header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Умељић за „Борбу за веру“: Иван Ханс Мерц и језуити Штампај Е-пошта
среда, 04 март 2015

 -       Прилог монографији Драгане Мијатовић Томашевић:

„Иван Ханс Мерц. Римкокатоличка „црква“ и истините лажи“ -

       „Кад су Ивану Мерцу поставили питање зашто љуби Католичку цркву и Светог Оца Папу, Иван је одговорио: „Јер у њој видим јасну слику прељубљеног Спаситеља и Бога Исуса са свим његовим савршенствима, а у Светом Оцу Папи под приликама човјека видим Бога свога и Господа свог."

Клерофашистичка водећа елита геноцидне хрватске државе 1941-1945 је прогласила Ивана Ханса Мерца својим узором и у извесном (специфично хрватско-католичком) смислу својим конфесионално-идеолошким путоказом. То није чудно када се узму у обзир горње Мерцове речи и ставе у релацију са есенцијалном детерминантом дотичне фазе хрватства: у оба случаја је непревидива тежња да се хришћанска вера супституише једном врстом папо-религије а држава папократијом. Још мање је, наравно, чудо да је за Ватикан Мерц већ одавно у статусу блаженог а ускоро је за очекивати и оглашавање његове светости. Драгана Мијатовић Томашевић је све те аспекте тематизовала у свом делу, један додатни моменат ми се међутим чини вредним пажње а то је чињеница да је у време његовог сазревања, образовања и делања папински елитни ред језуита снажно развио своју делатност у Хрватској. Иван Ханс Мерц је наиме био под њиховим енормним утицајем, на шта се ауторка осврће, без да ту тематику даље продуби:

„10-ог Октобра 1901 године надбискуп Посиловић је благословио камен темељац за језуитски дом и цркву у Загребу (…) Овај ред, другим ријечима, је потпуно одан Папи; главни циљ је борба за свеопште признавање Римокатоличке „цркве” и њене јерархије; овај ред је милитантан; вјерски нетолерантан и не осјећа лојалност према држави у којој живе, него само према своме реду и Римском Папи (…)“

Овде стога неколико историјских чињеница о односу хрватских тадашњих тутора, нацистичке Немачке према римокатоличкој цркви уопште, као и према језуитима посебно (упутнице на одговарајуће примарне историјске изворе и стручну литературу код аутора):

Осим препознатљивог укорењења нацистичких геноцидних злочинаца у културолошкој традицији окциденталног дела Европе ( „Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (...) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (...) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1 500 година, само сада још темељније...“ (Адолф Хитлер у разговору са католичким бискупом Бернинг-ом у Osnabrück-u, 1936.), постоје међутим и примарни историјски извори, који говоре о врло конкретним облицима међусобне подршке и чак повремене активне сарадње између римокатоличког и нацистичког фактора моћи тог времена.

Овде стављам само неколико чињеница на располагање и на дискусију, које у извесној мери одударају од званичне, уобичајене интерпретације дотичних догађања, ређе се срећу у стручној литератури и већ тога ради се чине вредним даљег истраживања:

По подацима свештеника др Erhard Schlund-a из Минхена, између 1933-1939. је преко 900 католичких свештених лица напустило цркву и ступило у службу нациста. То је обзнанио угледни католички правник и судија Уставног суда Немачке, др Ernst-Wolfgang Böckenförde 1961.

Оно што је, међутим, исто тако тачно, то је да се само у концентрационом логору Дахау у току ратних година нашло укупно 2 720 римокатоличких свештених лица (од тога је на пр. Пољака било 1 780, са на крају 868 умрлих, 447 Немаца и Аустријанаца, са 94 умрлих, 156 Француза, 109 Чеха, итд.), од којих је „упркос врло повлашћеном третману“ њих 1 034, добрим делом старијих и одговарајуће томе не баш најздравијих и отпорних на тако драстичну промену животних услова, умрло у логору. Јер њихов повлашћени третман је важио само у поређењу са исто тако новим животним условима „нормалних“ логораша и није се наравно могао упоредити са дотадашњим начином живота дотичних клирика.

Ernst-Wolfgang Böckenförde даље наводи – што је од већег значаја, него број отпадника од цркве у првих шест година нацистичке владавине у Немачкој – да су „од 26 највиших функционера („Reichsleiter“) у владајућој немачкој национал-социјалистичкој партији, њих 12 (46% водећег кадра) били практикујући католици (при 32% католика међу Немцима 1931.), тако да су Хитлерови критичари унутар нацистичке организације већ пре 1933. потајно преименовали сопствену партију (НСДАП, као скраћеница за „National-Sozialistische Arbeiterpartei Deutschlands“) у „Националну заштитичку трупу најсветијег папе“ (НСДАП, сада као скраћеница за „Nationale Schutztruppe des Allerheiligsten Papstes")“.

Сам Хитлер је почео да тражи близину строго римокатолички детерминисаних политичара убрзо после отпуштања из затвора 20.12.1924., где је доспео после неуспелог покушаја „Минхенског пуча“. Он одлази код баварског председника Владе Heinrich Held-a, бившег челника Партије Центра и потом утемељивача Баварске народне партије, признаје „грешку покушаја насилног освајања власти“, нуди сарадњу и добија од Held-a обећање, да ће нацистичка партија опет бити допуштена и њен лист „Völkischer Beobachter“ поново смети да излази. Тако је и било. То Хитлера, додуше, кошта савезништва са познатим генералом Erich von Ludendorff-oм, који је био стриктно против Ватикана и, нарочито, против језуита. Хитлер, међутим изјављује: „Не трпим нападе на цркву! Доћи ће време, када ће папа поздравити заштиту цркве од стране национал-социјализма! Поглед Светог оца на свет не дозвољава никакве коректуре!“ (позитивно/заштитничко апострофирање „папинске непогрешивости“, основне догме римских бискупа, прим. аутора) На то га је његов сопствени саборац од првог дана, гаулајтер Arthur Dinter отворено оптужио:Само слепи још не виде, да је Хитлерова партија постала једна језуитска партија, која под народном заставом прави послове за Рим!“

Даље је тачно, да је Хитлер после демократског гласања народних представника у Рајхстагу, а опет уз одсудну помоћ римокатоличких странака – једногласна подршка Партије Центра (председник је у то време био католички прелат Ludwig Kaas) и Баварске народне партије (тадашњи председник Ritter von Lex) – успео да прође са својим „Законом ванредних овлашћења“ (Ermächtigungsgesetz“), којим је фактички суспендовао устав, укинуо демократију и увео тоталитаризам у државу.

То значи да су строго римокатолички детерминисане политичке партије есенцијално помогле Адолфу Хитлеру, како да – после изласка из затвора – а. поново региструје, легализује своју странку, да последично легално учествује у изборима и уђе у Рајхстаг, тако и б. да потом изнутра разори и поништи демократију у Немачкој. То су, несумњиво, били саодлучујући каузални фактори нацистичког освајања власти и есенцијални кораци ка 2. светском рату и великим геноцидима у европском 20. веку. 

Обе стране су тврдиле, да убрзо потом закључени конкордат није са тим имао никакве везе.  Случајност или не, неколико недеља после тога био је свечано потписан тај важни уговор (за Ватикан најважнији у међународном праву) између нацистичке Немачке и Ватикана, којим је Хитлеров међународни престиж напречац значајно увећан а на основу кога римокатоличка црква од тада, па до данашњег дана од немачке државе добија више милијарди евра годишње.

Што се језуита тиче, интересантно је свакако да нису забележена значајнија иступања припадника овог врло утицајног римокатоличког реда из цркве у то време, већ да је напротив један незанемарљиви број њих очигледно пронашао себе у оба табора, шта више са оружјем у руци и на првој борбеној линији Хитлеровог Источног фронта: „Перцепција стварности од стране тих језуита је стајала у знаку ’свести о сопственој мисији’ (...) Рат је био схваћен као борба за Божије царство у Русији и као религиозно васкрсавање Немачке (...) Чак ни начин неограниченог вођења рата на Источном фронту није са њихове стране био заиста постављан у питање (...) Тако да учешће језуита у рату против Совјетског Савеза није било само пасивно испуњавање дужности и наређења, већ активно и добровољно, сагласно учешће, коме су они давали сопствени смисао (подвучено од стране аутора).“

Heinrich Himmler је иначе утемељио нацистичку СС-елиту директно по узору на папску језуитску елиту: „Himmler је знао да је СС-организацији недостајао заједнички дух, чврста организација, строги услови пријема и обавезујући кодекс части. Из једне организације требало је сада створити један „монашки ред“. Химлер је већ био пронашао један узор, језуитски ред, са његовом доктрином безусловне послушности и култом детаљне организованости. СД -Führer Schellenberg је посведочио, да је Химмлер организовао СС „по принципима језуита“. Сличност ове две организације је заиста фрапантна: у оба случаја једна врло привилегована каста, стављена ван било какве световне јурисдикције, заштићена строгим критеријумима примања и међусобно повезана заклетвом апсолутне, слепе послушности врховном вођи, који се у једном случају назива папа а у другом Führer. Чак и унутрашња структура СС је подсећала на њен „духовни узор“, јер је и Ignatius von Loyola (1491-1556) на чело језуита поставио једног генерала, који је са својим сарадницима чинио једну врсту владе. Тај систем је Himmler прекопирао (…)“

При овоме се свакако не сме испустити из вида, да за разлику од тадашње Хрватске, где је римокатоличка црква била шта више у једној врсти симбиотичке везе са политичким режимом, у нацистичкој Немачкој је она у великој мери била гурнута у позадину. Њена улога у Хитлеровом рајху је била комплекснија и разноврснија – од прећутне подршке, преко сарадње па до унутрашње имиграције и отпора Хитлеру.

Драгани Мијатовић Томашевић је дакле за препоручити да у следећем издању своје монографије посвети и овом аспекту више пажње и да подробније тематизује несумњиви утицај језуита на тоталитаризме западног типа у европском 20. веку, као и на утицај папократског прозелитизма у геноцидној хрватској држави 1941-1945.

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 04 март 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.