|
 Уредништву сајта „Борба за веру“ учињена је велика част: наш угледни стручњак за књижевност, др Павле Ботић из Новог Сада, послао нам је свој оглед „Култура нихилизма“, који на дубински начин осветљава проблеме савремене културе, отуђене од Христа, Логоса човека и света. Објављујући га, срдачно захваљујемо г. Ботићу на указаном поверењу и желимо му свако добро у животу и раду.
+ + + „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.” (Матеј, 11, 25)[1] Култура може бити трајно неговање искушења човекове слободе. Било да културу доживљава као материју, рад, дело, производ, систем, језик, ум, или професију homo sapiens непрекидно производи и размењује плодове културе, служи култури и служи се културом. Култура нихилизма доминатни је тип културе у свету од прапотопског до медијског човека и назад. Нихилистичка култура, међутим, није од Духа Светога[2]. Не примајући Бога Логоса Превечнога, који је Почетак свих почетака (ср. Јован, 1, 1; 8, 25), култура нихилизма започиње обожавањем човека и свесветских дела по човеку, постајући тако самовољно људско уверење, да би свој земаљски век окончала као медијска идеологија масовног богобораштва. Нихилизам је вера у пропадљивост културе човекобога. Култура нихилизма одбацује све надсветовно, а у име сопсвене етике сведозвољености прима као културоносна и за културу продуктивна управо она недела, која је Господ именовао као човеков грехопад, јер нису дата човеку на здравље и спасење: гордост ума, кршење заповести о посту, завист, братоубиство, нерад, прељубништво, мужеложништво, Вавилонску кулу, чедоморство, среброљубље, лаж, прељубочинство, убиство, идолопоклонство, псеудо јеванђеља, неприхватање фактографије Христовог Васкрсења ... (О)култна[3] у своме језгру, култура нихилизма није мало стадо: ништа у историји није професионално и приватно толико мобилисало људски материјал као овај вид културе. Њој миленијумима на свима континентима умом и делом драговољно служи армија разумних лаика и мудрих апостола културе: фарисеја[4] и књижевника, садукеја и првосвештеника[5], философа[6] и хуманиста, рационалиста и илумината, позитивиста и модерниста, дарвиниста и екумениста[7], антрополога[8] и психотерапеута[9], психоаналитичара и глобалиста... Пошто је у Пантеону нихилистичке културе вазда све релативно, културобранитељи све могу назвати културом и све могу означити културом, понајвише сопствене пороке и страсти. Зато културом нихилизма увек долази саблазан[10]. Штавише, култ културе нихилизма неминовно производи култ смртности и смрти[11]. Култура нихилизма је безобални елитизам за све: без самоодрицања и трпљења у њој могу доживотно уживати и професионални културолози и културоманични аматери. Да бисте се у беспоретку културе легитимисали, довољно је примити ђаводицеју: довољно је ренановски самоуверено и фаустовски самоузнесено бити обманут туђим и(ли) сопственим мишљењем и знањем, или једноставније, попут Камијевог (Camus) Мерсоа увек бити у праву[12]. Посебан третман, третман надзора и кажњавања култура нихилизма има према изворним хришћанима, нарочито према страдајушчем српском народу[13]. Култура нихилизма би да се наметне као мајка национу чији је отац светитељ Христов, Равноапостолни Свети Сава српски, а мајка Света Црква од Истока. Зато столећима западни и српски културини сведоци ревностно настоје да Србима кривотворе христообразност православља и словесност Ћирилског писма; да секуларизују Законоправило светосавске државности и континуитет српског језика; да деперсонализују биће косовског завета српске историјске свести и логосност канона српске књижевности..., називајући све то аутобиографски самодопадљиво: културом! По писаним и неписаним догматима културе нихилизма не постоји ништа изванкултурно: све под Суцем је или култура или некултура! Чак се од духовне деце Светог Саве тражи да према овом демонолошком процесу буду толерантни (млаки), како би тек тако реформисани (без битија) били удостојени уласка у екумену културом нихилизованих народа! Као православље српског стила и искуства (Свети Николај Жички и Охридски) светосавље се не да исцрети ма каквим видом културе. Није безимена, безлична и безразложна култура аутор светосавља, већ личност, монах и први архиепископ српски који је светопредањски принео Србима Цркву Христову. Премда није спорна реалност тзв. светосавске културе[14], сводити светосавље на културу, или још душегубније, заменити светосавље културом[15], значило би поћи странпутицом културопоклонства, отуда што ни спасоносно и непостидно хришћанство није ни култура, ни цивилизација, ни учење, чак ни религија, већ Васкрсли Христос Спаситељ у векове и изнад векова! Опчињеност културом нихилизма неминовно доводи до разградње човекове боголике личности, до одрицања од њеног иконичног идентитета и од њеног есхатолошког богоназначења. Нихилист је управо беатификацијом културе постао порицатељ вечносног у себи и порицатељ Богочовека као Вечности. Тако ће нихилист у своме походу на Бочочовека[16] и човека успешно продати таланте Будућег Царства за мамоне културе, да се у пијанству стомакоугађања, предметољубља и властохлепља никад не жртвује, већ да се стваралачки оствари културом. Све у свему, култура нихилизма није у стању да остави себе, као што њу не могу оставити учени и самосвесни, интелигентни и неискључиви, толерантни и без Божјег Образа образовани сведоци ове културе. Човек заслепљен културом нихилизма ради на духовном самопогубљењу. Премда таквом службом сам себе лишава било какве крштене и вечносне заједнице, саможртвене љубави и ближњих, узети сведок културе нихилизма све интензивније обожава предмет сопственог рашчовечења. Највећи ауторски проблем сведока културе нихилизма и непресушни извор њиховог несмирења свакако је тајна човековог идентитета (поистовећења; саосећања)[17]. Зато се сваки од њих превасходно и на чистој културолошкој основи страсно бави епистемологијом идентитета. Немогавши да приме Христа, јер одбијају прву заветну тајну (крштење), самим тим и свако светотајинско саучествовање у Цркви Спаситељевој, безидентитетни сведоци културе нихилизма попут Вергилијeвог (Vergilius) произвођења пораженог бегунца из Тројанског рата, Тројанца Енеје, у најистакнутијег латинског хероја и праоца Рима и западног света, хиљадама година производе лажне идентитете. Коначно, најпразнији и најлепљивији вид културе нихилизма је културоимана мултикултуралност! Тако ће на крају историје, култура нихилизма показати и своје многоврато и многоглаво небиће. Од свог архајског до свог постмодерног стања умоблудне очи културе нихилизма отворене су искључиво за адско дрво грехопознања. Нерођена печатом дара Духа Светога и супротстављена Ономе без кога ништа духовно што је постало, није постало (ср. Јован, 1, 3), култура нихилизма не може бити оцрквењена постом и молитвом, нити у њој могу постојати тајне брака, покајања, опраштања, причести... Створена против Почетка и лишена Свршетка...[18], остаће контекстуализована и мултикултурална, али без добра плода[19]...
[1] Свето Писмо, Нови Завјет, прев. комисије Синода СПЦ, Београд, 1998, стр. 18, курз. П. Б. [2] ”Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом ’нема Бога’, морао се пројавити као практични нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу, својом философијом и науком, својом техником и политиком, европска култура систематски потискује из човека све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, смањује душу, док је најзад не сведе на – нулу. Треба се ослободити Бога, - то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностициѕам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционизам... Очигледна је истина да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма... Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилист.” (Преподобни Јустин Ћелијски: „На вододелници култура”, Критичка мисао философа и научника, Зборник радова, Матица српска, Нови Сад, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1995, књ. 25, стр. 421-422) [3] „Култ паралише, он је идеологија, заснива се на фикцији, док, напротив, осећање јача и мобилише. Ни вера (Православна) није култ, (чак ни култ Бога) у којем човек заборавља себе и слободу личности, него је она поверење у Бога, блискост која човека охрабрује на самопуздање и свест о слободи и одговорности.” (Жарко Видовић: Суочење Православља са Европом, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 179). [4] „И приступивши фарисеји и садукеји кушајући га, искаху да им покаже знак с неба.” (Матеј, 16, 1) [5] „Онда првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион, и говораху: шта да радимо? Овај човјек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће повјеровати у њега, па ће доћи Рим- љани и узети нам и земљу и народ... Од тога, дакле, дана, договорише се да га убију.” (Матеј, 11, 47-48; 11, 53) [6] „Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.” („Књига проповједникова”, Свето Писмо Старог Завјета, прев. Ђуро Даничић, Београд, 1998, 3, 19) [7] „Судбина људске културе није без утицаја на коначну судбину човекову... Истинско решење трајног проблема односа између хришћанства и културе јесте у настојању да се ’природни разум’ преуми, обрати у праву веру, а не у порицању културних задатака. Културни послови саставни су део стварног људског живота, и из тог разлога не могу се искључити из хришћанског историјског стварања.” (Георгије Флоровски /Флоровский/: „Вера и култура”, у књизи, Хришћанство и култура, прев. Дејан Аничић, Београд, Логос, 2005, стр. 10-21) [8] „Међутим, када усвоји важеће забране и успостави контролу над својим природним бићем, појединац открива да му култура пружа задовољство и могућност остварења среће... Уколико је способност уздржавања и самоодрицања темељ људског постојања, онда се она открива на нивоу принципа чије се универзално важење исказује првенствено у области културе.” (Бојан Јовановић: „Култура и хришћанство”, ЛМС, Нови Сад, април 2011, год. 187, књ. 487, св. 4, стр. 609-611. [9] „ ... као психотерапеут остајем с надом да ће српски народ, захваљујући својој виталности и несуммњиво присутним талентима у бројним областима културе (религије, философије и уметности) и науке, мудрије пролазити између високих и опасних стена у данашњој и будућој светској драми историје, под условом пораста свести, пре свега код истински школованих Срба, да треба упорно и трајно тежити изграђивању, најпре културног обрасца... (Владета Јеротић: „Традиција и промена, шта се мења, а шта остаје исто?” , Приближавање Богу, Просвета, Ниш, стр. 139) [10] „Тешко ономе кроз кога долази саблазан.” (Матеј, 18, 7) [11] Премда су и аутори и јунаци културе нихилизма неретко убице и самоубице, институционализовани интерес за ову културу није изгубљен. [12] „Ја сам био у праву, и сад сам у праву, одувек сам био у праву”. (Албер Ками /Camus/: Странац, прев. Зорица Хаџи-Видојковић, Библиотека Новости, Београд, 2004, стр. 125. [13] „Ниједну цркву као српску није у њеној мисији – националној мисији! – у толикој мери угрозила ’општечовечанска’, ’светска’ култура у тежњи да угрози идентитет човека; мондијализам је против личности, иконе Христове, јер је против осећања...” (Жарко Видовић: „Савремена култура и црква”, Суочење Православља са Европом, стр. 124) [14] „А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она? – Она сва почива на личности Богочовека Христа... Богочовечност је једина категорија, кроз коју се пројављује сва многострука делатност православне културе.” (Преподобни Јустин Ћелијски: „На вододелници култура”, стр. 423) [15]„О кад би се сва интелигенција српска – и сва интелигенција словенска – повратила Богу и народу.” (Свети Николај Жички и Охридски: „Јован Дучић”, Сабрана дела, књига друга, СПЦ Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 726) [16] У роману Браћа Карамазови Отац Пајсије упозорава Аљошу Карамазова на кајафски поход културног и нихилистичког Запада на Христа: „ Имај непрестано на уму, младићу (тако отпоче отац Пајсије – правце и без икаквог предговора) да је светска наука, ујединивши се у велику силу, претресала, нарочито у току последњег века, све оно небеско што нам је завештано у књигама светитеља; и после немилосрдне анализе међ’ научницима овога света, да од све пређашње светиње не остаде савршено ништа... Јер и они што се одрекоше од хришћанства, и који устају противу њега, у суштини су задржали Христов облик, па су такви и остали, јер до данас ни мудрост њихова, ни пламен срца њихова не беху кадри створити неки виши образац човеку и његовом достојанству, него што је образац који је у давној давнини указао Христос. А што је било покушаја за то, беху све саме ругобе и бесмислице,” (Фјодор Михаилович Достојевски: Браћа Карамазови, књига друга, прев. Јован Максимовић, Народна просвета, Београд, 1933, стр. 23-24) [17] „У савременој култури се, као и у свим културама кроз историју, поставља проблем човековог идентитета као основни проблем.” (Жарко Видовић: „Савремена култура и Црква”, стр. 107) [18] „Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак”. (Откровење Јованово, 22, 13) [19] Ср. Матеј, 7, 15-20. |
