header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Потоп у Србији и Архијерејски Сабор – да ли имамо право на овакву тему? Штампај Е-пошта
петак, 16 мај 2014

 Неки ће рећи: „Ови са 'Борбе за веру' опет забадају трн у здраву ногу, и код својих читалаца изазивају осуду СА Сабора СПЦ. Хоће да кажу да је ова природна катастрофа плод јереси и новотарија неких владика. А зна се да Американци, рецимо, могу да овакве догађаје изазивају у оквиру метеоролошког рата, и да то, свакако, може бити и природна појава“.

Зато унапред да кажемо: од свог настанка, наш сајт је био конструктиван и спреман да у СПЦ подржи све што је добро, нормално, и здраво. Кад је на патријарашки трон дошао садашњи патријарх Иринеј, подржали смо његово, макар вербално залагање за одбрану светопредањског поретка Свете Литургије, иако смо знали да је његов однос према литургијском поретку исти као и његов однос према осталим битним питањима – Помоз Бог чаршијо, на све четири стране!“ Заправо, садашњи патријарх је још као епископ нишки охрабривао новотарце говорећи да самовољне промене литургијског поретка заправо нису никакве новотарије и да их он, кад би биле у његовој епархији, не би спречавао.

Међутим, врло брзо се показало ко је ко и шта је шта – прогон епископа рашко – призренског Артемија, по диктату Американаца и НАТО, патријархов говор у Бечу, кад је добио награду папског института за Исток, Про Оријенте, септембра 2010, учествовање у римокатоличкој процесији у Бечу, паљење свеће у синагоги уочи јесењег СА Сабора 2010, и многа друга непочинства довела су до тога да нико ко је правоверан више није могао подржавати патријарха. Ма шта о томе мислио негдашњи ђак владике Николаја, а сад главни портпарол епископа бачког Иринеја Буловића, архимандрит Јован Радосављевић, који је у својој књижици „Косовска криза и случај Артемије“ написао да је патријарх Иринеј „светоотачки“ рекао: Мој савет нашем верном православном народу јесте да Цркви препусти решавања и одлуке које се тичу вере, морала и црквеног устројства и поретка, а да они, као верни и Цркви одани народ, те одлуке са пуним поверењем и љубављу прихвате“. Није него – кршење канона у молитвеном општењу с папистима и паљење свеће по синагогама, пуштање на вољу епископима попут Григорија, који је самог себе рашчинио увођењем жена у олтар – то треба да прихвати верујући народ? И ми, са „Борбе за веру“, којима архимандрит Јован већ други пут прети и каже, у тој својој пашквилантској књижици, да смо „истакли неку политички и секташки борбену фирму Борба за веру, па се питамо: за какву и чију се веру они боре?“ (Одговор је прост – Свети Апостол Јуда нам рече да се боримо за веру једанпут предану светима, а „кум“ нашег сајта био је, својим текстом „Борба за веру“, баш Свети Владика Николај, кога је отац Јован Радосављевић одавно презрео и одбацио ради послушности Иринеју Буловићу, папином прстенлији).

 Зато и пишемо овај текст, одговарајући на потенцијална питања злонамерника: прво, ми знамо да потоп који никад, овакав и у овом обиму, није снашао Србију, може бити плод метеоролошког рата, али и то је Божије допуштење, због грехова народа и његових вођа. Друго, греси епископа и њихово издавање вере много су већи од грехова политичара, јер политичари су људска, а епископи Христова установа. Зато није нимало случајно да се ова количина воде која је оцрнила Србију почела изливати кад је почео и СА Сабор СПЦ, у Студеници, која је већ дуже од деценије под влашћу јаросног новотарца и скраћивача - рушитеља иконостаса, новог доктора теологије, јеромонаха Тихона. Дошле владике да се моле Духу Светом код Светог Симеона, и ударио потоп! Да није то можда Немањин коментар на њихов досадашњи рад!?

Зато неколико речи и о томе да кажемо.

Поучни пример

А да потоп може да дође од архијерејског безакоња, ево једног примера. Објављен је 1994. у новинама „Православна Русија“. Наиме, 1968. Бугарска Црква, чији је патријарх  Кирил био ревносни сарадник комунистичке власти, прешла је на нови календар. Ученици чувеног владике Руске Заграничне Цркве, Серафима Собољева, свеца и чудотворца, архимандрити Пантелејмон, Серафим, Сергије и јеромонах Серафим, одбили су да пређу на нови календар, али, не желећи да прекину општење с Црквом, замолили су да се повуку из Духовне академије, где су неки од њих предавали и живе у Покровском женском манастиру, служећи по православном календару. Ово је довело до огромног гнева патријарха Кирила, који их је ставио под забрану свештенодејства, а онда, 17. јуна 1969, кад је Синод расправљао о њиховом рашчињењу, над Софијом је избила стравична олуја, која је чупала дрвеће и град потопила водом. Само је изнад Покровског манастира, у коме су живела ова четворица исповедника вере, сијало сунце, и кап воде није пала у порту.

Видевши то, владике су одустале од рашчињења. Патријарх Кирил је ускоро умро, а оцима је дозвољено да служе по православном календару, остајући у општењу с Бугарском Црквом.

 Ко има уши да чује, нека чује! А ко је наглув, нека прочачка уши! Потоп у Србији говори боље од свих чланака „Борбе за веру“.

Шта потоп потапа?

 Ужасна догађања која су ојадила многе и премноге људе у Србији, а везана су за огромну кишу која непрестано пада у читавој Србији, те изазива поплаве како у Београду (у коме су следбеници новосодомске идеологије већ кренули са својим „изложбама“, „активностима“ и „промоцијама“), тако и у западној Србији (мада и другде – Лесковац је имао торнадо, а и Ниш је под водом, а поплаве наносе непроцењиву штету у Свилајнцу, Петровцу на Млави, Јагодини, Ћуприји, Параћину, Смедереву и другим местима широм Србије).

 Један побожни читалац нам се јавио из Пожеге, па каже: Пожега и Ужице су на удару, у Ужицу нема толико кише, али је напукла брана, а зна се да су наши свештеници главни новотарци епархије жичке – протојереј Дмитар Луковић, онај што је тукао народ у Душковцима 4. /17. 6. 2008., на Духовски уторак, новотарењем је загадио Пожегу, а Милић Драговић, о коме сте ви некад писали, загадио је новотаријама Ужице. Па нам га сад ето. Чујем да су у чачанском крају највише страдали Прељина и Коњевићи. Пошто се често крећем по околини, сетих се да је све било нормално док је у Прељини један добар свештеник служио службу Божју како пише у књигама староставним. Али, кад је он отишао у пензију, на његово место покојни владика Хризостом је поставио новотарца,  и ето потопа. Тако је исто и у Коњевићима, где је побожни народ на челу са братом Бошком Топаловићем, касније калуђером Рафилом никољским десном руком Владике Николаја, цркву зидао, а Николај је пре рата освештао. Опасан новотарац је у Коњевићима. Погазише Литургију, потоп изазваше“.

Ми не можемо а да се са овим не сложимо. Брат из Пожеге је у праву, мада не можемо до краја да улазимо у Божији промисао. Можемо и да додамо – ено и ваљевског краја под водом, зато што безумници хоће да сруше Свету Грачаницу Ваљевску, задужбину Немањића, и да граде неку лудачку брану, а нема ко да им се супротстави, осим монаха Антонија – владика Милутин ћути и кути, и ако нешто каже, то је више себи у њедра. Страда и шабачка епархија, на чијем челу је онај што је папи љубио руку. Ено и Ниша на удару, после прославе Миланског едикта са подизањем којекаквих екуменистичких споменика и глупости које су ову манифестацију пратиле. Ено и браничевске епархије под водом, због најстрашнијих хула и литургијских новотарија епископа Игњатија, који, по допуштењу Божијем, столује у овој епархији.

Уместо да са почетком Сабора дође и благослов Божији, оно нам требају чамци да се спасавамо. Одоше куће, оде стока, оде летина. Не може се човек са Богом играти, а да му буде потаман. Не могу владике кршити закон Божији, а да Србима које воде буде како треба.

 Уосталом, какве су наше владике?

Шта раде и куда желе да нас воде?

Да кренемо од старијих. Владика Иринеј Буловић – о њему смо толико рекли и написали да и врапци на грани знају ко је и шта је. Од човека који је у младости био такав зилот да је у Грчкој на студијама саслуживао са старокалендарцима до човека који се претворио у најпослушнијег послушника Ватикана и Фанара тече биографија једног несрећника који је уништио све шта је могао, а нарочито теолошки факултет, са кога новотарци ступају на поприште битке да нам дођу главе. Толика је његова моћ на факултету да и новотарце склања кад му сметају – тако је уклонио свештеника Владана Перишића, који је требао да буде декан, јер му се нешто замерио. Данас има кључни утицај на стање у СПЦ (због јаких веза са земаљским моћницима), пре свега на патријарха Иринеја, кога стално плаши митрополитом Амфилохијем, љубоморним на то што он, славни Црногорац, није постао патријарх. Буловићеви кандидати за рушење жичке епархије су најизгледнији – од владике далматинског Фотија (доброг човека, али фанатичног новотарца, новотарца из убеђења), преко Андреја ремезијанског, који је скидао монашку мантију и ишао да ради и живи у родној му Немачкој, али је, кажу - на захтев бечког бискупата враћен у Београд да настави подривачку делатност, до чувеног владике јегарског и ласвегаског Порфирија, шефа РРА, човека који Србију држи у медијском мраку и прима грдне паре на радном месту, на које по канонима не да нема право, него се за такве ствари рашчињава. Бачки епископ је толико моћан да држи на месту на коме су епископе починитеље најозбиљних канонских преступа. Бачки епископ је толико моћан да тачно зна кад ће која смена на власти и одмах претрчава у табор победника – од Милошевића, коме је био одани сарадник, до данас.

Митрополит Амфилохије је некада могао да постане велики српски владика,  који наслеђује Владику Николаја и Оца Јустина, али се, онако по монтенегрински, потпуно потопио у море сујете и самољубља, па је и он пао под власт папе, кога редовно посећује носећи његов крст и прстен. У младости, и он је био против литургијских новотарија и екуменизма (http://borbazaveru.info/content/view/741/53/) (он и јеромонах, после владика, Атанасије, носили су из Србије књигу Оца Јустина „Православна Црква и екуменизам“, да је штампају у Солуну), али сад је главни екумениста и новотарац. Истовремено, један је од највећих превртача у СПЦ – „закон му је што му срце жуди (власт, утицај – самом себи је дао титулу архиепископа цетињског!), што не жуди у Коран не пише“. Својевремено је дувао у пиштаљку против Милошевића, да би, недавно, на сахрани Милошевићевог брата, овог величао као јунака у борби за српство. Пошто није постао патријарх, у договору са некима из ђукановићевске власти (пре би се рекло – са онима који стоје иза Ђукановића, а ми знамо ко су), решио је да направи „аутономну“ Митрополију  црногорско – приморску, и да СПЦ у разбијеном и подељеном народу разбије „митрополизацијом“. У томе му помаже његов брат и понекад супарник, Буловић, а обојица користе Тасу, познатог по употребној вредности средњовековне справе за пробијање врата на тврђавама.

Иринеј Буловић жуди да постане митрополит сремскокарловачки, и господар ватиканизоване Војводине, а у међувремену се докопао баснословних финансијских прихода из срушене (од стране српских екумениста) епархије средњоевропске, чијим територијама сада неприкосновено господари.

 Све што митрополит Амфилохије данас ради је у функцији припремања аутономизације митрополије која ће касније постати аутокефализација – у ту сврху, као црвена слова у календару прогласио је Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског – неоспорно велике угоднике Божије, али „специфично“ везане за територију будуће „аутономне“ митрополије, па онда канонизовао старца Симеона из Дајбаба, момишићке мученике, све до самовољне канонизације Његоша. У том циљу учвршћује и епархију СПЦ у Јужној Америци, у којој има доста црногорских исељеника. И он користи своје ђаке за одређене циљеве – најпознатији је владика Јован Ћулибрк, рокер, падобранац, јаросни новотарац. Нама је, ипак, драго што митрополит, преко својих сеиза, редовно добија текстове са нашег сајта, па се и, помало (колико искрено, Бог и он знају) коригује. Тако је недавно са „Борбе за веру“ био опоменут што је пред совјетским спомеником у Подгорици изјавио да је НАТО 1999. бомбардовао Србију, Црну Гору и Косово, па се, поводом литије у Никшићу, на дан светог Василија Острошког, слава му и милост, кориговао и рекао да је НАТО 1999. бомбардовао СР Југославију, у чијем саставу су биле и Црна Гора и Србија са Косовом и Метохијом.

 О несрећном епископу Атанасију Јевтићу шта рећи? Упропастивши себе, упропашћује  и друге. Његова духовна деца су владика браничевски Игњатије, кривоверац који учи да је душа смртна, а Бог онакав каквим га описује јеретик Зизјулас, владика Максим, новотарац над новотарцима, који проведе сав свој рад у Америци издајући књиге Зизјуласа, све са  сликама Стаматиса Склириса, које је ругло назвати иконама (и он се нада  да ће постати жички владика), као и рушитељ и скврнитељ Григорије захумско – херцеговачки, који је себе назвао бискупом и уводи жене у олтар, да их тамо причешћује.

Оваквих има још – ту је и владика крушевачки Давид, кога патријарх Павле није хтео да рукоположи (због Давидових, свима познатих, проблема) ни у јерођакона, и чија се брука одавно видела (http://borbazaveru.info/content/view/4382/77/), па онда владика аустралијски Иринеј Добријевић, главни амерички човек  у СА Сабору СПЦ, па духовни оцеубица и шиптарски послушник Теодосије, и тако даље. Знајући за све њих, чему се чудимо ако Србију потапа потоп? Сви су они, ко више, ко мање, издали Владику Николаја и Оца Јустина, а о Светом Сави да и не говоримо.           

И благослова Божијег немају, а ни ми га, очито, ускоро нећемо имати. Али, то не значи да ћемо ми слушати непослушне Богу и закону Божијем, као што и не значи да ћемо им учинити задовољство да одемо из Цркве и да њима оставимо раван пут за кварење вере и рушење црквеног поретка. Такође, свима њима, као и себи, желимо покајање и повратак Богу и Небеској Србији.

 Што се патријаха Иринеја тиче, он се о СПЦ не пита ништа. Њега само користе, и одбациће га кад им не буде потребан. О његовом интервјуу „Недељнику“ ево неколико речи.

Патријархов интервју

Патријарх Иринеј је, очито за време комунизма, научио да много прича, а да ништа не каже – „округло па на ћоше“. Кад прича о положају Цркве некад и данас, он, на пример, каже: Некад је Црква, нећу да кажем била гоњена, али прилике у Југославији су биле другачије него у другим земљама. Било је толеранције, мада ограничене и то се уважавало. Садашње стање је битно другачије. То што СПЦ данас можда није консултована у свим важним питањима није наш проблем, већ оних који не препознају значај и улогу Цркве кроз векове. Но СПЦ није сасвим мимоиђена ни у том смислу“. Шта је писац хтео да каже? Кад је СПЦ била гоњена, кад толерисана, кад уважена? Овако одговара један уплашен човек, који је од времена Броза до данас под надзором разних обавештајних служби (што и сам у интервјуу стидљиво признаје), и коме се сваки час прети да не сме да прича јасним, народу разумљивим, језиком о питањима која су суштинска за српски народ.

На питање о Косову и Метохији, које је власт Бриселским споразумима предала Шиптарима, патријарх опет прича „округло па на ћоше“. Косово је „наша историја, наша култура, наша духовност“. Ту је и Косовски бој, ми не можемо никада да „схватимо и прихватимо“ „изузимање Косова из Србије“. Добрица Ћосић греши кад каже да је Косово изгубљено. „Ко је довео до тога, сад је посебно питање“, каже патријарх – а тачно се зна ко је довео до тога: Америка и Европска унија, уз сарадњу домаћих власт имајућих и суштинско непротивљење врха СПЦ од 2010. наовамо. И он помиње да је независност Косова „грешка“ ЕУ и Америке – а није грешка, већ злочиначка намера и програм. Новој власти одмах додворавање: Вучић мора да подигне посрнулу нацију. Мислим да смо као народ прилично слаби. И треба да учини све да дође крај том слабљењу и пропадању“ јер смо, по патријарху, „доведени до просјачког штапа“. Патријах Варнава је пре рата имао референта за штампу, и није му се дешавало да прича свашта кад даје интервјуе. Кад га конкретно питају хоће ли СПЦ преузети улогу гласноговорника традиционалних вредности, јер ниједна „конзервативна“ партија није ушла у скупштину Србије, патријарх одговара: “То је био избор народа. Право да вам кажем нисам се бавио програмима партија, нити много ценим партије по њиховим именима, погледима, обећањима. Партије ценим по људима који су у тим партијама. А свугде је било и добрих и лоших људи. Имамо много тих партија, морамо да смањимо њихов број. Америка и Енглеска имају по три – четири партије, а ми ко зна колико“. Овај одговор подсећа на одговор проте из „Аутобиографије“ Бранислава Нушића. Кад га мали Нушић пита какав је пети падеж од именице „пас“, прота се ишчуђава што ми, мали народ, имамо толике падеже, чак седам, а велике државе, као Енглеска, по два, и додаје да је то некакава српска обест. На питање малом ђаку није одговорио, наравно.

Однос према власти је: Помоз Бог, чаршијо, на све четри стране“. Добар је и Томислав Николић, „човек из народа“, добар је и Борис Тадић („Са Тадићем сам имао низ пријатељских сусрета и СПЦ му је захвална што је решио проблеме свештеника са социјалним дажбинама“), добра је и Коштуница – сви су добри док стижу паре за ово или оно. То што народ пропада, и што власти хрле ка антихришћанским вредностима нема везе. Ником није лепше нег је нам, само да је вако сваки дан“.

Ту је и прича да морамо морално да се обновимо. А како да се морално обновимо, кад црквени врх не устаје отворено против параде содимита, а власти хрле антихришћанским вредностима, јер су то „вредности“ Европске уније? Шта ће патријарх рећи кад буду мењали законе и озаконили „истополне бракове“? Уместо да  каже: Ми, српске владике, сад смо на Сабору и нећемо дати никакву геј параду, него ћемо повести општенародну литију која ће зауставити рекламирање  безакоња.

 Патријарх о себи говори као о човеку који не воли сукобе и конфликте, јер га то „после мучи и ствара му непријатности“. Међутим, кад га питају за сукоб са владиком Артемијем, ту је одлучан – било му је „мало тужно и жалосно“, али „као што је хирургија најбољи начин лечења, тако се и у СПЦ морао применити хируршки нож“. Занимљиво је да се тај нож не примењује на владику браничевског, који хули на учење Светог Јеванђеља, а успут је приграбио (укњижио на епархију) сву црквену и манастирску имовину у браничевској епархији коју су комунисти конфисковали после Другог светског рата,  ни на владику захумско-херцеговачког, претендента на престо митрополита дабробосанског, који се извињава српским злотворима и који жене причешћује у олтару.

Нешто позитивно

У интервјуу има и нечег позитивног – плашљиво – бесконфликтни патријарх, екумениста и пацифиста по сопственом признању, скоро случајно признаје право стање СПЦ, кад је избор нових епископа (седморица су потребна!) у питању: Оскудни смо у кандидатима, поготово са одговарајућом спремом и искуством за вођење епархије.“ Зато ће вероватно постављати владике попут Тихона студеничког, новог доктора – рушитеља иконостаса.            

А на питање о папиној посети СПЦ патријарх Иринеј одговара: Нема решења проблема без разговора, дијалога, размене идеја. Сваки контакт за СПЦ је прихватљив, али проблем је у томе што је наш народ највеће трагедије у својој историји доживео од својих суседа –римокатолика. Јасеновац, Јадовно, Пребиловци… А највећи проблем је што је у тим злочинима учествовао велики број њиховог клира. А то није било непознато ни у Хрватској ни у Ватикану. Још нису биле зацељене те ране, а нажалост поновљене су у Олуји. Као да постоји још нека врста мржње дела хрватског народа према нашем народу. И нажалост то нас спречава да позовемо папу да дође у Србију. Али у начелу не можемо бити против тог позива“. Иако је и ово млака изјава, кад се упореди са изјавама из 2010, кад је папа позиван у Ниш 2013., промена је видљива – али, не би је било, да се наш народ одлучно није борио против папиног доласка. “Борба за веру“ давала је и даваће свој скромни допринос у том правцу.

Шта и како даље?

Шта и како даље, питају се читаоци, а питамо се и ми. Ми знамо да је Бог основао Цркву, али то не значи да Српска Црква која је један део васељенске Цркве не може да нестане, и да њене разбијене делове неће преузети патријарх Вартоломеј и њему слични.            

У сваком случају, ко хоће да се спасе, не сме одступити са пута наших светих предака, не сме пристати на екуменизам и модернизам, на учења попут Игњатијевог и понашања скврнитеља какав је Григорије. Много бисмо волели кад би се епископи СПЦ вратили Богу и роду, али то је, бар за већину екумениста, само научна фантастика. Оно што се ипак мора рећи јесте да ће Бог са Србима радити тако да их спасе – ако никако другачије, оно кроз велика страдања и невоље. Молимо се Богу за наше спасење и не напуштајмо пут Светих Отаца, борећи се за веру једанпут предану светима. Јер, како каже Свети Владика Николај, „само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе... Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.                                                                                                     

Последњи пут ажурирано ( петак, 16 мај 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +

Молимо наше цењене посетиоце да се помоле Богу за здравље и спасење душе раба Божијег Александра.

Уредништво

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.