, ето  ко надахњује руску државну власт да, и кроз законе, понуди претумачење једног од највише злоупотребљених појмова, на основу кога Империја злоставља човечанство,појма „људских права“. Очито, надахнитељ руске државе је Руска Црква, за коју је Бжежински још давно рекао да,за њега и њему сличне, представља већу опасност од комунизма. Како је својевремено записао Фјодор Штаркман у американофилној „Руској мисли“: “Руси имају снажно осећање националне самосвести, и руска политика се увек дефинисала јединственом идеологијом. Руске религиозне традиције такође доприносе оснажењу националног осећања. По мишљењу Американаца, све те особине доприносе здруживању Руса против Америке, што је могуће спречити подстицањем плурализма у свим областима живота,пре свега у идеолошкој и религиозној.“ Зато су, за време Јељцина, у Русији бујале секте и римокатолички прозелитизам. Кад то није успело, и кад је, по иницијативи Путина, залечен раскол између Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве, кренуло се у отворени јуриш на православље. Зато је 2012. панк бенд „Пуси рајот“ упао у храм Христа Спаситеља да га оскрнави, а затим је кренула серија сатанистичких испада против Цркве, којој ће се, ускоро, законски стати на пут. А колико је утицај Цркве на цивилизацијску преоријентацију руске државе снажан, настојаћемо да покажемо у редовима који следе.

ПУТИН СЕ ОБРАЋА АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ

Председник Русије, Владимир Путин, обратио се, 1. фебруара 2013. године, СА Сабору Руске Цркве, речима изузетне срдачности и признања. Он је рекао да је Руска Црква играла огромну улогу у руској историји – и приликом победе над пољским интервентима 1612. године (доба тзв. смуте, када је патријарх Гермоген народ позвао на устанак), и у рату 1812, кад је Наполеон био побеђен после похода на Москву, и у рату 1941-1945, када је Русија Мињина и Пожарског, Светих Александра Невског и Димитрија Донског, Сергија Радоњешког и Серафима Саровског, сломила нацизам и спасила човечанство. Путин је рекао да је прошло време кад је секуларизам схватан погрешно, као истискивање Цркве из друштва. Иако неће бити државне религије у Русији, нити ће Црква бити стављена под контролу световних власти, Црква има и имаће много задатака за добро отаџбине и народа – од милосрђа, преко присуства у војсци, до очувања духовног наслеђа највеће православне државе. Биће спречени и сви покушаји да се Црква разним провокацијама изложи некој врсти новог,“грађанистичког“ прогона. Путин је поздравио и све епископе који живе ван Русије, али са отаџбином у срцу.

Да је Сабор почео озбиљно, видело се одмах: усвојена су два битна документа – онај којим се од власти тражи да не прихвата тзв. „малолетничко право“, које омогућава, као и на Западу, мешање државе у васпитање деце и одузимње потомства од „неподобних“ родитеља, као и онај којим се захтева да грађани Русије који, из верских и других разлога, не желе електронска документа и електронско праћење свог живота и рада имају право на алтернативу.

УЛОГА ПАТРИЈАРХА КИРИЛА  

Патријарх Кирил је, још као митрополит калињинградски, учествовао у расправи о људским правима и био на челу црквених комисија које су се истима бавиле. И као епархијски архијереј и као  поглавар Цркве,  има врло јасну слику  о овом проблему. Пре свега, он  је уочио лицемерје либералног (у ствари, унификујећег и тоталитарног) Запада: “Представници либералне политичке елите обећали су и обећавају читавом свету слободу, док се у пракси не уздржавају од примене веома сурових мера кад је реч о „васпитању“ и „уразумљавању“ оних заједница које инсистирају на другачијем друштвеном поретку“. Такође, по њему, идеологија „људских права“ потиче од једног индивидуалистичког концепта човека, насталог у доба агресивно секуларистичког Просветитељства. Зато се она не може наметати како религиозним појединцима, тако и народима код којих је религиозност и даље битан елемент националног живота. Патријарх Кирил  истиче да хришћани и верници других религија сматрају да им је вера важнија од земаљског благостања,да солидарност није мање битна од индивидуалног самоостварења, да традиционалне вредности нису споредне у односу на економски развој, да правичност није испод материјалног процвата, као и да је добро отаџбине изнад личне користи. Припадници светских  религија могу да стану иза горепоменутих теза, и да их скупа бране,показујући основну солидарност пред ударима агресивно антитеистичког глобализма. С обзиром да религије имају заједничке моралне вредности,по патријарху Кирилу, тероризам 21. века није плод сукоба међу религијама (рецимо,  хришћанства и ислама), него сукоб између „новог светског поретказаснованог на нерелигијским либералним вредностима, и оних који, експлоатишући религијске и традиционалне вредности, теже успостављању сопственог светског поретка“.

Врхушка Европске уније, сматра поглавар РПЦ, настоји да сасвим потисне хришћанство из јавне сфере: Европски парламент је својевремено одбио кандидатуру Италијана Рока Бутиљонеа  за комесара правде и унутрашњих послова због, по руском првојерарху, „његовог неприхватања хомосексуализма као норме интерперсоналних односа“. У Израелу, прогону је био изложен градоначелник Јерусалима Ури Лупњански зато што је покушао да спречи геј параду. Сличне ствари дешавају се у САД и другим западним, негда хришћанским, државама. По патријарху Кирилу, потискивање вере из сфере друштвеног живота на Западу се спроводи скоро успешније него у Совјетском Савезу.Зато је Руска Црква подржала  Италију пред европским судовима у одбрани права на истицање хришћанских симбола у школама, као и вернике из Велике Британије који су остали без посла зато што су носили крстић око врата.

РУСКА ЦРКВА О ЉУДСКИМ ПРАВИМА

На Св. Архијерејском Сабору, одржаном у јуну месецу 2009. године, Руска Православна Црква усвојила је документ „Основе учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободама и правима човека”. Овај текст веома је важан за разумевање како позиције Руске Цркве, тако и улоге православног хришћанства у руском друштву.

Укратко изложено, схватање Руске Цркве о људским правима изгледа овако: „Према православном предању, човек чува Богом му дано достојанство и у њему узраста под условом да живи у складу с моралним нормама, јер те норме изражавају првозадану, то јест истинску природу човека, непомрачену грехом. Зато постоји непосредна повезаност између човековог достојанства и етичности. Штавише, признати достојанство личности значи установити њену моралну одговорност/.../ Признајући вредност слободе избора, Црква тврди да она неизбежно нестаје кад се чини избор у корист зла. Зло и слобода су неспојиви /.../ Слабост установа људских права је у томе што она, штитећи слободу избора/.../, све мање и мање рачунају на моралну димензију живота и слободу од греха/.../ Друштвено уређење мора се оријентисати према обе врсте слободе (слободи избора и слободи чињења добра, нап. В.Д.), хармонизујући њихово остварење у јавној сфери. Не сме се штитити једна слобода, а заборављати друга. Слободно пребивање у добру и истини немогуће је без слободе избора, али и слободни избор губи вредност и смисао, ако се окреће злу./.../ Права човека не могу бити изнад вредности духовног света/.../ Разраду и примену концепције људских права неопходно је усагласити са нормама етике, с моралним начелом које је Бог усадио у људску природу, и које се препознаје у гласу савести/.../ Људска права не смеју да противурече љубави према Отаџбини и ближњима./.../ Из перспективе Православне Цркве, политичко - правна установа људских права може да служи исправном циљу заштите људског достојанства и да помаже духовно - моралном развоју личности. Да би се то постигло, остварење људских права не сме да се сукобљава с Богом установљеним моралним нормама и на њима заснованом  традиционалном моралу. Индивидуална људска права не смеју се стављати изнад вредности и интереса Отаџбине, друштва, породице.Остварење људских права не сме бити оправдање за насртај на религиозне светиње, културне вредности, самобитност народа. Права човека не могу бити изговор за наношење непоправљиве штете природним ресурсима”.

ШТА ДАЉЕ?

Русија је стала на дуг, али неопходан пут: пут ослобођења од робовања митовима глобалистичке Империје. То је пут повратка правим  вредностима, које су, пре свега, моралне. Како је у свом тексту „Људска права и морална одговорност“ истакао патријарх Кирил: “Језик моралних норми схватљив је свакоме. Моралност је јединствена и недељива. Ако, позивајући се на права и слободе људи, ослобађамо грех и не заустављамо манифестације варварског понашања,када у најужем центру Москве, на Мањежном тргу, секу иконе, организују изложбе под насловом „Пази: религија“, а на другим местима исмевају осећања верника путем карикатура (реч је о карикатури Мухамеда, која је у Европи изазвала буру, нап. В. Д.), зашто се онда чудимо појави људи кадрих да изврше убиство на националној и верској основи?“ То јест, опет по патријарху Кирилу, “неопходно је бити свестан чињенице да земље европског Истока не желе да слепо следе правила која је неко некада формулисао без њиховог учешћа, без узимања у обзир погледа на свет њихових становника – да их следе само зато што та правила данас постоје у материјално развијеним западним земљама. Источнохришћанска цивилизација, као и свака друга, изградила је властити,самобитни начин живота. Философија и форме тога живота појавиле су се као резултат напора многих нараштаја народа који су исповедали Православље,настојећи да изграде лични и друштвени живот у складу са својом верском и културном традицијом“. И то се, каже патријарх, мора поштовати.

Руски председник и руски политичари схватили су поруку руског патријарха, и кренули новим путем,путем контекстуално – цивилизацијског читања  универзалних људских права. Да ли ће у Србији неко нешто научити од  овог окрета ка темељима руске самобитности,остаје да се види.

 ЗА КРАЈ

Путин се развео са својом женом, мајком своје деце, и нашао другу, млађу. То је истина. Из православне перспективе, то није похвално. Али, ако се сетимо да се то дешавало и у православној Византији и у православној Србији Средњег века, јасно је да се овај лични проблем може (и мора) сагледавати из перспективе шире него што је она која би политичаре (а Путин је већ државник, а не политичар) да смести међу аскете прве врсте. „Не верујем да ћу данас срести свеца, али ако сретнем племенитог човека, бићу задовољан“, рекао је још Конфучије.

Путин је недавно ишао у Ватикан, и разговарао с папом. Да, али није позвао папу у Русију. Причали су о Сирији, земљи у којој је хришћанство било слободно, код исламски фанатици под контролом Америке нису кренули да руше, пале, кољу и убијају. Римокатолички кардинал Пупар нагласио је да се папа обратио Путину писмом баш у вези са Сиријом, али и у вези са одбраном хришћанских вредности у Европи. У августу 2013, један од најпознатијих америчких протестантских пастора, Скот Лајвли, захвалио је Путину због борбе против легализације „хомосексуалних бракова“. Једном речју, свим хришћанским традиционалистима на Западу је јасно да само Русија као држава може да, на светском нивоу, брани заједничке вредности хришћанског морала. То не мора да буде масонски екуменизам заједничке молитве уз кршење православних канона – постоје универзалне моралне вредности које антихристове слуге желе да униште да би могли да крунишу свог поглавара, а те врдности се, на планетарном плану, могу и морају бранити са свима који желе да се у борби придруже. Док год се води борба за очување логосног правног поретка, дотле се антихрист не може крунисати.

Наравно, ја не знам шта је Путину у срцу, као што не знам ни да ли ће Русија у рату против Запада (који је неминован!) победити, или ће бити побеђена (хоћу да верујем у победу Русије, јер верујем у Христа кога је отац Јустин звао „Богом словенских очајника). Путин је бивши совјетски васпитаник, човек који је растао у државном атеизму, али који се, после свега, поклонио Појасу Богородичином и рекао НЕ Новом светском поретку. Уз то, он је, и даље, са свих страна окружен слугама туђина, који су се у власт Русије убацили још у Јељциново доба. Он пред собом има народ који храма на обе ноге, час би уз Христа, а час уз Ваала (сећају се цара Николаја магловитије него Лењина). Он је, бар до сада, успешно обављао задатак да разликује све што је у совјетској епохи било истински руско и подвижничко (Велики отаџбински рат, на пример) од зликовачких поступака безбожничке идеологије на власти. Историја у којој живимо је, више но икад, пуна смутњи, лажних застава, колебања и посртања, издаја и промашаја и зато ја (понављам!) немам намеру да будем никакав „пропагандиста“ Путина, нити да било кога убеђујем да верује у Русију као у Бога.

Међутим, Путиново отворено стајање на страну хришћанских вредности је чињеница што се јасно види, и оно што је, у доба мамоновско – сатанистичке банкократије, иза које стоје христомрсци, истински подвиг. Зато, овде и сада, са пуном одговорношћу, кажем:

“Помени, Господе, Матушку Русију и њеног вожда, Владимира Владимировича Путина, и нека његово срце заиста буде у руци Твојој. Ако је Твоја света воља, заустави антихристов поход на свет и продужи нама и деци нашој време за покајање. А ако је Твоје допуштење да страдамо, и Руси, и ми, и сви православни, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје. Не допусти да буде због неправде наше и мржње ма према коме! Амин, Боже дај!“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 16 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 101 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.