Уважени г. Миличевићу,

Покушаћу да одговорим на она питања за која сматрам да се односе на мене. Молим Вас да од мене не очекујете да одговарам на питања постављена уредништву.  О свом односу према сајту „Борба за веру“ писао сам (овде:),  и нема разлога да се понављам.

О проблему смењивања владике Георгија писао сам, и текстови се налазе у мојој рубрици на сајту „Борба за веру“. Највише од свега мој став изражава текст правног историчара др Зорана Чворовића (овде: ).

Шта ће бити са СПЦ не знам, али шта мислим да може бити налази се у књизи Чворовићевој и мојој, „СПЦ и Викиликс“ (она се, у ворду, налази на „Борби за веру“).

Још пре осам година објавио сам текст „Мудри као голубови и безазлени као змије“, у коме сам писао оно што и сад потписујем:„Време у коме живимо је "душу дало" за сукобе. И много су нам "потребни" баш сукоби у Цркви. Србска Црква је остала једина неурушена у општем слому свих вредности и разградњи свих установа србског народа. Немамо државу (овај привид, лишен суверености и подложан свим врстама сепаратизма, тешко да се може назвати државом), немамо војску (разарали су је, заиста плански, од почетка деведесетих година XX века, а интензивно од доласка ДОС-а на власт), школство је угрожено, Србска академија наука и уметности само фингира постојање... Браћа нам робују у Далмацији, у Босни, на Косову...

Црна Гора постаје усташка "Црвена Хрватска"... На десетине хиљада наркомана, оболелих од СИДЕ... Двеста хиљада абортуса годишње... Уместо да се бацимо, свим силама, да проповедамо реч Божју, да се крштава некрштено и венчава невенчано, да се људи науче посту и молитви, да се веронаука организује озбиљно и да се у њу улаже новац (а не само у изградњу храмова и парохијских домова у опустелим селима), да се боримо за црквене медије, да снимамо филмове о духовним вредностима Србства (попут филмова о светима Николају и Јустину, ђакона Ненада Илића), да финансијски помажемо многодетне породице, оснивамо сиротишта и старачке домове, ми се сукобљавамо. И то како! Којим речима!

Србије и Срба за сто година можда неће бити, али није важно; важно је да једни другима све "скрешемо у брк"... "Ој кукавно Србство угашено", закукао би опет владика Његош, чије су кости (и даље) утамничене у фараонском Мештровићевом маузолеју. Нисмо сахранили жртве комунистичког терора и опојали њихове гробове у Србији... Нисмо отворили архиве да се види шта је Црква преживела... Колико је тих "нисмо", а свађамо се... Непријатељи наши/.../ оштре ражањ: војно, политички, медијски. Биће опет србетине... Погрешно смо схватили реч Господњу; постали смо безазлени као змије и мудри као голубови.

То не значи да не треба да полемишемо; али неострашћено, братски, уколико је могуће. Јер смо (или би бар требало да будемо) браћа, а не само они који понављају речи пустињских отаца типа "Видео си брата свога - видео си Бога свога", док претимо опоненту оним србским: "Видећеш ти свога Бога!" Писање теолошких трактата о љубави према Другом проверава се сусретом са тим Другим, који се заиста, макар у нечему, разликује од нас - Првих. Неки пут ми дође да кажем: "Ја сам тај Други из теолошких трактата, волите мало и мене". (Hic Rhodos, hic salta!) Наравно, шалим се. Али проблем полемичких односа са браћом у Христу остаје. И боли. Баш боли. Трпећемо док се може. "Душу у се, па трпи", вели наш народ, и додаје: "Трпен-спасен, поготову блажен".

Имати свој став и бити слободан у Христу је једно, а бити дрзак и желети поделе - друго је... Међутим, дешава се (и дешаваће се, све чешће) да "главе просто лете колико је мисао слободна", како рече наш афористичар Александар Баљак./…/ 

Полемику сматрам здравом појавом, ако је њен циљ да се дође до истине и бољег разумевања неког проблема. У светском Православљу полемише се, и то како; али, уз уважавање Другога. Полемика је сусрет браће у Христу, браће која не морају у свему да се слажу, али су браћа. А, како рече деспот Стефан, "свака лаж места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: Изиђимо у поље!"

Имао сам свој став, и имам га, и, ако будем жив и здрав, имаћу га; али, мој став није Свето Предање, него лично мишљење једног православног хришћанина који се труди да га заснује на Светом Предању, и ваљда има право на своје мишљење, и право да га јавно изнесе; јер ни Господ наш није причао по буџацима, и на суду је рекао да сви знају шта је он проповедао /.../Уосталом, није тешко лепити етикете - како каже Влада Булатовић Виб: "то је просто: пљунеш човека, па залепиш етикету".

Дакле, полемику сматрам здравом појавом јавног живота, уз уважавање Другог... трудим се да избегавам "прозивања". (Nomina sunt odiosa.) Боље је бити начелан, чувајући другог од себе. Уосталом, то је и лакши пут да се дође до Истине. Сваки одговор треба да "одстоји", па тек онда да се проследи појединцу и јавности... у својим књигама често препричавам оно што су други, мудрији и ученији од мене, рекли - и опет имали свој став. Дакле, нисам ни рок критичар, ни литургичар; али сам довољно писмен да за православно читалаштво приредим понешто из тих области - оно што су, понављам, рекли мудрији и ученији од мене. Ко зна боље - широко му поље! И ко не зна боље - широко му поље! За сваког има места под Божјим сунцем (ваљда.)/…/

Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање неистомишљеника. Да не буде са нама оно што је рекао Свети Григорије Богослов: "Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња". Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове "да сви једно буду" (Јн. 17, 21), Свети Јован Златоусти вели: "Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса". Јер, због наше неслоге могу незнабошци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24).

Ко није за мир у Цркви - нека је анатема!

Ко жели раскол - раскол му био у кући!

Ко не слуша Цркву - нека нам буде као незнабожац и цариник!

Ко раздире нешивени Христов Хитон - горко ће се кајати!

Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: "Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност".

Тога не треба да буде. Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина“.       И још нешто, веома битно за мој став према црквеним питањима и проблемима.Светогорски монаси и подвижници су се одувек борили против духа посветовњачености, инсистирајући на разликовању црквеног од световног начина размишљања. Један од њих, монах Геронтије Катунакијски, оставио је следећу поуку и савет једном игуману: «Никада, оче, немој осуђивати монаха или клирика због моралних преступа. Јер можда се покајао и оплакује своје грехе баш у оном тренутку када га ти осуђујеш. Он се тако спасава, а теби се суди. Буди, међутим, строг према клирицима или монасима који преступају вековне границе светог предања које су одредили наши Оци. Те присталице новотарија својим световним начином размишљања наносе велико зло Цркви. Коју год новотарију уведу, она постаје РЂАВО ПРЕДАЊЕ и никако се не може поправити». Зато је Господ и рекао: «Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан» (Мт. 18,7).    Да ли сам лицемер?

Трудим се да не будем, али, нека ми Господ опрости, ни сам не успевам да избегнем лицемерје. Јер, оно што пишем и говорим захтева истинску побожност, а од ње сам далеко, предалеко. Стално ми на ум падају речи из канона за човека који се дуго мучи на самрти:“Како ћу у Господа мога погледати, Кога од младости нисам престао да вређам?“ Верујем у митарства, и плашим их се, а опет се понашам као да их нема. И кад помислим на вечну одлученост од Христа, стресем се, али, и даље сам бесловесан, као да имам три године, а не четрдесет шест…  

Што се писања тиче, заиста настојим да пишем шта мислим, и онако како говорим. Мада, и ту се сећам Светог апостола Јакова, који каже да је обуздање језика обуздање целог тела. Помолите се, зато, Господу за мене. То Вам кажем искрено.

Верујте ми, последња ствар на свету коју желим је да људи буду следбеници мог мишљења. Драго ми је што и уредништво „Борбе за веру“ избегава да људе позива да га следе. То је трезвено. Негде сам записао: када је Свети Јустин Ћелијски страховао да би се могао одрећи Христа на мукама комунистичке полиције ( а о томе је писао у свом меморандуму о стању СПЦ у комунистичкој Југославији, тражећи да се не верује ниједном његовом исказу осим том из меморандума, јер би, како рече, комунисти могли да га „препарирају“, као што су радили с ђенералом Дражом и толиким другима), шта да кажем за себе? Не куните се у Димитријевића, да, не дај Боже, једног дана не бисте морали да кунете Димитријевића. Држите се Бога и светосавског завета, и то Вас никад неће разочарати. Не напуштајте Светог Николу због попа Николе, нити Светог Георгија због разочарења у владику Георгија.

Срдачно, у Христу,

Владимир Димитријевић