header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Има апокалипсе – нема апокалипсе Штампај Е-пошта
субота, 21 јун 2014

 УМЕСТО УВОДА

Има пет (и више) година како сам написао текст „Стиропорска теологија у доба апокалипсе“, који је био оштра критика на рачун наших „туц –муц“ и „шућ – мућ“ теолога, због њиховог непрестаног избегавања да се соуче са апокалиптичношћу доба у коме живимо. Наравно, текст је, после објављивања на Интернету, доживео критике због „апокалиптичне панике“ и „секташког духа“. Данас, кад смо на ивици Трећег светског рата, стиропорски теолози виде шта се збива, али и даље „мудро“ ћуте. Због тога поново објављујем оно што сам написао, подсећања ради. Не ради подсећања на моју „памет“, него начињеницу да православни хришћани имају поуздане знаке који их обавештавају о томе шта се у свету збива, и  немогу бити подложни манипулацији којој су подложни они што не слушају Свето Предање.

+ + +

 (игра за одрасле, али недорасле)

Коларићу - панићу,

плетемо се, самићу.

Сами себе заплићемо,

сами себе расплићемо!

„Секташтво” и апокалипса

У расправи која се на сајту vidovdan.org разгорела поводом чланка „Стиропорска теологија у доба апокалипсе” чули су се различити гласови; од похвала до покуда, ти гласови су били снажни и страствени. И то ми је драго, јер је потписник ових редова свој оглед писао страствено, од срца, дижући глас каткад до крика. Разумео сам савет да треба да будем тиши, да бих постигао бољи ефекат код читалаца (као узор ми је поменут Слободан Антонић, аналитичар кога поштујем као ваплоћење мислиоца непристрасног, беспрекорно уљудног и разорног по сваку квазиинтелектуалну србофобију.)1

Било је и неумерених похвала на мој рачун, које би ми пријале да не живим са ове стране самог себе. Наравно, било је и покуда. Неке од њих односиле су се на мој физички изглед (дебељко који прича о аскетизму није никаква реклама за подвижништво, и то је сасвим тачно). Тешио сам се мишљу свог омиљеног апологете Г. К. Честертона, такође дебељка, који је једном приметио да су мршави монаси вероватно били светији, али су неки дебели монаси били смернији. Јер, бити дебео значи давати сталан повод другима за подсмевање и вицеве на сопствени рачун, а од тога нема бољег средства да се човек суочи са својом убогошћу.

Озбиљнија оптужба је да је мој текст - адвентистички, секташки. Извесни Аца је чак поставио питање: ”У којој је оно секти ВД био пре него што је примио Православље? Да ли баш у Адвентистичкој?” Пошто г. Аца, и слични nicknames, већ дуже времена на Интернет убацују клевету да је Димитријевић био члан неке секте, а и поједини угледни теолози покушавају да га дисквалификују као човека „секташког менталитета” (одговор на ту оптужбу дат је у књизи „Реч на реч / Одговор епископу Атанасију Јевтићу, Лио, Горњи Милановац 2008.), ред је да и о томе кажемо нешто:

1. Владимир Димитријевић НИКАД није био члан ниједне секте: ни комунистичке, ни адвентистичке, нити било које друге.

2. Владимир Димитријевић је, као средњошколац, био под интелектуалним утицајем окултизма и далекоисточне мисли, али није био следбеник ниједне окултне групе и далекоисточне секте. Као двадесетогодишњак, 1989, пришао је Цркви Бога Живога, и од тада се бави, између осталог, антисекташким апологетским радом.

3. Неколики Срби су, својом речју и молитвом, много допринели борби против тоталитарних и деструктивних верских секти у нас. Међу блаженопочившим витезовима вере нарочито су се истакли прота Лазар Милин и Александар Сенић. (Живе не помињемо, иако су нам неки од њих драги познаници, да им не правимо препреке у раду.) Међутим, човек који је, што својих књига, што приређених зборника на тему сектологије, објавио највише међу Србима, зове се Владимир Димитријевић. Ауторске књиге на ту тему су му: „Тамничари душа/Секте, њихове вође, следбеници и жртве” (2005.); „ Пут којим се чешће иде / Окултизам, магија, вештичарство” (2005). Зборници су: „Изазов Далеког Истока у светлости православног хришћанства” (1993.), „Православље и секте I - VII (Цетиње, 1997-1998.): „Од утопије до кошмара / Православље и секте: општи поглед”; „Библија без Бога, хришћанство без Цркве”; „Стаклене очи Индије / Православље и духовност Далеког Истока”, „У лавиринтима таме / Од сајентологије до сатанизма”; „Злостављање ума / Поробљавање личности и средства заштите”; „Човек је виши од звезда / Астрологија, окултизам, магија”; „Царство Божје и царство празнине (о Њу Ејџу). У борби против окултизма објавио сам књиге „Хари Потер и лов на дечје душе” (2002.), „Избави нас од лукавого / Православље и магија” (2002.), „У свету лажних пророка” (2008). Био је један од покретача и заменик главног и одговорног уредника часописа „Београдски дијалог”, намењеног заштити од деловања тоталитарних и деструктивних верских секти, који је излазио при Мисионарској школи храма Св. Александра Невског у Београду. Учествовао је на скуповима посвећеним проблему секташтва (Београд 1996. и 1997, Москва 2007.), и одржао, што самостално, што са другима, преко стотину предавања о секташкој најезди од Требиња до Бора, од Апатина до Приштине. Његови сектолошки текстови (или текстови других из његових зборника) налазе се расејани широм Интернета (па чак и на сајту verujem.org, који ми није баш наклоњен).

Знам да ће г. Аца (и иже с њим) употребити фројдистичко лукавство и рећи: чим пише против секти, значи да има секташки менталитет. Сличан трик је користио и Јован Бајфорд, у својој клеветничкој књизи „Потискивање и порицање антисемитизма”, у којој је све своје саговорнике, Србе, који су тврдили да Свети Николај Жички није био антисемита, нити су Срби у нечему антисемити - оптужио за скривени антисемитизам. Но, то је већ ствара кућног васпитања и интелектуалног поштења. Ово није написано због г. Аце и његове монтипајтоновске дружине ловаца на расколнике и секташе, који, позивајући се на љубав према другом (Другом) и хитајући од маске до личности via Слобода, Љубав, Заједница жале за добом кад су Спрангер и Инститорис били најчитанији писци на Западу. Ово је писано због обичних читалаца, којима „г. Аца” и његови теолошки узори, чија полемика личи на „крљање” противника, а не на Шекуларчев дриблинг, стално уливају у главу - Димитријевић је секташ, секташког менталитета, псевдозилот...

Обични читаоче, брате у Христу, остани још мало с текстом који читаш, па ће ти Димитријевић објаснити, бар укратко, свој однос према апокалипси. Не бој се, није опасно - хришћански је то однос у оној мери у којој је недостојном хришћанину доступно достојанствено учење хришћанства.

Блуд и апокалипса

Пре свега, да ли уопште има било чега апокалиптички страшилног у свету у коме живимо? Да не прича о томе Димитријевић: прочитајмо из новина. Часопис „Црквени живот” (10/2008.) поређао је чланке из државне штампе 2008. године, под насловом „Из пост - хришћанског света евро - атлантске интегрисаности”. Ево их:

>>„Власници животиња у Данској рекламирају - скотолоштво!”

Власници животиња у Данској отворено на Интернету рекламирају услуге секса са животињама, напомињући потенцијалним муштеријама да их неће кривично гонити ни полиција ни држава.Власници несрећних животиња иду, чак, толико далеко да тврде да животиње које имају у понуди имају дугогодишње искуство, те да и саме желе секс. Бордели овога карактера су изненађујуће добро посећени, а корисници оваквих услуга у Данску долазе из Немачке, Холандије, Шведске и Норвешке.

Фармер који нуди услуге секса са животињама тврди да је врло изненађен што су неки купци ове услуге спремни да дођу, заиста, из далека ради мало „мажења” са животињама. (Прес, 12. август 2007, стр. 13)

Томас се порађа у јулу!

Светски таблоиди већ данима пласирају причу о брачном пару Томасу Битију (34) и његовој жени Ненси Робертс (45), који очекују своју прву бебу. Куриозитет је у овој причи да је трудан - Томас!

Како? Упркос томе што је променио пол и од жене постао мушкарац (примао је ињекције тестостерона, а хируршким путем су му одстрањене груди), Томас је задржао женски полни огран, јер се надао да ће једнога дана добити дете.

У четвртак, у емисији Опре Винфри, Томас је рекао: „Осећам да потреба за дететом није искључиво женска жеља. Реч је о људској потреби. Ја сам људско биће и имам право да имам биолошке дете”.

Томас би требало да роди девојчицу коју већ назива „татином принцезом”, а термин је 3. јули 2008. Да не буде забуне - он ће имати улогу оца, а Ненси ће, подразумева се, бити мајка. До објављивања фотографије принове овог чудног брачног пара, таблоиди се утркују у томе ко ће објавити више Томасових слика у бикинију, из периода када је био жена и зарађивао за живот као фотомодел. (Новости, 5. април 2008. стр. 21).

Четвртина тинејџерки у САД има преносиве полне болести

Свака четврта тинејџерка у САД је већ била заражена најмање једном од четири најчешће полно преносиве болести, показало је истраживање Америчког центра за контролу и превенцију болести. '

Половина од 838 девојака од 14 до 19 година које су учествовале анкети рекла је да је имала сексуалне односе. Неку од полно преносивих болести већ је имало четрдесет посто од тих девојака. Центар је закључио да је најмање 3 милиона и 200 хиљада адолесценткиња, што представља 26 одсто те популације у САД, заражено неком од полно преносивих болести

(Правда, 14. март 2008, стр. 41)

Амерички војници убили девојчицу

Амерички војници су случајно убили девојчицу у ирачкој провинцији Дијала, саопштила је јуче америчка војска у Багдаду. Војници су испалили упозоравајуће хице ка пешчаном насипу пошто су видели „сумњиву жену”. Девојчица је нађена са раном од метка са друге стране насипа и умрла је на путу за војну болницу. (Исто)

Крали од деце - скандал у немачкој експозитури УНИЦЕФ-а

Немачки хуманитарци већ годинама отимају од деце и то под заставом УНИЦЕФ-а, организације УН намењене најмлађима. Нико не зна који део од око 90 милиона евра - колико годишње сакупи немачки УНИЦЕФ -стварно стигне до малишана. Зато је, међутим, сасвим извесно да од прикупљених 97,3 милиона евра, 17,5 милиона или 17,9 посто - није никада дошло до деце! Тај мањак, одузет од најмлађих, у свој џеп ставили су разни сарадници, што интерни, што спољни, а подведен је под фирму „манипулативних трошкова”. То је, за почетак резултирало оставком председнице немачког УНИЦЕФ-а Хајде Симонис, коју су њени земљаци (укључујући и савезну владу), а и колеге из женевске централе, морали добрано да притисну да би се одважила на такав корак.

Нажалост, тај чин није спречио рапидно осипање вишегодишњих донатора овог дечијег фонда. Отишло их је око 5000, при чему је прилив у касу организације од децембра пао за безмало пет милиона евра у односу на исти период ранијих година.

Немачка ТВ новинарка, члан Комитета УНИЦЕФ-а, у својој домовини веома популарна Нина Руге, отворено се дистанцирала од организације:

”Многи добровољни даваоци не могу да 'прогутају' чињенице каква је, рецимо, та да је један бивши сарадник УНИЦЕФ-а, у статусу пензионера, тражио и добијао невероватних 850 евра дневно на име хонорара!Тим темпом је брзометно инкасирао читавих 300 хиљада евра, а да их није поткрепио ниједним јединим уговором...” (Новости, 9. фебруар 2008)

Дрога, прељуба и афере са проституткама - препоруке за положај гувернера Њујорка?

Нови гувернер Њујорка, Дејвид Патерсон (53) поново је запрепастио јавност. Признао је да се у младости дрогирао. Као двадесетогодишњак је шмркао кокаин, а експериментисање са дрогом је почео неколико година раније пушењем марихуане. Своје младалачке зависничке склоности Патерсон је покушао да оправда... Иначе, Патерсон је само неколико сати после инаугурације, на којој је био поздрављен, признао да је варао супругу пуне три године док је њихов брак био у кризи. Једна од тих жена била је владина службеница, али није радила за њега нити је имала професионалне користи од њихове везе. Дејвид Патерсон је први Афроамериканац и прва слепа особа на функцији гувернера у Сједињеним Америчким Државама. Он је до оставке претходног гувернера Елиота Спицера коју је овај поднео због афере са проститутком, био његов помоћник. (Правда, среда 26. март 2008, стр. 14).

Морбидна инспирација -нови риалити шоу „Живите као да умирете”

Пацијенти са дијагнозом тешке болести у јануару 2009. године добиће шансу да испуне своје последње жеље захваљујући новом риалити шоу програму телевизије СВS „Живите као да умирете”. Емисију, која је и пре снимања успела да заради епитет „морбидна”, осмислио је тренутни домаћин риалити шоуа „Survivor” Џеф Пробст, са жељом да поведе тешке болеснике на њихову последњу авантуру.

Када испуне једини „услов”, а то је да им лекари кажу колико им је времена у животу још остало, за учеснике нема граница. Свирање са Ериком Клептоном, скакање из авиона у вулкан, поновни сусрет са изгубљеним пријатељем, помирење са члановима породице - све је могуће. Шоу, ипак, неће бацити гледаоце у депресију, убеђен је Пробст:

”Тиме што омогућујемо овим људима да остваре последњу жељу, не фокусирамо се на смрт, већ на живот. Намеравамо да инспиришемо гледаоце да свакодневно извуку максимум из својих живота, да живе као да им је сваки дан - последњи.”(Тв - глобус - Новости, 31. октобар 2008. стр. 3)

Маратон у рукоблуду у Копенхагену

Копенхаген ће 31. маја организовати маратон у мастурбирању под називом „Маstrubate - a -Thon 2008”. „Мој циљ је да окупим жене и мушкарце како би разговарали о мастурбирању, које остаје табу тема чак и у либералним друштвима попут нашег, као и да учествују у маратону који ће понудити ужитак, опуштање и сексуално откривање самог себе”, казала је Пија Струк Мадсен, сексолог и један од организатора. Први овакав маратон је одржан пре шест година у Сан Франциску, а други 5. јула 2006. у Лондону. (24 сата, 11. јануар 2008, стр. 7).

Монструми су међу нама! -педофилија је нова пошаст, епидемија трећег миленијума

Педофилија је нова пошаст и нису је случајно назвали „епидемијом трећег миленијума”. Угледни италијански лист „Република” објавио је недавно да се у тој земљи бележи годишње 41.000 нових случајева, а да је свако шесто дете жртва или је било жртва педофила.

Монструми су најчешће чланови најближе породице. „Обрадовала сам се киндер-јајету и једва сам чекала да поједем чоколаду и видим каква је играчка. А деда ми је рекао да, ако хоћу да видим шта је унутра, морам нешто да радим са њим!”, речи су једне шестогодишње девојчице.

Друго дете, послато у католички интернат са 12 година, нашло се на мети младог вероучитеља: „Од када сам стигао почео је да ме љуби...”

Педофили често траже жртве и у такозваном сексуалном туризму. „Република” пише да осам хиљада Италијана годишње путује у земље у којима је лако доћи до „малолетних проститутки” или, у суштини, купити дете. Најпоразније је то што статистика говори да се годиште педофила спушта: некада су то били углавном средовечни или старији мушкарци, а сада секс са децом желе, чак, и особе на прагу друге или треће деценије, а као педофили се први пут појављују и жене. Истовремено је и годиште просечне жртве пало са десет на седам година.

”Дечије тело се обнавља, а педофили пазе да не остављају трагове”, каже гинеколог Марија Роза Ђолито. „Лакше је открити трагове на психи: често опсесивно или сексуализовано понашање, непримерено годишту”.

Са друге стране, педофили су често организовани у „мреже помоћи” и лобије. У томе им помаже интернет који их повезује широм света. На сајтовима, заштићеним шифрама, размењују слике злостављања малишана.

У Италији је иза решетака 1342 педофила, од којихје 262 млађе од 30 година. У једном од затвора спроводи се програм „депрограмирања” злостављача деце, јер се верује да за њих хемијска кастрација не вреди.

У Интерполовој „бази података о злостављању деце” налази се 520.828 фотографије и видео-записа о сексуалној злоупотреби малолетника. На њима се појављује око 20.000 деце. Досад су идентификоване само 683 мале жртве - ни свака двадесета! (Новости, 14. јун 2008, стр. 24-25)

Оргије смрти

Фабрис Лезијер (40), шеф кабинета француског министра културе Кристин Албанел, пронађен је мртав у стану директора интернационалног одељења првог програма француске телевизије ТФ1, познатог продуцента и утицајног човека у француским филмским круговима Патрика Бинеа (55). Лезијер је, највероватније, после хомосексуалних оргија, умро од срчаног удара који је, по свој прилици, проузроковала прекомерна доза токсичне мешавине у којој је било кокаина и дроге ДХБ, односно „дроге за силовање”, познатије још и по називу „течни екстази”.

Ову дрогу, практично без укуса и мириса, користе они који желе да омаме своју жртву, најчешће да би је силовали. Лезијер је уз ДХБ и кокаин конзумирао и алкохол, што се показало кобним.

Када се ујутру пробудио Патрик Бине је сам позвао помоћ, а полиција га је одвела у притвор, као и трећег човека присутног те кобне вечери у његовом стану. На „партију” је, по свој прилици, било укупно пет мушкараца, међу којима и шеф огласне службе једног француског националног дневног листа, наставник и комерцијалиста. Бине је вече међу мушкарцима организовао на основу контаката преко Интернета.

После подизања оптужнице због „кршења закона о наркотицима”, Бине је пуштен на слободу. Из окружења француске министарке културе поручили су да је Лезијер, иначе амерички држављанин, био „веома озбиљан, поуздан, увек на располагању, тачан и прецизан”. (Новости, 25. април 2008.)

„Он-лајн” промискуитет

Ш. Т. (18) из Есекса у Британији, шокирала је британску јавност када је у ВВС-ијевом документарцу, у којем родитељи и деца расправљају о сексуалности, признала да је од 16. године, када је изгубила невиност, до 18, колико сада има, водила љубав са више од 50 мушкараца, које је упознала преко Интернета.

И Ш. и њена мама Деби добиле су задатак у емисији да напишу број и иницијале мушкараца са којима су спавале.

„Нисам могла да верујем када је мама написала да је спавала само са тројицом, а има 45 година”, рекла је Ш. и додала да је и сама била изненађена када је успела да се сети имена само 36 мушкараца са којима је имала секс, док је имена осталих заборавила или их никада није знала. Ш. је изјавила да је најчешће „све било готово за мање од једнога минута”. Она тврди да њене вршњакиње „то раде стално”.

„Обично после школе одем са другарицама у интернет-кафе и тамо он-лајн флертујемо са момцима”, рекла је Ш.

Њен опис саме себе на сајту „Бебо” који има 11 милиона корисника, већином тинејџера, гласи: „Здраво свима! Зовем се Ш. и из Есекса сам. Свиђа ми се r'n'b и хип-хоп музика. Лака сам риба, тако да ако хоћете да четујете са мном, пошаљите ми поруку и ја ћу одговорити. Све вас волим ххх.”

Ш. тврди да је била промискуитетна зато што је била усамљена после развода родитеља и обећава да ће прекинути са досадашњом праксом. (24 сата, 11. јануар 2008, стр. 7).

„Драги, не боли ме глава” -специјалисти за вештачку интелигенцију предвиђају да ће жене-андроиди за 40 година заменити жене

Британи је природна бринета, има плаве очи, нежну белу кожу, користи кармин боје брескве и мало се шминка. Облачи се класично, зна историју Византије напамет, добро кува и фантастична је љубавница. Она испуњава мушкарцу и најбезобразније фантазије, не звоца, нема изливе љубоморе и ни у теорији неће преварити мушкарца са другим.

За жену оваквих особина сви ће се мушкарци сложити да је цена од 6800 долара „права ситница”!

Амерички произвођачи андроида „Риал дол”, који се хвале да производе анатомски савршене лутке још од 1996, прилично су уздрмани информацијама из немачког градића Нојмарк, крај Нирнберга, да је почела производња андроида са топлом и меком кожом, а хладним стопалима. А добри познаваоци знају да је то одлика праве жене.

„Њена кожа је синтетичка, али се не разликује много од људске. Она има уграђене сензоре и ако је програмирана за једног мушкарца неће примити другога у кревет, већ се се сензори искључити. Та 'сподоба' хода, кува чај, рецитује Гетеа...”

Поручилац (будући „супруг”) може да одабере све: од боје очију, коже, косе, њене висине, величине груди, бокова и усана, па до знања које ће бити похрањено у њену главу. Притом, таква „жена” има неограничено стрпљење, не мрзи свекрву, не смета јој суботње пијанчење са ортацима, гледање утакмица, разбацивање ствари, ноге на столу, подригивање...

”Ови андроиди су ништа мање него претече новог светског поретка”, каже Дејвид Леви, аутор књиге „Љубав и секс са роботима”. „Еволуција људског рода подразумева да ће у будућности човек водити љубав са роботима! То ће се десити за највише 40 година. Роботи ће људима постати веома атрактивни као партнери због њихових предности и могућности.

Да је у западним земљама блискост прави успех у животу показује и статистика која почиње да се бави, чак, и емоцијама! Не само што трећина западњака од 20 до 40 година не може да нађе сродну душу, па посежу за куповином жена из „трећег света”, већ кружи податак да 23.761 Американка сваке године иде на Карибе да би уживале у слободном сексу са „обојеним” момцима. Сваки дан 50.000 Јапанаца доживи врхунац преко Интернета, са електронском девојком.

Да су андроиди добродошли у данашњем свету најбоље показује Интернет. На блогу поменутог „Риал дола” било је више од 20 милиона улаза! Обожаватељи секс-лутки (андроиди су још увек скупи) овде размењују искуства и саветују једни друге како да одржавају своје „љубавнице”. На овом блогу се одржавају и наградне игре на којима су награде - нова глава, торзо или карлица (секс-лутке). Форуми постоје на свим континентима, а једино на Блиском Истоку нема учесника. (Новости, 13. јануар 2008, стр. 15)

Лифтинг за лутке! -више од милион девојчица између 9 и 16 година лудује за француском интернет-игрицом

Како је за годину дана постигла феноменални успех, француска компјутерска игрица подигла је косу на глави родитељима, психолозима и другим стручњацима за децу. Циљ играчица је да обликују виртуелно тело помоћу естетске хирургије и дијете тако да победи на конкурсу лепоте!

Игра је, наравно, намењена девојчицама и пала је на плодно тле: само у Француској стекла је више од милион следбеница старих између 9 и 16 година.

На почетку игре, која се одвија преко Интернета, девојчице добију наго женско тело, одређени фонд виртуалног новца, и задатак да га обуку по последњој моди. Потом се наставља са задацима који постају све тежи. Обично почиње од тога да треба да смршају пошто су појеле „превише чоколаде због сентименталног разочарања”. Затим, треба да учврсте тело, јер долази лето и морају да се доведу у савршени облик да би могле да носе бикини. Игрица „саветује” да купе пилуле за мршављење.

Следи задатак да на одмору „одвоје” милијардера. Како? „Што веће, то боље” - према томе потребни су вам имплантати за груди и хируршко повећање усана.

Све то кошта и када у каси коју су добиле на почетку понестане новца, девојчице добијају допуне слањем SMS-а по цени од два евра. Многи родитељи, који углавном појма немају шта им деца раде за компјутером, тако су и сазнали за игрицу када су почели да стижу ненормално високи рачуни за мобилне телефоне...

Стручњаци кажу да је игра погубна, јер учи девојчице потпуно накарадном понашању и вредностима. Крис Еванс, дистрибутер игре у Британији, каже да играчице саме траже лифтинге и повећање груди, јер је то уобичајено у култури у којој одрастају. Статистика је на његовој страни: прошле године 600 енглеских тинејџерки се подвргло естетским операцијама, најчешће груди. Уз знање родитеља!

Монструозна игрица, уосталом, носи сасвим одговарајуће име: „Мис Бимбо”. Ако мале Францускиње и нису знале његово значење, мале Енглескиње га итекако знају: „бимбо” је на енглеском језику погрдан израз који означава празноглаву лепотицу која нема обичај да одбија мушкарце. (Новости, 9. април 2008, стр. 23).<<

Неколико питања путницима од Маске до Личности via Слобода, Љубав, Заједница (који су, то се подразумева, есхатологичари, а не апокалиптичари):

1. У ком добу европске хришћанске историје је јавно нуђен секс са животињама?

2. Када су тинејџерке из Европе имале сексуалне односе са педесет непознатих мушкараца (осим ако нису проститутке)? Када су осамнаестогодишње европске девојчице причале о свом сексу са педесетак и више мушкараца?

3. Када су властодршци хришћанских земања били тако отворено развратни (ако су били, у јавности су се показивали као чувари морала)?

4. Када је у историји хришћанске Европе и Америке било толико венеричних болести међу тинејџерима, и када је педофилија била пандемија (случај педофила - монструма Жила де Ре, француског племића из средњег века, кињио је машту Европљана толико да га је европско несвесно претворило у бајколиког Плавобрадог)?

5. Када су организована јавна такмичења у мастурбацији?

6. Када су секс - роботи замењивали праве жене?

7. Када су се женска деца Европе играла проститутки?

8. Када су мушкарци у толиком броју хтели да буду жене, и обратно?

(Прескочићемо НАТО убиства деце, УНИЦЕФ - хуманитарне пљачкаше дечје сиротиње, Reality show са морибундима. То су теме за чију књижевну обраду нам недостаје десетак Мирослава Крлежа. Најмање.)

Слободно - љубавни Заједничари од Есхатолошког Антиапокалиптицизма рећи ће: „Па шта! Греха је увек било, и блуда је увек било!”

Јесте, господо поротници (израз из романа „Дванаест столица” Иљфа и Петрова), јесте: увек је било. Свето Писмо каже - и Давид се кајао зато што је најбољег свог војводу, Урију Хетејина, послао да погине у боју да би му узео жену. Кад год у јутарњем и вечерњем молитвеном правилу, и на служби у храму, хришћанин чује: ”Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој”, он себи каже: „Кад је Давид, Христов слуга, Давид, Христов предак, тако сагрешио, где ћу се наћи ја, грешни?” Али, разлика између Давидовог и данашњег доба је огромна: у Давидово доба грех се крио, а данас се БЕСТИДНО велича; у Давидово доба било је покајања, а данас се ЧИСТОТИ И ЧЕДНОСТИ РУГАЈУ. „Последња почаст коју Порок указује Врлини јесте да скине шешир пред њом кад је сретне на улици”, често ми је наводио француску изреку блаженопочивши владика Данило. А данас Врлина мора да се крије од порока, који не само да јој се руга, него захтева да му се Врлина клања као богу.

Сви знамо шта Црква од Истока учи о телесној и духовној чистоти. Она је ЦЕЛОМУДРЕНОСТ, целовитост људског бића која га приближава Богу. Зато канони Цркве кажу да свештеник не може бити онај који је, после крштења, пао у блуд. Ни попадија не може бити она која је пала у блуд после крштења („Може постати светица кроз покајање, али не може бити попадија”, говорио је, по владици Данилу, један светогорски старац.) Свети Стефан Високи у „Слову љубве” каже да младићи и дјеве треба да „узљубе љубав, ал` право и незазорно”, да не повреде младићство и девство, који нас присаједињују Богу. Јер, блуд је растуживање и разгневљивање Духа Светога, због чега је Бог потопио свет у Нојево доба.

Која су основна правила хришћанске борбе за ЧЕДНОСТ?

1. Полност је добра, а Бог ју је створио да се на добар начин користи.

2. Као и сви дарови Божји, полност се може злоупотребити.

3. Границе полног односа су границе брачне љубави.

4. Полна чистота је део људске целовитости, којим човек постаје близак Богу.

5. Свако је рањив за искушења у сфери полности; зато треба бити опрезан.

6. Ђаво непрестано искушава човека у тој области, користећи се слабошћу нашег тела. Зато су Свети Оци говорили да телу не треба веровати док не легне у гроб.

7. Наша тела не припадају нама, него Богу (1. Кор. 6,20).

8. Полна чистота почива, пре свега, у срцу (Приче 4,23).

9. Не поигравајте се с другим у играма типа „Докле смем да идем?” Човек се у стању пожуде тешко може контролисати, и оно што почиње љубљењем, најчешће заврши полним односом. Треба се чувати од опасних младалачких пожуда (2. Тим.2, 22).

10. Кад пређете границу чистоте, ђаво ће се трудити да вас гура још даље од Бога.

11. Ако уђете у полни однос с неким ко је већ у браку, крадете оно што је туђе и рушите породицу вашег ближњег.

12. Бог не благосиља ванбрачне полне односе због човековог телесног, душевног и духовног добра: једино чувајући се, човек та добра може да чува.

13. Бог хоће да се обожимо, да будемо Његови синови и кћери, чак причасници Његове природе (2.Петр. 1,3-4). Ко то има на уму, знаће да се пази.

14. Треба размишљати дугорочно, а не краткорочно. Шта ко сеје, то ће и пожњети. Зашто због привременог чулног задовољства губити вечни однос с Богом и ближњима у љубави која се и зове рај?

Ко сеје у тело, жање смрт; ко сеје у дух, жање вечни живот (Гал.6, 7-9)

Али, какве то има везе са апокалипсом?

Има. И то огромне.

Блуд је, на језику Св. Писма, духовни - одступништво од Бога и идолопоклонство, а онда и телесни - неморални живот.

Црква је, у Откровењу Јовановом Дјева - Мати, одевена у Сунце (Откр. 12, 1-2), а антицрква је - блудница вавилонска (Откр. 17, 1-6).

Из блуда ће се, по Светом Предању, родити антихрист.

Велики литвански мислилац, Антанас Мацејна, каже: „У ГРЕХОВНОМ ПОРЕКЛУ АНТИХРИСТА КРИЈЕ СЕ ПРАВИ ИЗВОР ЊЕГОВОГ ДУХА. /.../ Христос је рођен од непорочне Дјеве Марије дејством Духа Светог /.../ Блуд је у суштини својој лаж: лаж не речју, него личношћу. То је лаж у највећој мери и у истинској пројави, јер у сваком другом греху учествује само наш дух, а у блуду учествује још и плот, то јест - сва наша личност. Телесни односи између мушкарца и жене нису ништа друго до ЗНАК ЉУБАВИ. Давање свог тела другоме само је завршетак онога што се већ завршило када смо, волећи, дали своју душу другоме. /.../ Дајући тело другоме, ми му дарујемо своју последњу имовину, коју је најтеже учинити заједничком и која се дуже од свега осталог томе противи. Али љубав надилази самозатвореност тела, узевши га у своју службу. Над телесним односима свагда се вије дух љубави. И само она ослобађа ове односе збрке демонизма, који се скрива у дубинама страсти, од ропства духу разарања и уништења.

Међутим, блуд то пориче. Он наше тело не чини изразом и свезом љубави, него оруђем страсти. Па ипак, ОБЈЕКТИВНИ смисао телесних односа овде не ишчезава. Чак и највећи развратник не може да учини да сјединење мушкарца и жене НЕ БУДЕ символ љубави. Зато он својим односима ОБЈЕКТИВНО даје такав знак. И он символизује љубав давањем свог тела. Али, ипак, у стварности код њега нема онога што он изражава и символизује. Блудник нема љубави и о њој не помишља. Зато он даје знак љубави без љубави. /.../ Телесни односи су израз љубави, а развратник њима изражава само своју страст. Ето зашто је блуд лаж. /.../ На први поглед, чини се да развратник целог себе даје другом зато што воли другог. Међутим, у стварности се он само служи телом другог ради свог задовољства. УМЕСТО ЉУБАВИ, У БЛУДУ СЕ ПРОЈАВЉУЈЕ САМОЉУБЉЕ.

Између објективног смисла телесних односа и субјективних стремљења развратника дубока је провалија. Свако дело развратника постаје дубоко лажно. Блуд је лаж, изражена и учињена нашим телом, а преко њега и читавом човечанском пунотом, јер је човек неделив. /.../ Рођен од блуднице, антихрист је рођен од лажи. Већ само његово рођење није повезано с истином, него с лажју. Отац и мајка су му били лажљивци. Они су лагали својим телима и собом, лагали једно друго, лагали љубав, лагали објективни смисао, и од те свеукупности лажи се и зачео антихрист. ДУХ ЛАЖИ ЈЕ ИЗВОР АНТИХРИСТОВОГ ЖИВОТА'.

Да би антихрист дошао, свет мора потонути у мору блуда више но икад. И Христа Богочовека, најчистијег од чистих, треба прогласити 'нечистим', и убедити људе у то. Зато се и објављују књиге попут „Да Винчијевог кода” и „Света Крв, Свети Граал” у коме се пишу гадости о Светој Марији Магдалини и тврди да је Син Божји „основао династију”. Зато се и снимају филмови попут Скорсезовог „Последњег Христовог искушења”...

Али, подухват неће успети. Богочовек Христос је и Творац и Судија света, а антихрист, као и сатана, твар Божја, листић у огњеном ветру Страшног Суда.

Ово је само један од аспеката апокалиптичности нашег доба.

Само ЈЕДАН, господо! О осталима на другом месту, другом приликом. Ако Бог да.

Како се одредити према апокалипси?

Па како хришћанин да се односи према ужасима апокалипсе?

Одговорно, покајнички и стваралачки. Јер, Свети Златоуст нам каже да Бог шаље Своја упозорења о близини казне Његове да бисмо се уразумили и покајали, и да казна не дође. Јона је проповедао Ниневији, народ се покајао и - гнев Божји није дошао. Док има покајања - има и спасења. Кад га не буде, сунце ће се угасити.

А шта значи стваралачки се односити према апокалиптичном крају историје?

Кнез Евгеније Трубецкој, у свом делу „Смисао живота”, даје нам један одговор на то питање. Да га чујемо:

>> Христос неће доћи док човечанство не сазри за Његов долазак. А сазревање човечанства и значи откривање вишег развоја енергије у тражењу Бога и тежњи ка Њему. Из тога следи да крај света треба схватити динамички, а не фаталистички. То није некакав спољашњи чин божанске магије, него обострано и коначно самоодређивање Бога у односу на човека и човека у односу на Бога - више откровење дела Божијег и човекове слободе.

Наравно да се такав крај може припремити вишим напором човекове активне љубави према Богу, који је и крајњи напор човекове борбе против мрачних сатанистичких сила, а не пасивно чекање.

Као што смо рекли крај света треба да буде схватан дефинитивно као постизање циља. Циљ света није - прекраћивање живота, већ обрнуто, апсолутна пуноћа. Због тога констатовање „блиског краја света” не треба да звучи као позив на неделање, већ обрнуто, као дозивање енергије за градњу непролазног и суштинског. У наше дане, када тешка искушења наводе људе да говоре и размишљају о ближењу краја, треба објаснити појам „краја” у хришћанском смислу те речи...

Крај је само негација некорисних и безвредних ствари - само оних које су плен закона смрти и општег изгарања. Постоје и друге ствари, оне које не сагоревају, јер у Хераклитов ток уносе непролазне, супстанционалне садржаје. У односу на такве ствари крај није негација него њихово довршење „утемељивање у вечности”.<<

Дакле, крај света је близу. Али, борити се за свет не да можемо, него морамо. Борити се за свој народ и своју државу, за културу и обнову морала - да, да, да! Не седети скрштених руку, него, по кнезу Трубецком, бити делатан, док год је то могуће:

>> Царство Божије, где Бог Собом испуњује све, и где нема места за било какву ванбожанску стварност, је крај, завршетак светске историје, а не некакав почетни или посредни стадијум њеног развоја. Док свет није сазрео за коначно самоодређење док у себе не укључује пуноћу божанског живота, остаје ванбожанска област. Остаје ван прага Царства Божијег из тога, међутим, не проистиче да треба да буде предат власти ђавола. У томе је потврда светског поретка - светског друштва, државе, припреме и целокупне световне културе.

У Царству Божијем зло се побеђује изнутра, у самој својој могућности - кроз органско повезивање Бога са човечанством и светом, кроз потпун преображај васељене. И обрнуто, у светском поретку зло се ограничава споља, гуши спољашњом силом државе. Из тога произилази како се светски поредак односи према крајњим, вишим циљевима човековог постојања и у ком смислу је цењен. Он је ван граница царства благостања, није испуњен, као посредни, историјски стадијум развоја, док овај још није завршен, завршава се историјским преласком од зверочовечности ка Богочовечности...

Област у којој се зло побеђује само спољашњом силом још није Царство Божије, мада последњем није свеједно шта се догађа пред његовим вратима. С хришћанске тачке гледишта, бескрајно је боље стање човечанства у коме је зло спутано спољашњим, материјалним оградама него ничим. Ето због чега је Самуилу било наложено да благослови царство израиљског цара, а сам Христос је хришћанима ставио у обавезу да плаћају дажбине на простору који су држали римски легиони. Јеванђеље цени државу као степен, а не могући део Царства Божијег, који води њему у историјском процесу. Ко хоће да људски живот некада, макар ван граница земаљског претвори у рај, дужан је да благослови ту, макар спољашњу силу која привремено омета свет да се претвори у ад. Пут према Царству Божијем је онакав какав се појавио у Јаковљевој визији; он је - лествица, чији је врх - на небу, а основа - на земљи. Тај лажни максимализам, који тобож с религиозне тачке гледишта одбацује ниже и посредне степене у име врха - у име хришћанског идеала - одриче хришћански пут, то није хришћански, него неразумни максимализам.

Признавање релативних вредности и позитиван однос према њима не само што не противурече етичком максимализму религије, него су му неопходне. Као смисао свега постојеђег, Бог је и смисао свега релативног и пролазног. Ако је Богојављење тај максимум, који је стварни крај светског процеса, тиме је оправдан цео процес, како његов почетак (минимум), тако и поједини, релативни стадијуми прогреса. Тиме се учвршћује и држава. Као хришћанска треба да буде призната тачка гледишта која одваја Божије од ћесаревог, а не она која захтева његово укидање или она која жури да га укључи у Царство Божије. Осуду подједнако заслужују антидржавна, анархистичка расноложења у правом смислу речи и пасиван, равнодушан однос према држави. Ако се с хришћанске тачке гледишта државе сматра позитивном или релативном вредношћу, сваки хришћанин дужан је да се за њу бори. Што су снажнији и постојанији покушаји да се она претвори у царство „звери, која излази из бездана”, то смо ми хришћани дужнији да тежимо задржавању државе у својим рукама, да је учинимо оруђем у борби против зверињег начела у свету.

Хришћанство високо цени одрицање од света и напуштање света: међутим, одлазак светаца и блажених, који се сматра једним од највећих подвига човека, јесте одрицање од световних блага, од егоистичких уживања и користи света, али никако одрицање од борбе са злом које влада у свету; чак обрнуто, монашки подвиг једна је од највиших испољавања те борбе. Због тога између монаха, који молитвом истерује ђаволе из света и Христовог ратника, који ратује за свет, нема антагонизма/.../<<

Свако на свом месту, у времену које нам је дато, ради оно за шта га је Бог позвао. Свако се труди да чисти себе од греха спољњег, али и од греха срца (”Какве су ти мисли - такав ти је живот”, по речи оца Тадеја). Свако славослови Бога својим стваралаштвом, иако се ужаси апокалипсе ближе. По речи владике Данила - морамо насликати више икона но што варвари могу да их униште. Или, опет по Трубецком:

>> Има безброј једноличних, сивих послова, који потсећају на изношење ђубрета: свим тим пословима стварају се релативне и пролазне вредности. Али, када у те сиве послове човек уноси религиозну послушност када у њих улаже осећање безграничне љубави према Богу, отаџбини или једноставно према блиским људима, о којима брине, тиме подиже нешто бесмртно и бескрајно драго, што на неки начин, остаје. Тиме он својим лицем преноси слику Божију на земљи./.../

Међу осталим релативним вредностима посвећење добија и држава у хришћанској заједници. Човек који се равнодушно односи према подивљалости људског друштва, према непоштовању сваког закона и истине, према претварању људи у крдо дивљих звери - тиме доказује потпуно одсуство љубави према ближњем. Не хладним и пасивним односом према човечанству већ марљивим и несебичним служењем њему, човек припрема последњу, коначну појаву Богочовека чиме се светска историја завршава.

На тај начин мисао о блискости краја не обесцењује релативне вредности, већ само наводи на размишљање о њиховом подређеном значају. Мисао о ХристуБогочовеку, који стиже у свет, није негација светског процеса у времену него остварење његове основне тежње, откровење његовог вечног смисла. Тај свејединствени смисао садржи и вечно, и привремено, и безусловно, и релативно. О томе сведочи молитва Господња, која моли Оца небеског за долазак Царства Божијег, да подари хлеб наш насушни.<<

А шта ме чека?

Један искрени пријатељ ме је молио да се не жестим у својим чланцима, и да знам да ће ме Есхатолошко - Евхаристијско -Антиапокалиптична дружина Торквемада маскираних у поклонике слободољупца Достојевског жестоко млатнути по тинтари зато што говорим оно што мислим. Шта да се ради? И то је за Србе. „Браћо Бугари, не палите ми кућу, ако сте Срби”, кукала је једна бака у Драгачеву за време II светског рата; за њу, као и за мене, бити Србин пре свега значи бити Човек. А бити Човек значи бити Слободан . И не значи - мрзети оне који другачије мисле, лепећи им етикете (”секташ”, „расколник”,итд.) само зато што мисле и говоре другачије од мене. То јест, прогласити Себе за Цркву, и своје интересе за закон Божји. Отац Александар Шмеман је, крајем 60-их година XX века, бранећи двојицу руских свештеника и њихово право да врху Московске патријаршије кажу да не сме тако срамно да се клања безбожничкој власти, говорио о „цркволатрији”, када Црква (не као Тело Господње, него као „људска, превише људска” установа) почне људима да заклања Самоистину - Христа.

Зато молим своје опоненте: сетите се (сетимо се!) своје прве љубави према Господу, због Чије смо Жртве заволели Цркву као Истину која јесте Љубав. Све смо одбацили и за Господом пошли. Зар зато да бисмо данас затворили очи пред апокалиптичним сломом света у коме живимо, кад „од на мене са проклетством риче, / сва му гледам гадна позоришта” (Његош)? Хоће ли Цркву спасити „буји - паји” теолошка успаванка, прерушена у стерилну неопатристичко - синтетичку причу недоступну онима који траже Хлеб са неба, а не стиропор вербализма? Хоће ли Цркву спасити повика на оне који не могу да са „неопатристички синтетизују”, јер виде опасност да ће се „зграда званичне Цркве срушити нагло и изненада пошто се сва средства за њено одржавање позајмљују од овога света” (Свети Игњатије Брјанчанинов)? Хоће ли Цркву спасити лов на оне који кажу да је ЕКУМЕНИЗАМ НАШИХ ДАНА ЛАЖ, јер између Срба и Ватикана не стоји башта пуна ружа, него Јасеновац? Хоће ли Црква опстати ако буду ућуткани они који кажу да се не играмо с богослужбеном реформом, јер су је римокатолици спровели после II ватиканског концила и - упропастили се?

Не смемо умрети са устима искривљеним од неистине, како би рекао Осип Мандељштам.

Говорити о апокалипси и критиковати јалову, есхатолошку теологију квази-неопатристичке синтезе не значи:

1. Позивати на раскол у Цркви (који се не пере ни крвљу мучеништва, вели Златоусти).

2. Желети пропаст онима који другачије мисле.

3. Стављати лаике или монахе изнад епископа.

4. Бити адвентиста.

5. Лагати ad maiorem gloriam Dei.

6. Бити туњав под маском смирења.

7. Не бити свестан да си телесно тежак више но што би смео да будеш.

8. Писати под псеудонимом на Интернету.

9. Тврдити да знаш час Другог Доласка Господњег - јер га не знају ни анђели.

10. Веровати да си непогрешив и сматрати да сви морају да мисле као ти.

Бити брат Аца (и слични nicknames) не би требало да значи НЕБРАТСКО ЛАГАЊЕ О ОПОНЕНТУ С ЧИЈИМ СЕ МИШЉЕЊЕМ НЕ СЛАЖЕМО. Но, како веле Руси: ”Слободном слобода, спасеном рај”. Или, по Србима: ”Ко зна боље ,широко му поље”.

А што се мене тиче, зна се:

1. Ко истину гуди - гудалом га по прстима бију.

2. Двојица без душе - трећи без главе (за сада само симболично, кроз одстрањивање од стваралачког рада у Цркви.)

3. - Ко ти ископа око?

- Брат.

- Зато је тако дубоко.

И тако даље, и томе слично.

Али, „ко се у коло хвата, у ноге се узда”.

Нека ми опрости сваки православни хришћанин кога сам било чиме (речју, делом, пореклом, прошлошћу, спољашњим изгледом) саблазнио и навео на нешто непримерено. Али, нека се зна и ово: не могу да не проговорим кад око себе гледам апокалипсу, и не могу да не јаучем кад ме душа боли због ужаса доба у коме живимо. Но, нисам БЕЗНАДЕЖНИК, нисам! Напротив!

Свети Серафим Саровски је рекао да ће последњи хришћани осетити такве муке да ће вапијати Христу да што пре дође и суди свету, не плашећи се ни своје судбине на Суду Господњем. Додао је и то да ће апокалиптичке муке ипак трајати кратко, и онда ће доћи Христос, и све ослободити.

Амин! Да, дођи, Господе Исусе! (Откр. 22, 20).

Владимир Димитријевић

1. Г. Слободан Антонић, мислилац познат по трезвеноумности и одмерености, искрен борац против квази - космополитизма и глобализације беде, одавно је осетио потенцијале хришћанског антиглобализма. У тексту „Хришћански антиглобализам” („Културни рат у Србији”, Бероград 2008, стр. 202 - 208), он приказује књигу „Чувајте се да вас ко не превари: православље на међи векова”, приређивача Владимира Димитријевића и Јована Србуља (Београд, 2007). У свом приказу, Антонић показује да, за разлику од теолога есхатологичара - антиапокалиптичара, веома добро разуме учење Цркве о „последњим временима”, као и његово значење у савремености (бројеви у Антонићевом тексту односе се на стране зборника „Чувајте се да вас ко не превари”). Да чујемо писца „Културног рата у Србији”:

>> Хришћани верују да ће стварни крај историје започети стварањем светскога царства, светске тоталитарне државе. Други талас глобализације, након 1989, као да је најавио почетак тог процеса. Хришћани се различито односе према глобализацији. Неки хришћани, нарочито они који се налазе у средишту глобалног система - попут председника Буша и других „поновно рођених” - томе се радују. Тиме се, наводно, испуњава свето Откровење и убрзава други Христов долазак. Штавише, ти хришћани себе виде као активно оруђе светско-историјске Промисли, пошто обезбеђују да се догоди оно што мора да буде.

Други хришћани, поготово они који уживају извесне користи од светског система (попут обичног становника ЕУ), најчешће сматрају да тај процес има и добре и лоше стране. Како је читав процес глобализације амбивалентан, а пошто је за ове хришћане ипак најважније лично спасење, они сматрају да се не треба посебно уплитати у историју. Довољно је живети исправно и повремено помагати оне најпотребитије личним прилозима.

И коначно, трећи хришћани, нарочито они са периферије система (а тих је некако и међу хришћанима највише), верују да Господ жели да се што више људи спасе. Да би то могло бити, што више људи мора најпре добити прилику да уопште живи. Зато је долазак Антихриста неопходно одложити за што каснија времена, како би се историја продужила. То се најбоље може постићи активним „задржавањем зла”. На једној страни, мора се лично одбити учешће у неком конкретном злу (тј. у греху) и лично сведочити о исправности хришћанске вере. Што више искрених хришћана, то ће и време Апокалипсе наступити доцније. На другој страни, потребно је супротставити се светско-историјским процесима који увећавају систем зла и припремају позорницу за наступ највећег глобалног злочинца - Антихриста. Стварање тоталитарне светске државе, за традиционалистичке хришћане, јесте управо припрема позорнице за тај највећи и последњи глобални злочин. Постоје јасни знаци опасности од настанка тоталитарног злочиначког царства. Зато хришћани те знаке треба да препознају, како би могли да пруже одговарајући отпор.

Ова књига непосредно говори о тим знацима. Под изговором борбе против „глобалног тероризма”, ствара се глобална тоталитарна власт. Влада САД дала је себи за право да може да отме и заточи било ког човека на свету, држављана било које земље, само ако је осумњичен да је на неки начин повезан са тероризмом. Приликом испитивања, као што је то јавност већ сазнала, заробљеници се подвргавају мучењу, злостављању или понижавању. Испитивања се врше у Гвантанаму, екстериторијалној војној бази САД на Куби, или на америчким војним бродовима у екстериторијалним водама, или у америчким логорима у Ираку и Авганистану. Или, заробљеници се просто предају у руке иследницима у Мароку, Египту или Јордану који немају никаква ограничења у коришћењу тортуре. „Ми их не пребијамо на мртво. Ми их само шаљемо у друге земље где ће их испребијати на мртво”, цинично је прокоментарисао ту политику један амерички званичник (337).

Киднаповани људи налазе се у правној и информатиној „црној рупи” (335). Њихова околина не зна где се налазе, а они сами немају коме да се обрате за помоћ и правну заштиту. Тако се ствара читав систем логора за мучење и заточење, истински „глобални гулаг” (302). У те логоре шаљу се не само странци, већ и амерички држављани за које се сумња да су тзв. непријатељски борци. За једног од њих, Хосе Падиљу, вицеадмирал Џејкоби је изјавио да му се не може омогућити јавно суђење само зато што би могао да открије „методе” којима је био подвргнут приликом испитивања (335).

У плану је чак и доношење закона по којем би сваки Американац, за којег се посумња да „подржава” тероризам, могао изгубити држављанство, након чега би се одмах могао тајно ухапсити и пребацити на глобални „Архипелаг гулаг” (336).

Застрашивање људи могућношћу да једног дана једноставно нестану, само уколико неки амерички службеник на њих посумња, није једини извор глобалног терора. Човечанство је на прагу „хај-тек тоталитаризма” (324), технолошке револуције у праћењу и прислушкивању људи широм планете. Реч је, најпре, о прављењу опсежних база података о свакодневном понашању људи - њиховом кретању, куповини, здрављу, читању, религији... Чиповање личних докумената омогућиће обједињавање и проширење тих база података, што је само увод у чиповање људи. Тренутно се промовишу уградни чипови величине зрна пиринча, који омогућавају лакше новчане трансакције (рецимо, у ексклузивним клубовима), лакше праћење здравственог стања срчаних болесника, лакши надзор над непослушном децом, или лакше обезбеђење богатих људи које би неко могао да отме (346-7). У следећем кораку, сви запослени у некој фирми могли би бити обавезани да уз себе, из разлога безбедности или комуникације, морају имају неки активни чип. Ако би се ова пракса довољно раширила, после извесног времена, све категорије становништва практично би биле електронски „покривене”. Тиме би надзор над понашањем и кретањем људи постао тоталан. Тоталитарни потенцијали оваквог система практично би били неограничени.

Још један знак опасности за традиционалне хришћане јесте ширење идеологије антихуманистичког псеудо-екологизма. Реч је о осећају моралне супериорности оних најбогатијих и најмоћнијих на Западу над прикраћеним деловима човечанства на Истоку и на Југу. Та идеологија је усредсређена у духовном покрету у којем су свесно или несвесно, многи интелектуалци и припадници средње класе у САД и у ЕУ. Покрет се зове Ново доба (New Age) и својеврсна је мешавина источњачког мистицизма и екологије (172-249; 257-300).

Еколошка компонента ове идеологије састоји се у уверењу да је планета Земља (Геја) не само својеврсно живо биће, већ и највиша вредност. Ту вредност сада угрожавају људи својом бројношћу. Број људи се мора смањити на једну, до највише две милијарде. Тиме ће се уједно сачувати природа, а преостали људи моћи ће уживати високи стандард. Смањење становништва мора се обавити пре свега у најсиромашнијим земљама. То ће се моћи извести, тим лакше што су најсиромашнији људи на неки начин сами криви за своју судбину.

Морална кривица сиромашних је друга, псеудо-духовна компонента Њу ејџа. Јер, новодобци верују у дарму и карму - еволутивно уздизање душе кроз више живота, у складу са моралним понашањем у претходном животу. Наиме, припадницима више и средње класе из САД и ЕУ веома је пријатно да чују да је њихов садашњи добар живот заправо награда за исправан живот у претходној егзистенцији. Зато је схватање о дарми и карми постало толико популарно на Западу. Такође је за припаднике виших класа пријатно чути и да су сиромашни и убоги својим ранијим животом заправо сами скривили своју злехуду судбину, а да они сами са тим патњама немају ама баш никакве везе.

Спој псеудо-екологизма са оваквим псеудо-хиндуизмом даје застрашујући закључак: да би се сачувала Земља (природа, Геја), можда ће бити потребно чак и уклонити људе „нижег нивоа моралне еволуције”. То неће бити злочин. Тиме ће се само људима, како живим тако и мртвим, пружити прилика за даљу „еволуцију”. Сви ће моћи да се роде у „златној милијарди” и сви ће моћи да даље духовно напредују у хиљадугодишњем царству мира, прогреса и еколошке равнотеже човека и мајке Земље.

Тиме се, по традиционалним хришћанима, заправо припрема идеолошка основа за геноцид планетарних размера. Не само Индуси и Кинези, већ и Руси, за које новодобски идеолози кажу да контролишу „несразмерно велике природне ресурсе”, лако могу постати жртва неке будуће глобалицистичке „еко-акције”. У условима светске доминације једне тоталитарне државе и неодговорне елите која за себе верује да је супериорна у морално-еволутивном смислу, таква акција може имати све технолошке могућности да буде изведена. Апокалипса, која ће тиме започети, неће више бити само религијска визија узнемирених пророка. Апокалипса ће, постати реалност за највећи део човечанства. За те милионе несрећника „пребачених на други вибрациони ниво” (како је њихову физичку елиминацију еуфемистички назвао један од идеолога Њу ејџа; 275) долазак Антихриста више неће бити нужан да би се сусрели са апослутним злом. Њих ће Зло већ довољно пута опљачкати, силовати и убити да би га сасвим солидно спознали (172-249; 257-300).

Тако је хришћански антиглоблизам, као што показује и ова књига, врло важан део глобалног отпора новом тоталитаризму. У том отпору православни хришћани са периферије система стоје упоредо са преосталим искреним католичким и протестантским хришћанима из његовог средишта. Као што вели Татјана Горичева, православна теоретичарка, „ми смо њима потребни и они су потребни нама, праволавнима, ти последњи римокатолици, последњи протестанти. Ако они нестану и ми ћемо остати насамо са непријатељским светом” (484). Исто тако, антиглобалистичка левица и антиглобалистичка десница - чији су саставни део хришћански антиглобалисти - потребни су једни другима. Ако било ко нестане, ако било ко посустане у отпору најновијем тоталитаризму, у отпору сатанском идолопоклонству Мамону, том демону новца и похлепе, свако ће изгубити. Изгубиће левица. Изгубиће десница. Изгубиће човечанство. Јер, под влашћу новодобских егоманијака, тоталитарних вођа и неолибералних усрећитеља, тешко да ће више било ко нормалан и моралан уопште моћи да преживи.<<

Дакле, није тешко схватити о чему је реч кад је реч о „последњим временима”. Потребно је само мало добре воље и интелектуалног поштења. Антонић у расправи о томе да ли су наша времена - времена краја - није видео ништа „адвентистичко”. Напротив! Он је устврдио да је реч о одлучном антиглобализму искрених хришћана (не само православних). И у праву је, наравно.

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 100 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.