Читаоци нам опет пишу и постављају питање о Мирољубу Петровићу. Наш сарадник, Владимир Димитријевић, својевремено је писао о њему следеће:

„Господина Петровића сам упознао  почетком 21. века, и то пратећи његов веома добар и вредан рад у области хришћанског креационизма и оповргавања лажне теорије Чарлса Дарвина и његових следбеника. Почели смо да се виђамо и разговарамо, али и да сарађујемо: он се показао као вредан и трудољубив човек, спреман да помогне. Никад нећу заборавити колико је књига и дискова о креационизму поклонио не само мени, него и другим вероучитељима. Ове књиге и дискови су били углавном плод рада Харуна Јахија, једног турског креационисте – муслимана, али и америчких протестаната, попут Хенрија Мориса, Дјуена Гиша, Аријела Рота и других. Већина читалаца „Борбе за веру“ зна мој став о екуменизму и сличним појавама, али такође и став да све оно што је корисно и вредно код других, поготову кад су додирне тачке основних религиозних веровања у питању, може и треба да се користи у апологетском раду (у мојој архиви на овом сајту има и одговор на питање како се односити према инославним ауторима). Дакле, Јахи јесте муслиман, али, у својим књигама и филмовима, на основу озбиљних научних чињеница, пориче еволуционистичку заблуду и дарвинизам, па нема разлога да се то не користи у сведочењу наше вере. То уопште не значи да ћемо Мухамеда признати за пророка, и веру у Алаха истинитом. Такође, отац Серафим Роуз, чија је студија о постању света и раном човеку изашла у библиотеци „Образ светачки“, користио је НАУЧНЕ (не теолошке) аргументе америчких креациониста, поут већ поменутог Мориса, не стајући на страну протестантског фундаментализма. Сви ти разлози навели су ме да сарађујем са г. Мирољубом Петровићем, нарочито у доба када је, због свог хришћанског става, смењена министарка просвете, госпођа Љиљана Чолић и када се антиверонаучна хистерија „другосбијанаца“ код нас, између осталог, заснивала и на примитивно дарвинистичким аргументима. Да не заборавим: г. Петровић је србски родољуб, синовац чувеног србског историчара из Црне Горе, г. Растислава Петровића,аутора студије о Шћепану Малом, борца против монтенгриннског усташлука и сведока геноцида над Србима у 2о. веку, иза кога је стајао Ватикан. Пореклом из племена Куча, г. Петровић је често био више него храбар у изношењу својих патриотских ставова.          

Све је то тако. Међутим, поглед на свет г. Петровића, који је,иначе, сарађивао и са „Светигором“ и низом делатника СПЦ, остао је, на жалост, протестантски. Његова догматика је протестантска. Не причам то на основу рекла – казала, ни на основу расправа по форумима, него на основу његове књиге „Ко влада светом“ (Центар за природњачке студије, Београд, 2оо8.) У овој књизи, занимљивој по сведочењу о мрачним тајнама Новог светског поретка, налазе се и догматска учења туђа Откровењу Божјем: рецимо, да душа не може да постоји одвојено од тела, него „спава“ до васкрсења (Петровић каже да се „духовни аспект умрлог човека, који садржи његов карактер, емоције и меморију, на одређени начин „складишти“ код Творца, све до „одређеног тренутка““, стр. 127 ). Ово, наравно, није тачно.

 Још у Старом Завету праведници су знали да ће им душа ићи у ад, до силаска Христовог у подземље и извођење њихових душа из подземља:“А још и тело моје починуће у нади, јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац твој види труљења“ (Пс. 15,9-1О). И у Премудростима Соломоновим:“Душе праведника су у руци Божијој, и мучење их неће дотаћи“ (Прем. 3,1 ). У Новом Завету, који је потпуно и коначно Откровење, све је јасно; Христос благоразумном разбојнику  каже:“Данас ћеш бити са Мном у рају“ (Лк. 23, 24) – а он је у рај с Христом могао само душом, јер му је тело сахрањено у гробу. Господ у причи о богаташу и Лазару не говори о стању ПОСЛЕ Страшног суда, јер богаташ, који моли Авраама да пошаље Лазара његовом оцу и браћи, јасно сведочи да му отац и браћа живе на земљи, што је, очито, ПРЕ Страшног суда (Лука 16, 19-31). На гори Тавору, с Христом је разговарао пророк Мојсије, који је телом умро много пре овог догађаја (Зак. пон. 34,5); како је могао да буде ту, осим душом (Мт. 17,3)?Апостол Петар указује да је Христос, „у гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу са Оцем  и  Духом Светим“ (како каже једна црквена песма) после Распећа, сишао у ад и извео душе покојника- праведника, које нису могле ући у рај пре Васкрсења Његовог:“Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом а оживевши духом, КОЈИМ СИЂЕ И ПРОПОВЕДА ДУХОВИМА У ТАМНИЦИ“ (Прва Петрова, 3, 18-19). Јасно је, наравно, да човек није само ДУША, него је и ТЕЛО. Али, док тело не може да постоји одвојено од душе, душа може да постоји одвојена од тела, и то свесна, активна и без икакве „успаваности“.  Да и не говоримо да г. Петровић има протестантски однос према Пресветој Богородици („из историје знамо да је Исусова мајка Марија мртва“, вели он, стр. 13О, не наводећи за то никакве доказе и никакву историју). За нас је Пресвета Богородица, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, вечно жива, и знамо како ју је поздравио архангел Гаврило, и знамо да је блаженом зову сви нараштаји (Лука 1,48), док само убоги протестанти то не могу да приме у свој ум, као што и римокатолици, прелешћени духом обмане, о Пресветој  Дјеви говоре као о „саискупитељки“ човечанства, обоготворавајући је. За нас је Мајка Божја већа од свих икад рођених на земљи, телесно васкрснута пре свеопштег васкрсења, и наша заступница пред Христом. Како је говорио Свети Лествичник: мање је опасно увредити Христа него Мајку Божју. Јер, ко увреди Христа, преко Мајке Божје може да Га умоли за опроштај; ако увреди Мајку Божју, за њега нема ко да се моли.

Дакле, што се тиче г. Мирољуба Петровића, ценећи сав његов труд и несебичну помоћ коју је указао апологетском раду (не само моме, него и других), желећи му спасење од Бога као и себи (а услов спасења је, свакако, Православна Црква у пуноти њеног учења и живота), морам да кажем да његова позиција по многим важним питањима није православна. (Масонско учење о бесмртности душе, засновано на паганском еманационизму, и православно учење о томе, засновано на Откровењу, немају везе једно с другим; римокатоличке заблуде о Мадони нису православно учење о Пресветој Богородици, итд. )

 Читаоцима „Борбе за веру“ шаљем молбу да буду опрезни у чувању Светог Предања и живљења по њему и  искрено молим за опроштај ако је неко имао духовне штете од онога што сам рекао или учинио, у знању или у незнању.Опростите, браћо, и помолите се Господу да ми опрости!“

ПЕТРОВИЋ И ДАЉЕ НА ИСТОМ ПУТУ  

У најновијој књизи Мирољуба Петровића „Православље за почетнике“ јереси америчког протестантизма настављају да се шире. Ево само једног цитата:“Симулирање умрлих људи је највећа превара коју демони могу да учине. Хиљаде и хиљаде људи тврди да је видело Девицу Марију која се „појављивала” на разним местима. Многи тврде да су видели апостола Петра, Павла, Свету Петку и многе друге умрле људе из историје. Многи тврде да су имали„сусрет” са својим умрлим рођацима и пријатељима. Сви ти описи су идентични - у питању су била духовна бића предивног изгледа, без знакова старости и болести, која су им се обраћала „умилним гласом” и доносила им „поруку Рећи таквим људима да су комуницирали са демонима представљало би увреду највишег реда./…/

И још једном да поновимо: када спојимо тело и дух животни, добијамо душу.

Шта се дешава када раздвојимо даске и ексере? Нема више сандука.

Шта се дешава када раздвојимо сијалицу и струју? Нема више светла.

Шта се дешава када се раздвоји тело од духа животног? Нема више душе.

Дакле, веома је важно да запазимо да душа постоји само док су тело и дух животни спојени. Термин „душа” уствари означава „живог човека” или „живо биће”. /…/

Исто се дешава са човеком приликом смрти - у тренутку смрти он „заспи” и„спава” све до тренутка васкрсења, које је Бог обећао свим људима. Да ли је не- ко био мртав (спавао) 10 година или

5.000 година, свеједно је из перспективе оног ко је умро - јер он период смрти доживљава као спавање - као један тренутак“.

ШТА ОЦИ ЦРКВЕ КАЖУ О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

- Свети Јустин Мученик и философ:  ''Душа је свесна и након смрти'' (Апологија)

- Свети Антоније Велики:  ''Истински човек је онај који разуме да је тело пропадљиво и кратковечно. Такав човек такође разуме и каква је душа: божанствена и бесмртна'' (Добротољубље, 1, с.21)  Што се тела тиче, оно је смртно. Међутим, што се тиче духа и ума, он је бесмртан'' (исто, с.19).

  - Свети Макарије Египатски: ''Ни за архангела Михаила, или Гаврила, Он (Бог) није рекао: Хајде да га начинимо по Свом образу и подобију (1.Мојс.1;26), него је то рекао за човеково духовно сушстаство, под чим подразумевам његову бесмртну душу'' ( Духовне беседе,15.беседа,Волос 1954,с.93)

- Свети Атанасије Велики: ''Будући да душа покреће саму себе, отуда следи да би, и након што одложи тело, требало да настави да покреће саму себе. Јер није душа она која умире, него је то тело, које умире након одласка душе''(ПГ ХХХIII,с.25,65Б)

- Свети Василије Велики: ''...Ја сам загледан у безвремену вечност, чији крај ум не може да докучи, као што ум не може да замисли ни крај бесмртне душе.''

-Свети Григорије Богослов: ''Душа је блажена и бесмртна, и као бесмртно суштатство, она ће бити или кажњена или прослављена због своје злобе или своје врлине''(У одбарану његовог бекства у Понт, PG XXXV, с.437).

- Свети Јован Златоуст: ''Да имамо бесмртну душу, да смо одговорни и да ће мо дати одговор за своја дела, и да ће мо се појавити пред Страшним судом – то су ствари у које верују умови ИСТИНСКИХ ХРИШЋАНА, и они су васцели свој живот устројили сагласно с тим очекивањима, уздигли се изнад сваког овоземаљског маштања, поучени Светим Писмима ''( Беседе о статуама, 19, PG XLIX, с.189)

- Свети Марко Подвижник: ''Исцрпљуј чедо, своје младо тело, и на тај начин крепи своју бесмртну душу''(Добротољубље, 1, атина,1957,с.133)

- Авва Доротеј: ''У тренутку када је створио човека, Бог је у њега засејао и врлине, као што је речено: Хајде да начинимо човека по Свом образу и подобију.  Рекао је: По Свом образу, јер је душу створио као непропадљиву и самовласну''(''Изреке'', Волос, 1960,с.91)

- Свети Јован Лествичник: ''САВ СВЕТ НИЈЕ ВРЕДАН КОЛИКО ДУША, ЈЕР ЋЕ СВЕТ ПРОЋИ, ДОК ЈЕ ДУША НЕПРОПАДЉИВА И ОСТАЈЕ НЕПРОПАДЉИВА''(Лествица, Београд 1963). 

- Свети Јован Дамаскин: ''Каже да је сваки човек образ Божији, због достојанства духа и душе, односно, зато што су обележја духа и целовитости душе неуништивост, невидљивост, бесмртност и самовласност''(Добротољубље, 2, Атина 1958,с.238).

Смрт је раздвајање душе од тела. Тада се ово тело, које је било саздано од праха земаљског, након растанка са душом враћа у земљу од које је узето и ту, услед пропадљивости почиње да се разлаже.

Душа, међутим, будући да је бесмртна, одлази на место на које је Бог заповедио или, боље речено, на место које је сама себи припремила док је још била у телу...''(Варлаам и Јоасаф, Loeb Classiacal Libraru, III,с.63)

- Свети Симеон Нови Богослов: ''Душа је духовна и по својој ПРИРОДИ бесмртна.''(Сабрана дела, Сирос, 1886,с.149).

- Никита Ститат: ''Ја сам образ Божији, како у погледу душе која је духовна, бесмртна и словесна, тако и у погледу ума, који је отац разума и недељив, и исте суштине као и душа''(Добротољубље, 3. Атина, 1960,с.306).

- Свети Григорије Палама: ''Свака словесна и духовна природа, било да је човечија или ангелска, има живот, посредтвом којег остаје бесмртна и неприступачна за пропадљивост'' (Добротољубље, 4, Атина, 1961,с.143)

И тако даље има још, мислим да сам сасвим довољно цитирала! Још ћу само ово рећи.

Једном речју, васцело Свето Писмо, како Старог, тако и Новог Завета, обзнањује бесмртност душе, и био би то уистину тежак задатак ако бих желела да набројим где се све то (бесмртност душе) помиње у Писмима.

Човек није само тело, него и душа. Душа не пропада са телом, него остаје бесмртна!

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ 

СВОЈСТВА ЧОВЕКОВЕ ДУШЕ И ТЕЛА

- ПРОТИВ ЛАЖНОГ УЧЕЊА ДА ЈЕ ДУША СМРТНА-

Својства човекове душе и тела несумњиво зависе од Творца који је створио човека и од грађе коју је унео у састав његове душе и тела. Иако је тело неопходни састојак човекова бића,његов материјални основ, ипак је оно - оруђе, орган, а душа је живот и животворно начело у човеку. Душа може живети и без тела, али тело не може живети без душе: дух је оно што оживљава, тело не користи ништа,[1] јер је тело без духа мртво.[2]

Душа је биће просто, бестелесно, разумно, слободно, животворно. Као просто биће, она је недељива; као бестелесно - невидљива; као животворно - бесмртна; као разумно - слободна. А тело је прашина земљина, глинени сасуд душе, земљани дом душе,[3] у коме душа живи овде привремено,[4] али ће се поново сјединити са њиме када га Бог бесмртно васкрсне на свршетку овога света и ове историје, када ће отпочети вечни живот.

Сву своју вредност тело добија од боголике душе која борави у њему; без ње - оно се распада, умире и губи своју вредност. Душа представља бесмртну, вечиту, божанску вредност човекова бића. То потврђују Спаситељеве речи: Каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју оштети? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?[5]

Тело живи душом, а душа – Богом. "Душа је живот тела, а живот душе је Дух Божји".[6] Човек је најсложеније и најразноврсније биће: душа му је од Бога, и има небеску племенитост, а тело му је од праха земљиног. Што је Бог за душу, то је душа за тело, сједињујући га и управљајући њиме.[7]

Сва непролазна вредност, драгоценост и незаменљивост душе долази од њене боголикости, тј. од тога што је човек створен по лику Божјем. Боголикост душе састоји се у одражавању лика Божјег у души човековој: Бог је свесавршена духовност, свесавршени Ум,свесавршена Слобода, апсолутни Живот и Вечност, свесавршена Доброта и Светост, а душа човекова је одражај, одблесак, отсјај свега тога. Бог је врховни господар и управитељ светова, човекова способност владања над природом јесте одражај тога. Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по речима св. Григорија Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој.[8] Али, поред све сличности која постоји између Бога и човека, створеног по лику Божјем, постоји и велика разлика међу њима, јер док је Бог нестворен, неизменљив и увек исти, дотле створена природа не може постојати без промене.[9] 

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

Водећи порекло непосредно од свога Творца, вечнога Бога, душа је непролазна и бесмртна. Ту непролазност и бесмртност своју она показује кроз све што чини и ствара. Из целокупног стваралаштва њеног избија човекова чежња за бескрајношћу у свима областима: у знању, у животу, у постојању. Дух људски неуморно чезне за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем. А кроза све то он жели и хоће једно: да савлада пролазност и ограниченост, а омогући и осигура непролазност и безграничност. На крају свих крајева, у свима културама и цивилизацијама сви напори и све муке духа. људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност по сваку цену, а осигурати бесмртност и живот вечни.

Али, зар све то не подстиче на питање: откуда у духу људском та чежња за бескрајношћу у свима правцима? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуда она код најсамосталнијих мислилаца и стваралаца у роду људском? Јер она је код њих најјача и најразвијенија.

Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој суштини духа људског.Саздан по лику Божјем, човек тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, а то значи: бесмртан. Једном речју: дух људски хоће бескрајност, хоће бесмтрност по сваку цену и ма у ком облику.

Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, јер је сама ограничена и нема у себи те чежње. Такође је очигледно да је духу људском није могло наметнути ни тело човечје, јер је и само ограничено. Као једини могући и логичан излаз остаје ова поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој природи духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Богом и Божјим истинама у свима световима.

Природно је за боголику душу људску да чезне за Богом као за својим оригиналом. Ово језакључак, заснован на свеколиком искуству рода људског. Јер то искуство на најразноврсније начине сведочи о неодољивој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом било у овом или у оном свету. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, сигурно ћемо пронаћи да је ова чежња за бесмртношћу најосновнији елеменат човековог бића.

Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим разлио по бићу његовом чежњу за божанском бескрајношћу живота, сазнања, савршенства. Стога се ова силна чежња бића људског за бесмтрношћу не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. И кад Господ Христос објављује да је божанско савршенство главни циљ човекова постојања у свету: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески,[10] - Он тиме одговара на основни захтев и главну потребу боголиког и богочежњивог бића људског. И још показује тиме да је душа људска стварно бесмртна. Јер само бесмртно биће може постојати слично вечном Богу по савршенству.

Због свега тога Господ Христос је своје Еванђеље истине, правде, љубави, доброте, вечнога живота назидао на бесмртности људске душе као на богоданом темељу. Главни и једини циљ његовог живота и рада у човечанском свету јесте: да људима осигура и да вечни живот, испуњујући људско биће вечном божанском истином, правдом, љубављу и добротом.У тој намери је Он и победио смрт својим васкрсењем, јер је васкрсењем доказао и показао да је душа људска заиста бесмртна. А када је од Бога дата бесмртна, онда и може живети вечним животом Божјим.

 Извор: ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ), Свети Јустин Ћелијски.

Приређивач: Уредништво сајта „Борба за веру“

____________

[1] Јн.6,63.

[2] Јак.2,26.

[3] Ср. 2.Кор.5,1. 10; 1.Кор.6,20; 7,34; 3-5.

[4] Еклез.12,7; ср. Пс.145,4.

[5] Мт.16,16; ср. Лк.8,36-37; Мт.6,25-26; 10,28.

[6] Св. Макарије Велики, Homil. 30,5.

[7] Св. Григорије Богослов, Orat. II, 16 и 17; P. gr. t. 35 col. 425 AC.

[8] Orat. catech. c. 5.

[9] Св. Методије, De hominils opific. 5, 1.

[10] Мт.5,48.

СВЕТО ПИСМО О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

(Из беседе Јевсевија, архиепископа могилевског)

 Реч Божја говори нам о бесмртности наше душе, као истини опште познатој. Оно вели: Бог сазда човека за бесмртност, створи га по слици својој и подобију, Завишћу ћавола смрт је дошла у свет (Премудрости Соломонове 2,23-24). Човек би био бесмртан и по телу, да по зависти ђавола кије био увучен у грех. Бог је запаведио Адаму: од дрвета познавања добра и зла не једите; јер у који дан окусите од њега, умрећете (I Мојсејева 2,17). Из овога је јасно, да се само кроз грех човек подвргао смрти тела. Грех умртвљује душу и усмрћује тело али смрт тела не уништава постојање душе. Премудри Соломон говори: и врати се прах у земљу, од које је, а дух се врати Богу, који га је дао (Пропов. 12,7). То јест, тело које је саздано од земље опет се враћа у земљу, а душа се враћа Богу, који ју је створио по своме лику.

Сви старозаветни праведници вером у будући живот усавршавали су се у побожности и праведности, и били су верни Богу усред тешких искушења овога живота, и сви су умрли у овој вери, како пише апостол; сви ови умреше у вери не примивши обећања, него га видеше издалека и поздравише, признајући да су гости и дошљаци на земљи. Јер који тако говоре показују да траже отаџбину (Јеврејима 11,13 —14). Сви они спасавали су се вером у обећаног Искупитеља; али они Искупитеља нису дочекали у овоземаљском животу, него су само издалека сазерцавали (сагледавали) оне благодатне дане, у које је Он имао да изврши искупљење људског рода, и радовали се, у нади да ће и они учествовати у спасењу не у овом него другом животу, па су зато себе сматрали за странце и путнике у овом животу, показујући тиме да траже и желе небеску отаџбину.

Промишљајући (старајући се) о очувању и неговању вере у бесмртност, Бог је и у старозаветној Цркви објављивао чудесна сведочанства о будућем животу. Тако је праведни Енох због своје вере и праведног живота био пресељен на небо, не видевши смрт (Јуда стих 14; Јеврејима 11,5). Пророк Илија са телом је узет на небо (IV Царева 2,11). Било је и примера васкрсавања мртвих: тако је пророк Илија васкрсао сина сиромашне удовице (III Царева 17,21 — 22); кости порока Јелисија пробудиле су у живот неког умрлога кад су се њега дотакле (IV Царева 13,21).

Свето Писмо Н. Завета пружа нам јасније учење о будућем животу човека. Исус Христос, који је уништио смрт и Еванћељем осветлио живот и бесмртност (II Тимотеју 1,10), својим проповедима призива све ка будућем животу. Он учи Царство моје није од овога света (Јован 18,36). Блажени сте ако вас узасрамоте и успрогоне и рекну на вас свакојаке рђаве речи Мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима, јер су тако прогонили пророке пре вас (Матеј5,10—12). Тако сам Спаситељ сведочи о вери старозаветних праведника у будући живот, и свима својим ученицима улива жељу да се припремају за њега, обећавајући велику награду на небесима за ове напоре, невоље, прогоне и страдања, претрпљене имена Његовог ради. Другом приликом Он је припремао своје ученике да храбро подносе гоњења и невоље на терену апостолске службе, говорећи: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело да погуби у паклу (Матеј 10,28). Гониоци апостола и њихових прејемника (наследника) могли су да нашкоде само телу, могли су убити тело, али душу нису могли да повреде, ако су гоњени за праву веру. Зато Господ учи да се не бојимо гонилаца и мучитеља, него само ,да се бојимо Бога и Спаситеља. Он је Господар живота и смрти. Њему је дата власт на небу и на земљи. Он је предодређени Судија живих и мртвих. Њега треба да се бојимо. Ма какве невоље и страдања нам предстојали ради Господа, треба да их поднесемо са радошћу.

Укоравајући садукеје, који нису веровали у бесмртност душе, Исус Христос говори: А за васкрсење мртвих зар нисте читали што вам је рекао Бог, говорећи: Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Није Бог мртвих, него Бог живих (Матеј 22,31-32). Тако их је Господ из сведочанства Мојсејевог, које садукеји нису одбацивали, уверавао да су патријарси Аврам, Исак и Јаков и после телесне смрти живи пред Богом.

А разговарајући са Мартом, сестром умрлог Лазара, Господ јој је рекао: васкрснуће брат твој.Марта Му је одговорила: Знам да ће васкрснути приликом васкрсења, у последњи дан. Господ јој је на то одговорио: Ја сам васкрсење и живот: који у мене верује, ако и умре, живеће. И ни један који живи и верује у мене неће умрети вавек (Јован 11,23-26). Васкрсавајући мртве једном речи, као што је васкрсао Лазара, Исус Христос је и својим делима показао да је Он господар живота. И који не верује неће умрети, него ће живети и после смрти, али њихов вечни живот, далеко од лица Божјега и у мукама, није живот него смрт, и у речи Божјој назива се другом смрћу (Откривење 21,8). Ово је Господ открио у причи о богаташу и сиромашном Лазару (Лука 16,19 - 31). У овој причи Исус Христос јасно учи да су душе и богаташа и сиромашног Лазара остале живе и после телесне смрти: душа Лазарева наследила је блаженство са Аврамом, а душа порочног богаташа — осуду, далеко од небеских радости.

Исус Христос је зато и дошао на земљу, да они који верују у Њега не би погинули, него да имају живот вечни, како то Сам Господ учи: Бог је тако заволео свет, да је и Сина свога јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јован 3, 16).

Апостол Павле укоравајући оне који не верују у будући живот, говори: ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свих људи. Али Христос уста из мртвих, први од оних који су умрли. Јер пошто је смрт дошла кроз човека, кроз човека је дошло и васкрсење мртвих.. И као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (I Корин. 15, 19 —22).

Према томе, наша душа је бесмртна; она ће вечно живети или на небу, или у паклу. Ако на земљи до краја будемо живели побожно и врлински, наша душа уживаће вечно блаженство на небу. А ако овде будемо живели безбрижно, предајући се гресима, и умремо у гресима, не покајавши се искрено, наша душа мучиће се у паклу. И тело ће пре страшног суда васкрснути, да би и оно учествовало или у блаженству праведника, или у мучењу грешника.

Зато треба стално да имамо на уму да је наша душа бесмртна и да се старамо о њеном спасењу, чинећи увек добро, да бисмо наследили вечни и блажени живот; а да избегавамо сваки грех, да се не бисмо подвргли вечном мучењу. Треба да будемо готови да ове изгубимо и свега се у овом свету лишимо, само да не изгубимо душу своју. Христос Спаситељ учи: Каква је корист човеку ако и сав свет стекне, а души својој науди (Матеј 16,26)?

А да не бисмо нанели штету души својој злим делима, која удаљавају душу од Бога и лишавају је опасења, треба увек имати Бога у срцу, и чешће размишљати о духовном свету, о бесмртности душе и њеним духовним савршен ствима, о вечном блаженству праведника и вечним мукама непокајаних грешника. Ко заборавља небеска блага и стара се само о земаљским добрима овог живота, тај је сличан трговцу, који за ништавне ствари даје злато, сребро и драго камење. Сви смо ми такви, кад брзопролазна и ништавна блага овог света купујемо губитком небеских добара, губитком припремљеног нам вечног блаженства. Хришћанине, имај стално на уму да имаш једну душу, и бој се да је не изгубиш занавек!

____________________

 Монах Пахомије: „Душа човекова“

с руског превео: протојереј-ставрофор Живан М. Маринковић

 Издање Светог архијерејског Синода СПЦ

 Ако све ово знамо ( а знамо ), јасно и гласно можемо рећи: МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ ЈЕ ПРОТЕСТАНТ КОЈИ СЕ ПРЕДСТАВЉА КАО ПРАВОСЛАВАЦ. ОН ИСПОВЕДА И ДРУГЕ ПРОТЕСТАНТСКЕ ЈЕРЕСИ, ПОПУТ ХИЛИЈАЗМА, О ХИЉАДУГОДИШЊЕМ ЦАРСТВУ ХРИСТА НА ЗЕМЉИ ПРЕ СТРАШНОГ СУДА. ЗАТО, ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, НЕ ИДИТЕ ЗА ЊЕГОВИМ УЧЕЊЕМ, НЕГО СЕ ДРЖИТЕ УЧЕЊА СВЕТЕ ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНЕ!

На фотографији у наслову - Мирољуб Петровић; фото: "Васељенска"