header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: „Тајни“ Путинов саветник - шесдесет година од упокојења Ивана Иљина Штампај Е-пошта
среда, 08 октобар 2014

 Ове, 2014, године, у децембру, навршава се 60 година од смрти Ивана Александровича Иљина, једног од најзначајнијих мисилаца у историји Русије.

 Иван Иљин рођен је 10. априла 1883. у племићкој породици у Москви, од оца Руса и мајке Немице. Студирао је права и философију права код П. Новогордцева и Ј. Трубецкоја.  Постдиломац је био у Немачкој, Француској и Италији. Његов магистеријум о Хегелу одушевио је научну комисију, па му је одмах додељена докторска титула. Супротставио се бољшевицима; био је шест пута хапшен, а смртна казна му је замењена доживотним изгоном из Русије. С Берђајевом,Франком, Лоским, Трубецкојем, Степуном, Булгаковим и другим руским интелектуалцима 1922. прогнан из отаџбине. Живео је и радио у Берлину до 1938.  Покренуо је часопис „Руско звоно“, био члан многих редакција, држао предавања широм Европе. Водио је активну антикомунистичку борбу и био близак сарадник барона Врангела, команданта белих и оснивача Руског општевојног савеза(РОВС).По доласку Хитлера на власт,Иљин је лишен катедре на Руском научном институту у Берлину, пошто је одбио да предаје по нацистичком програму. Од 1934. до 1938. заплењене му све издате књиге и забрањен јавни наступ у Трећем Рајху.

Године 1938. успева да се пребаци у Швајцарску. Упркос забране политичке делатности, и у Швајцарској илегално држи предавања и  анонимно објављује у гласилима РОВС-а. Аутор је обимног и драгоценог философско-теолошког дела. Умро је у Швајцарској 21. децембра 1954. године. На србски су му преведена и објављена,  у издавачким кућама „Светигора“, „Логос“, „Бернар“ и „Отачник“, следећа дела:“У потрази за праведношћу“,“Пут духовне обнове“,“Пут ка очигледности“,“Бела идеја“, „Појуће срце“, „Загледан у живот“, „Поглед у даљину“,“Основе хришћанске културе“. Издавачка кућа „Катена Мунди“ спрема се да, за Сајам књига у Београду, објави књигу о Иљиновом животу и раду, под насловом „Између ЧЕКЕ и ГЕСТАПОА/ Иван Иљин и васкрс Русије“.

Данас је Иван Иљин често цитиран мислилац – на њега се позивао и  Владимир Путин ( Иљина су чак назвали „тајни Путинов саветник“), као и многи други државни функционери и јавни делатници Русије (попут режисера Никите Михалкова). Савремена Русија је препознала значај Иљиновог дела, и на иницијативу државног врха и мноштва познатих личности, 2005. године, Иљинови земни остаци су пренети у Русију, и сахрањени на гробљу Донског манастира у Москви.Поред тога, држава је 2006. откупила и његову архиву у иностранству, и она је доступна свима које интересује лик и дело овог истакнутог руског мислиоца. До сада је изашло тридесетак томова његових сабраних дела. Планира се и оснивање института за изучавање његовог наслеђа.

 Пред крај живота, Иљин је писао и одлагао на страну, јер није имао издавача. Ипак, није очајавао.Говорио је: „Ето шта ми је једина утеха: ако су моје књиге потребне Русији, Господ ће их сачувати од нестанка; а ако нису потребне ни Богу, ни Русији, нису потребне ни мени самоме. Јер ја живим само за Русију.“

Његове речи су се, данас, показале као пророчке. Плодови Иљинове живе вере у Живог Бога, Христа Распетога и Васкрслога.

ЉУБАВ ПРЕМА ОТАЏБИНИ, ОСНОВА СТВАРАЛАШТВА

За Иљина, љубав према отаџбини једна је од основних претпоставки стваралаштва.Једна од првих ствари на које је Иљин указивао била је чињеница да патриотизам није никакво „животињство“, никакво ниско нагонско  чувство које се јавља у шовинистичком чопору, спремним да коље.

Суштина хришћанског родољубља је у љубави према духовном животу свог народа. Иљин о томе каже следеће: „Оно на шта је усмерена моја љубав према отаџбини је духовни живот мога народа, његова стваралачка дела и услови за њих неопходни (материјални, културни, политички). Не народ сам по себи, него народ који води духовни живот, и не само живот народни, него живот заиста духовни, и духовно висок, и не само услови живота – земља, и клима, и привреда, и организација, и власт, и закони – него све то као оно што је дато духа ради и створено духом и због духа. Управо духовни живот и јесте оно ЗБОГ ЧЕГА И ЗАШТО је могуће и треба волети свој народ, борити се за њега и погинути за њега. Кроз њега све добија свој истински значај и праву вредност. У њему је суштина родине, она суштина коју треба волети више но себе, за коју вреди живети управо зато што за њу вреди и умрети. Са њим заиста треба сјединити и свој живот, и своју судбу, управо зато што он има објективну вредност пред ЛИЦЕМ БОЖЈИМ“.

Из ових речи Иљинових постаје нам јасно како је могуће да руски (и србски ) хришћански родољуб разуме не само свој народ и његову културу, него и друге народе. Јер, опет по Иљину, „онај ко уме да воли дух, тај зна његову наднационалну, свељудску суштину; зато он НЕ УМЕ ДА МРЗИ И ПРЕЗИРЕ ДРУГЕ НАРОДЕ, јер види њихову духовну силу и њихова достигнућа... Истински патриота не само да није слеп према духовним постигнућима других народа, него он стреми да их појми и усвоји, да их уведе у духовно стваралаштво своје родине, да би обогатио њен живот, продубио њен пут и исцелио могућу недовршеност њених достигнућа“.

ИЉИН И ИЉИЧ

Под влашћу бољшевика, Иљин је шест пута био хапшен. Мало је недостајало да га стрељају. Ипак, спасао је нико други до – Владимир Иљич Лењин. После хапшења Иљина 1920, Лењинов близак сарадник, Радек,  ухапшен професор Иљин. Иљич је одмах позвао чекисту Агрјанова, који је ствар водио, и рекао му:“Опет сте ухапсили професора Иљина? То је друштвени скандал! Одмах га саслушајте, ослободите и убудуће га оставите на миру!“  Лењин веома ценио његову монографију о Хегелу, на шта је Иван Александрович иронично говорио да онда мора да нешто није у реду с том студијом, чим је вођа револуције хвали. Била је срећа што су га сматрали хегелијанцем, јер је, по марксистима, Хегел претеча Маркса. Касније је Иљину, већ у емиграцији, његов пријатељ Бунге причао да је читао неке успомене на сусрете с Лењином, и да је Лењин својим сарадницима изазивачки говорио:“Напишите ви нешто о Марксу како је Иљин написао о Хегелу! Зашто не напишете? Зато што НЕ УМЕТЕ!“

Занимљиво је гледати портрете Ивана Иљина и Владимира Иљича: у њима има нечег заједничког. Облик лобање, клинаста брадица, снажни изрази лица, концентрација…И, ако се дубље размисли, Иљин и Иљич јесу две могућности Русије – она Христова и она антихристова. Обојица су били људи снажне воље, и спремни на борбу до краја; један се борио за истину Логоса Који је Христос, а други је ратовао против Бога и свега Божијег у свету. Борба њихова траје и данас, и трајаће док год Лењинова мумија почива на Красном тргу под зидинама Кремља, а Иљиново тело на гробљу Донског манастира у Москви, док год се Русија коначно не определи између Трећег Рима и Треће Интернационале.

Текст објављен у септембарском броју „Геополитике“ 2014.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.