УМЕСТО УВОДА

Ово је још једна од многих трагичних прича о србском херојству и србској наивности, које нас вековима прате као народ пубертетски и у најбољем и у најгорем смислу: у најбољем, јер смо идеалисти, спремни да гину за слободу и правду, и у најгорем, јер смо наивни и подложни манипулацијама лукавих злотвора. Ово је прича о јунаку који се жртвовао (или кога су жртвовали? ), а који је заборављен јер је истина о њему „политички некоректна“. Док не сакупимо све такве приче на једно место, и не сагледамо њихову суштину, нећемо успети да се вратимо „србском становишту“.

РАНА БИОГРАФИЈА КРИЛАТОГ СРБИНА         

Милета (Станка) Протић рођен је 21. јуна 1913. године у селу Товаришево, у општини Бачка Паланка, у имућној породици. Његов отац Станко био је угледан народни посланик после Првог светског рата, радикал, иначе инвалид без једне ноге. Имао је петоро деце - два сина и три кћери. Преци Протића примали су Карађорђа када је прешао на територију Хабзбуршке монархије, а један Протић, свештеник,  сарађивао је са Младом Босном.

Милета је завршио четири разреда основне школе у родном Товаришеву, а затим четири разреда Грађанске школе у Бачкој Паланци. После завршене Грађанске школе, Милета је наставио гимназију у Сомбору. Био је веома дружељубив, добар спортиста и музичар, висок, црноок, леп младић, љубимац девојака.Био је побожан, и редовно је ишао на службу Божју, некада са оцем, а некада сам, и увек је стајао мирно у храму Светог Григорија Богослова у Товаришеву, близу врата на улазу у мушку цркву.

 После матуре желео је да се упише у Поморску војну академију. Отац је желео да се Милета упише на ветерину, пошто су имали добро имање у Бачкој. Није хтео ни да чује за Поморску војну академију. Било је оштрих речи, али је син остао упоран.Милета се, кријући од оца, преко лета 1931. године припремао код куће за пријемни испит на Академији. Учио је само ноћу, јер га је отац преко дана стално запошљавао. Брат и сестре су му помагали и обезбедили новац да може отићи у Дубровник где се налазила Поморска војна академија. У септембру 1931. године Милета Протић је положио пријемни испит и уписао се у Војну поморску академију, коју је завршио са одличним успехом 1934. године.Вредан, радан, амбициозан и жељан напредовања, после завршене Академије и проведених неколико година на бродовима ратне морнарице, Милета је 1937. године завршио Ваздухопловну извиђачку школу, а 1939. године и Пилотску школу и постао пилот на војним хидроавионима. Као савестан и способан официр, редовно је напредовао у служби. Уочи почетка рата, он је већ поручник фрегате и хидроплански пилот.Последњи пут је био у Товаришеву 20. јануара 1941.године на своју Крсну Славу, када је породици рекао да је рат са Немачком неизбежан и како се боји за њихову судбину, и да је то можда њихов последњи сусрет.  

ГОДИНА 1941.

У пролеће 1941. Милета Протић се налазио у Ваздухопловној поморској бази у Дивуљама. Приступање Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године изазвало је револт код србског народа, па и међу поморским официрима и подофицирима. У Дивуљама код Сплита је формирана једна родољубива група, на челу са Милетом, која је изразила чврсту намеру да се бори и брани отаџбину, а уколико Немачка и Италија окупирају Југославију да се прикључи савезницима и настави борбу. Југославија је нападнута без објаве рата 6. априла 1941. године. Милета Протић се затекао на једном од сидришта у заливу код Тијесног, између Задра и Шибеника. У зору другог дана рата италијанска авијација уништила је авионе његове ескадриле. Одлучан да настави рат, Милета се са групом официра и војника-морнара, наоружани само личним пешадијским наоружањем (пиштољи, пушке и два-три пушкомитраљеза “Брно”) пробија ка ратној бази у Боки Которској. Успут су водили борбе са усташама, које су већ од 10. априла преузимале власт дуж Приморја и Далмације. Десетог дана рата његова група стигла је у Ораховац, базу у Боки Которској.Милета је писао:"Изгубивши веру у команданта групе, предложио сам командиру да се преко Дивуља ради евентуалних наређења, пребацимо у Боку, јер због немира у Хрватској може доћи до масакрирања Срба".   

Командант Друге хидропланске групе, Владета Петровић, је у 02.00 сата по поноћи 16. априла сазвао збор летачког особља, објаснио им ситуацију на ратишту, саопштио одлуку да намерава са јединицама да се повуче у Грчку и да продужи борбу против непријатеља. Тражио је од посада да дигну руку ко жели добровољно да оде, а оне који не желе разрешио је дужности и одговорности. Јавио се довољан број посада. Остао је један хидроплан без пилота. Пришао му је Милета Протић и молио  да га одреди за пилота  празног хидроплана. Владета му рекао да зна да је врсни летач, али да због прописа пилот не сме да полети са хидропланом док не заврши обуку и  не научи маневрисање по води.

Милета му је са сузама у очима рекао да се осећа способним за коришћење тог авиона, да је летео у свим врстама хидроплана југословенског поморског ваздухопловства, и молио га да не дозволи да један од најбољих хидроплана света падне у руке Талијанима, а њега да пошаљу у ропство. Сви су стали на Милетину страну и Петровић је пристао да Милета управља авионом.Те ноћи, за само неколико сати, Милета је савладао технику пилотирања авионом, који је био нов и за чијим командама никада није седео. Ујутро, 16. априла 1941,србски соко, са својим новим хидропланом “Дорније”,  под бројем 306, прикључује се ескадрили и полеће за Грчку.После кратког задржавања у грчким поморским базама, ескадрила 22. априла стиже у Абукирски залив у Египат, недалеко од Александрије. Била је то једина војна јединица бивше југословенске војске која је организовано прешла на страну Савезника, са циљем да настави бробу против заједничког ратног непријатеља.

 КОД ЕНГЛЕЗА

По доласку у Египат, у Абукир, дочекали су их Енглези. Тражили су да предају авионе и оду у Аман (Јордан). Наши летачи то нису прихватили, посебно Милета Протић. Чак су запретили да ће оружјем бранити своје авионе. Кад су Енглези видели озбиљност ситуације, и да би могло доћи до крвопролића, сложили су се и пристали су да их прихвате у 201. сквадрон.        По доласку у Африку југословенска ескадрила, у сарадњи са енглеским ваздухопловством, извршава борбене задатке. Више од годину дана Милета Протић је скоро свакодневно полетао на ратне задатаке. Штитили су прилазе лукама у Абукиру и Александрији, пратили савезничке конвоје, уништавали непријатељске подморнице, проналазили и спасавали посаде оборених савезничких авиона и водили борбе са непријатељским авионима. Британци су хвалили њихову храброст, знање, вештину и дисциплину, а египатска штампа је објавила репортаже о подвизима југословенске ескадриле.

 Милета Протић је на тим борбеним задацима провео годину и 16 дана и добио је три похвале „За одлично вршење ратних задатака“, све су од енглеског команданта 201. групе, и једну од команданта британског ваздухопловства на Блиском истоку маршала Тедера „За сјајне примере преданости и привржености служби, за висок ступањ дисциплине и за успешно оперативно дејство са 206. групом.”

ЕНГЛЕЗИ ПРОТИВ ДРАЖЕ       

Када је дошло до свађа и сукоба међу избеглицама из Југославије у лето 1942. године, енглеске власти су затвориле око 300 побуњених официра и подофицира у логор Абусу крај Каира. После неколико месеци, у време када је немачки маршал Ромел са својим тенковским дивизијама наступао према Каиру, Милета Протић са својим официрима добровољно, из логора, учествује у копању одбрамбених ровова и других препрека, са циљем да се заустави немачка офанзива. Убрзо затим, од почетка октобра 1942. године, Протић и остали југословенски пилоти поново лете и извршавају ратне задатке као припадници британског ваздухопловства.

 Један ваздухопловни поручник Александар - Алек Марковић, наводно симпатизер КПЈ и пре рата, почео је да врбује пилоте, уз тврдњу да је ђенерал Михаиловић издајник, и да треба да се ставе под команду  новопрокламованог маршала Тита.Њему је у пропаганди помагао извесни Фрањо Гажи.Почетком 1944.године, а после Техеранске конференције, Савезници(Енглези) издају ђенерала Дражу Михаиловића и стају на страну Тита, кога обилато подржавају.Уцењују Краља Петра Другог да на радио Лондону позове припаднике ЈКВуО(Равногорце) да се ставе под команду  Броза.Алек Марковић у Каиру ступа у контакт са Титовим сарадницима Милентијем Поповићем и Владимиром Дедијером, који су били у енгелској војној болници као рањеници.Почетком јануара 1944. године дошло је до побуне и поделе припадника југословенске војске у иностранству.  Авијатичари, скоро сви пилоти, као и техничко особље изјаснили, су се за прелазак из краљевске у НОВЈ. Организатор побуне, Марковић, касније гине у судару два наша авиона на аеродрому у Египту.  

И Милета Протић се обрео у НОВЈ – било му је важно само да се бори за слободу.

У ЕСКАДРИЛИ НОВЕ ВОЈСКЕ

   Прва ескадрила НОВЈ формирана је 22. априла 1944. године на аеродрому Бенина у Либији. Према британској формацији је организована и опремљена за покретни ловачко-бомбардерски сквадрон. За команданта је постављен  капетан Протић. Прва ескадрила НОВЈ имала је 26 пилота, а 2. маја 1944. године 21 официра, 177 подофицира и војника – бораца, укупно 198 људи, и британског особља: 4 официра, 20 подофицира и војника, свега 24, а укупно 222 припадника.Прву ескадрилу НОВЈ посетили су 21. маја представници Врховног штаба НОВЈ, када је људство положило заклетву НОВЈ.

Милета Протић, као командир Прве ескадриле примио је, после наведеног церемонијала, заставу нове Југославије. Он је уложио велике напоре у току обуке да људство ескадриле, које је било са различитим искуством и нивоом знања и менталитета, што боље оспособи за извршавање ратних задатака, да се међусобно зближе и развију осећај поверења и сарадње. Поред британских стручњака, Милета је био један од главних инструктора за обуку. Он је свуда био присутан и у сваком тренутку је стизао да објасни, помогне и охрабри појединце.

ПОД КОМАНДОМ ФРАЊЕ ПИРЦА

Најзад је Прва ловачка ескадрила из Бенина у Либији, 15. августа 1944. године прелетела на аеродром Кане код Треволија у Италији на авионима “Спитфајер”. По доласку на аеродом Кане 352. сквадрон је  и убрзо почео да извршава борбене задатке над Југославијом.Приликом једног борбеног лета, Милета је продужио до Бачке, и из авиона је бацио две чауре од авионског метка у којима су била писма, са молбом да проналазач то однесе његовом оцу Станку. Чауру је нашла породица Мирковић, иако је у селу била четвртина немачког живља и Хортијева окупациона власт.       

А за то време, јунаку Милети Протићу командант је био од Титов миљеник, издајник Фрањо Пирц.   Пирц је био пуковник, комадант Другог пука авијације Краљевине Југославије у Крагујевцу.У току Априлског рата 1941. године, он је својим конфузним командама омео употребу Другог пука у одбрани земље, и допустио да цео пук буде уништен на тлу.Ширио је дефетизам, и, иако Словенац, још пре рата је успоставио контакт са Немцима и усташама и као петоколонаш спремао се за издају.Наредио је уништавање преосталих авиона на аеродромима, а сам је прелетео Немцима у Земун који је већ био у саставу НДХ. Тај догађај је описан у књизи Велизара Вучковића "Хроника једног ваздухопловца".Пилот Борис Цијан којег је Пирц узео као пратиоца рекао је да га је Пирц предао у руке Немцима по слетању на Земунски аеродром.За издају је награђен од Анте Павелића, па је постао командант ваздухопловства НДХ.Kасније прелази у НОВЈ и Тито га поставља ни мање ни више него за команданта авијације.Убрзо у Прву ескадрилу стиже и политички комесар КПЈ, Фрањо Клуз.      

Милета Протић не само што није био члан КПЈ, него је стално избегавао сваки политички ангажман. Био је Србин, родољуб. И то је све објашњавало. Милету Протића није интересовала политика и та страна живота неких људи није га привлачила. Бринуо се о својој ескадрили, људима и задацима јединице. Савезничка команда ваздухопловства за Средњи и Блиски исток прогласила га је за “Ваздухопловног аса”. Са њима је заједно ратовао скоро три године и био је редовно бољи од њихових најбољих пилота и команданата. Они су то добро видели по ефектима дејства његове јединице. Ако је за четири месеца од 18. августа до 19. децембра 1944. године извршио 66 борбених задатака (120 дана), колико је било задатака за три године у РАФ-у у Египту? Тих података, на жалост, нема...

ПОВРАТАК У ЈУГОСЛАВИЈУ

Дана 2. септембра 1944. године, ескадрила је из Кане прелетела на аеродром на острву Вис (данас у Хрватској ). Следећег дана Јосип Броз је извршио смотру Прве ловачке есадриле, а мајор Милета Протић, први командир ескадриле, предао му је рапорт. Броз и сви присутни били су одушевљени изгледом, снагом и ведрином командира и пилота Прве ескадриле.Наравно, и Фрањо Пирц је био ту.

Поред уштогљеног и опегланог Фрање Пирца, стајао је Фицрој Меклејн, енглески бригадни генерал, шпијун који је сплеткама и обавештајним радом, типичним за Енглезе, завио србски народ у црно.За четири задња месеца 1944. године скоро сви први пилоти Прве ескадриле изгинули извршавајући борбене задатке. То је запањило и Савезнике, с обзиром да су они већину наших људи познавали и дивили се њиховој вештини, храбрости и одлучности. 

ПОГИБИЈА МИЛЕТЕ ПРОТИЋА

Милета С. Протић, командир Прве ловачке ескадриле, према неким изворима и командант првог ловачког пука ваздухопловства НОВЈ, погинуо је на свом 66-том ратном задатку 19. децембра 1944. године код Жепча у Босни. Имао је 31 годину. На задатак је летео са аеродрома Кане у Италији, време је било зимско, снег и ниски облаци.Са погибијом Милете Протића у Првој ловачкој ескадрили више није било ни једног руководиоца – пилота који су стајали у строју 22. априла када је формирана на аеродому Бенина у Либији. Сви су погинули за пет месеци борбених дејстава против непријатеља.   

Не улазећи у сферу нагађања, потребно је рећи још пар чињеница.
Милета Протић је један од ретких који није проглашен народним херојем.

 Постојале су приче да је пилот-мајор Протић, ликвидиран на сумњивом 66. борбеном лету, због свог тврдокорног става да не улази у КПЈ и због својих способности, које нису имале идолошку подлогу.Званично знамо да је, како смо већ поменули, Милета Протић, као и сви чланови групе "РАФ-оваца", погинуо на Светог Николу изнад Жепча у Босни 1944.Та погибија би могла да има другачији контекст ако на ову причу додамо и запањујућу вест од пре пар година.                 

ПОКОЉ СРБСКИХ АВИЈАТИЧАРА

Наиме, комисија Владе Србије за истраживање злочина комуниста после рата, утврдила је да су 21 дан пре Милетине погибије, дакле 29. на 30. новембар 1944. године, у селу Јабука код Панчева Титови ликвидатори убили 72 краљевска пилота. Они су се, на позив нових власти у ослобођеном Београду октобра 1944. године, одазвали НОВЈ, и кренули да се боре за отаџбину. Када су дошли на сабирно место, похапшени су, да би затим били одведени и побијени у већ поменутом банатском селу.

Интересантно је ко је одлучивао о њиховом животу и смрти ( описује пилот Коста Аћин у свом делу „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″, Вашингтон, 1975).То је било Веће у саставу:Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ, а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије;Божа Лазаревић, пилот, касније Титов генерал;Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал;извесни Гавра Шкриванић.Ако је веровати овом сведочењу, остаје питање да ли је Фрањо Пирц, нови Титов командант Ваздухопловства, могао да нареди и ликвидацију неких пилота под својом командом, рецимо оних који су из Африке долетели на Вис?Пирцов командант, Броз, успешно је уклонио све своје противнике и супарнике у КПЈ; обрачун са бољима, поготово ако су Срби, био је саставни део комунистичке стратегије и тактике.Ако је  Пирц био спреман да стреља 72 пилота који су четири године били приземљени, сигурно да је зазирао од ветерана и способних пилота као што је Милета,који нису имали идеолошки предзнак.  

СЛОМЉЕНА КРИЛА СРБСКИХ СОКОЛОВА      

Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од у селу Јабуци убијених пилота, о Титовом злочину сведочи следеће:„Као човек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини“, сећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година.

Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човек и рекао:„Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам са њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.“Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посетио Историјски музеј у Панчеву и поднео захтев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стрељаних пилота краљевске авијације не поседују никакву документацију.  

ЗАБОРАВЉЕНИ СРБСКИ СОКО           

Отац Милете Протића, Станко, посланик на Великој народној скупштини Бачке, Баната и Барање 1918 године, кад је одлучено уједињење са Србијом, прошао је, као и већина Товаришана, послератну голготу, приликом принудног откупа и одузимања земље.Као добростојећи газда, одбијао је да уђе у Задругу, па су последице биле још горе.И тај моменат је био исто пресудан у одлуци да се Милета заборави, и никада не прогласи народним херојем, иако је био комадант Прве партизанске ескадриле и ескадрона - пука.Син кулака из Бачке, побожни антипартијац добио је само две мале улице у Сомбору и Новом Саду и основну школу у Товаришеву.    Али, чињенице су чињенице: Милета Протић је јунак нашег народа, један од многобројних сведока величине нашег слободољубља и спремности на жртву за истину и правду.

Овај текст је мали прилог успомени на њега, с молитвеном надом да га је Свети Никола одвео у Небеску Србију.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ У САРАДЊИ СА РОДОЉУБИМА ИЗ ТОВАРИШЕВА      

 (текст је објављен у децембарском броју „Геополитике“ 2014)