УНИЈАТИ НАГЛАС ЧИТАЈУ СВЕШТЕНИЧКЕ МОЛИТВЕ

Савремени унијати су међу главним заговорницима гласног читања свештеничких молитава. Што се тиче унијата и гласног читања евхаристијских молитава, епископ Јефрем је, у свом тексту „Свету Литургију очувати и служити неизмјењену”, устао против тврдњи литургијских реформатора да су они који су у Србској Цркви одани ПРЕДАЊСКОМ служењу Литургије под наводним утицајем католика и унијата (а преко Кијева и Петра Могиле).

Епископ Јефрем је истакао да су управо РЕФОРМАТОРИ НА ИСТОКУ под утицајем римокатоличких тумачења историје православне Литургије (Тафт, Аранц, Матеос), и да је 1996. Ватикан наложио свештеницима - унијатима да ГЛАСНО, да сви у храму чују, произносе анафору. Ево шта је писао владика Јефрем:

>>Унијати су, са одлуком својих бискупа, спровели литургијску реформу, сличну оној која се догодила у Америци и, нажалост, дјелимично код Грка, гдје је наишла на жесток отпор вјерујућег народа. Снимак унијатске службе са гласним читањем свештеничких молитава и провидним иконостасом може се видјети на интернету (www.byzantines.net), а унијатски свештеник Давид Петрас (www. davidpetras.com) у свом тексту „Литургијска реформа у Византијској цркви” објашњава зашто је Епископски савјет унијата донио одлуку да се молитве наглас читају: „Обнова гласног читања свештеничких молитава, нарочито молитве после Великог входа, саме Анафоре и молитве благодарства је обнављање сјећања на оно што је Господ наш Исус Христос учинио за нас на Тајној вечери”. Петрас се позива на православне модернисте у православним срединама, почев од 1905. год. и извјесних предсаборских размишљања појединих епископа Руске цркве (што Руска црква није прихватила) и каже: „Овај захтјев је врло јак у Грчкој цркви. Покрет „Зои” („Живот”) доминирао је грчком литургијом скоро педесет година (1907-1960) и захтјевао гласно читање Анафоре. Тај захтјев није ни данас ишчезао”. Унијата Петрас каже даље: „Гласно читање свештеничких молитава је коначан корак, коначна одлука да се Литургија обнови. На то нас охрабрује садашња пракса других Цркава и Препорука Свете Столице из литургијског упутства 1996. год., параграф 54. Шта то значи? Мислим да то значи живот”.

Доста је напада на оне који служе по Типику наше Цркве, да су под утицајем унијата! Нека нам се објасни како се православни модернисти и данашњи унијати нађоше на истој позицији и зашто се унијати позивају на ватиканске инструкције и на православне модернисте?Доста је било бацања прашине у очи. Св. Симеон Солунски и НиколаКавасила  кажу да се свештеничке молитве читају тихо, а унијати кажу: гласно. Ко је од православних више под утицајем унијатизма - они који слушају св. Германа Цариградског, св. Симеона Солунског, Николу Кавасилу и друге свете тумаче богослужења или они који слушају унијатске докторе наука? Патријарх Павле, такође, у „Неким питањима наше вере” (том III, стр. 135) каже да није саветно „произношење наглас молитава произношене тајно кроз толике векове”, и додаје: „Ако пастирски разлози укажу да верне треба упознати са садржином молитава које свештеник чита тајно, сматрам да је боље да се они с њима упознају изван Литургије, него да се читају наглас” (том III, стр. 135).<< Тако владика Јефрем.

СВЕДОЧЕЊА ДРЕВНОСТИ

У чувеном делу „Духовни луг“ Светог Јована Мосха ( крај шестог и почетка седмог века по Христу ) наводи се овакав случај:“Авва Григорије, који је некада био чувар царске палате, нам је испричао да је у Хозевитском манастиру живео брат, који је напамет знао молитву епиклезе. Он је једног дана био послан да из просфорнице донесе просфоре у цркву и како се кретао према храму са просфорама у рукама, он је напамет певушио молитву епиклезе. Исте ове просфоре су ђакони ставили на диск, а затим на проскомидију.

Литургију је тога дана служио авва Јован, прозван Хозевит, који је касније постао епископ Кесарије Палестинске. У време епиклезе он није видео, као што је то обично бивало, да Свети Дух силази на предложене дарове. Пошто је авва Јован био веома тужан јер је мислио да Свети Дух није сишао ради његове сопствене грешности, ушао је у проскомидију плачући и бацио се лицем према земљи. Тада му се јавио Ангео Господњи и рекао:„Откако је брат доносећи просфоре у цркву изговарао молитву епиклезе, просфоре су биле освећене и потпуно преображене.”

Од тада је старац установио правило да нико од нерукололожених не сме знати молитву епиклезе напамет, а да је свештеници не смеју изговарати било када и ван освећеног места“.

Такође, овом темом бави се још једна повест:“Бивши управник земаља Африке, христољубиви господин Георгије, који је посебно уважавао монаштво и био сажалив према сиротињи, а сам је обилно поседовао све добродетељи које су Богу миле, испричао нам је да у његовој постојбини, а био је из Апамије, друге сиријске покрајине, постоји село Гонаг које је четрдесет миља удаљено од града Торакса. У области тог села, на удаљености од једне миље, нека деца су напасала стадо. И, као што се то обично дешава са децом, зажелеше да се мало поиграју. Док су се играли, рекоше међу собом: „Хајде да служимо Литургију и да принесемо просфоре.”

И како се овај предлог свима допао, одредише једног међу собом који ће тобож бити свештеник и другу двојицу која ће тобож бити ђакони. Онда сви заједно дођоше до једног равног камена где и почеше да се играју. На камен, као на жртвеник, положише хлеб, а вино у један земљани суд. Испред камена стаде један дечак који је имао улогу презвитера, а друга двојица са стране имајући улогу ђакона. Док је „свештеник” узносио молитву светог приноса, „ђакони” су махали својим појасима уместо рипидама. Десило се да је „свештеник” знао тачно и напамет молитву светог приноса, јер је био обичај да дечаци стоје испред олтара, док свештеник наглас узноси ову молитву, па су је тако могли да чују и да је запамте. После свештеника, пре свих осталих лаика, причешћивали су се дечаци.

Пошто су дечаци у игри извршили све како треба по црквеном поретку, пре него што су се дотакли освећеног Агнеца да га раздробе, са неба је сишао огањ који је сагорео освећене Дарове, чак је сагорео и онај камен тако да није остао ни најмањи траг нити од камена, нити од онога што је освећено на њему. Када су ово видели, дечаци су као мртви пали на земљу немајући више моћи ни да се покрену, ни да призову икога у помоћ. Како се увече у одређено време нису вратили у село јер су без икаквих осећаја лежали на земљи, родитељи су кренули из села да виде зашто се деца не враћају. После дугог тражења, нашли су их расуте по земљи без могућности да распознају своје родитеље и разумеју шта су их они питали. Видевши их тако ни живе, ни мртве, свако је узео своје дете и однео у село. Сви су они били крајње забринути видевши своју децу у таквом стању. Остатак дана, као и целу ноћ, родитељи су дечацима постављали питања, али нису могли да добију никакав одговор. Тек сутрадан дечаци су почели, мало по мало, да долазе к себи, а онда су испричали шта су учинили и шта им се десило. Тада су их родитељи и остали становници села одвели до места где се све одиграло, али сем трагова ватре, тамо ништа друго нису нашли. Затим су отишли у град и о свему обавестили месног епископа. Овај је, задививши се озбиљношћу онога што се десило, одмах кренуо на место догађаја. Тамо је саслушао све оне дечаке и својим је очима видео трагове небеске ватре. Тада је на том месту саградио прелепи манастир и све оне дечаке задржао у њему. А на месту где је сишао небески огањ саградио је храм и на остацима оног камена поставио свети жртвеник.

Исти овај христољубиви кир-Георгије, који нам је о овом догађају причао, казао нам је да је у поменутом манастиру упознао монаха - једнога од оних дечака који су били учесници чудесног догађаја. <<

Шта рећи на ово?

Највећи број досадашњих тумача развоја тихог читања Анафоре Мосхово сведочанство сматра потврдом ширења истог са Истока ка пуноти Православне Цркве. Тако га је схватао и Борис Сове (који се иначе залагао за гласно, да га сви верни чују, читање Анафоре); тако га је схватао и протојереј Ливерије Воронов („Вечно подне”, Београд, 2007, стр. 264); тако га је схватао и Роберт Тафт ( „Вечно подне”, стр.569), и многи други. Њима је Мосхова повест доказ да у време писања„Лимонара” гласно читање Анафоре више није био свеопшти обичај, а да се, после ових чуда, тихо читање на Истоку још више утврдило.

ОБНОВЉЕНИЦИ У РУСИЈИ И ГЛАСНО ЧИТАЊЕ МОЛИТАВА  

Први који је, у Православној Цркви у 20. веку покренуо питање гласног читања Анафоре као обнову древнохришћанске праксе био је руски литургичар А. Голупцев, у свом тексту: „О разлозима и времену замене гласног читања литургијских молитава тајним” (Богословски весник, том IV, стр. 69-75). Тезе тог текста касније су преузимали, без озбиљнијег разабирања, сви заговорници гласног читања Анафоре - од Бориса Совеа до данас.                      

Време у коме је текст А. Голупцева настао било је време великих реформаторских комешања у Руској Православној Цркви. Голупцев је био један од оних који су разматрали литургијске реформе, а то су чинили и многи други - њихове идеје улиле су се у обновљенски раскол, против кога су се борили Свети Тихон Исповедник, Свети Петар (Пољански) и цела пунота Руске Цркве. Наш Свети Јустин Ћелијски је био изразити противник обновљенаца. Још 1923. године, пишући о једном од обновљенашких идеолога, Антонину (Грановском), негда митрополиту, отац Јустин је оштро критиковао реформаторску праксу гласног читања свештеничких молитава коју је овај увео (Авва Јустин вели: ”У  једној  својој       беседи, да    би  оправдао што се царске двери не затварају и што се све молитве наглас читају, Антонин је рекао: „Време је да се успоставе јавни дипломатски односи са Богом””).

Текст  Голупцова  је,  рекосмо,  касније  преузиман  и  делимично прошириван оваквом или онаквом аргументацијом. Но, сви озбиљни теолози који су се бавили тихим читањем Анафоре сматрају да се оно укоренило СВУДА, и на Истоку и на Западу, коначно од VIII века. Тако је тврдио Григори Дикс (”The Shape of the Liturgy”, стр. 482-483); то сматрају и архиепископ  Филарет  Гумиљевски,  Борис  Сове,  протојереј  Ливерије Воронов, архимандрит Кипријан (Керн), итд. На истој позицији је и Луј Бује, у својој „Евхаристији”.    О РАЗВОЈУ ТИХОГ ЧИТАЊА СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА  Познати римокатолички изучавалац православне Литургије, Роберт Тафт, овако сумира развој тихог читања Анафоре:>> Еволуција литургијске молитве у раној Цркви, како је описује Ален Боули, OSВ, у свом фундаменталном раду под насловом „Од слободе до формуле. Еволуција евхаристијске молитве од вербалне импровизације до записаног текста” (Catholic University of America Studies in Christian Antiquity 21, Washington DC 1981), може бити подељена на три етапе: 1) Прва два века хришћанске историје представљали су период стваралаштва и спонтаности када још није било фиксираних (утврђених и забележених) литургијских текстова. 2) Током I-IV в. почели су да се појављују записани текстови, постојећи паралелно са текстовима који су били изговарани без припреме, импровизовано.  3)  Најзад,  пред  крај  IV  века  видимо  постепено   распрострањивање писаних, утврђених и забележених формула, чије коришћење временом постаје обавезно за све. Ова три периода настављају се један на други и наведени подаци приближно су тачни.

Иако немамо непосредна сведочанства која јасно говоре о томе да су импровизоване молитве биле гласно изговаране у току периода 1-2, тешко је претпоставити какав другачији закључак бисмо могли извести на основу постојећих извора. Одакле је било познато да су молитве биле импровизације, ако их нико није чуо? Даље, ми често наилазимо на приговоре да спонтане молитве нису биле православне. Иринеј (око 202) у делу „Против јереси”, 1,13,2 ошто осуђује евхаристијску молитву јеретика Марка, а Кипријан (258) у делу „О јединству Цркве”, 17, приговара новацијанима: „да састављају другачију молитву од недопустивих речи”. Али како су могли Иринеј и Кипријан да знају да су молитве биле јеретичке ако их нису чули читане наглас? Исто можемо рећи и о критици начина произношења молитви и о упутствима како их треба изговарати, за шта Боули наводи много примера. Да се те молитве нису читале гласно, ко би могао знати како су биле изречене?Затим, у давнини су чак и личне молитве биле читане наглас. Нови Завет наводи многобројне примере такве гласне молитве, а тоје потврђено многим другим изворима, како незнабожачким тако и хришћанским, и из класичног и позноантичког периода. Свети Никита Ремезијански (после 414) у свом литургијском трактату „О користи химни” 13-14, поучава своја духовна чеда да за време бденија треба пажљиво да слушају читање Писма и да не ометају чтеца и остале који су се сабрали мрмљањем наглас својих посебних молитви: „Нико не треба да се моли тако гласно да тиме смета ономе ко чита”. Столеће касније св. Кесарије, митрополит Арла (503-542) покреће исто питање у својим Проповедима (72, 2): „Пре свега, љубљени, када приступамо молитви треба да се молимо тихо или ћутке. Ако неко хоће да се моли наглас, може тиме да отме плодове молитве онима који стоје поред њега”.

Чак и после појаве утврђених и забележених литургијских формула, које налазе широку примену пред крај IV века, литургијске молитве настављају да читају гласно, будући да су тада људи управо тако читали - чак и кад су били насамо и читали за себе. Дела апостолска, 8,27-35, наводе пример такве личне молитве наглас, а исто чини Августин у својој „Исповести”, VIII, 6 (15), IX, 4. Наша савремена пракса читања у себи или тихог читања, па чак и „читања (произношења) очима”, без гласног изговарања речи, па и без помицања усана, за људе у давнини била је ретка вештина, која је изазивала чуђење кад су се суочавали са њом, као што се то види из Августинових„Исповести”, VI, 3. Чак и када су предстојатељи на Литургији читали забележен текст једнако се могао извести закључак да су они читали гласно, будући да су у давнини људи управо тако читали чак и за себе.

На основу горе написаног, треба закључити да су се рани хришћани и хришћани позноантичког периода молили наглас независно од тога да ли је молитва била лична или литургијска, спонтана или читана са написаног текста./.../Шта се десило са том традицијом? Пред крај периода касне антике рана традиција почела је да опада и литургијске молитве, као што је Евхаристијска анафора, (свештенослужитељи) су почели да читају тихо. Први пут то видимо код сиријских Хришћана. У Омилији 17 о источно-сиријској Анафори, приписиваној Нарсају (502), пише: „Одевен у сјајне одежде све- штеник, језик Цркве, отвара уста и тихо говори Богу, као свом познанику”. У јелинским изворима, око 600. г. Јован Мосх у свом „Духовном Лугу”, 196, запажа да су „у неким местима свештеници имали обичај да гласно изго- варају [евхаристијску] молитву” - имајући у виду, треба претпоставити, да то више није био свеопшти обичај.

 За константинопољски патријархат то је потврђено 167. новелом императора Јустинијана I (527-565), објављеном 565. г., која прописује: „Штавише, налажемо свим свештеницима и епископима да молитве, које се користе у Божаственом Приношењу и светом Крштењу, не изговарају нечујно, него гласно, да би их верни могли чути и да би то побуђивало душе слушалаца па већу побожност и узвишавало их на слављење Господа Бога”. Затим Ју- стинијан ради потпоре свога мишљсња парафразира 1 Кор 14, 15-17: како неко може рећи „Амин” на ваше благодарење кад не чује шта говорите. Јер ви можете изговарати многа благодарења, али другога то неће назидавати. Затим, (наводи) и Рим 10, 10: „Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење” - треба да знамо шта говоре уста да бисмо у то веровали и били спасени. Новела закључује: „Отуда следи да молитве Светог Приношења и друге молитве епископи и презвитери треба да изговарају гласно (чујним гласом) Господу нашем Исусу Христу, нашем Богу, са Оцем и Светим Духом...” Јустинијан завршава новелу санкцијама запрећеним онима који не буду извршавали његов декрет, што доказује да се он борио са постојећим злоупотребама и упућивао на повратак ономе што је још увек сматрао истинском традицијом.

Упркос Јустинијановом пропису, од VIII века византијски литургијски коментари и рукописи сведоче о напуштању раније традиције. Већ у најра- нијем византијском литургијском рукопису, Ваrberini Gг. 336 (око 750. г.) Божанствена Литургија је имала одељке који су указивале да молитве треба читати тихо (или у себи). Глава 39 византијског литургијског коментара, по- знатог као Protheoria (око 1085-1095) потврђује не само да је Јустинијанова битка била изгубљена, него и да је анафора изговарана тихо (или у себи) изазивала недоумицу и незадовољство међу вернима: „Неки од сабраних збуњени су и забринути, и питају: „Шта све ово значи? Зашто свештеник шапуће у себи?” А они хоће да знају о чему су те молитве”. /... /<<

Уз ово, треба да наведемо шта Роберт Тафт каже о разлозима због којих су се у раној Цркви свештеничке молитве читале наглас:>> Шта да чинимо сада? Пре него што одговорим на ово питање, дужан сам да упозорим да из овога што је већ написано не изводите неосноване закључке. То је важно упозорење, будући да људи често погрешно схватају прошлост са становишта савремених реалности. На основу тога они би мо- гли да претпоставе да су у прошлости молитве намерно гласно читане да би их сабрани у храму могли чути. Такав закључак би био романтичарски анахронизам(подвукаоВ.Д.). Остављајући на страну раније цитирану Јустинијанову Новелу 176, можемо наћи сасвим мало сведочанстава о томе да се у раној или позноантичкој Цркви неко бринуо о томе који део богослужења сабрани могу да чују или виде, и колико могу у њему да учествују, изузев читања псалама, Писма, проповеди и Светог Причешћа.

Ствар је у томе што су се, читајући молитве гласио, рани хришћани просто придржавали обичаја који су постојали у јудејској и незнабожачкој средини која их је окруживала и у којој су не само јавне (заједничке), него и личне молитве и штива гласно изговарали. Али колико гласно? Можемо основано да посумњамо да су у огромним базиликама пост-константиновског Истока, које нису биле опремљене савременим системима за појачавање звука (појачалима), многи од присутних у храму могли чути и разумети анафору, чак и да је предстојатељ узвикивао њене речи из све снаге. Штавише, уставни одељци и иконографија Византије показују да је свештеник читао молитве погнут, а тај став очигледно не доприноси да се читање добро распознаје. Око 600. г. Јован Мосх (око 540/550-619) у свом„Духовном лугу” приповеда о деци која су запамтила речи анафоре тако што су их често слушала у храму - али, додаје он, то је било зато што је „у те дане био обичај да за време богослужења децу постављају пред светињу”. То оставља отвореним питање колико су анафору могли да чују одрасли који су стајали у лађи цркве, по припратама и на галеријама, далеко од деце која су била сабрана близу олтара.

Најзад, чак и кад људи чују молитве, то још не значи да их разумеју. Све до савремене епохе већина Хришћана је била неписмена и необразована, говорила је дијалекатском формом језика и имала врло оскудан речник. Језик који је коришћен у богослужењу, чак и кад је то била књижевна форма њиховог матерњег језика, био је сасвим другачијег нивоа од дијалекта којим су говорили, са фондом речи који је превазилазио границе њиховог разумевања. Чак и проповеди јелинских Отаца у позноантичкој традицији биле су тешко схватљиве простом народу, а св. Григорије Назианзин, епикоп Константинопоља (380-381, - око 390), маштао је о томе да га људи моле да проповеда на њима разумљивом језику. Па и кад је литургија била служена гласно у књижевној форми њиховог матерњег језика, они су могли да разумеју тек понешто од онога што је било читано.<<То значи нешто веома битно за тему којом се бавимо: ранохришћанско читање наглас евхаристијских молитава нема никакве везе са оним што литургијски реформатори траже данас,   Роберт Тафт јасно каже (сва подвлачења су наша, В.Д.):

>>Дакле, не треба аутоматски изводити закључак да су у давнини молитве биле гласно читане из истих разлога из којих ми желимо да оне буду читане данас.Стога,када се ја слажем да људи треба да чују и разумеју молитве(са неким нијансама које ћу споменути касније),моје мишљење није засновано на томе да су тако чинили и у прошлости.Црква никада није била руковођена ретроспективном  идеологијом, будући да Предање није прошлост. То је самосвест Цркве данас, која јој се предаје не као инертна ризница, него као динамични унутрашњи живот. Дакле, решење данашњих пастирско-литургијских проблема треба да зависи од садашњих потреба, независно од тога да ли су то Хришћани чинили у прошлости“.

Зашто наши литургијски реформатори немају смелости да кажу оно што каже Роберт Тафт - ми хоћемо да, гласно и јасно, читамо анафору због наших богословских увида и разлога? Зашто се заклањати иза Светог Саве, кад у доба Светог Саве анафора није читана гласно, јер се од VIII века на територији „византијског комонвелта” (Д. Оболенски) НИГДЕ није читала гласно, а поготову не на Светој Гори, у којој је монашка исихастичка пракса непосредно утицала на начин произношења анафоре.

ЗАШТО СУ МОЛИТВЕ ЧИТАНЕ НАГЛАС?

Да бисмо указали на то какви су новотарци „зналци“ (или, пак, у шта не бисмо да верујемо, кривотворитељи), опет се враћамо на чињеницу да су молитве у раној Цркви на Литургији наглас произношене. Али, оне нису тако изговаране ЗБОГ НАРОДА, него зато што је то био ОПШТИ ОБИЧАЈ ЧИТАЊА. Алберто Мангел, у својој „Историји читања“ ( Светови, Нови Сад, 2005,стр.52-54 ) описује запањеност Блаженог Августина када је видео Светог Амвросија Миланског да чита у себи, не отварајући уста и не произносећи речи, и каже:“/.../Августину су ове читалачке навике биле довољно чудне да их помене у својим „Исповестима“. То значи да је ова метода читања, немог и помног прегледања странице, у његово доба била неуобичајена, и да се обично читало наглас. Иако се случајеви читања у себи могу пронаћи и раније, тек је у десетом веку на Западу овакав начин читања постао уобичајен. /.../Првобитни језици Библије – арамејски и хебрејски – не разликују чин читања од чина говорења; оба чина означавају истом речју“.

КОЈЕ ЈЕ МЕСТО МИРЈАНА У ЛИТУРГИЈИ ПО СВЕТОМ НИКИТИ СТИТАТУ?

Преподобни Никита Ститат, ученик Светог Симеона Новог Богослова, у осмом писму извесном Никити, хартофилаксу и синђелу, који је у свом дому имао капелу са „отвореним олтаром”, јаким речима образлаже зашто лаици не смеју да без зазора гледају у Светињу над светињама док се савршава Света Литургија:>> „1. Ако мислиш да се возглас „Двери, двери, премудрошћу пазимо” односи само на Тајну Божаствене и бескрвне Жртве и, како си у писму написао, да је свима који ту стоје дозвољено да гледају тамо где се обављају Божанске Тајне, да би се то пратило и да би се на све уопште бацао поглед, то (што кажеш) сасвим је туђе твојој врлини и знању, јер су Бог и апостоли благословили да само свештеници који приносе (Жртву) могу да је поимају и познају, како је и писано.

2. Јер каже: „Тајна Моја је за Мене и Моје” (ово је „аграфа”, у Еванђељу незаписана реч Христова, нап. В. Д,), и опет: „Вама је дато да знате тајне Царства Божијег, а осталима у причама” (Лк. 8,10). Због тога је Господ ученицима и предао ову Тајну кад је требало да буде распет на Крсту, мада је у оно време било много верујућих; Он је славу Свог Божанства показао само тројици ученика, Петру, Јакову и Јовану, а никако не и осталим ученицима. Дајући нам, у свим божаственим, као и у свим човечанским делима, која је Он учинио, образац благоустројства и чина, (указао нам је на то) да свако остане и ходи у оном чину у коме је призван и да не прелази дрско ка степенима који му још нису дати.Ако је неко такво благоустројство било дато Цркви верних, они, који га не чувају, него преступају сопствену меру, у свему су безумни. Уопште, човеку - лаику није дозвољено чак ни да говори, нити да поучава у цркви, а камоли да разматра страшне тајне Свештене Жртве (Евхаристије,нап. В. Д.), како каже апостол: „Лаику не дозвољавамо да учи у цркви” (1. Тим. 2,12), а затим и VI (васељенски) сабор на тај начин, слажући се с апостолима забрањује лаицима да уче у цркви како ти написасмо у претходном писму.

3.Па ако су божаствени оци забранили прилаз жртвенику за све мирјане

- јер су они (оци) само царевима који приносе дарове дозволили улаз тамо - како им је (лаицима) уопште могуће чак и да се приближе жртвенику, кад се савршавају божаствене (Тајне), а камоли да на њих бацају нечисти поглед и сасвим некажњено да разматрају оно страшно и божаствено што се том приликом збива? Само је јерејима Божјим дато да их виде и савршавају, јер је њима дато и учитељско достојанство, по ономе што је речено Тимотеју:

„Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе” (1.Тим.4,). Знај да је место лаика у цркви верних, кад се савршава света анафора, далеко од божаственог жртвеника. Јер, прво, они који су унутар светога олтара су само јереји и ђакони и ипођакони, друго, они споља, који су близу олтара, - то су остали чинови монаха, према нашој јерархији, а треће, они који су иза њих и иза солеје - то су лаици, у складу са поретком у католичанској Цркви верних, који нам предадоше апостоли Христови а записаше Дионисије и Климент, ученици Петра и Павла. Па како онда, с таквог растојања, лаик може да посматра Тајне Божје, кад их са трепетом савршавају јереји Његови?

4. Ако ти кажеш да је у твојој домаћој цркви лаицима дозвољено да се приближавају жртвенику кад се савршава Бескрвна Жртва, онда је то теби па велику осуду, јер у знању и незнању вређаш учење Апостола и Отаца, пошто они нису допустили да се сабирате у твојој кући и да подижете други жртвеник насупрот оближње католичанске Цркве и узносите у њему свету жртву. Јер то одбацише ученици Христови и с њима божаствени Оци, него су они заповедили да приносимо и сабирамо се са свима у католичанској и освештаној и Богу посвећеној цркви, у којој је целокупно устројство сврсиходно, а ђакони с ипођаконима предстоје близу светог олтара, док се непосвећени и недостојни задржавају подаље од свештених врата храма и немају могућности да кроче тамо. Но, доста о томе.”

О ТАЈНИ ОЛТАРА ПО МИТРОПОЛИТУ АНТОНИЈУ БЛУМУ

Прошли су векови, а један савремени хришћански учитељ, у Господу почивши митрополит Антоније (Блум) каже да би сваки верник „требало да схвати зашто је храм подељен на два дела и шта представља олтар у односу на остатак храма. Да, тако је, иконостас одваја народ од олтара. Међутим, требало би да схватимо да је храм област у коју је дошао Христос и где се збива постепени препород сваког човека, човек као да ту пролази путем спасења. Олтар, пак, представља место где живи Бог. Ја, на пример, пре него шта сам постао ђакон, никада нисам улазио у олтар, сматрајући то за свето место у које можеш да уђеш само ако си ПОСВЕЋЕН, и не жалим због тога”.

Заиста, олтар је свештени простор по преимућству. Шести васељенски сабор, својим 69. правилом, не дозвољава ником од мирјана да улази у олтар, осим царевима, по древном обичају. Да је тај обичај стари види се из речи цара Теодосија Млађег, записаних у актима III васељенског сабора: „Ми,који смо увек неопходним бројем оружника окружени и којима не приличи да будемо без оружника, ипак, кад улазимо у храм Божји, ван храма остављамо оружје и чак с главе скидамо дијадему царског величанства; кад приносимо дарове, ступамо у свети олтар, при чему га - после приношења- напуштамо и заузимамо место које нам припада”.

Ово није никакав „клерикализам”, него страхопоштовање пред Свети- њом, као и нови вид disciplina arcani; као што у раној Цркви Литургији верних нису могли да присуствују незнабошци, јеретици, катихумени и покајници, тако сада олтар, одвојен завесама и иконама, подсећа на то да Христос Тајну вечеру није савршио на јерусалимском тргу, него у скривеној Горњици на Сиону. Само дванаесторица најближих били су са Христом.

ИСИХАСТИЧКО ПРЕДАЊЕ СВЕТЕ ГОРЕ

Кад о овоме говоримо, не смемо заборавити да много елемената Литургије потиче из исихастичког предања. Такво је, па пример, и тихо читање свештеничких молитава. Његов циљ није понижавање мирјана и магијско мрмљање које нико не треба да чује, него је оно израз највеће љубави према Христу, највеће блискости с Њим, оног лежања на прсима Божјим којег је удостојен Свети Јован Богослов. Григорије Светогорац у свом „Тумачењу Божаствене литургије”, наводи безименог исихасту, чији је исказ, по Григорију, „одговор на данашње недоумице како треба читати молитве на Божаственој литургији”: „И као што прилазиш близу и тихо се обраћаш неком значајном човеку,уколико си пред њим слободан и изузетно близак, то исто чини и свештеник. Имајући такву слободу обраћања пред Христом, благодарећи достојанству свештенства, свештеник му прилази и говори своје тајне зборећи тихо,то јест пажљиво,тихим и спокојним гласом.Јер управо тако свештеник изговара молитве, а то указује на две ствари: као прво на преузвишену величанственост Личности са којом разговара, и, као друго, на чисту љубав и велику слободу обраћања пред Њим”. Дакле, нигде се не каже да свештеник тихо чита молитве да би мирјане понизио и одбацио; не, он је њихова уста на Господњем уху, њихова глава на Господњим прсима.

И овде се обраћамо Св. Никити Ститату. Он возглас: „Двери, двери, премудрошћу пазимо” такође тумачи исихастички. У писму већ поменутом хартофилаксу Никити, Ститат каже да ипођакони не подижу овај возглас само да би спречили улаз невернима и оглашенима, него и да опомену све верне да „затворе врата чула од спољашњег лутања и да не гледају без страха у оно што јереји са трепетом савршавају у олтару”. Двери чула не треба затварати само за време Литургије, не истражујући дрско Свете Тајне и чувајући се од лутања ума, него и касније, у свакодневном животу, да не бисмо били попут коња и мазги, мирних само док једу, који потом кидају узде и необуздано јуре.

Треба да се сећамо врло битне чињенице: заборав исихастичког предања доводи до погрешних закључака о структури Литургије. Ако човек не уме да се поистовети са праизвором Предања, ако не зна да обитава с Безграничним у срцу, њему се све чини случајно, непотребно, натегнуто. И то се не тиче само површног посматрача; то се односи на велике литургичаре, научнике, пре свега инославне.

Јасно је да је став о лаицима Св. Никите Ститата био општеприхваћен у Цркви од Истока, а поготову у доба Светог Саве. То се види и из тумачења V правила Лаодикијског сабора у Законоправилу Светог Саве: „Молитве које изговара  архијереј    над  рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра      са    Архијерејем  светитељем”.

Шта би на то рекли литургијски реформатори наших дана? Јер, хиротонија и рукоположење обављају се У ЗАЈЕДНИЦИ И ЗА ЗАЈЕДНИЦУ, а Свети Сава вели да лаици молитве увођења у клир не треба да чују, него само они који су у олтару. Ако је тако са хиротонијом/рукоположењем, зар да није тако са анафором? Позивати се на, понављамо, рукописе Литургија ВАН КОНТЕКСТА стања литургијског богослужења у доба Светог Саве - наивно је и површно.

Правилна контекстуализација развоја Литургије у доба Светог Саве (у коме, рецимо, Проскомидија још увек није добила свој данашњи облик) јасно нам указује на то да је овај највећи Србин молитву анафоре читао ТИХО, као и сви следбеници светоотачког предања Византије.