„/.../ Код нас верни за време богослужења не виде и не чују свештеника због иконостаса и завеса. Да видимо има ли то неповољног утицаја? Ја мислим да има. Иконостас је сметња акустици... Исто тако није згодно да верни не виде свештеника за време богослужења. Много би се помогло разумевању богослужења кад би верни у сваком часу видео свештеника. Исто би тако верни лакше усредио своју пажњу, кад би видео св. Трпезу, која је престо Христов, па кад би имао пред очима и дарохранилицу, где је Господ преко свога светог пресветог Тела и Крви присутан... Желети би било да се иконостас постепено преуреди тако да се врати на првобитно стање, кад у цркви није било иконостаса. У том пролазном стању могли би се иконостаси правити све тањима и нижима/.../ к првобитном начину, кад није било иконостаса ни завеса.“

Трбојевић се залагао и за увођење клупа у храмове, по узору на западне конфесије, за непричешћивање из заједничке кашичице; наравно, и за превођење богослужбених текстова на савремени србски језик, за који је тврдио да је лепши и поетичнији од словенског.

Реакције младих православних следбеника Светог Николаја Жичког на Трбојевићево реформаторство биле су оштре и одлучне. Свештеномученик Јован, још као студент Богословског факултета Бранко Рапајић, објавио је у „Светосављу“ (5/1932) приказ књиге архимандрита шишатовачког, и на најбољи могући начин показао унутрашњу логику подухвата маловерног реформатора:

>>Поводом прве књиге о реформама црквеним г. Трбојевића забележили смо негде ове ретке: нама су непотребне реформе из простог разлога што немамо шта реформисати. Шта да се реформише, кад је све деформисано? Реформа већ претпоставља постојање извесне форме. А постоје ли облици православног и еванђелског код нас? и где су? и колико их је? Много паганског у нашем народу, много староадамског у нашој Цркви. Мало православствености, црквености, Еванђеља. Треба прво постати православан, христоносан. Треба прво уобличити - формирати - чисту православну мисао, чисти православни дух. Све снаге православља пробудити, дати им замаха, узлета, раста. У потпуности иживети програм еванђелски. Тад - шта тад? Тад ће се тек увидети да је православље дело Вечнога и да је прече православље формирати него реформирати... Жалосно је то: ми још нисмо хришћани а хоћемо да реформирамо хришћанство! Само светитељ и христоносник има то право. У својој кући слободан је да мења распоред ствари, намештаја, поретка. А од кад се то наш писац успе у светитељске рејоне, у домове Оца Небесног? Његов глас долази са земље, из низина земаљских. Не одоздо, са висина станова Оца Небеског. Доста је, међутим, било тог идентификовања сталежа са Црквом, и потреба сталешких са потребама Цркве. Доста су „хришћани“ прекрајали хришћанство према својим нагрдностима. Доста су „православци“ дотеривали православље према својим осакаћеностима. Треба да се већ једном уздижу они Православљу, а не Православље да спуштају до ногу својих, до испод ногу својих. Доста се Православље срозавало до човека, до испод човека. Доста.

Сад имамо пред собом другу књигу о реформама црквеним. Лепо технички опремљена, на лепој хартији лепо штампана, и - види се - лако и лепо писана. Заобилазећи, опет, извесне „ситнице“ и „периферијске ствари“ у овој књизи - као што су: два dr. dr., слика ауторова, факсимил његова потписа и т.д. - које све откривају оно сакривено крупно у души нашег писца, оно битно што је и написало ову књигу: његову надувану теславштину, по којој је он и дошао до самоуверености да има замашну мисију у нашој Цркви као што је његов велики рођак извршио велику мисију у науци - заобилазећи све те „ситнице“, ми се, такође, нећемо задржавати на појединим поглављима ове књиге, већ ћемо покушати да откријемо њен дух и њену срж. Мада све ово што ћемо рећи има и облик неуобичајености, ипак је, и такво, диктовано етичком нужношћу. Ову књигу је писао онај који је као дете „путовао и по 130 километара до “прве жељезничке станице" само да би “свршио сву школу“(стр. 51). Таква воља и таква једна просто вулгарна амбиција, разумљиво је, да се не може скрасити у архимандритству и настојатељству једног манастира, и она, та иста воља и та иста вулгарна амбиција, иживљује се преко оваквих све разрешујућих књига. Наслов књиге је за „педесет од сто“ православан: само у нашем слободарском православљу могућа је оваква анархија. Ко би се усудио, на пример код католика, да пише о реформама црквеним? Само то нешто православља што има у наслову; све остало - садржина, методи постављања и решавања, схватања, чак и речник - „стопроцентно“ је католичко. И када наш писац каже, у одељку где пледира за увођење клупа у цркву, да је „православље у догмама, а не у клупама“ (стр. 16), тога истог часа он, овом својом књигом, показује и доказује колико неистине има у тој поставци: православље тако схваћено - само у догмама - може се изиграти и изневерити, и наш га писац, тако, сваког часа и изиграва. Православље је у духу, и поглавито у духу, у једном особеном духу. Из тог духа, православног, једном непрекратљивом нужношћу, и произашла је сва структура црквена, сав поредак и начин живота, сва величанствена архитектоника, типикон, све јектеније, литургије, бденија, стајања, клечања, воштанице, иконостаси, постови, молитве, па и - „наше црквено пјеније - сувише заплетено и тешко“, „погрешан календар“, несрећа у „недостатку катихизације“!

Да, то је типично за садржајну и разрешитељску страну ове књиге: увиђање узрока свега зла у недостатку катихизације (стр. 5) па било да се та катихизација на једној страници књиге зове проповед, на другој исповед, на трећој савет; на четвртој школа, на петој каритативни рад. То је једно чисто католичко решење. И кад наш писац трабантски исписује оне речи које су изрекли Незнање и Мрак: „Знање је светлост“ (стр. 13), онда он не само да је откинут од православнога сазнања и решења по коме „и ако... знам све тајне и сва знања... а љубави немам, ништа сам“ (1 Кор 13, 2) и по коме је само Бог светлост; он не само, тиме, да је откинут од бића и духа православног, већ није везан ни за савременију и најсавременију мисао европску; и ако је мислио, тиме, да прави неке уступке, није их никоме учинио, никоме бар живом, а учинио их је мртвим  вековима, осамнаестом и деветнаестом, оним вековима који се обележише у историји света као векови наивног оптимизма, векови вере у свемоћ човека и знања, векови вере у свемоћ школе и једног васпитања и преудешавања које је било спољашње и функционално, не у духу и битно. У замраченим хоризонтима данашњице плодови су тога наивног оптимизма прошла два века. Ми не можемо очекивати спас од извесних спољњих, механичких, структуралних измена. Спас је у духу. Зашто правити степенице за слабуњаве, за оне које хвата вртоглавица на висинама - несвестица од дубина? Нека ојачају. Кога привлаче висине и широки непомућени хоризонти савладаће стрмен и непропут. Ојачане душе, срца и ока, успеће се. Не православље чинити људским, већ људе православним. Одбацити свако прилагођавање: то је посао црва, зечева и лисица. Не ићи у збрканост. Презрети све уступке, компромисе, конвенције, златне средине. Боље и ђаволски бити свим бићем, него и Божји и мамонски у исти мах. Треба знати Христово постављање: Бог или Мамон! Бог или Свет! Не може човек служити и једном и другом. Не сме.

Наш писац хоће „да на скромном темељу предака изградимо облакодер“ (стр. 7). Колико ту има потцењивања светитеља, градитеља и отаца наше Цркве а колико прецењивања сама себе! Зар је наша Црква „скромни темељ“? зар убоги и немоћни а не грандиозни? А изградња облакодера (колико ружноће има у себи ова реч, неко је тачно приметио), то је изградња вавилонске куле, покушај да се обједини несједињиво - православље и свет, - покушај који се увек мора свршити распадањем, било да мноштво бића постане и мноштво живота, језика, тумачења, вера; било да једно биће но од мноштва састављено - злата, сребра, гвожђа, земље - као у сну цара Навуходоносора - буде срушено.

Има у овој књизи и неколико тачних запажања, има неколико ствари о којима би се могло говорити, о којима и треба говорити, и које треба расправити. Мимоилазећи поред тога и остављајући тај посао за то позванима, ми смо хтели само да свратимо поглед наших читалаца на онај дух који је и омогућио овакву књигу- субјективно и објективно - и који је покушао да насрне на неколико крупних ознака чистог духа православног.

Најзад долази (на 93.- стр.) и „Крај“ али без онога најлепшега и најпотребнијега: - „и Богу слава“. Све је то карактеристично по нашег писца и ову његову књигу у највећој мери.<<

А поводом Петронијевићевих тврдњи да је „нехигијенско“ примање Светог Причешћа из исте кашичице, огласио се јеромонах Василије (Костић), потоњи владика бањалучки и жички, који је, као студент Богословског факултета, у „Светосављу“ (4/1932) објавио текст „Светитељи о Светињи“, да би показао шта је сила Евхаристије, и какав је њен благотворни утицај на човека:

>> Никако се не слаже логика деце са логиком одраслих, зрелих људи. О стварима, схватљивим и појмљивим за људе, деца најфантастичније суде, чиме обично доказују своје детињство. Тешко је убедити их у илузорност њихових маштања. Њихове фантазије трају докле и детињство, докле и неразборитост њихова. И кад се једнога дана, прокљувавши љуску детињства, испиле из своје неразборитости и стану на ноге зрелих људи, тада тек виде да су их чаролије опкољавале са свију страна. Гледајући свет невезаних очију, у чуду се питају: како смо могли о њему тако маштати. Тек онда виде колико је од њих била далеко стварност.

И код људи видимо често незрелости. Многи и од њих личе на нерасудну децу. То се нарочито опажа у њиховом расуђивању о стварима њима мало познатим, без обзира какве су оне. Особито се то незрело расуђивање њихово огледа у религијским, духовним појавама, које се не могу сазнати једино бићем човековим, већ и садејством с више, благодаћу Божјом. Ако се човек од свега тога изолује и покуша да на неки други начин проникне у те велике тајне духовног света, никада до истине, до стварности и правог сазнања о њима не може доћи. Његови закључци биће увек погрешни и нетачни.

О оваквом резоновању људи о Божанским Тајнама, могло се безброј пута уверити. Почев од Арија па до најновијих сектаната, види се извртање и непоимање истине. Нема истине у Хришћанству неизокренуте у неистину од стране људи. Далеко би се отишло набрајањем свих негација ума човечијег без ума Христовог. Да узмемо једну истину, једну велику тајну о којој у новије време расправљају и звани и незвани, који су је скроз извитоперили. То је тајна Светог Причешћа. У њу су одавно посумњали протестанти, као што су и у много што друго посумњали. Сумња њихова није се задржала само на протестантском тлу, већ се проширила и захватила и друге конфесије, па и Православну веру неких. Како неки међу православнима гледају ову тајну, на њено дејство на природу човечију у физиолошком смислу кроз протестантску призму, то ћемо се, ради истине, осврнути на мишљења најкомпетентнијих представника Православља о истој Тајни. Размотрићемо мисли зрелих људи, да би се сагледала површност пигмејских мисли о Причешћу. Ти зрели људи јесу најопробанији мужеви Православне Цркве; то су Светитељи и Оци њени.

О општењу човека са Богом кроз Тајну Причешћа карактеристично се је изразио Светитељ Димитрије Ростовски: „Који се причешћује да верује - пише он у „Припремању свештеника ка Божанском причешћу“ - а сигурно му је познато да се Тело Христово сједињава о телом његовим (тј. причасника) и претвара се у њега; и Крв Христова сједињава се са његовом крвљу, и претвара се у њу. Такође и овај, који се причешћује Христом, бива једно са Христовим Телом и Крвљу, и сви удови и чланови његови нису његови, него се у Христу завршавају, по Апостолу који вели Ефесцима: „Јер смо уди тјела његовог од меса  Његова и од костију Његовијех“. И Коринћанима: „Не знате ли, да су тјелеса ваша уди Христови“. Још, дакле, сједињава се и душа Христова са његовом душом и Божанство Христово и сила Његова са немоћним човечанством, и бива сав Христос у њему, и он сав у Христу, обасјан благодаћу Христовом“. (Творенија   Дим. Ростовскаго, част 1, Москва 1805, стр. 147).

Колико је дејство Светог Причешћа на организам човечији јасно се види из учења Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог: „Свакако, и човек се у Причешћу удостојава пунога, могућег и за ограничено биће сједињења са Господом: у материјално тело његово усељава се Христос живим Телом Својим, хранећи, поткрепљујући и оживљавајући душу Хришћанина, освећујући је, очишћавајући нечистоту и лечећи грехе, обожавајући је“ (Јован Златост: Беседе на Матејево Еванђеље, 82,5). „Тело Спаситеља јесте права храна и Крв Његова јесте право пиће (Јов.6,55) такође и у односу према телесној природи нашој: примајући у себе ту божанску храну, човек постаје учесником Божанске природе Христове, као да је живи члан Његовог Тела, и Христос са Своје стране пролази кроз удове његове, кроз све саставе, кроз утробу, кроз срце. Саопштава се свима члановима његовим и прониче Собом сав организам његов“ (Св. Василије, Молитва 1,6; Златоуст 2,8,10; Метафраст 3. Молитва).

По Светом Дионисију Ареопагиту: „У Причешћу се достиже најсавршенија заједница са Богом и обожење оних који приступају тајни“. Свети Кирило Јерусалимски вели: „Кроз Причешће постајемо сателесни и сакрвни Христу“ (Кирил Јерусалимски, Тајноводство поуч. 4, 3 - руски прев. 1822. год). А отац Догматике, Свети Јован Дамаскин учи: „Тело и Крв Христова улазе у састав наше душе и тела, али не ишчезавају, не труну и не избацују се напоље... Они улазе у биће  ради чувања и очишћења нашег од сваке нечистоте... Будући очишћени ми се сједињавамо са Телом Господа и са Духом Његовим, и постајемо Телом Христовим“ (Тачно изложење Правосл. вере - рус. прев. М. 1844. 4. гл. 13).

„И тако по мислима светоотачких дела“, вели А. Соколов, „евхаристичко сједињење човека са Господом Исусом толико је тесно и блиско, да право Тело и права Крв Богочовека - зацело се усвајају човековим организмом, и он постаје телом самога Богочовека. У Тајни Евхаристије обични хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову; по њиховом примању, дакле, побожно настројеним човеком, они - причасничко Тело и Крв Христова, већ као да се сами „састављају“ са телом и крвљу човека“ (Культь какь необх. прин. религ.).

Наводећи речи оца Јована Кронштатског о дејству Светога Причешћа на биће човечје, Владика Николај вели: „С коликом пажњом један научник испитује појаве природе, још с већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божије. Ево шта сведочи о дејству Причешћа један од великана духовних. Отац Јован Кронштатски пише:

„Дивим се величини и животворности Божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести, од дана кад је од мене примила Причешће почела се поправљати. Девојчица на самрти после Причешћа почела се поправљати, јести, пити, разговарати, док је пре тога она била готово без свести, у трзавици, и ништа није ни јела ни пила“. На крају са болом у души узвикује Владика: „О кад би сваки свештеник с пажњом научника и с љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства Св. Причешћа слично оцу Јовану“ (Охридски Пролог, стр. 465).

Овако мисле Светитељи о Светињи, овако резонују умни и зрели људи. Ову су само цртице из мисли појединих великодостојника Православне Цркве. А шта би било да наводимо читаве томове њихове о истој Тајни? Они су отворено, без устручавања, исповедали и учили, да Причешће дејствује на човека не само „у моралном, духовном смислу“, већ и у физиолошком. Знали су да Лекар и Чудотворац Христос не уноси Собом „бацил“ у физис-природу Свога следбеника да би га заразио. Знали су и веровали су да „бацил“ не може садржати божанску моћ Богочовека, који је Својим светом рукама губаве додиривао и истима невину децу благосиљао. Јасно им је било да „бацил“ ништа није према Ономе Који је страшне буре и олује стишавао једном речи својом, демоне изгонио, болесне лечио, слепима вид повраћао, хромима ход даривао, кљастима руке исцељивао, мртваце из гробова дизао, Који је и васиону створио. Јер, у Причешћу ништа друго не примамо, до Живог Христа Господа, Који и сада чини чудеса равна дејству и сили онима која су се дешавала пре двадесет векова. Примајући реалног Христа, верујемо да нас од свега може излечити, ако смо достојни. Свакоме који Га достојно прима, вели: „Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе“ (Јов.5), а то само „ако можеш веровати: све је могуће оном који верује“. Ако не верујемо, довикује нам: „О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ (Мр.9,23,19). Ако се недостојни причешћујемо, ако не верујемо, Причешће нема никаквог позитивног ефекта ни у духовном ни у физиолошком смислу. Тада оно може имати негативно дејство, по речима Апостола који вели: „Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је тјелу и крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од крви да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и довољно их спавају“ (1Кор.27-30). Православни модернисти неће да чују за ове речи Апостола Павла. Они веле да се ово не слаже са логиком њиховом. Она им дозвољава другачија гледишта на Свето Причешће и на све што је свето у Православљу. По њима, Причешће нема никакве везе са једном страном човекова бића, са телом његовим. Као да се човек поделити може; као да Христос није дошао да излечи и спасе целог човека! Каква логика може убедити ову „децу по логици“ у нетачност њихове логике? Једино Светоотачка, Христова логика. Управо, ти најлогичнији људи немају своје логике. Они су се одрекли своје логике ради логике Христове (1Кор.2,1б). Њу су примили и њоме су све ствари мерили. Ваљда ће се наши модернисти постидети логике Христове и потчинити јој своју логику. Или ће се угледати на еванђеоске виноградаре? (Мт.20,33-45).

„Како да одговориш, вели Владика Николај, онима који говоре: не може Христос Чудотворац да стане у нашу логику? Одговори просто: станите ви у Његову. У Његову логику стаје сва вечност и све благородство времена, па ће се, ако желите, наћи места и за вас. Ако не може буре у напрстак, може напрстак у буре. Блажени Климент Александријски вели: „Философи су деца све док не постану људи кроз Христа... јер истина никад није само мишљење“. Христос је дошао да поправи људе, па, дакле, и логику људску. Он је наш Логос и наша Логика. Зато ми морамо управљати наш разум према Њему, а не Њега према нашем разуму. Он је коректив нашег разума. Не равна се сунце према нашем сату него наш сат према сунцу“ (Охридски пролог, стр. б).

Ми не можемо ићи путем којим протестанти иду, нити можемо мислити како они и неверници мисле. Јер они немају Божије ни црквена логике. Они су сами себи логика. Ми имамо логику Христову у цркви Његовој: „ми ум Христов имамо“ (1Кор.2,16). Само том логиком и тим умом можемо мерити религиозне и мислити црквене мисли. Док смо православни не смемо и не можемо Христу и Цркви наметати логику смртног човека. Дрзне ли се неко да то чини или да другоме то одобрава и да га на трубни глас хвали и слави, он личи на нерасудно и неразумно дете. А зар таква деца могу другима давати директиве?<<

Дакле, потоњи еминентни православни владика, духовни син Светог Јустина Ћелијског, Василије (Костић), и потоњи свештеномученик Јован (Рапајић), проповедник за кога је Свети Николај Жички говорио да је његов наследник, видели су у идејама архимандрита Петронија нешто штетно по очување Светог Предања. Данашњи делатници литургијског препорода у Трбојевићу виде претечу својих идеја. Они истичу да Трбојевић није био „научни теолог“ (како то гордо звучи!), али је, ипак, имао добру интуицију, нарочито када указује на проблем високог иконостаса, повременог затварања царских двери, неразумљивости богослужбеног језика, тихог (тајног) читања свештеничких молитава, итд. Кључни Трбојевићев став је следећи: „Свештеника верник НИТИ право ВИДИ нити право ЧУЈЕ. Верни НЕ РАЗУМЕ шта свештеник ГОВОРИ, а поготово НЕ МОЖЕ ДА УХВАТИ ВЕЗУ ИЗМЕЂУ ОНОГА ШТО СВЕШТЕНИК КАЖЕ И ОНОГА ШТО ПОЈАЦ ОДГОВАРА“.

Пошто се и патријарх србски Павле позабавио Трбојевићевим реформаторством у области Литургије (нарочито кад је у питању причесна кашичица), да чујемо и њега: „Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличитијих болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи./.../ Може звучати парадоксално ако сада, после свега што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће може бити узрок слабости и болести, па и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: „Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло.“ (I Кор. 11, 30) Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који „недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу“ /.../ Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: „Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од свих изнесених невоља налази се у гресима“. Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела.“

          Ту се негде налази и одговор на кључна питања тзв. „литургијске обнове“. У разговору са студентима Богословског факултета СПЦ, објављеном у њиховом часопису „Логос“ (1/1992.), на многа питања о Цркви и литургијској обнови, патријарх Павле поручује: „Ушавши крштењем у Цркву, поставши део Тела Христовог вером, и примивши благодатне дарове за узрастање у Св. Тајни Миропомазања као и Светог Причешћа, дужни смо да се владамо „достојно Еванђеља Христовог“ (Филип. 1, 27), да наша вера буде плодоносна и покаже се живом у добрим делима.

          Ја бих хтео особито нагласити ту ствар младим теолозима, јер сте, бавећи се књигом, учећи и полажући хришћанску науку, у опасности од једностраног интелектуализма, свођења хришћанства на систем знања које се може схватити интелектом и исказати писмом и језиком. А то хришћанство није и не може бити. /.../ Под православним богословљем, као што сам рекао, сматрам стицање живе вере која се показује у делима. А то је немогуће без смерног осећања колико смо од тога далеко и колико треба сваког часа улагати труда на труд да бисмо стекли смиреност, на коју Св. Јован Златоуст каже да је основна и прва између свих хришћанских врлина“.

          Извор:  Владимир Димитријевић, РЕЧ НА РЕЧ (Одговор епископу Атанасију Јевтићу), ЛИО Горњи Милановац, 2008.