Ведра чела и образа чиста, познаје се ко је комуниста

(Одговор „Борбе за веру“ свештенику Милићу Драговићу)

Прво и основно: свештеник Милић Драговић потпуно погрешно тумачи узроке не „раскола“ Запада и Истока, Рима и Цариграда, него отпадања латина у јерес римокатолицизма. По њему, то је, тобож, плод сукоба византијског цара и римског папе, што уопште није истина. Велики јелински богослов наших дана, отац Јован Романидис, показао је да је то последица преузимања власти над римским престолом од стране германских варвара – Франака, неспособних да појме православно богословље. Основне погледе је изложио и јеромонах Сава (Јањић), у листу „Данас“ 6-7.1.2004. (желимо да верујемо да, без обзира на данашњи статус „дечанског питања“ није изменио свој богословски став):

 Протосинђел Сава (Јањић)

Раскол је почео раније

Такозвани Велики Раскол хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Керуларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног одступања западне, Римске цркве од Православне цркве и пуноће њеног апостолског и католичанског, саборног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно после германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у православној богословској и литургијској свести некадашња православна Римска црква пала је у јерес.

Од времена Јустинијана Ромејско царство са седиштем у Константинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени орбис романус поновно успостављен у 6. веку. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наслеђем јелинског Истока.

Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Каролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, него и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи. Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду између 15. и 16. века, у време распојасаних ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.

С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом јелинском богословском и културном наслеђу, које се још више искристалисало у периоду седам васељенских сабора од 4. до 8. века кроз дела светих отаца. Као црква царског града, патријаршија Новог Рима је сасвим разумљиво узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.

Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Филиокве у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели на двор Каролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Крунисање Карла Великог 800. године у Риму за "римског императора" био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.

Од друге половине 9. века односи између Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произлазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је Четврти Сабор у Константинопољу (870/880), који се неретко назива и Осмим васељенским сабором, као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Филиокве.

Године 1009. свргунут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ германских папа, да би већ 1014. папа Бенедикт Осми под притиском цара Хенрика Другог увео Филиокве у римску литургију.

Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догађају у то време није придаван претерано драматичан значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт, као и проримску дипломатију Цариграда остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Цркве према латинским заблудама суштински променио, без обзира на екуменистичку политику појединих епископа.

Иако до 13. века постоје повремени примери местимично васпостављеног интеркомунија и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат западном одступништву од Православне цркве дали су крсташки ратови који су се неретко претварали у пљачкашке походе франачких хорди и крваве покоље. Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом.

Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до данас главна оруђа Ватикана на традиционално православним територијама. Без обзира на безуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток папизам је већ био и остао јерес.

Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, па чак и у самртном часу. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих  римокатоличких "светих тајни".

"Велики раскол", дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока или, пак, лингвистичких неспоразума, него видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика између учења Православне цркве и папизма, који је извршио корениту ревизију аутентичног хришћанског веровања и хришћанство претворио у хуманистичку религију.

На Западу је папа од епископа Рима и првог по части међу осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и "главу целог света" (caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex catedra, као универзални учитељ и пастир, незаблудив "сам по себи, а не по сагласности Цркве" (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву на стени (гр. петра) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божијег (Мат 16, 18).

Данас, пак, римокатолички богослови ова погрешна учења маскирају апстрактном идејом папског "примата у љубави" иза којег се и даље крије ригидна римска еклисиологија. Православна црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност на Западу остала је само декорација папске суверене моћи која је у наше време апсолутизована у виду култа личности папе Јована Павла Другог. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.

Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (=екпореуетаи) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божијих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети "исходи из обојице вечно као из једног принципа" (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Лион 1274). Филиокве, дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, него, такође, укида ипостасну разлику између Оца и Сина и унижава Духа Светог сводећи га на свезу њихове узајамне љубави.

Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Кентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као "увреду Божијег достојанства", која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном "задовољштином", а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту и новчаним "опросницама грехова". Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, већ у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи "у велику славу Божију", и која до данас није званично укинута и осуђена, него је само преименована 1906. године у Свети официј.

Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.

Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божију и аналитички дефинише и коригује друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Њим (обожења) у Цркви као радионици спасења.

Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. "Велики раскол" 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве никада нису тражиле доминацију над Западом као римокатоличанство над њима, него само очекују да се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, него васцелим преумљењем сваког појединца. Покушаји да се суштинске разлике превазиђу политичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до истинског присаједињења римокатолика Једној Светој Апостолској и Католичанској Цркви Православној.“ (Протосинђел Сава Јањић, Раскол је почео раније, „Данас“ 6-7.1.2004.)

Свети Сава римокатолике није сматрао Црквом, него јересју, што је научно доказао др Миодраг Петровић, у низу својих огледа (који ће, ако Бог да, ускоро видети светлост дана у виду књиге). Чињеница да је Завида, деда Св. Саве, свог сина Немању у Рашку довео да га миропомажу доказ је да је он сматрао да је римско крштење само ФОРМОМ исправно (јер је тројично), али да нема БЛАГОДАТИ ДУХА СВЕТОГА, која обитава једино у Православној Цркви.

Отац Милић клевеће и српске средњовековне владаре као некакве „претече екуменизма“, иако су се они женили западним принцезама само из династичких, а никако из верских разлога. Напротив! Какав је био однос паписта према Србима, најбоље сведочи чувени историчар Цркве, прота Радослав Грујић, који истиче огромну мржњу Рима према деци Светог Саве. Ево шта он тврди:

„Прва већа опасност од политичко-верске активности Ватикана запретила је Србији почетком XIV века, када је на папском двору поново оживела тежња да се уништи Византија и обнови Латинско царство у Цариграду, по коме би тада Ватикан несметано могао да шири своју духовну власт и добио поуздане основе за ширење папске власти по целом Истоку. Тада је Карло II од Валоа проглашен „цариградским царем“ склопио савез с млетачким дуждом Петром Граденигом "за одбрану вере и освојење Цариграда", а папа је специјалном посланицом позвао све црквене великодостојнике у Италији, да дижу народ против шизматика у Византији. Том приликом је један Француз доминиканац послат био и у Србију, да се потајно обавести о приликама у њој и увери какво је стање и расположење Срба према тој акцији и какви би они били као противничка снага. И краљ Милутин, чим је наслутио опасност по своју земљу, предузео је 1308.  год. дипломатске  кораке  ка  Ватикану да осигура себи заштиту; али цела та акција ускоро је пропала кад је папа дошао у тако тежак сукоб са   Венецијом,  да је  1309.   године   бацио   чак   и анатему на њу. У исто време папе су почеле да енергично ометају удају католичких принцеза за српске православне принчеве, захтевајући да не само принц који узме католичку принцезу мора прво прећи у католичку веру, него чак и његов отац; као што је на пример био случај, исте 1309 године, када је српски краљ Драгутин запросио, за једнога од својих синова, ћерку од римокатолика, трансилванског војводе Владислава Апора, па  је  папа  наредио  своме  легату  у  Угарској, Гентилу, да гледа, да ни на који начин не дође до те брачне везе, док краљ и његов син не буду прешли под окриље Католичке цркве. Енергични папа Јован XXII желео је такође да велики проблем верског питања на блиском истоку поштопото реши, па је, сазнавши да се католичко становништво Северне Албаније побунило против краља Милутина, одмах нарочитим писмом (1319.), обратио се Филипу Таренском, новом носиоцу титуле цариградског цара, да прими на себе организацију већег савеза за напад на  неверног и  шизматичног  краља  Милутина, потпуног непријатеља Римске цркве. А када је исте године, мађарски краљ Карло Роберт успео да отме Мачву са Београдом, од краља Милутина, папа је пун радости писао (1320.) немачком цару Фридриху   Лепом,   да   се   католичка   вера   већ раширила по заузетим српским областима и да је потребно да и он помогне Карлу, како би се савладали сви шизматици и неверници до мора, да би се уништила „шизматичка“ Србија папа је у истом смислу, позвао у помоћ и чешког и пољског краља. Међутим, папин план о великој офанзиви против Србије пропао је и сукоб Мађара са Србима свршио се тако, да је краљ Милутин сматрао себе победником и поносно се називао господарем области „de culfo Adriatico usque ad flumen Danubii magni“.  Са развијањсм рударства и трговине у Србији, током XIII и XIV века, све се више у њој множио број странаца из разних западних држава и српских приморских области римокатоличке вере. Сви они су уживали слободу своје вероисповести, па су у своје колоније доводили и своје свештенике, подизали цркве и оснивали разне друге своје установе. Али, када су се ти иноверни странци умножили и одомаћили у Србији, они су почели сматрати својом дужношћу, у смислу прописа своје вере, да развијају што јачи прозелитизам међу православним Србима и обраћају их у своју „јединоспасавајућу“ веру, Српски владаоци, упозорени на то од православног свештенства, нису могли то мирно гледати и већ краљ Милутин почео је организовати ту католичку акцију међу његовим поданицима и наредио је, да сви српски поданици, које су римокатолички свештеници по страним колонијама и иначе у Србији, успели да обрате у римокатоличанство, имају се повратити у православље, док ће прозелити убудуће бити кажњавани најстрожијим мерама, итд.

На тај начин Душан је хтео да сачува бар свој народ у Србији, од верске поцепаности и одржи га јединственог за отпор против врло агресивних суседних римокатоличких народа, а нарочито од „апостолских“ краљева угарских, који су затирали и сваки траг православљу у областима које би освојили од Срба.  Већ 1346 године је мађарски краљ Лајош I папи Иноћентију IV, да се спрема против српског народа и да ће ускоро, у славу Божју, заузети Рашку (Србију), коју држе противници свете и једине матере цркве, шизматици, неверници и презирачи католичке вере. Краљ Лајош није ни тада ни доцније успео да освоји Србију, али је у својим областима, како нам сведочи и једно писмо папе Урбана V. издавао специјална наређења за прогањање и истребљење православних „шизматика“ из Угарске; па су тада многи Срби, Бошњаци, Рашани и Бугари у Јужној Угарској преведени у католичку веру. А како се при том поступало види се по наређењу краља Лајоша крашовском жупану у Банату 1366 године: да позатвара свештенике источне цркве које нађе у својој области, заједно са њиховима женама и децом, па на њихова места да постави послате му далматинске свештенике и народ преведу у католичанство.

После смрти цара Душана (1355) угарски краљ Лајош био је први који је хтео да искористи прилику и од Србије отме за себе што се да отети. Он је о томе одмах известио папу Иноћентија IV и нагласио, да ће ускоро са војском ударити на Рашку да је присили да прими праву веру. А папа, када је сазнао да Лајош купи војску да пође „на шизматике и тамо растера мрак и посеје хришћанску веру“ био је сав срећан и радостан, па је свом силом настојао код млетачког дужда Јована Градениго, да раскине савез са шизматичким Србима и измири се са угарским краљем, који се спрема да продре у Србију и гони шизматике. За то време Лајош је сакупио војску у Загребу и 4. јуна 1356. године прокламовао рат против „шизматичких и неверних Срба да би их повратио мајци цркви.“ Али, пошто није дошло до споразума са Венецијом Лајош удари, место на Србе, на Млетачку републику и освоји млетачки град Тревизо. Папа га не кори за то, већ му исте године после неколико месеци, пише да не напусти мисао о продору у Србију, јер је он већ наредио доминиканском приору у Угарској, да се купи војска против шизматика и неверника. И заиста, 1358. године Мађари су, по жељи папиној, продрли дубоко у Србију, поново придружили Угарској Мачву са Београдом и све православно свештенство, по своме обичају, подвргли папској врховној духовној власти. Све је то ишло по принципу, који је још чувени папа Иноћентије III нагласио у своме писму освајачу Цариграда и првом латинском цару у њему (1204.), вођи крсташа Балдуину: „Препоручујем ти, вели папа, да Грчку цркву и Византиско царство, које је Божја милост потчинила апостолској столици, утврдиш у покорности моме престолу, да би и ти могао своју власт (над Грцима) лакше одржати.“ Сва оваква безобзирна настојавања Ватикана, да све православне области на Балкану, ма и „огњем и мачем“ кад друкчије није ишло, подвргну папској власти, изазвала је и код Србијанаца, као и код Бошњака и код Грка толико огорчење, да су и у најтежим опасностима од Турака по своју државну самосталност, најенергичније одбијали папске понуде, да се одрекну православља и ступе под окриље Римске цркве.

Тако је, на пр. и сам претпоследњи врло угледни господар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, оснивалац града Смедерева, такорећи, уочи самог дефинитивног пада његове деспотовине под Турке (1459.), на угарском државном сабору у Ђуру 1455. године, на наваљивање папског повереника, чувеног фрањевца Ивана Капистрана, да прими римокатоличку веру, одговорио: „да је он веру својих отаца свагда    чувао   и   поштовао   до    своје    дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за разборита иако несрећна владара; а када би сада пред смрт променио своје уверење, гледали би сви на њега као на старца који је изгубио памет“. А када се после смрти последњег српског деспота Лазара (умро 1458. године), по Угарској пронела невероватна вест, да је Лазар на самрти наредио да   се   његова   земља   преда   папском   легату кардиналу Карвајалу, и папа Калист III, својом булом од 14. марта 1458. године, формално узео Србију под своју власт, кардинал је успео да дође само до Београда, који је био у мађарским рукама, а Смедерево су Срби (1459.), као и Грци Цариград (1453.), радије предали Турцима него папиним повереницима.“ (Р. Грујић, Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове, ЛИО, Г. Милановац,1998.г., стр. 39 – 41).

Свети Марко Ефески није пристао на унију с Римом због било какве „идеологије“, него зато што паписти нису хтели да се одрекну својих јереси и пригрле Православље.

Свештеник Милић Драговић је, попут његових богословских учитеља, епископа бачког Иринеја и браничевског Игњатија, свакако пресрећан због „скидања анатема“ из 1054. године, које су обавили цариградски хиперекумениста Атинагора и папа Павле VI. Али, он заборавља на много важнију анатему: анатему I ватиканског концила против оних који папу римског не признају за непогрешивог по питањима вере. Ево како та анатема гласи (Владимир Димитријевић, Евроунијаћење, стр. 77 – 78):

„1. Ако неко каже да блажени апостол Петар није постављен Господом Исусом Христом да буде кнез свију апостола и видљива глава све војујуће Цркве, или да је непосредно од Господа нашег Исуса Христа примио само првенство части, а не истинско и право првенство власти, нека буде анатема.

2. Ако неко каже да се не заснива на установи самога Господа нашега Исуса Христа, то јест на Божанском праву, то да блажени Петар има у свом првенству над целом Црквом непрекинути низ наследника, или да римски првосвештеник није наследник блаженог Петра у том првенству, нека буде анатема.

3. Ако неко каже да римски првосвештеник има само пуномоћје да надзире и усмерава, а на најпунију и највишу власт јурисдикције у свој Васељенској Цркви не само у стварима које се односе на веру и морал, него и у оним који се односе на дисциплину и управљање у Цркви, раширеној по свему свету, или да он има само најважније делове, али не и сву пуноту те највише власти, или да та власт није ординирана и непосредна, како над свима и над целом црквом, тако и за све и над сваким пастиром, нека буде анатема.

4.Верно следујући предању, примљеном од почетака хришћанске вере, ми учимо и одређујемо да ниже изложени догмат припада истинама Божанског откровења. Римски првосвештеник, када говори са катедре, тојест када он, испуњавајући службу пастира и учитеља свих хришћана, силом свог највишег апостолског ауторитета, дефинише учење о вери и моралу, које је обавезно за сву Цркву, користи се помоћу Божјом, која му је обећана у блаженом Петру, оном незаблудивошћу коју је блажени Искупитељ даровао својој цркви, а која се тиче дефинисања вере и морала. На тај начин, дефиниције римског свештеника, само по себи, а на основи сагласности Цркве, не подлежу измени (Irreformabiles). Ако се неко одлучи да противуречи овој нашој одлуци, да буде анатема“.“

Отац Милић Драговић се показује као вешти матипулатор када реалну опасност од увођења Српске Цркве у воде нове уније с Римом пореди са Титовом антицрквеном пропагандом, чије су жртве биле свештена лица. Он борбу за веру православну назива „узбуном у Брозовом стилу“, па чак наводи сличности између идеологије Титове одбране и заштите и ревновања за православну веру: „оба пута се појављује нешто што треба бранити; у оба случаја је то нешто угрожено због деловања државних и страних непријатеља; оба пута се појављују домаћи издајници; у оба случаја су свештена лица главни елемент међу домаћим издајницима“... Ово је лажна логика, јер отац Милић заборавља да сличне форме имају сасвим различит САДРЖАЈ. Титова полицијска параноја и УДБА немају никакве везе с православном ревношћу. Јер, Тито је био безбожник, а православни ревнитељи су побожни; Тито је имао иза себе моћ државе и тајне полиције, а ревнитељи немају ничију помоћ, осим Божије; Тито је био гонитељ, а ревнитељи су гоњени. По логици безаконика из Ужица, и Свети Марко Ефески је био „титоиста“; јер, и Св. Марко је бранио веру; вера је била угрожена због државних непријатеља (цар Јован Палеолог и његово окружење) и спољњих непријатеља (Турци и паписти); и у доба Св. Марка било је „домаћих издајника“: унијатски патријарси Митрофан и Григорије Мама, митрополит никејски Висарион (каснији кардинал), итд. Али, Св. Марко није био „титоиста“, нити борба за веру има везе с титоизмом.

Православни ревнитељи „не пљују Цркву у име Цркве“. Они никога не пљују, него указују на екуменисте и расколоучитеље непослушне СА Сабору СПЦ. Али, чак и да пљују, не пљују Цркву, него појединце у Цркви, који продају веру за вечеру и не слушају СА Сабор СПЦ. Зашто? Зато што су екуменисти и расколоучитељи први пљунули у лице Христа и Светог Саве, па им се пљувачка вратила право у очи. Нико њих није пљунуо: они су себе пљунули и свој образ погазили, „срам их и стид било од Христова лица“, како за једног издајника -  српског владике у служби Беча кажу Срби у причама Петра Кочића.

„Кога су змије уједале, и гуштера се плаши“, каже наш мудри народ. А Србе су вековима уједале змије издаје и преверавања, међу којима су на првом месту била свештена лица – издајници. Милић Драговић то добро зна, али заводи читаоце за Голеш планину, па булазни нешто о Марксу и Енгелсу. Ђоко Слијепчевић (у „Историји Српске православне цркве I стр. 385 – 399), прстом показује на издајнике: цетињског владику Мардарија и његовог ђакона Висариона, који су били на платном списку Ватикана; паштровићког калуђера Јосифа, десну руку католичког мисионара Леонардија; епископа вретанијског Симеона из XVII века; бискупа Лонгина и брата му Јова Јајића; Петронија Љубибратића, кога је папа поставио за бискупа у Срему; унијатског протопопа Мелетија, који је 1735. тражио да силом схрањује православне покојнике итд.

Радослав Грујић помиње и издајника – унијату Павла Зорчића, због кога је проливено много српске крви у Жумберку. Ту је и далматински владика Венедикт Краљевић, слуга Беча и Рима, итд, итд. А у доба Бест- Литовске уније на Украјини, крајем XVI века, најштетнију улогу су имали епископи издајници, док су народна православна братства и обични грађани,  попут Светог свештеномученика Атанасија Брестског,  бранили и одбранили Православље.

Нико не пише текстове у којима тврди да су у Цркви присутне неке заведене масе епископа, свештеника и народа, него је реч о томе да у СПЦ добро организована новотарска мањина епископа, свештеника и њихових младих револуционара, теолошких „скојеваца“, малтретира већину верних Христу, Св. Сави, Св. Николају Жичком и Јустину Ћелијском, не испуњавајући одлуке СА Сабора СПЦ о богослужењу и тајно преговарајући с папистима (као Иринеј Буловић и Игњатије браничевски у јесен 2007. у Великој Плани).

Како добро организована мањина може да освоји власт тамо где их нико не жели, прави је пример КПЈ: било их је, пре Другог светског рата, свега 10000 у Југославији, а цела Србија је за време Другог светског рата, била уз ђенерала Дражу Михајловића, па ипак захваљујући доброј организацији, још пре Другог светског рата убацили су се свуда, па је цетињска богословија била пуна скојеваца. Српске Јуде, Владо Зечевић и  отац и син Смиљанићи („Тита волим, а Богу се молим“) били су СВЕШТЕНИЦИ, као и Доситеј, епископ који је Македонцима послужио да направе „аутономију“. Комунисти су освојили Србију захваљујући Совјетима и Черчилу, а новотарци- реформатори су освојили Богословски факултет СПЦ захваљујући римокатоличким фондовима попут „Pro Oriente“ и утицају фанариотских слугу у Српској Цркви (Фанар је, зна се, одавно у служби Ватикана).

Нико се не бори за ВЛАСТ народа у Цркви. Напротив, сајт „Борба за веру“ се бори за ВЛАСТ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СПЦ и за власт Устава СПЦ, по коме су одлуке СА Сабора СПЦ (члан 57, 64) обавезне и извршне. Отац Милић и његови ментори су, у ствари, идеолошки титоисти, када крше ОДЛУКЕ САБОРА О БОГОСЛУЖЕЊУ, јер је Тито говорио да „судије не треба да се држе закона као пијан плота“. Бивши епископ Атанасије (Јевтић) је живи доказ за то: он је саборске одлуке протумачио као да је његово и сличних њему НОВОТАРСТВО древни богослужбени поредак. Нико од ревнитеља, понављамо, не жели власт народа: ми хоћемо ВЛАСТ САБОРА! Сабор је изнад сваког епископа појединачно, а поготово изнад млађаног Милића и његовог послушника извесног Томислава Пауновића, који је 2008. направио нови „Типик“ за цркву Св. Марка у Ужицу, у којој служи Милић, по благослову свог духовног оца. Пауновић је, у стилу оца свога, оштро напао ревнитеље, интернет сајтове, јер, наводно, они „блате Божанствену Литургију овог помесног Сабрања“ (Испаде да је Помесна Црква – сабрање око Милића Драговића и његове организације). Пошто су новотарци, Драговић и Пауновић, у јавности критиковани због новотарства и непослушности Сабору, Пауновић је чак узвикнуо да је „изношење у нецрквену јавност проблема везаних за евхаристијски живот Цркве антипредањски и противцрквени чин“. Пауновић је, очито по налогу свог духовника, 7. јула 2008. (баш на дан кад је комуниста Шпанац пуцао у српског жандара Богдана Лончара) најавио да ће ужичка црква Светог Марка наставити с радом на „новом типику“.

Тако су комунисти заводили омладину: младим идеалистима су нудили нови, бољи свет, победу над „трулим капитализмом“, рушење свих дотадашњих типика и поредака. „Ко беше ништа – биће све“, певала је Интернационала. Новотарци су и могли да крену у своје реформе само у периоду кад је остало мало – или нимало – православног народа који је своју веру познавао. У доба слома титоизма, кад су младе душе похрлиле у Цркву, сачекали су их обновљенци, попут Игњатија Мидића и они су им уместо светониколајевског и светојустиносвског Православља понудили теологију засновану на људским мнењима, а не на светоотачкој истини. Зато се младим калуђерима, који још не знају да се ишмркну, дају архимандритске титуле (Тихон и Тимотеј у Студеници), и отварају им се сва врата за писање у „Православљу“, којим се блати угледно српско монаштво. Зато је и Милић Драговић, у својој брошури „Ко нам је крив?“, штампаној о Васкрсу 2008., тражио од својих парохијана да не иду у своје парохијске цркве (свештеник Милић је, очито, мислио на манастире у којима се служи како је Сабор наложио). Плашио је оне који у манастир иду да „калуђери без брачног искуства“, који руководе брачнике, могу да доведу до „шизофреног стања“.

То су говорили и комунисти – да су калуђери болесни, шизофреничари, заостали. Попове су и трпели, нарочито „удружењце“, попут Смиљанића.

Комунисти су увек имали култ вође. Зато данашњим црквеним револуционарима и треба револуционарни вођа. Јер се певало:

„Уз маршала Тита, јуначкога сина,

нас неће ни пакао смест'.

Ми дижемо чело, ми крочимо смело,

и чврсто ми стискамо пест“.

И претило се:

„Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже,

и нашу ће осетит' пест“.

Поменути Пуновић, у свом спису „Прилози за литургијски поредак (диатаксис) или типик цркве Св. Марка у Ужицу“, на стр. 8 и 9, јасно кажу да је Вођа на првом месту, и да му они служе, не осврћући се на САБОРНОСТ (то јест, они тврде да Сабор није изнад појединачног епископа):

„Следујући вековно Предање Православне Цркве, наша Заједница изражава апсолутну послушност по милости Божијој Преосвештеном Епископу жичком Г. Г. Хризостому, кога сматрамо Начелником, Архипастирем и Кормиларем. Преосвештеног Епископа Хризостома гледамо као на самог Господа, јер стоји на месту Христовом, и у обрасцу Христовом, догле не дође. Сву приврженост епископској катедри изражавамо кроз спомињање на Литургији. На епископском трону који се налази у лађи Цркве уграђена је Христова икона, да нас подсети на улогу епископа у нашем Сабрању. Неки су се осмелили да критикују овај наш став, и да га сматрају „унијаћењем“ и „покатоличавањем“, упоређујући нашег епископа са римским папом, сматрајући СА Сабор најважнијом инстанцом!? Такви ставови немају утемељења у Предању Цркве на Истоку, што показује овај текст светог Игњатија. Следујући учењу овога Оца Цркве, сматрамо да је епископ апсолутно надлежан за нашу Заједницу, а да су управо идеје попут ове о примату СА Сабора над епископом, наслеђене из римокатоличког предања које говори о примату папе – Сабор у Источној Цркви није пандам примату папе на Западу. Православна Црква ризничи потпуно другачије еклисиолошко Предање од римокатолицизма и не могу се правити пандами и паралеле између ова два предања, јер је посреди потпуно различита логика, као што то у својим делима сведочи свети Игњатије Богоносац. Православна Црква не познаје појам примата, био то примат Сабора над епископом, епископа над свештеником, свештеника над лаиком“.

А онда, да би показао да је епископ, а не народ, ВЛАСТ у Цркви, свештеник – безаконик Милић Драговић цитира каноне о епископској власти, које нико од ревнитеља вере Христове не пориче. Али, епископи немају власт управо над вером народа. Народ нема право да се од епископа одвоји због његових МОРАЛНИХ преступа, али има право да се одвоји од епископа који ПОУЧАВА ЈЕРЕС ОСУЂЕНУ ОД ОТАЦА И САБОРА.

За сада, таквог одвајања у Српској Цркви нема, али је очито да они који не слушају СА Сабор СПЦ припремају пут расколу.

А што се тиче канона, да ли отац Милић заборавља на ове каноне, које би могао да помене својим узорима, епископу бачком Иринеју и епископу браничевском Игњатију, који (нарочито овај први) уживају да их крше?

1. Једанаести канон св. Апостола: „Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.“

2. Четрдесет и пети канон Св. Апостола: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.“

3. Шесдесет четврти канон св. Апостола: „Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.“

4. Седамдесет први канон св. Апостола: „ Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.“

5. Шести канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији.“

6. Девети канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба допустити да они који припадају Цркви, одлазе ради молитве или службе у гробља или у такозвана мученичка  места ма којих јеретика; а они који то чине, ако су верни, морају бити изван заједнице неко време. Покају ли се и исповеде да су погрешили, нека се опет приме“:

7. Тридесет други канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослов.“

8. Тридесет трећи канон Лаодикијског помесног Сабора: „С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.“

9. Тридесет четврти канон Лаодикијског помесног Сабора: „Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.“

10. Тридесет седми канон Лаодикијског помесног Сабора: „Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно са њима празновати“.

11. Девети канон Тимотеја Александријског: На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

„На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: ''Који сте ван општења, одлазите'', не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.“

Наведеним канонима би требало додати још и ове:

12. Други канон Антиохијског помесног Сабора: „Сви они који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се удаљују од светог Причешћа по неком беспоретку, такви морају бити искључени из Цркве, док се не исповеде и не принесу плодове покајања и тада, кад измоле, моћи ће да добију опроштај. Не треба имати заејдницу са онима који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима који се не сабирају и не моле у цркви. Нађе ли се неки епископ, или презвитер, или неко други из клира да заједничари са њима, тј. са онима  који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек који помућује ред у цркви“.

 13. Први канон Четвртог Васељенског Сабора: „Признали смо за праведно, да морају важити правила која су од Светих Отаца до сада била изложена на сваком Сабору.“ (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског).

14. Други канон Шестог Васељенског Сабора (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског).

15. Први канон Седмог Васељенског Сабора (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на Помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског).

Комесари и џелати

Нико од православних ревнитеља не тражи од оца Милића да буде „као они“, нити има икакву слику у глави какав Милић треба да буде (ту слику можда има његова жена). Ревнитељи побожности траже само једно: да Милић Драговић, и сви Милићи у СПЦ, од ђакона до владике, служе како каже СА Сабор СПЦ, Типик и Служебник. Оне који не служе како СА Сабор налаже не треба стрељати и слати у ГУЛАГ: само их треба подсетити на епископску и свештеничку заклетву, и на то да ће Богу одговарати за НЕПОСЛУШНОСТ СВЕТОЈ ЦРКВИ.

Што се тиче насиља, управо новотарци користе насилна средства у борби против Истине: полиција брани епископа жичког Хризостома и униформисана и у цивилу (за шта није крива полиција, него онај ко је наручује да га брани од сопствене савести), а Иринеј Буловић има толику моћ да је његов послушник, Порфирије, епископ јегарски, кршећи све каноне, на челу Радио-дифузне агенције, па је успео да забрани „Дечју телевизију“ из Крагујевца, која је снимала све његове новотарске преступе (попут премлаћивања народа у Душковцима код Пожеге, на трећи дан Тројице 2008., од стране Милићевог intimusa Дмитра Луковића – Џудотворца).

Офанзиве против верног народа у Шумадијској, Жичкој и Браничевској епархији покретали су епископи новотарци Јован, Хризостом и Игњатије. Јован је, са другом Крцуном (вербалним) – бившим епископом Атанасијем и полицијом, ишао 2007. да освоји цркву у селу Тулежу, а и друга двојица имају добру сарадњу с полицијом. Што рекоше људи из „Законоправила“: праве се да верују у Бога, а верују само у полицију. И Милићев ратни друг, Сава Ковачевић Жичке епархије, Дмитар Луковић, има изврсне везе с појединим полицајцима. Ваљда га чувају од његове савести.

Револуционар Драговић (херој новотарске револуције, зване ЛОБ- „Литургијска обнова“) тврди да ће, тобож, запуцати Србин на Србина – зато што верни народ брани своју веру. Неће, оче Драговићу: народ ће бранити своју веру хришћанским средствима, а новотарци су себе већ „упуцали“ непослушношћу Сабору СПЦ, Типику и Служебнику. Они су духовно мртви, али им то још нико није рекао. Дај Боже да оживе кроз послушност Христу, у Чијем Духу је СА Сабор СПЦ донео своје одлуке!

Ако се не покатоличимо, биће добро. Али, овде није реч само о покатоличавању – него и о ЛИТУРГИЈСКОЈ РЕФОРМИ, коју Милић и његови диверзанти спроводе у Ужицу, под командом својих антисаборских маршала („Друг Тито јаше на челу колоне“ и савладава препреке, па и саборске – о томе знамо из „Титовог Напријед!“ Владимира Назора).

Друже Милићу!

Ви имате своје џелате, који гоне и клевећу људе верне одлукама СА Сабора СПЦ! Сетимо се Великог инквизитора СПЦ, Атанасија Јевтића, који је вербално већ стрељао епископе Георгија, Артемија, Јефрема, Никанора, проту Матеју Матејића, „Законоправило“ из Чачка, „Борбу за веру“, оца Венијамина из Овчара, чачанске свештенике Драгана, Мирољуба и Горана, Владимира Димитријевића и многе, многе друге. Прави вербални  Видан Мићић, нема шта!

И Ви се, друже Милићу, позивате на Светог мученика Игњатија Богоносца, окружени полицијом и под сигурним скутима својих ментора! Па Ви сте прави идеолог – циљ оправдава средства! Па Ви хоћете да све ставите у свој калуп – да свима обучете лудачку кошуљу новотарства и безакоња, под видом слободе и љубави! Верници, попут оца Видоја, оца Венијамина, оца Саве из Студенице, Владимира Димитријевића и сличних, страдали су од Ваше идеолошке сабраће у Жичкој епархији, као што су оци Тадеј Витовнички и Јован Раванички (да су само они!) страдали у Епархији браничевској, и као што страдају добри пастири под влашћу партизанске диктатуре у Крагујевцу.

Ко је, друже Милићу, на идеолошкој основи распео Христа? Зар нису архијереји јудејски, у сарадњи с римском окупаторском влашћу, и уз помоћ нахушкане руље (управо тако Ваш узор, Атанасије, хушка народ против својих неистомишљеника)?

За крај: архимандрит Рафаил Карелин нам јасно каже како и због чега настају расколи. Да га чујемо:

„Питање: Хтели бисмо да размотримо раскол са еклисиолошке тачке гледишта. Расколници тврде да су управо они једина истинита црква, и да се горе набројана својства Цркве односе на њихову заједницу. У чему је основна погрешка расколника?

 Одговор: Расколници игноришу саборно начело и јерархијску структуру Цркве. Сматрају да ако постоји архијереј који је њихов истомишљеник они могу да вештачки створе нову Цркву, али из већег проистиче мање, а виши благослови из нижега; епископ добија благодат свога чина од Цркве, према томе, он није раван Цркви, већ је мањи од ње и због тога он са својим присталицама не може да створи, као да измишља, нову Цркву. У противном случају епископ би био већи од Цркве.

 Питање: Како схватити зависност епископа од Цркве?

 Одговор: Епископа бира сабор епископа помесне Цркве, који опуномоћује неколико архијереја као своје заступнике да изврше хиротонију. Епископу суди сабор епископа, који може да га лиши катедре, да му забрани свештенодејства и да га лиши чина. Осим тога, епископ је потчињен старијем (вишем) епископу у области (митрополиту или патријарху). Питања која се тичу црквеног живота решава Синод, а у неким случајевима Сабор. Човек који се налази на јерархијској лествици може да преда другима мање него што сам има. Зато епископ, будући да је мањи него Црква, не може да створи Цркву. Прекидајући општење (заједничење) са Црквом, он се лишава онога што му је Црква дала. Због тога расколнички епископ не може да савршава ништа свештено […]

Сваки раскол је борба против Цркве и пре свега супротстављање свог групног, у суштини затворено-секташког мишљења, саборном разуму. Трагични пример супротстављања себе васељенској Цркви представља историја Римске катедре. Многи сматрају да је узрок њеног пада била латинска јерес "филиокве", као и друга, са Православљем неспојива, одступања, али она су била пре последица, него узрок. Узрок је жеља да се постави изнад васељенске Цркве и игнорисање саборног мишљења као начела очувања истине. Управо због тога су поједине заблуде и одступања, које би биле исправљене у саборном јединству, ушле у праксу и свест Рима, а затим биле догматизоване. Сваки раскол је претензија дела да представља сву целину.

Црква је живо тело и стога део, отргнут и извађен из организма, постаје мртав, трулећи одрезак.“ (Архимандрит Рафаил Карелин, О Цркви и расколу)

Према томе, ко не слуша СА Сабор СПЦ, води народ и Цркву у раскол. Сајт „Борба за веру“ само је један од елемената борбе српског народа против раскола, а за послушност саборским одлукама и епископима послушним Сабору. А што се народа тиче, посланица Источних патријараха из 1848. године јасно каже да САВ НАРОД БОЖИЈИ, а не само епископи, чува православну веру. И сачуваће је, скупа с правоверним епископима својим, ако Бог да!

Молитвама Светог Саве и свих светих да нас Господ спасе од модернистичке револуције у нашој помесној Цркви.

Слава Богу и хвала за све. Амин.

П.С.

С обзиром да се текст „А, шта ако се не покатоличимо?“ појавио на личном сајту оца Милића Драговића, одговор на исти писан је лично њему. У случају да то није његово мишљење, очекујемо да ће га повући са свог сајта.