header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Маркиз де Сад као учитељ глобалиста – поводом једне изложбе у Паризу Штампај Е-пошта
понедељак, 02 март 2015

 ДВЕСТАГОДИШЊИЦА СМРТИ ДЕ САДА КАО ПОВОД

Од 14. октобра 2014. до 25. јануара 2015. у париском Музеју д Орсе одржава се велика изложба „Маркиз де Сад. Напад на Сунце“, поводом двестагодишњнице његове смрти.

Изложба се рекламира овако: „Алфонс Донатен де Сад (1740 – 1814) потпуно је изокренуо историју како књижевности, тако и уметности, прво као забрањени писац, а затим и као жива легенда. Маркиз је довео у сумњу прихваћене норме, односе, прекомерност, представе о лепоти и ругоби, узвишеност и слике о телу. Он нам одузима уобичајени поглед и укида све религиозне, идеолошке, моралне и друштвене преграде. Изложба у музеју Орсе нарочиту пажњу посвећује сликама описаним у делима де Сада. На примеру дела Гоје, Жерикоа, Енгра, Ропса, Родена, Пикаса  видећете свирепост, самосвесност жеље, девијације, крајности, чудне и чудовишне ствари, страст као основу прекомерености и замишљено преуређење света“. Комесарка изложбе, Ани ле Брун, истиче како је де Сад умео да споји „ужасе и љубав“.И све то за 11 евра, а поводом девстагодишњице смрти човека по коме је скован појам „садизам“, и који је тражио да га сахране на његовом имању, али да ту засаде дрвеће да му се гроб не би познавао, и да би његово име било избачено из сећања човечанства. Изложбу рекламира спот голих мушких и женских тела у балетски стилизованој садомазохистичкој оргији.

Али, ово неће бити текст о лудаку који је у својим књигама описивао све могуће злочине као „залине наслади“, и који је величао педофилију, некрофилију и сличне „лепоте порока“. Ово је текст о Де Саду као метафизичко – политичкој појави, коју савремени Запад велича јер је потонуо у сенилно варварство пред своју пропаст, у коју би желео да увуче и човечанство.           

КО ЈЕ ДЕ САД?

То је онај што је у „Жилијети“ писао:“Волим своје пороке и мрзим сваку врлину; ја сам заклети непријатељ свих религија, какве год да су, и не плаше ме ни болести, ни животне несреће, ни сама смрт; кад будеш као ја, бићеш срећна“. И још:“Нема ни Бога, као што нема ни Ђавола, пакла и раја, и наша једина дужност у том свету јесте дужност према нашим жељама, које треба да утољавамо без обзира на интересе и жеље оних који нас окружују“…А ево и савета који је дао владарима ( сад вам је јасно одакле иалити шоуи и порнографија као кључни медијски садржаји данас):“Животно важан задатак политике сваке власти је у томе да подстиче максимално развраћање нације: док човек исцрпљује своје тело и душу у насладама слатког и погубног разврата, он не осећа тежину својих ланаца, и ви на њега можете стављати нове окове, а да он то ни не примети. На тај начин, права суштина државне власти је стостуко умножавање средстава за магарчење и развраћање народа. Отворено учињено зло, изазовна раскош безброј јавних кућа, свеопшта амнестија за злочине почињене у пламену страсти – то су средства да се плебејци држе на узди“.

О БУНТУ ПРОТИВ БОГА

Познати егзистенцијалистички философ, Албер Ками, бавио се природом богоборства у свом делу "Побуњени човек".

За разлику од пуке мржње, која је саморазорна, побуна је метафизички позив којим се неки човек диже "против свог положаја и читавог стварања". Према томе, по Камију, "метафизички побуњеник није сигурно атеист, као што се мисли, него је нужно богохулник. Он напросто хули и то у име реда проказујући у Богу оца смрти и највишу саблазан".

А то је логично, јер побуна је, по Камију "замислива једино против некога".

Маркиз де Сад био је архетипски лик побуне, јер се усудио да каже да сва створења земље нису ништа према једној јединој људској жељи. Његова револуционарна пожуда значила је"порицање другог и укидање саосећања", што неминовно води тоталитаризму:"У Садовој републици ограђеној бодљикавом жицом постоје само механизми и механичари", каже Ками. А пошто нема Другог, све се завршава у самозадовољавању: "Прометеј окончава у Онану." И заиста: сам Де Сад, како сведочи Мајкл Џоунс у својој студији „Libido Dominandi/ Сексуално ослобађање и политичка контрола“ највећи део живота провео је мастурбирајући; разврат, покушај да се Други искористи као предмет сопствене пожуде, и није ништа друго до самозадовољавање. Ту нема Љубави. А где нема Љубави, нема ни Слободе, ни Истине.

   НЕ ЕРОТИКА, НЕГО ПОЛИТИКА         

Угледни србски философ, др Милан Брдар, указивао је, у својој „Хроници разорене Троје“, на то да у србомрзачком лудилу НАТО Империје има система. Он доказује да  Маркиз де Сад, радикални идеолог западног просветитељства, није писао о еротици, него о политици, која је данас руководна идеолошка матрица Запада и кад су Срби у питању:“Данас није довољно „сарађивати“,показујући спремност на добровољно ропство. Морамо, преко тога, да се ентузијастички залажемо да „добијемо оно што заслужујемо“. На пример, да нам отму Косово/.../А ако се то деси, да се не бунимо, него да аплаудирамо ономе ко ће то да нам уради,да кажемо да је то права ствар,да смо то заслужили,и да показујемо ентузијазам тако што ћемо скочити одмах да нацртамо границу,пре него што они кажу где је.“ Није довољно покорити се као у турском ропству:“У реду, мораш да будеш роб,али понашај се као то ниси,понашај се као да си сарадник,стратешки партнер,јер сви смо у радосној заједници.Споља мора да влада радост.Смешкамо се ми, морате се смешкати и ви,без обзира колико је врућа ватра коју смо вам подложили“. И то је оно што наши политичари раде ( част изузецима! ) од 5. октобра 2000. до данас: смешкају се силоватељима, и свој народ приморавају да им се смешка.Они који господаре светом желе да од Србије створе, како рече Мило Ломпар, „колонију кривице“. Разлози су јасни: Срби су, како је још 1994. говорио Дејвид Гомперт из RAND корпорације, члан Трилатералне комисије, носиоци вируса који треба уништити.Вируса слободе.

 СИЛОВАЊЕ СРБИЈЕ, ДЕ САДОВСКИ МОДЕЛ

По Слободану Антонићу, методологија злостављања Србије изгледа овако:1. Нема коначне листе захтева које треба испунити да би злостављач био задовољан;2.Захтеви који се постављају су неодређени, да би жртва стално осећала кривицу због неиспуњавања истих;3.Од жртве се тражи да погађа скривене жеље и намере злостављача ( „Шта је још услов ЕУ?Шта је то што се не тражи отворено од Србије ( јер се није тражило ни од других земаља ), али се очекује да Србија испуни? Геј парада? Још новца из буџета људскоправашким НВО-оима?Конфедерални статус за Војводину?Још једна награда Србљановићки и Басари?“;4. Жртва не сме ни да мисли,ни да говори, о злостављању које јој Запад приређује јер „кроз ћутање и сарадњу жртве перверзни 3лостављач постаје легитимни ВАСПИТАЧ несрећне жртве“;5. Жртвино самопоуздање мора бити уништено  кроз распамећивање – она мора себе почети да окривљује за своју „неспособност“ да уђе у ЕУтопију;6. Жртва мора да изгуби идентитет тако што ће њена историја бити претумачена као историја кривице; то јест, по Антонићу:“Србији се проналази антисемитизам у раном 19. веку,фашизам у раном 20. веку,а корени геноцидности и етничког чишћења датирају се чак у  14. век“;7. Кад жртва „схвати“ да је крива,она мора себи да одреди казну и позове злоставитеља да „испуни правду“ извршењем казне;8. Жртва не сме имати никакву вредност – ни пред собом, ни пред светом, да се не би видео прави изглед монструма који је малтретира...

Све је ово Запад учио од свог великог учитеља, коме се организовали изложбу у Паризу. Јер, Де Сад, као и Хитлер је, између осталог, плод Европе отпале од Христа, коју је Владика Николај звао Бела Демонија.

ОТПОР, ОТПОР, ОТПОР!

Неопходан је шамар силоватељима. По Антонићу, први корак у супротстављању Великом Инквизитору је јачање самовести и самопоуздања (у култури, пре свега), затим активан отпор агресији злоставитеља и њихових домаћих помагача,и, на крају, јасно откривање и друштвена осуда како србофоба са стране, тако и њихових локалних саучесника у злостављању.

Текст је објављен у фебруарском броју „Геополитике“ 2015. 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 03 март 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 104 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.