Од нашег уваженог саговорника добили смо мејл са питањем, уз сагласност да јавно одговоримо.

„Ovo je prvi put ovako jasno i glasno formulisano, koliko ja znam, sta je to Sinod. A i vreme je bilo da se ovako nesto pojavi…“

Да, Синод је тема у коју се не дира, као у свадбену торту. Нас је подстакла чињеница да су православни архијереји пре Сабора имали велику одлучност да покрену питање Равене, али чим су сазнали да је делегацију послао Синод – спласнули су. Онда смо се запитали: ко је тај Синод, да се његове одлуке прихватају као да их је донела читава пуноћа Цркве? И истраживши то питање, дошли смо до необичног открића: Синод може да поништи било коју одлуку Сабора, а Сабор не може да поништи ниједну одлуку Синода. Онда смо још детаљније испитали зашто је то тако, па смо одлучили да овде у неколико наставака прикажемо слику коју смо стекли о овој теми.

„Ali bice interesantno videti kako vi onda shvatate cinjenicu da 300 godina Sinod antikanonski ima vlast u Crkvi u eklisioloskom smislu? 300 godina je malo dugo. Kako to onda Crkva uopste postoji ovih poslednjih 300 godina kada njom antikanonski rukovodi Sinod, a Sabor nema nikakvu moc spram Sinoda? A znamo da mora da postoji, i da svakako postoji.“

Ми немамо довољно ни знања ни талента да бисмо у једном тексту могли описати тако комплексну појаву. У „првом пролазу“ смо нанели тамније тонове, па је зато остао тако мрачан утисак. Ево сада ћемо покушати да нанесемо светлије боје.

Ми нисмо написали да је Синод владао Црквом 300 година, него да је пре 300 година основан са том наменом. Дакле, акценат смо ставили на намену са којом је првобитно основан. Та намена је управљање Црквом од стране световних власти.

Али није свака световна власт била у истој мери заинтересована да управља Црквом. Међу владарима је било и легалиста, и побожних људи, па чак и светитеља. На пример, за време светог цара Николаја Романова, и на његову иницијативу, Руској Цркви је враћена институција Патријарха. Црквоборац одузео, Светитељ вратио. Само неколико месеци касније долазе црквоборци гори од Петра Првог. Ево како изгледа грижа савести једног синодалца из бољшевичког периода, Николаја Кашинског, који је заједно са Синодом одлутао у беспуће, па се покајао и вратио из „Живе Цркве“ у послушност према Патријарху Тихону (из књиге „Сетве и жетве“):

„Оно што смо ми чинили у Светом Синоду – безумље је и издајство према Православљу.

Да би, наиме ми, чланови Синода, очистили савест своју и искупили велики грех свој, треба да задамо смртни ударац злочинској сарадњи Светог Синода са Државном Управном Влашћу.

Онај који хоће да руководи Црквом Православном, треба да буде чист и светао као сунце, али онај, који је упрљао себе непрестаним општењем са тајно-оперишућим одсеком Државне Политичке Управе, не може и не треба да буде на челу свете Православне Руске Цркве и да буде њен руковођа.

Православни народ згрануће се када дозна да се читав низ подузећа и рефорама Св. Синода стварао и израђивао под притиском тајног одсека Државне Политичке Управе, чији је шеф, који руководи борбом са контра-револуцијом у Православној Цркви – Евгеније Александрович Тучков, свом својом влашћу подржавао Синод и помагао му да спроводи у живот те пагубне за Православље реформе. Не зна паства да је сваки ново назначени и хиротонисани епископ обавезно пре тога боравио у Државној Политичкој Управи и добијао одатле потребне директиве, да се Св. Синод у борби са Њ. Св. Патријархом ослањао и ослања на тај страшни непоштедни и пагубни за Цркву апарат, који држи Православну Цркву у немој покорности и терору. Под притиском те Државне Власти био је сазван тако звани II Сверуски Помесни Сабор, чијим су учесницима биле предложене на гласање резолуције одобрене од Државне Политичке Управе.

Учесници тог сабора, ми високи јерарси Православља, били смо слепо оруђе у рукама безбожне власти. Наша епископска дужност је да откријемо народу да су потписи јерараха на акту којим се Њ. Св. Патријарх лишава сана и монаштва били искоришћени фиктивно и без знања самих јерараха, који када су сазнали за фалсификат, већ нису смели да протествују против тако великог безакоња – историјског лажног документа. А зато се сам сабор треба сматрати лажним сабором не само у очима целога света, већ и у очима самих јерараха.“

Погодите ко је признао ову лажну бољшевичку „Цркву“? Сиромашни Патријарх константинопољски.

Ето, хтели смо да додамо мало светлијих тонова, али испаде још тамније. Сад ћемо то поправити. По речима Митрополита московског Филарета „духовни колегијум, који је Петар Први преузео од протестаната, Промислом Божијим и црквеним духом претворен је у Свети Синод“. Дакле, Црква је прихватила ову институцију и преобразила је у складу са својим потребама.

Ми смо у 19. веку преузели од Руске Цркве тај преображени Свети Синод, не ради узурпирања црквене власти, него аутоматски, као што су и све остале институције тада преузимане из Русије. Уосталом, кнезу Милошу сигурно није био потребан никакав Синод да би, чиниш волико, учинио оно што науми. Мада, ко зна… Кад би сада Сабор покренуо питање Карађорђевог убиства, можда би из дубина синодског архива испливао неки синодски акт по коме Синод, крајње снисходећи, одобрава кнезу Милошу да убије великог вожда, с тим што после тога има саградити Покајницу, а готовину уплатити на жиро-рачун фонда „Среброљубље“.

Добро, то је била шала, али византијским царевима заиста није био потребан Синод да би, на пример, збацили неког патријарха. Потреба за „великим братом у Христу“ појавила се тек у време Петра Првог, јер је он уводио у Русију европске стандарде, а то је значило да званичну власт имају институције, а не самодршци. Зато му је и требала таква институција која ће очас посла потписати било какав акт, као што директор фирме сам себи потписује путни налог.

Код нас, као што рекосмо, Синод није имао ту улогу, ни у почетку, када је формиран, а ни у наредних стотинак година. Зато можемо слободно да коракнемо и пређемо у 1922. годину, када отац Јустин Поповић врло лепо пише о Синоду: „Ми знамо да је Св. Арх. Синод свето око Цркве, којим треба она да прати сваки религиозни покрет у Цркви и ван Цркве, да стално бди над здравом вером, да бди над потребама сваког члана Цркве, да тачно зна дијагнозу наше религиозности; ми знамо да је Св. Арх. Синод највиша инстанција за врховно верско вођство и верску просвету“.

Кад одједном:

„Но шта је Свети Синод учинио да паралише, да потисне мрак који бије из горе споменуте сектантске литературе, и који помрачава православно срце народа нашег? – Ништа, ништа, ништа, јер ниједну књижицу није издао за народ, који се налази у таквом религиозном врењу, и нуждава се чисте, православне Истине као жедан воде. Св. Арх. Синод има један одговор за све потребе, он гласи: „нема новаца“…

…зар Св. Арх. Синод сме да суштину Цркве – њено апостолство – жртвује ради њеног правног положаја? Зар је Св. Арх. Синод потпуно заборавио апостолско решење тога питања…

…Има манастира који сваке године дају чист приход преко неколико стотина хиљада динара, који се уноси у Управу Фондова и тамо остаје као неискоришћен, мртав капитал, без икакве користи за живе потребе Цркве. Да ли Св. Арх. Синод мисли да кадгод васкрсне те мртваце?…

…Да ли је Св. Арх. Синод упозорио вернике наше Цркве и препоручио им да се чувају од таквих сатанских идеја? Свети Синод то није учинио, али је зато успео да се енергично заузме да заустави издавање Св. Литургије на српском језику. Да ли је тиме хтео да користи цркви и пламеној потреби наше жедне народне душе? Или је то анти-црквен и неправославан посао издати на српском језику Св. Литургију Св. Јована Златоуста?“

…итд, итд. Многе критике је отац Јустин упутио Св. Арх. Синоду, неумесно их је све овде набрајати. Синод је тада још увек био мало дете, али је већ почео да испољава своје протестантско порекло. Сабор је, са друге стране, био поносан на своје апостолско порекло и доносио је одлуке по угледу на своје велике претке. На пример, петнаестак година касније (после писања горњег текста) Сабор је искључио из Цркве све православне чланове владе који су прихватили Конкордат. Пазите, овде је добро да мало успоримо читање: Архијерејски Сабор је ИСКЉУЧИО из Цркве све православне чланове владе који су учествовали у прихватању Конкордата. То је такав пример светитељске ревности за веру, да просто невероватно изгледа када кажемо да се то десило релативно недавно. Мерено историјским размерама, то се догодило практично на наше очи.  Додуше, усвојено протестантско дериште у то време је већ почело да показује зубе своме очуху. Највећег кривца за прихватање Конкордата, Милана Стојадиновића, Синод је изузео из списка изопштених. Једноставно, Синод је преиначио одлуку Сабора. Како то звучи познато!

Да, то није више био онај Синод од пре десетак година – мусави деран који растерује светитеље као голубове, а на очуха још увек не сме отворено да удари. У време оно, док је мали Синод терао голубове, велики Сабор је још увек деловао импозантно. Ево како отац Јустин критикује Синод због гашења „Хришћанског Живота“, и истовремено хвали Сабор због одлука које је донео у складу са светим канонима:

„Зар је збиља „Хришћански Живот“ камен саблазни у Српској Цркви? Зар је збиља он опасност за Православље? Да се не би грубо огрешили о Истину, задржите се само на неким чињеницама: „Хришћански Живот“ је први, ако се не варам и једини, одлучно устао против опасних неправославних новачења, која је такозвани „Свеправославни Конгрес Цариградски“ (1923) хтео да наметне Православној Цркви. Није ли и наш Св. Арх. Сабор заузео такво исто држање? У питању промене календара „Хришћански Живот“ је заступао канонско гледиште, на које је затим стао и Св. Арх. Сабор. Није ли „Хришћански Живот“ и у питању другог свештеничког брака стајао на канонском установишту, које је затим и Св. Арх. Сабор санкционисао, разуме се, независно од „Хришћанског Живота“?“

Како је то било лепо: Светитељ напише, а Сабор пропише!

Али… Ближи се Други светски рат, и нама понестаје ружичасте фарбе. Зато прекидамо са писањем, да не покваримо и ово мало светлих тонова што смо успели да исцедимо. Остале су нам само тамне боје, и њих остављамо за следећи текст, у коме на сцену ступају чврсте и монолитне структуре световне власти. Оне ће преузети бригу о сиротану, и у њиховим рукама дечак ће стасати у снажног, као од брега одваљеног делију, од кога ће они до краја века направити неуништивог универзалног војника из америчких филмова.

Наставиће се...

1. Под влашћу Синода (1)