ДВЕСТА ГОДИНА ЈЕДНОГ СТРАДАЊА

На данашњи дан навршило се навршило двеста година од када су пострадали Свети Преподобномученици Пајсије и Авакум. Осим Литургије, коју је служио патријарх Иринеј у цркви Ружици на Калемедану, и то на Материце, није било НИКАКВОГ ОБЕЛЕЖАВАЊА ТАКО ЗНАЧАЈНОГ ЈУБИЛЕЈА. А зашто?

Зар Свети Пајсије и Авакум нису заслужили да се прославе како доликује?     

Узмимо само Светог Авакума.  Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име - Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу. Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.После буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. г. и одлазе у манастир Трнаву у близини Чачка, код игумана Пајсија. У вријеме Хаџи - Проданове буне 1814. г. духовник Генадије је узео активно учешће. Турци у крви угуше буну, и похапсе преко триста Срба, међу којима је било и неколико свештеника.Игуман Пајсије, заједно са тим Србима, набијен је на колац код Стамбол Капије у Београду. Генадију, Авакуму и Стојану је понуђено да се потурче, а у противном ће бити набијени на колац. Генадије и Стојан се потурче, да би касније побегли и вратили се у православну вјеру.

Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је пјевао:Нема вере боље од хришћанске!/Срб је Христов, радује се смрти;/Страшни Божји суд и вас Турке чека!/Чин`те Турци што је вама драго,/Скоро ћете и ви долијати -/Бог је сведок и његова правда!Мати га је пратила и преклињала га својим млеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:Мајко моја, на млеку ти хвала!/Ал` не хвала на науци твојој!/Брзо ћеш се обрадоват` сину;/Док пред Божје изађемо лице!

Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:Умиру ли Турци?Умиру - одговорише. Онда је свеједно, а пре, а после; што пре умрем, омање ми греха!                    

Зачуђени Турци одусташе од убеђивања и одлучише да му срце прободу ножем, да се не би дуго мучио и умирао у најстрашнијим мукама. Игуман Пајсије је жив набијен на колац, и три дана је умирао у највећим мукама. Његова мајка је причала Јоакиму Вујићу о томе колико је  страшно било. Турци су намерно побадали коље плитко у земуљ, да би пси јели ноге на колац набијених.

Светима Пајсију и Авакуму Црква пева:

Јако истини војини Христови,
кротостију и смиренијем возсијасте,
и за Христа доблествено пострадасте,
преподобномученици Пајсије и Авакуме,
но смерт ваша велегласно возвјешпчајем всјем:
лучше јест за Христа и отечество страдати,
нежели без Христа и всеијелиј мир сеј стјажати!

Као истинити војници Христови,
кротошћу и смирењем засијасте,
и за Христа узвишено пострадасте,
преподобномученици Пајсије и Авакуме,
али смрт ваша (веома) гласно објављује свима:
боље је страдати за Христа и отаџбину,
него ли без Христа и цели свет овај задобити.

 Очито, Свети Пајсије и Авакум нису у видном пољу „евхаристијске еклисологије“, која се проповеда на благоутробним симпосионима, у скупим хотелима, после летова авионима ( не економске класе ). Они нису сматрали да је суштина богословља у новотаријама, у надговорљивим речима људске премудрости, него у верности Богу и Божијој правди.                      

Били су то прави србски калуђери, као што су и попови који су с њима страдали били прави србски попови.

КО ЈЕ СРБСКИ ПОП?    

Какви су нам попови некад били?          

И кад кажем „поп“, ништа погрдно не мислим. Србски ПОП је велика реч, велико име, велика сила Божја. Ево шта каже авва Јустин Ћелијски у Житију Светих Пајсија и Авакума, објашњавајући нам ко је тај свети србски поп: „Турци су необично волели када су из тамнице водили робље на губилиште да се увек у свакој партији нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други.

 За попа Радована се прича кад су га повели са осталима на колац Турци су га терали да иде брже говорећи:

"Ајде брже, пексијане"!

"Нисам пексијан но поп", одговори Радован.

"А шта му је то ријеч поп? Ваљда исто што дервиш или оџа"? упита један Турчин.

"Изговарај за мном прва слова ових речи: П(астир) О(ваца) П(равославних)''.

Турчин је изговорио: ПОП.

Турци, пре него што би узеди живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи - ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову погану веру, опраштајући им притом све кривице и поклањајући им живот. Мало је било оних који су се хтели тиме користити да би избегли љуте муке. Радије су одлазили и на колац, говорећи: "Боље са коца лајати, него са Турцима клањати"“.

   Где су данас такви?    

О чему је у нас реч?

Реч је о измени духа у  делу клира Србске Православне Цркве, који више не живи и не дише духом светосавског Србства, него  се опио неким другим, туђинским духом, који професор Мило Ломпар зове ДУХОМ САМОПОРИЦАЊА.

Какве смо ми, Срби, некад свештенике имали, па је наш народ говорио: „ТРИСТА - БЕЗ ПОПА НИШТА“ и следио их када га воде?         

ИЗ НАШЕ МУЧЕНИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

Да не причам ја, него да наведем примере из књиге протојереја Божа Ј. Јокановића „Крстом, пером и мачем/ Свештенство у служби свом народу“ (Светигора, Цетиње, 1998).

Да не помињемо Светог Саву и његове непосредне прејемнике, него да пођемо од новијих времена. Наши архијереји и јереји били су предводници Србства у борби за слободу: Свети Петар Цетињски је водио војску у боју на Крусима, против Махмут – паше Бушатлије, позивајући своје јунаке: “На оружје и крваво поље, мили витези!...Архипастирски благослов предајем вама!“ Касније је тукао Наполеоновог маршала Мармона у Боки Которској. Његов синовац, највећи песнички геније србски, Петар Други Његош, не само да је ратовао против Турака, него је одбио и понуду Порте да формално призна власт султана и добије ону аутономију коју је кнез Милош добио за Србију. Имали смо и владику бачког Јована ( Јовановића ), који је 1804. први купио Карађорђу два топа, и послао их, скупа са топџијом и џебаном, у устаничку Србију.

 Наши клирици су војводовали у Првом србском устанку, као поп Лука Лазаревић, јунак  боја на Мишару, на чијем гробу пише: “Овде лежи Лазаревић Лука/ штит Поцерја, цвјет српских јунака,/ проста земљо којано га скриваш,/ својом те је искупио крвљу“. А прота Милутин Илић – Гучанин кога је, како каже Петар Јокић, „слушала његова нахија као светог Краља Првовенчанога“ и који је, на треће Тројице, у боју у селу Лопашу у Драгачеву, победио турског Орд-агу и главу му одсекао? Они су се, као поп Ђорђе Каран,један од вођа србског устанка у Босни 1875/76, одметали у хајдуке, да би бранили народ свој од  зулума. Они су, као свештеник Богдан Зимоњић и као архимандрит Нићифор Дучић, узимали и пушку у руке, кад је требало бити јунак „ђе прах гори пред очи јуначке“; или као архимандрит Милутин Церовић,много пута рањени и много пута одликовани; или као неустрашиви поп Лука Николић, са јуначког Чева, за кога прота Божа каже да је био од оних који се „осим Бога нису бојали никога, а смрти најмање“. Они су, као поп Миле Јововић у Никшић, улетали међу Турке са крстом и јатаганом. Или су, као поп Радивоје Вучинић са бомбама у рукама, упадали међу непријатеље, што је Вучинић урадио  у Окружном начелству у Прокупљу 1917. године.

Какви су нам калуђери били? Народна песма описује јеромонаха Исаију, из манастира Каленића, који је био писар чувеног Коче капетана, и о коме се певало: “Војску купи Коча капетане/…/ Барјактара црног калуђера,/ По барјаку положио браду,/ Па он учи Србе у параду!“ (Овог Исаију Турци убише 1788. у Текији на Дунаву!)  Случајно ли убише Турци и Хаџи – Рувима, старешину Боговађе, и Хаџи - Герасима (Ђеру) из манастира Моравци код Љига,или је то било зато што су ови духовници водили народ на путу ка слободи? 

Имали смо ми, Срби (а мене је срамота што се зовем Србин, и што, овакав какав сам, смем и да поменем наше свете и јуначке претке) и попа Богдана Лалевића,војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“

Имали смо и јунаке грађанске врлине – свештеника новосадског Павла Стаматовића, који је, на захтев своје пастве, на Велики четвртак 1848. изнео протоколе рођења писане на мађарском, и спалио их у порти цркве. Био је ту и ваш славни имењак, архимандрит Сава Дечанац, који је свој народ бранио на Берлинском конгресу, а пре тога, са Нићифором Дучићем, четовао по Херцеговини за време Невесињске пушке.

Зато, и само зато што су носили барјак Христа и Светог Саве као барјак слободе, наши свештеници су били живи спаљивани (игуман Николај Вукомановић, у 15. веку са својим калуђерима  на острву Врањини, јер није хтео да се преда Турцима; свештеник Илија Тинтор, парох у Српским Јасеницима,кога после тешког мучења, усташе полише бензином и сажегоше); вешани (патријарх пећки Јован,1613. обешен у Цариграду; патријарх Гаврило Рајић, 1639. обешен у Бруси; свештеник коренички Видак Парежанин, кога Аустријанци вешају у Требињу 1914, и који пред смрт узвикује: „Са нама су Бог и правда. Победа ће бити наша. Живео краљ Петар! Живела Србија!“; свештеник сибнички Александар Јанићијевић, обешен, 1916, у Београду, пред својом женом и децом); живи черечени (свештеник Цветко Димитријевић, коме је бугарска комитаџијска банда одсекла једну ногу, тражећи да се одрекне Србства, а затим и руку, да би му, пошто је узвикнуо: “Србин сам и за Србство умирем“, одсекли и главу); набијани на колац (као учесници Хаџи Проданове буне, Свети Пајсије и Авакум 1814. на Стамбол капији, када је ђакон Авакум певао: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!“); живи драни (као Свети владика Теодор Вршачки, благословитељ устанка Срба у Банату 1594, кога Турци „одраше на мех“); тровани  (као архимандрит троношки Стефан Јовановић, вођа Срба у Подрињу, отрован по наредби зворничког паше; или као игуман косијеревски, Теодор Мишковић, кога отрова Дервиш – паша у Мостару 1863); дављени (као јеромонах Никодим из косовског манастира Соколице, кога су Арнаути удавили крајем 19. века); бацани живи у бунар (као свештеник поречки Риста Андрејевић, старац од седамдесет година, кога су Бугари, после вишедневног мучења, 1915. бацили у бунар и камењем затрпали); сечени јатаганима (свештенику Кости Поповићу из Мијаковића Шиптари 1878. године одсекоше главу и набише је на колац на вучитрнској пијаци, да застраше рају); бацани са звоника (парох Никола Загорац из Личког Петровог Села кога су усташе бациле на тле, урличући: “Неста крста од три прста!“); кастрирани (као свештеник Душан Поповић из села Велућа у Жупи, кога су 1944. комунисти кастрирали и убили); живи закопавани (као свештеник чачански Милан Туцовић, жив закопан на Велику Суботу 1945, пошто је неколико пута ударен будаком у главу); убијани копањем очију (као свештеник Ново Делић, кога су комунистиј убили 3. априла 1942. године и бацили у бунар на Беришиној Луци код Шавника); убијани ћускијама (као игуман Ђурђевих Ступова код Берана, Јанићије, кога тако Турци убише 1878); живи тестерисани (као парох  средњевски Војислав Стојиловић, кога су септембра 1941. претестерисали комунисти); живи бацани у јаме (као јереј Дамјан Штрбац, одран од усташа и бачен у јаму Јадовно, јуна 1941); убијани гвозденим полугама (као јеромонах Кипријан Релић из Вуковара, који је бодрио народ да се не католичи, и кога су усташе новембра 1941. убили полугама и бацили у пећ у Јасеновцу); стрељани ( као свештеник из Бачевца, Анта, који је 1914. одбио да виче „Живео Фрања Јосиф“, узвикнуо „Живео краљ Петар“, због чега је, са својим сељанима, стрељан на Преображење ); убијани у цркви, за време службе (као поп Павле, ликвидиран на прагу своје куће у Грачацу 1858); убијани са породицама (као свештеник из Кулен Вакуфа, Родољуб Самарџић, пред којим су усташе заклале жену му и децу, а затим дотукле њега); бацани у тамнице (свештеник Анђелко Нешић, из Косовске Митровице, кога су Аустријанци 1916. осудили на двадесет година робије у оковима, а целу породицу му интернирали у логор Нежидер).  Ко зна колико их је бачено у реке: од Лаба, Ситнице и Ибра, преко Мораве и Нишаве, до Саве, Уне и Дунава. Били су то људи који су, као Ристо Ћатић, кад су га усташе стрељале над јамом код Ливна 7. јула 1941. године, спремни да узвикну: “Радите шта хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин смрти не боји!“   

А сад?

Какви смо сад, види се по плодовима.  

Него, да Бог поживи оне којима су Свети Пајсије и Авакум и даље мера и провера Србства Христовога, а оне којима нису да покаје и врати Себи.

Молитвама Светих Пајсија и Авакума, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.