ПРИКАЗ КЊИГЕ РАДЕТА ЈАНКОВИЋА: ГЛУВО ДОБА, ДУХОВНИ ЛУГ, КРАГУЈЕВАЦ, 2014.

 РАДОСНА ОБЈАВА ЧИТАОЦИМА

Драги читаоци,  

Данас, кад објављујем овај текст, ја сам поносан човек.

Поносан сам што у Србији, згаженој и пониженој, има још људи какав је Раде Јанковић, адвокат из Бољевца, аутор књига „Црна књига Црноречја“ и „Глуво доба“ (Духовни луг, Крагујевац, 2014. и 2015). То су књиге тако добре, тако озбиљне, тако стилски вредне и темељне да им пара нема; и то пишем и потписујем као књишки мољац, који је велики део живота потрошио читајући и који, осим читања и писања, мало чиме уме да се бави. Човек који је, у доба слома и полома, умео овако да гледа и тумачи нашу стравну стварност заслужио је да уђе у лектиру сваког умног Србина у другој деценији 21. века, који је, како рече Владимир Соловјов још пре 1900, био толико напредан да му је пало у део да буде последњи.

Иако је „Црна књига Црноречја“ изашла прва, она је, на неки начин, друга – јер, теме есејистичке књиге „Глуво доба“, које се баве обезбожењем човека и настанком апокалиптичних убрзања садашњице често претходе реализацији сатанистичког безбожништва званог комунизам. Зато ћемо кренути од ње, као услова за разумевање књиге која јој, временски, претходи.   

О НАСЛОВУ

Глуво доба, или недоба,  у србском народном веровању онај период у току ноћи кад све мирује и спава – и човек и природа, али када се буде демонске силе, страшилишта и привиђења, ноћне море и утваре. У тај час, људско биће губи временску оријентацију, а његови страхови расту.             

Управо је такво наше доба, доба у коме многи још увек живе у „рају за магарце“, описаном у Колодијевом „Пинокију“, не схватајући да ће се ускоро заиста претворити у магарце под бичем антихриста. Задатак хришћанина у глуво доба је да буде будан, окат, напрегнута слуха, да би чуо јутарњи поветарац који наговештава освит; он, кроз мрчаве тренутка, мора да види светлост која се назире на обзорју, и не сме се препустити страховима и привидима. То му је задатак од Христа, Жениха Који долази у поноћ, када и мудре и луде деве спавају, не очекујући Његов Други долазак. Али, мудре у својим светиљкама већ имају јелеј благодати.

Бити будан – то је, дакле,  све! 

Раде Јанковић је од својих огледа, објављиваних на Инернету (између осталог, и на „Борби за веру“) направио књигу вредну читања као израза будности у глуво доба човека и човечанства.

Књига покреће на размишљања, поређења, сопствене закључке. И ја је отварам са оловком у руци, додајући своје и туђе гласове том сјајном хоровођи у мрчави, том гласу буднога, Радету Јанковићу.

О МОДЕРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ

Први део „Глувог доба“ зове се „Поноћ“. У њему, Јанковић испитује узроке данашње катастрофе човечанства, и, као прави хришћанин, обара идоле епохе. Јер, без рушења идола нема сусрета са Живим Богом.

Један од главних идола је – демократија.

Она је, тобож, невина, неутрална, толерантна, мирна, пуна разумевања за човека, његове могућности, његове слабости.  Демократија – она је све лепо што је човек у историји створио. И ово данас, што се ваља из Америке, та мешавина ГУЛАГ-а и Дизниленда, и то је демократија. И сви покољи на Блиском Истоку, на Украјини, и где год да их је – све је то демократија. А Јанковић, сасвим сталожено, како и приличи човеку који зна и види, у свом огледу „Јединствени блок модерене демократије“, каже:“ Пуковник Гадафи је линчован на начин, који нам је однекуд добро познат. Хајде да се присетимо. 14.јула 1789.год. група „побуњених“ Парижана је заузела „злогласну“ Бастиљу. Том приликом „заробили“ су и њеног заповедника, који се заправо предао „побуњеном народу“ без борбе. Поставило се питање: шта да се ради с њим? Он сам предлаже: да га обесе, или да му одсеку галву, или да га вежу коњима за репове и тако расчерече. И док се гомила расправља и гура, у том метежу, заповедник случајно ћушне једног „побуњеника“. То је схваћено као нечувена дрскост, и „побуњени“ Парижани одлучују: да „оштећени“ грађанин сам изабере облик егзекуције над „дрским преступником“. „Овај, кувар без намештења, полубеспосличар који је на Бастиљу кренуо да види шта се дешава, оцени да, пошто је такво оште мишљење, то представља патриотско дело, и чак поверује да заслужује медаљу што ће убити чудовиште. Сабљом коју су му позајмили удари га по голом врату; али слабо наоштрена сабља не сече, те он из џепа извлачи ножић са црном дршком и (пошто као кувар уме да обрађује месо) срећно доврши захват.“

Нема сумње, модерна демократија је тријумфовала у Либији, на исти начин на који је својевремено тријумфовала и Француској. Упоредимо чињенице, да нам се не пребаци произвољност. Сведок „демократске револуције“ у Либији, француски новинар Тјери Мејсан: „...видео сам злочине које су направили они, које су звали „устаници“. /.../ Када би нападали села (тачније - нападао је НАТО, а борци Ал-Каиде су улазили после њих), они су били дрогирани и чинили су ужасне злочине. Мушкарцима су одсецали главе, женама груди, и све то – јавно, како би видело што више сведока, како би заплашили становништво. /.../ У једном од малих либијских засеока дошло је до масовног убиства. Засеок је био на брегу и натовци су морали да га уклоне како би обезбедили слободан пролаз за „устанике“. Резултат је био: сравнили су цео брег и уништили село.“ Коначни резултат „демократске револуције“ у Либији, према овом новинару, јесте: преко 50.000 убијених људи, преко 200.000 рањених и преко 2.000.000 људи који су постали избеглице.

А ево шта о „демократској револуцији“ у Француској пише србски политички емигрант, и докторант правног факултета у Паризу, г-дин Марко С. Марковић: „Француска револуција, је, све до Октобарске револуције предњачила у примерима дивљаштва и садизма, па је делимично још увек превазилази. Позната је наслада револуционарних кољача да умоче руке у крв својих жртава. Тако Журдан (Jourdan), звани Главосеча, пере руке у крви маркиза де Лонеја (de Launay). А чувени кољач Жув (Jouve), који је лично заклао 621 особу, пазио је да му руке буду увек огрезле у крви. Једном винарском трговцу по имену Гас (Gas), санкилоти су прво одсекли ноге и руке, а затим опрали своје руке у његовој крвавој локви. /.../ Када би париска руља раскомадала своје жртве, било је жена које су им одсецале полне органе и од њих правиле звечке. 1796., гониоци убијају с леђа тројицу фрањеваца, разбијају им лобање и расипају мозак. После мучеништва свештеника Клод Франсоа Гијерме-а  његове остатке – главу, језик, прсте – су растурали по кафанским столовима или на улици окачили о тробојне траке. У вандејском селу Сен-Жермену су седамнаестогодишњу девојку Марију Папен исекли на парчад зато што није хтела да ода место где се у шуми крију монархистички одметници.“ Коначни резултат „славне француске револуције“, према овом аутору, јесте: око 42.000 гиљотинираних, не рачунајући стрељане, обешене о фењер или заклане; и око 600.000 убијених станановника Вандеје, а међу њима око 100.000 деце која су умрла од хладноће, болести и глади“...          

Наравно, утилитарност појма „демократије“ је чудо. Човек се може чудом чудити за шта све тврде да је „демократија“ ако не зна да иза тог и таквог поретка стоји извесна „невидљива“ рука која покреће процесе ка оној слици коју је Орвел насликао у свом роману „1984“ –   будућност је чизма Великог Брата на човековом лицу, заувек. Како запажа Јанковић, демократија је протејска, и своје марионете лако претвара у  све што пожели: тако Јосип Броз постаје, од стаљинисте, „самоуправљач“; Николае Чаушеску,  од „умереног“ комунисте, тиранин (а то тек кад отплати све дугове Румуније ); Мула Омар, вођа храбрих талибанских устаника ( кад су ратовали против СССР-а), бива терориста кад крене да уништава производњу мака, темељне супстанце хероина, у Авганистану 8 јер, како би ЦИА финансирала своје тајне операције да не дилује хероин? ), итд.

Па шта је онда „демократија“ ако није оно што мислимо да јесте – слобода и власт већине?

ДЕМОКРАТИЈА КАО НИХИЛИЗАМ

О чему је реч? У својој студији о нихилизму, отац Серафим Роуз истиче:“ Прва и најочигледнија ставка нихилистичког програма је рушење Старог Поретка. Стари Поредак је био тло, које се хранило Хришћанском Истином, и у којем су људи били укорењени. Сви његови закони и установе, па чак и обичаји, били су засновани на тој Истини и посвећени су били да уче Њој: његова здања дизана су у славу Божију и служила као видљиво знамење Његовог Поретка на земљи; чак су и у принципу "примитивни" (али природни) животни услови служили (не намерено, наравно) као подсећање на скромно место човека овде, на његову зависност од Бога чак и у тим малобројним благословима, које је поседовао, и на то, да се његов прави дом налази иза "долине суза", у Царству Небеском. Због тога, ефикасан рат против Бога и Истине захтева уништење свих елемената тог Старог Поретка; управо овде она посебна нихилистичка "врлина" силовитости улази у игру.“      А демократија се, од Француске револуције до данас, пројављује као нихилизам попрскан шећерном водицом пароле „слобода, једнакост, братство“. Није случајно да су тоталитарни комунистички режими себе звали „народне демократије“.

Демократија је, у ствари, пут ка рушењу вертикале Бог – Краљ – Домаћин, која је столећима била основа уређења хришћанских друштава и на Истоку и на Западу, онога што отац Серафим зове Старим Поретком. Зато се не треба чудити кад се под демократијом данас више не подразумева слобода и власт већине, него тоталитарно ухођење свих грађана и терор мањина, попут сексуалних. Све је то „агенда“ демократије, о чему су писали „прозорљивци“ Запада и Истока још у 19. веку.Рецимо, гроф де Фалу, у свом делу под називом Национално јединство, 1880. грми: "А ви, систематски утописти, који занемарујете људску природу, ви, кривци за атеизам, надојени химерама н мржњом, еманципатори жене, рушиоци породице, родословци једног мајмунског рода, ви, чије је име донедавно значило увреду, будите задовољни: ви ћете бити пророци, а ваши ученици првосвештеници једне гнусне будућности!" А велики Рус, Константин Леонтјев, каже, бранећи Русију православну од налета „демократске“ Европе: "О, како те мрзимо, због тога што си у себи убила све оно велико, изузетно и свето, и која код нас, Руса несрећника, својим кужним дахом уништаваш оно најдрагоценије!“    

ШИРЕЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ КАО ШИРЕЊЕ  БЕЗБОЖЈА

У огледу „Реквијем за модерну демократију“, Јанковић уочава каква је штета настала универзализацијом „демократских начела“:“Мудри народи какви смо и ми некада били, какви су Јевреји од увек били, и какви су Кинези например данас – теже органском јединству, а не да народ постане политички субјект. Јер постајући политички субјект народ губи свој идентитет, будући да народ може да буде политички субјект само као гомила – као маса. Можда модерна демократија много добија том трансмутацијом гомиле, али је народ, сасвим извесно, тај који губи највише. Пре свега, своју историјску перспективу: уместо да се пење духовном лествицом ка Савршенству, народ сада напредује - од једне до друге тачке у простору, онако како му се која од њих испречи на том путу „напредка“. То је судбина креатора „Новог светског поретка“; то је бумеранг који се враћа у лице оним народима који су изнедрили модерну демократију, и тешком муком успели да поврате истинску вредност демократије – да се издигну изнад нивоа масе. Сада опет постају тупа маса. Да ли је то освета неког скривеног демона, или дијалектичка нужност судбине? Било као било, ширина простора – а не духовна висина! - постаје оно што заокупља пажњу извозника модерне демократије. Све се то покренуло у правцу освајања „нових светова“. Модерна демократија је у офанзиви, а народи у чије име се води овај „свети рат“ за „напредак човечанства“, посматрају сав тај циркус са тупом незаинтересованошћу. Што је опасан симптом једног стања које нам се кези. Јер они, који су некада дрхтали од узбуђења пред мистичном снагом лепоте, склада, савршенства – сада дрхте од страха пред том снагом „напредка“ који руши све пред собом - и све подрива, поравнава, изједначава и поједностављује“.

 У томе и јесте тајна демократије, као привидне власти већине  која окончава тиранијом. Ево шта је сведочио Николај Берђајев, у својој, фуриозно писаној и заиста прозорљивој, „Философији неједнакости“:“Демократија као апстрактна идеја довољна себи самој, која ничему узвишеном није потчињена, јесте обоготворење човека и негација божанскога извора власти. Народ је довољан сам себи; врховно начело живота је његова сопствена воља, независно од тога чему је она окренута, шта хоће и какав јој је садржај. Народна воља се претвара у божанство, јер се она формално утврђује, без везе са њеним садржајем. Јер народна воља може бити окренута злу и тада подлеже осуди, или је окренута највишем добру, божанском садржају живота, и тада се, не та народна воља, већ само добро и божански садржај морају признати као врховно начело. Народна воља може пожелети најстрашније зло и демократски принцип ништа не може приговорити на то/.../

Правда и истина имају други, божански извор, независан од изражавања људске воље. Правда и истина могу бити у мањини а не у већини, чак су најчешће у мањини и скоро је чудовишно да су људи могли доћи до таквог стања свести да у мишљењу и вољи већине виде извор и критеријум правде и истине! Само скептицизам може бити оправдање принципа демократије, принципа већине и квантитета; они који сумњају, они празни, одвојени од онтолошких основа живота морају прибегавати решењима већине, критеријумима квантитета/.../

Демократска револуција у свету стога и изазива религиозни ужас, јер сведочи о духовном паду човечанства, о порасту безбожништва, о страшном скептицизму, о губљењу свих квалитативних критеријума правде и истине. Демократија је скептичка друштвена гносеологија и ту гносеологију признају они који су изгубили изворе духовног живота. Зато напредовање демократије у свету има кобни смисао — оно тече паралелно са пражњењем душе, са губљењем Бога у души. Демократска Једнакост је губитак способности разликовања квалитета духовнога живота. То је мешање које допуштају они који су престали да држе до квалитета. Демократска идеологија квантитета мора довести до најгорих, а не до најбољих/.../

Демократија се не занима за васпитање узвишеног типа човека и зато је немоћна да створи бољи живот. Апостол демократије Ж. Ж. Русо је веровао у природну доброту и благост људске природе и мислио је да ће се то све открити у свој лепоти када буде установљен облик владавине народа. Ту дубоку укорењену лаж су оповргли сам живот, искуство историје и једна богатија и сложенија мисао. У свести Русоа није постојао циљ победе греха и зла, ни преваспитања човека и народа у циљу стварања узвишенијег типа човека. Народу само треба скинути окове, дати му могућност да изрази своју вољу и он ће по својој вољи саградити друштво и настаће савршено природно стање. Остало је нејасно како то ничим неограничено и незадржавано откривање људске природе у њеном непреображеном стању, кроз демократију, кроз власт народа, може да води добру, да рађа друштвену правду/.../

 Народ, у оном смислу у ком то истиче демократска метафизика, не постоји; такав „народ" не може имати никакву вољу, то је само сложени узајамни однос социјалних група с различитим душевним својствима или механички збир одвојених људских јединки. Али народ је такође и мистички организам, саборна личност, и у том смислу народ је нација, он обухвата све класе и групе, све живе и умрле. Но народ у том смислу демократија не познаје и неће да зна за њега, он у том смислу уопште не спада у видно поље демократије/.../

Већ то што ваше царство демократије раздире борба партија и што је у њему тим партијама дата судбина државе, говори и сведочи против вас и не дозвољава да се верује да ће у њему — у том царству — народ доћи до изражаја. Народ пропада у народном суверенитету, он тоне у механичком квантитету и не налази излаза свом органском духу који је целовит и недељив. У народном суверенитету пропада и човек, јер самодржавље народа се не ограничава неотуђивим правима човека и не гарантује неприкосновеност тих права. Само државној демократији се морају супротставити и дух народа и права човека, у противном она спрема најстрашнију тиранију над тиранијама...“

 И тој тиранији над тиранијама ми се данас приближавамо.

БАРШУНАСТА ТИРАНИЈА         

У својим „Рефлескијама о границама делотворности модерне државе“, Јанковић каже:“Сведоци смо последње етапе тог процеса који траје вековима. То је процес разградње интегралног човека. Са њим се мења и лик модерне државе – јер лик државе је наличије оних који је творе. Обратимо пажњу на овај процес мутације који се десио у последњих пет векова европске историје: у држави класичног типа – каве су биле Атина, Рим  и државе раног средњег века – политички субјект је човек; у грађанским демократијама – какве су биле Француска и Енглеска након револуције – политички субјект је грађанин; у модерним тиранијама – какве су данас Америка и све плутократије западноевропског типа  - политички субјект је поданик. Поданик је биће које препушта другоме да управља његовом судбином – други га храни и облачи, други му подиже кров над главом; други брине о њему – о његовом укусу, мишљењу, образовању и безбедности; о његовој жени, деци и његовом здрављу. Тако здравље постаје инструмент владавине и у модерној тиранији – средство за манипулацију и тренирање строгоће у великим размерама. Бољшевици су рецимо бринули о здрављу „своје нације“, као што и ми бринемо данас. И они су имали своје кампање за борбу против пушења. На једној фотографији из 1928. године видимо Бухарина како младим комсомолцима потписује свечану изјаву да се одриче пушења. На жалост, ми не располажемо прецизним подацима о ефектима ове мере на здравље руског пролетаријата тридесетих година прошлог века. Статистички подаци са којима располажемо говоре нам, међутим, да се смртност због тога није смањила. Напротив! Све тираније наступају у име физичког и моралног здравља нације. У име физичког здравља Спартанци су убијали своју децу; у име моралног здравља католика гореле су на ломачи вештице и јеретици; у име здравља немачке нације донет је читав сет закона…

Ерозија класичне државе, са њеним уским границама делотворности и широким пољем за слободу приватности, изгледа као да је коначна и неповратна.  Схватање да држава може и више од заштите сигурности својих поданика, довело нас је постепено, у етапама, и до модерне тираније. Мноштвом малих ограничења и уступака, прстен око људске слободе и приватности стално се сужавао, све дотле док приватност није потпуно ишчезла, а од слободе остао само псеудо избор између две или више истоветних парадигми које се стално подмећу као тобожња различитост.  Зато о модерним тиранијама говоримо као о тиранијама баршунастог типа, за разлику од тиранија ригидног типа – какве су биле: нацистичка, фашистичка и бољшевичка. У тиранијама ригидног типа поље слободе и приватности освајала је и запоседала држава, и упркос тајновитости њених институција, она је то чинила на један више него транспарентан начин – она се чак и разметала том силом којом је ширила границе своје делотворности, чак и онда кад је у рукама држала само „празну пушку“. Али у модерним тиранијама баршунастог типа, ширење делотворности на штету слободе и приватности више није тако транспарентно, будући да је стварна моћ измештена са јавне сцене и склоњена иза кулиса демократије. Истинска управљачка моћ је скривена моћ у рукама удружене политичке и економске олигархије, те се држава ту појављује у улози посредника, још боље као „сервисер услуга“ – она је та плишана рукавица навучена на гвоздену песницу тираније.  

Измештено тежиште моћи има свој пандан у метаморфози политичког субјекта. Модерним тиранијама је потребан зомби – а не човек! Серијом Павловљевих експеримената, она ствара услове и припрема терен за тај коначни преокрет: да се обичан човек претвори у бесловесну масу! Идеја је да поданичко понашање постане ваша рефлексна реакција. Забрана пушења на јавним местима је један такав експеримент. Експеримент којим се проверава: да ли сте већ довољно блесави или је потребно да се још мало поради на томе? Јер ваше здравље не угрожава дувански дим у мери у којој га урожавају: издувни гасови, отпадне воде, дим из топионица, храна загађена фосфатима, осиромашени уранијум којим вас је засуо „Милосрдни анђео“… Па ипак, ви дисциплиновано излазите у дворишта ваших јавних установа, цупкате на хладноћи и киши, пушите брзо и халапљиво – поштујете закон! Забрињавајућа је та нормалност са којом савремени човек понизно прихвата ову ишчашену и понижавајућу позицију. Забрињавајућа – јер је последица једног застрашујуће неумољивог и ефикасног механизма. Тиранија баршунастог типа вас више не присиљава грубом силом да прихватите пожељно понашање. Она вам само креира премисе и усмерава вашу вољу. Сигурном руком, и непогрешиво вас води до пожељног понашања, али тако да се пожељно понашање прихвати као нешто само по себи разумљиво – отуда не као наметнуто, већ као последица сопственог мисаоног напора“.

Баршунаста тиранија сваког претвара у цензора самог себе, а Алекса Жунић престаје да буде комични лик и запошљава се у државној служби – да прима пријаве о сваком новоизмишљеном преступу, од неиздатог фискалног одсечка до насиља у породици. ( Да ли сте приметили – у постпетооктобарској Србији главна реч која се, у јавном дискурсу, везује уз реч „породица“ је НАСИЉЕ! Случајно? Наравно да није. Постмодерним тиранима потребно је да прво убеде поданике да су природни отац и мајка насилници, а онда да ће децу усрећити толерантни ЛГБТ пар, зар не? )                

НУЖНОСТ ТОТАЛИТАРИЗМА

Мисао адвоката Јанковића је више него актуелна, и сасвим у складу са закључцима најмисаонијих људи данашњице. Једну од најозбиљнијих и најдубљих студија глобализације дао је, још пре деценију и по, чешки научник Вацлав Бјелохрадски, у то време професор политичке социологије на Универзитету у Трсту. Прво што он примећује је чињеница да је, са добом модерне, завршена политичка епоха "катихизиса и манифеста", а почело нешто што бисмо могли назвати (мада Бјелохрадски тај појам не користи, али се он може подразумевати) епохом "тоталитарне деполитизације". Он указује да је западни политичко-економски систем, заснован на грамзивости капиталистичког начина стицања, у самој својој бити, у свом "нормалном функционисању" - ЕКСТРЕМИСТИЧКИ. У постиндустријским демократијама наступила је тзв. "криза ауторитета", коју треба да "компензују насиље, прикривање, социјална контрола, гушење слободе речи и савести, колонизација јавног простора од стране мултинационалних концерна и масовно кроћење омладине уместо њеног васпитања. Коришћење генетичког инжењеринга и фармацеутске индустрије за масовну производњу грађана - конформиста већ је узело залет, како показује огроман успех вијагре." Зато је неопходна манипулација масама под видом демократског информисања. То јест: "Аргументација може бити продуктивна само под условом да учесници у дијалогу прихвате одређене етичке норме комуникације које морају важити у сваком друштву у коме се води расправа - на пример, једнакост, одсуство страха, отвореност и уважавање искустава других, искреност. Са становишта ове, комуникацијске етике која је основна норма демократије и извор демократског одлучивања на свим нивоима, савремени капитализам је НЕМОРАЛАН И НЕЛЕГИТИМАН". Постоје пет разлога због који савремени капитализам тежи тоталитаризму:

1. Све већи несклад између "тржишне" цене производа и друштвених трошкова за њихову производњу и употребу.

2. Нужно је ограничити раст индустрије (загађење планете може постати коначно), али то је у супротности са владајућом идеологијом либералног капитализма ("благостање", "једнакост", "неограничени раст"). То значи да стварност каже једно, а идеологија друго - и иде се за идеологијом.

3. Пренасељени свет захтева координацију добара које поседујемо с другим људима, а све већи број појединих производа то онемогућава (сетимо се редова аутомобила у огромним градовима).

4. Брзо обезвређивање људског рада и капитала, што је последица појачане роботизације и развоја технологија којима човек није потребан.

5. Планета је угрожена индустријским загађењима, али индустријска олигархија и даље врши насиље над човечанством.

Они који желе да владају светом, дакле, мултинационалне компаније, господаре углавном путем медијске манипулације, која се састоји у нуђењу обиља чињеница без њиховог јасног тумачења. Бјелохрадски каже: "Перцепција појединих момената разних догађаја драстично преовлађује над њиховом појмовном историјском схематизацијом. Целим друштвом доминира журба, изазвана интензивним приказивањем појединих "момената" који, међутим, не припадају никаквој целини и стога се брзо заборављају и замењују новим разорним "моментима" других догађаја." Људи се тако лишавају демократске компетенције да одлучују о својој судбини: њихове ставове обликује ТВ, а за њих одлучују некакви "стручњаци", "експерти", који друштво обликују у складу са вољом индустријских олигархија.

Бјелохрадски понавља да је савремени Запад дубински екстремистички, при чему он екстремизам дефинише као "такво схватање политике у коме се политички спор презентира не као спор између заступника разних животних пројеката и речника, већ као борба између "човечног" и "нечовечног", између бранилаца хуманости и злочинаца против хуманости". И зато је савремени Запад тоталитаран: "Савремени покушај да се војни апарат НАТО-а који брани интересе богатих земаља преобрази у светску полицију чији се ратни походи представљају као универзални суд ауторизоване интервенције за одбрану човечанства завршна је фаза епохе неутрализације и деполитизације: непријатељ је ту понижен, сведен на пуког међународног злочинца, чиме је лишен и оног достојанства које је у прошлости увек припадало "непријатељу" као носиоцу других" људских гледишта и вредности. НИКО НЕ МОЖЕ БИТИ НЕПРИЈАТЕЉ ЕВРОАМЕРИЧКЕ КЛАСЕ МОЋНИХ ПОТРОШАЧА, ЊИХОВЕ БЕЗОБЗИРНЕ СЕБИЧНОСТИ И ЦИНИЗМА, А ДА НЕ БУДЕ ПРОГЛАШЕН ЗА НЕПРИЈАТЕЉА ЦЕЛОГ ЧОВЕЧАНСТВА".

Западна цивилизација (а то је знао и Хајдегер) запала је у ћорсокак кад се определила да крене путем, тобож неутралне, технике. Техника, на први поглед, изгледа као нешто крајње конкретно, нешто што допушта једнозначна решења. Међутим, није тако. Напротив, технизација човечанства води поробљавању човека. Из те перспективе је јасно да је тоталитарна техника довела до тога да данас све постаје политика: "Ваздух се може дисати само захваљујући политичким одлукама, временом (метеоролошким) се мора "управљати", појам мајке треба одредити политичком одлуком парламента, трансгенетичку верзију салате /…/ морао је да одобри Европски парламент. Тотална политизација је парадоксалан исход процеса неутрализације и деполитизовања, западног "непризнавања политике" као арбитра истине, а не обратно. ИСТИНА ЈЕ УВЕК ПОЛИТИЧКА ОДЛУКА, УВЕК ЈЕ ДЕФИНИЦИЈА НЕПРИЈАТЕЉА. Реторичке фигуре као "хируршки захват", "интелигентне бомбе", "претећа хуманитарна катастрофа", "колатералне штете", НАТО као "гарант људских права", читав тај деполитизовани панинтервенционистички речник само је маска тоталне политизације живота на нашој планети, тоталне политичке моћи САД и ЕУ до које је довела епоха неутрализације и деполитизације."

Није случајно да се мислећим људима чини да је епоха глобализма слична епоси комунизма. Бјелохрадски пише: "Појам "глобализација" данас има исту функцију као у прошлости марксистичко-лењинистички појам "историјска нужност". Будућност има свој "последњи облик" који се открива у историји, а то је "глобално тржиште, глобална влада и глобално грађанско друштво". Само савладавањем свих локалних, историјских и моралних ограничења која глобалном тржишту и глобалној влади постављају религије, етичке норме и културе "мање развијених" друштава", можемо гарантовати "планетарну координацију човечанства", а тиме и нову, вишу рационализацију живота на планети Земљи." То јест, "ДЕПОЛИТИЗОВАЊЕ ЈЕ НАЧИН КОЈИМ ИНДУСТРИЈСКИ ЗАПАД СПРОВОДИ СВОЈУ ПОЛИТИЧКУ ХЕГЕМОНИЈУ НАД СВИМ КУЛТУРАМА НА ПЛАНЕТИ ЗЕМЉИ, НАД ЦЕЛОКУПНИМ ЖИВОТОМ НА ЗЕМЉИ".

Бјелохрадски сматра да нам предстоји и нека врста "тоталитарне реконструкције друштва", јер "разне форме тоталитаризма, које су обележиле ово столеће, црпле су своју уверљивост из општег осећања да је нужно да се покуша таква рационална реконструкција друштва".  

У својим „Рефлексијама о границама“ Јанковић вели да је коначни циљ тираније баршунастог типа  да сви поданици – на бази само једне широко постављене  норме – постану преступници: „Тада ће држава, уместо да кажњава, бити она инстанца која селективно амнестира. Тада ће и да вас жигошу као стоку – чипом који ће се убризгавати под кожу као пилула. Све за ваше здравље! Слободно и без насиља – демократски! Они који прихвате да буду жигосани биће награђени; они који одбију умреће – јер „нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звјери, или број имена њезина“.“

Дакле, из анализа чешког социолога и србског правника постаје нам јасно да смо ушли у опасну епоху у којој више неће бити места за малог човека и његове потребе - да живи у миру са Богом и светом, да има породицу, гаји децу, да буде спокојан и нађе своје место под сунцем. Да и не говоримо о главном људском праву - а то је да је човек од Бога призван да постане усвојено чедо Божје кроз јединородног Сина Очевог, Господа Исуса Христа. Још је енглески писац Честертон запазио да Рокфелери и Ротшилди нису, као што се мислило, заштитници приватне својине, јер они не знају за међе свог имања за које зна сваки обичан човек, који жели да се његово имање граничи, јасно и одређено, са имањем његовог суседа. Напротив, Рокфелери и Ротшилди желе да нестане свих међа, како би сва имања света била њихова. И у томе је стравична логика Новог светског поретка, поретка новца и мултинационалних компанија које не знају за "границе раста", и које све људе на планети желе да претворе у робове технотроног концлогора. Нема више граница, нема зидова, нема ничег што би могло да заустави зло: Исток и Запад, Север и Југ треба да се сједине у последњем колу смрти историје, на чијем челу ће, поред смрти са косом, стајати антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства. Али, против такве будућности се треба борити, док год за то постоји могућност.      

О ПРАВУ У ДОБА ПОСТМОДЕРНЕ

У свом огледу „Идеја права у филозофско – правној концепцији И. А.Иљина“, Андреј Митић указује на чињеницу да су морал и право код руског мислиоца нераскидно везани. Право мора да се усклађује с моралом, то јест закон треба да прописује људима онакво понашање које је у складу са њиховом савешћу. Правна свест је непосредено, интуитивно проницање у виши духовни смисао правних односа, који јесте природно право. Човекова слободна лојалност, по Иљину, подразумева не само познавање својих права, него и дужности и обавеза. Предуслови правне свести су: осећање сопственог духовног достојанства, принцип аутономије ( човек мора бити кадар да буде самом себи закон, у смислу поштовања правних норми и испуњавња својих дужности према ближњима и заједници ), као и принцип међусобног поштовања међу људима.

 У наше дане, на делу је криза правне свести. Митић о Иљиновом схватању овог проблема пише:“Правна свест без религиозних корена није могла да одржи ни „монументалну државност“, ни културу Рима. Иљин налази да су „спас и обнова“ правне свести и правног поретка дошли тада од хришћанства. /…/ Ново духовно искуство хришћанства, засновано на пожртвованој љубави и савести, почело је да надахњује „људску правну свест“/…/, да отвара нове приступе како свету у целини, тако и држави и праву. Иљин налази да је хришћанска правна свест научила човека да духовно претпоставља материјалном, и да лично ( као принцип користољубља, гордости и насртљивости ) потчини надличном ( као принципу квалитета, достојанства и савршенства )/…/Тиме су ударени „племенити праоснови“ правне свести: достојанство, самосавлађивање и дружељубива колективност, а човек спознао да је „право принцип мира““. Одступањем од хришћанских основа права, сматра Иљин, почела је да се дегенирише правна свест модерног човека. Дух скептицизма, релативизма и нихилизма ушао је и у ову област, па су замагљени појмови и границе добра и зла, и кренуло се путем правног позитивизма који руши идеале правног поретка засноване на хришћанству и природном праву. Цвета правни формализам који води револуционарном нихилизму, од комуниста до наших дана.

Што се државе тиче, за Иљина је она орган духовне солидарности, „позитивно – правна форма отаџбине, а отаџбина чини њен духовни саржај“. Ако власт и народ немају правне свести, држава се претвара у апарат за вршење голог насиља, или изнуђени компромис партијског надметања.

Као човек који, попут Ивана Иљина, зна да је правна свест кључна за очување човештва, основне  стварности нормалног друштва и државе, Раде Јанковић није могао а да се не позабави садашњим стањем права. У свом огледу „Постмодерна ентропија права“, он каже:“Шта заначи домицилно право данас у Европи – кад бриселски „инжењери људских душа“ нормирају све, од дечијих пелена до облика наших личних исправа? И све то на бази једне неухватљиве правне фикције: стандард. Шта је то „стандард“? Да ли је то нека „надржвана норма“, нека „супернорма“ – или „јуристичка супернова“, црна рупа права која гута све норме класничног права? Конфузија производи хаос, а хаос не може да се регулише нормом него силом! Али то више није она сила која наспрам себе има силу супротног дејства – чије омеђавање је било предмет Европског права од Вестфалског мира (1648.) до почетка прошлог века, и за последицу имало читав низ конвенција којима је уобличено тзв. „Међународно ратно право“. То је сада једна сила која додуше још увек дејствује по војним процедурама – али пред саму себе поставља полицијске циљеве. Она више нема за циљ да порази и окупира– већ да пороби, опљачка и казни. Тако измиче „Међународном ратном праву“! Са аспекта „Међународног ратног права“, шта „присуство“ Американаца у Ираку и Авганисану данас представља:окупацију или казнену експедицију? Није ли све започело као полицијска акција великих размера – да се казнеталибани и ухвате Садам Хусеин и Бин Ладен? Али сада, кад су убијени и Бин Ладен и Садам Хусеин – шта сада „ми“ тамо радимо?…               

Рат се изобличава у чисто полицијску акцију. Више се на тражи casus beli. Да би се покренула „полицијска акција“ довољан је и „magnum crimen“. Чак и кад није доказан! Јер „полицијска акција“ се управо зато и покреће – да би се доказао! Ишчезавање простора иде на руку том изобличавању. Суверено место – простор на коме суверен врши своје суверено право – јесте једно повлашћено место! Повлашћено тиме, што је, по дефиницији, неприкосновено право суверена. Али у једном разобрученом простору нама повлашћених места! Сва места су само условне географске одреднице, само тачке на мапи „глобалног села“. Свака тачка на мапи одређена је помоћу других тачака у координантном систему „глобалног села“. Где је онда то суверено место?  Дел Векио га одређује као једно релативноместо.  Тиме се заправо релативизује и сам суверенитет. Ако је суверенитет релативан – није ли онда „дијалектички нужно“ да суверено место, будући привилеговано, постане плен јачег – није ли онда „нормално“ да о ванредном стању одлучује јачи? Тако лествица моћи одређује степен позитивности државног суверенитета. На врху лествице су државе са пуним капацитетом моћи – суверене државе; на дну лествице су државе са малим капацитетом моћи – условно суверене државе. Условно суверене државе су међунардно-правни провизоријуми, јер о ванредном стању на својој територији одлучују само под условом, да тиме не тангирају интерес јачег међународно-правног субјекта. Њихов суверенитет је привремен јер увек може да буде суспендован силом јачег.

Тако долазимо до сазнања да је реална моћ та која одређује границе и степен суверенитета! Али тада гранични појам права није ванредно стање, већ рат – будући да се реалана моћ испољава у облику ратногдејства, макар оно било и у форми „полицијске акције“ великих размера. Суверенитет се тада мора одредити у односу на могућност вођења рата, а не у односу на могућност завођења ванредног стања. И тај обрт нас наводи на помисао да је можда могућ и један другачији поглед, један нагли заокрет, une volte-face, са којим би се, верујем, сложио и професор Шмит: суверен је онај ко одлучује о рату и миру!

Рат је постао привилегија богатих и моћних. Ту важи исто правило као и у економији: сиромашни могу да буду само проста радна снага – само унајмљени војници богатих; али они не могу да буду самостална војска – изван контроле богатих. Тиме је из основа промењен однос према рату и ратном злочину. Будући да је рат привилегија, ратни злочин више није кршење „Међународног ратног права“ – већ узурпација привилегије на вођење рата. Већ самом чињеницом да је нека мала нација покренула војну операцију, и успешно је окончала победом – ставила је себе на листу „злочиначких држава“, јер је „злочин“: сама та дрскост да се оружијем маше пред очима моћних и богатих. И ратни злочин више није оно то је некада био! Ратни злочинац је онај ко се дрзнуо да покаже умеће ратовања – јер је „умеће ратовања“ привилегија резервисана само за неког ко се зове Весли Кларк.

Вештина ратовања се претвара у вештину манипулисања миром. Јасне контуре рата и мира ишчезавају у неодређеностима које измичу праву: уместо рата – „ограничена интервенција“; уместо мира – „успостављње зоне мира“. То дерогира „Међународно ратно право“. Оно више не служи ничему – чак ни као оквир за вођење политике. Перманентни рат који Америка води већ више од пола века, само је перветирана бољшевичка идеја оперманентној револуцији. Од те идеја одустали су и Лењин и Стаљин – али Троцки и Америка очигледно нису! Молим, нека се обрати пажња: ни један рат који је Америка до сада водила није окончан мировним споразумом већ неким „прелазним решењем“ – које de facto није рат, али de iure није ни мир: примирјем(Кореја), повлачењем (Вијетнам), техничким споразумом (Србија).

То нам говори: Америка заправо води један перманентни рат, а њена политика је политика одржавања перманентног ратног стања. Оно што се зове „мир у свету“ само је менопауза између два рата. Ми de facto не живимо у поретку мира – већ у поретку крхког примирја. Само илузија утемељена на широко распрострањеној сугестији може да нас одржи у том стању“.    

   То је пут ка потпуном самоуништењу у глобалном нуклеарном рату, када читава једна земља, предвођена нихилистичким пожудницима моћи,  вампирима савременог човечанства, може постати „бомбаш – самоубица“, како је наговестио Стенли Кјубрик у свом „Доктору Стренџлаву“.

ГЕНОЦИДНИ ЗАПАД И УСПЕХ

У „Доктрини тоталног успеха“ Раде Јанковић показује како је крволочни Запад постизао своје „успехе“ истребљивањем читавих, често сасвим безазлених и кротких,народа. Тако је Кристифор Колумбо, кога су домороци дивно,  братски, дочекали, схватио да се они лако могу ловити и претварати у робље. Кортес је освојио Мексико са шесто људи – и од 25 милиона „дивљака“ век касније, захваљујући „просвећеним“ Шпанцима,  мексичких урођеника остало је само милион!          

Убијање се постепено убрзавало: милион убијених у Француској револуцији, која је трајала пет – шест лета,  остваривано је за годину дана у револуцији бољшевика; а атомска бомба је Хирошиму и Нагасаки сравнила за неколико тренутака!     Како је било могуће да се све ово деси?        

Реч је, по Јанковићу, о тријумфу разума, који је оспорио Божје очинство над човечанством, и кренуо својим путем, богомрзачким.             

Познати егзистенцијалистички философ, Албер Ками, бавио се природом атеистичког бунта у свом делу "Побуњени човек". Сматрајући да је неопходно прихватање апсурда као егзистенцијалне категорије, он је настојао да у књизи изложи "чудесну историју европског поноса"; јер, побуна је увек уверење да постоји вредност у име које се устанак диже. ("Побуна је незамислива без осећаја да смо сами на неки начин и негде у праву", каже Ками.)

За разлику од пуке мржње, која је саморазорна, побуна је метафизички позив којим се неки човек диже "против свог положаја и читавог стварања". Према томе, по Камију, "метафизички побуњеник није сигурно атеист, као што се мисли, него је нужно богохулник. Он напросто хули и то у име реда проказујући у Богу оца смрти и највишу саблазан".

А то је логично, јер побуна је, по Камију "замислива једино против некога".

Маркиз де Сад био је архетипски лик побуне, јер се усудио да каже да сва створења земље нису ништа према једној јединој људској жељи. Његова револуционарна пожуда значила је"порицање другог и укидање саосећања", што неминовно води тоталитаризму: "У Садовој републици ограђеној бодљикавом жицом постоје само механизми и механичари", каже Ками. А пошто нема Другог, све се завршава у самозадовољавању: "Прометеј окончава у Онану." Одатле се, кроз романтичарско "религиозно мешање добра и зла", долази до бодлеровског дендизма. Денди, по Бодлеру, "живи и умире пред огледалом". Судбина дендија је, додаје Ками, у томе да, "пошто не може живети свој живот, он га глуми. Он га глуми све до смрти, осим кад је сам и без огледала".

Хипериндивидуализам има друштвене последице: "Јединство света које није остварено са Богом покушаће се сада остварити без Бога" (Ками) Јер, вели француски писац, "философија секуларизује идеал. Али долазе тирани и они ускоро секуларизују философије које им дају за право". Треба покорити и природу и историју: "За Маркса, природа је оно што потчињавамо да би смо се покоравали историји; за Ничеа, оно чему се покоравамо како бисмо потчинили историју".

Побуна уметника, попут надреалиста, "није била сврха која се остварује, него апсолутни и утешни мит", јер су они хтели "комунизам генија, а не неки други".

Тај месијански аспект револуције састоји се у љубави према измаштаном човеку, човеку будућности. Прави револуционари су чак спремни да умру за њега. И да убијају друге, ако треба, почев од представника врховне власти, оне "по милости Божјој". Јер, каже Ками, " ако се негира Бог, треба убити краља". Терор револуције проистиче из њених апсолутних претензија: од 10. августа 1792, црвена застава, символ спровођења ратних закона, постаје застава револуције, која улази у стални рат са стварношћу. Побуњеник не верује у трансценденцију: он се окива оковима историје. А шта се из тога рађа? Ками вели: "Цинизам, обоготворење историје и твари, индивидуални терор и злочин државе." Покушај "философског" надилажења терора хегеловског типа води само проширењу терора.

Да не би пали у очај, револуционари све улажу у будућност. Да би себе трајно запечатили жигом побуне, опредељују се за сатану као првог револуционара. Тако je Прудон узвикивао: "Дођи, сатано, кога клеветају мали људи и краљеви!" А Бакуњин, који је тврдио да је "страст рушења стваралачка страст", видео је у злу "сатанску побуну против божанског ауторитета, у којој је плодна клица свих људских еманципација".

Дух побуне је карактерисао не само леве, него и десне револуционаре. Године 1914, каже Ками, Мусолини је објављивао "свету религију анархије", и проглашавао себе непријатељем сваког хришћанства, а Хитлеров бог није био ништа друго до "аргумент на митингу". Срушивши веру у десет заповести, Хитлер је могао да објави своју "заповести вође у запаљеном грму пројектора на Синају од дасака и застава" (Ками). Револуционар је увек нихилиста. Зато је Хитлер говорио: "Ако немачки народ није способан да влада, он није достојан живота." Зато је хитлеризам, тај први покушај цркве сазидане на ништавилу, био плаћен уништењем.

Револуција устаје против старог поретка у име слободе, једнакости и братства. Она жели свеопшту заједницу, један тоталитет оствареног сна. Но, пошто у вери у Бога револуционар види извор ропства, његова чежња за тоталитетом рађа тоталитаризам. Јер револуционарно остварен тоталитет, по Камију, "није ништа друго до стари сан о јединству који је заједнички верницима и побуњеницима, али водоравно пројектован на земљу без Бога". И тако се прометејство претвара у субхуманизам. Уочавајући да је у XX веку "моћ тужна", Ками вели: "Ако човек од себе хоће да начини Бога, он присваја себи право над животом и смрћу других. Као произвођач лешева и подљуди, он је и сам потчовек, не Бог, него срамни слуга смрти."

Век побуне донео је фашизам ("слављење крвника од стране самог крвника", по Камију) и комунизам ("слављење крвника од стране жртава"). Оба ова покрета на престоле су довела нихилисте. Али, како француски апсурдиста вели, "нема апсолутно нихилистичке мисли, осим, можда, у самоубиству, као што нема апсолутног материјализма. Терор и концлагери крајња су средства којима се човек користи да би избегао самоћу. Жеђ за јединством мора се остварити, па макар у масовном гробу. Ако убијају људе, то је зато што убијају смртност и захтевају бесмртност за све".

У том смислу, "терор је почаст коју мржњом испуњени усамљеници најзад одају људском братству". Јер, наставља Ками, "сваки револуционар завршава као тлачитељ или јеретик. У чисто историјском свету који су изабрали, побуна и револуција воде у исту дилему: или полиција или лудило".

Рушење револуционарних идеала води јединству разочарења. По Камију, свет је јединствен, али у нихилизму. Срушено је царство милости, али се руши и царство правде. Тако се показује "парадокс побуњеника": "Чим побуњеник удари, он сече свет надвоје. Он се подигао у име истоветности човека са човеком, а жртвује ту истоветност запечаћујући у крви разлику".

Побуњеник је у беспочинку: познајући добро, он чини зло; апсолутну слободу схвата као право јачег да влада, апсолутну правду остварује поричући противуречности - и тако долази до уништења слободе. Циљ можда оправдава средства, али шта оправдава сам циљ? Револуционари уништавају и слободу и једнакост и братство јер руше људску личност. Ками вели: "Терор жели не само уништење личности, него и универзалних могућности личности: рефлексије, солидарности, позивања на апсолутну љубав... (...) Кад идеја невиности нестане чак и код невинога, вредност моћи влада над једним очајним светом." Побуна је каиновска: "Када Каин убије Авеља, он бежи у пустињу. Ако су пак убице мноштво, мноштво живи у пустињи и у оној другој врсти самоће која се зове промискуитет."                       

И на крају, Ками сведочи да је"тајна Европе у томе што она више не воли живот".

Свему овоме придружује се дарвинизам. Раде Јанковић уочава његову кобну улогу у ширењу нихилизма нашег доба. Јер, како каже Јанковић, захваљујући дарвинизму, човек се помирио са смрћу као покретачком силом напретка, док је хришћанство смрт знало као непријатеља кога треба победити васкрсењем.

Чим се појавило Дарвиново "Порекло врста", Маркс је 19. децембра 1860. Енгелсу писао: "Ово је књига која, у области природне историје, садржи основу за наше гледиште." Маркс је послао примерак "Капитала" Дарвину, са посветом, у којој себе представља ка" његовог великог поштоваоца. Марксов сарадник Енгелс истицао је да је Дарвин задао "најјачи ударац метафизичкој концепцији природе својим доказом да је садашњи органски свет /.../ производ процеса еволуције који се одиграва милионима година".

Марксови следбеници били су доследни дарвинисти. Лењин га је ценио као оног ко је доказао да Бог није створио биљке и животиње, Троцки је сматрао да је његово "откриће највећи тријумф дијалектике у целој области органске материје", Стаљин је, читајући Дарвина у богословији, постао атеиста, а Дарвинови поштоваоци били су Мао Цедунг и Пол Пот. Следећи дарвинистичку логику "борбе за опстанак" претворене у "класну борбу", комунисти су, према сведочењу "Црне књиге комунизма", побили око сто милиона људи, од Русије до Јужне Америке. Комунисти су људе истребљивали стрељање, вешање, дављење, пребијање, тровање. Убијали су популацију изгладњивањем, вештачком глађу, депортацијама, присилним радом. Комунистички концлогори истребили су више људи од нацистичких.

Вулгарни ничеанац Хитлер такође је био доследни дарвиниста. Он је јасно рекао да "држава мора да се постара да само здрави рађају децу" - једино тако ће се створити надљуди достојни живота. У тексту Џорџа Стајна, "Биологија и корени нацизма", овај истраживач тврди да је нацизам први покушај организовања заједнице на начелима биополитике "потпуно сагласне са научним чињеницама дарвинистичке еволуције". А еволуциониста Артур Кит, у својој књизи "Еволуција и етика", тврдио је да је Фирер "свесно покушавао да усагласи немачку праксу са теоријом еволуције". Нису само Јевреји и Словени то осетили; законом из 1933. године, 350.000 ментално заосталих и умно поремећених, и око 30 хиљада Рома стерилисано је разним методама - од кастрације до електричних шокова у гениталије. На другој страни, аријевци par excellence, есесовци, парили су се са девојкама намењеним за рађање "чисте расе" - брак је престао да важи, а људи су постали само биолошки материјал.

Ко год би хтео да Дарвина ослободи од одговорности за погрешну интерпретацију његовог основног става, наилази на саме Дарвинове тврдње. У својој књизи "Порекло човека" Дарвин је тврдио да ниже расе треба да нестану, и да бели људи немају потребе да их штите. Такође, веровао је да су домороци Африке и Аустралије исто што и гориле и веровао је да ће те расе нестати.

Сви дарвинисти су били расисти, који су говорили о супериорности беле расе над другим расама. Херберт Спенсер је говорио да су нецивилизовани одрасли на нивоу деце цивилизованих, а Хавелок Елис је говорио како Африканац, одрастајући, постаје "глуп и тупав".

Хитлер није дошао ниоткуда.

Цео Запад га је припремао. Британија је свој колонијализам правдала "борбом за опстанак". Сам Дарвин је велики део својих идеја добио од Малтуса, који се бавио растом популације, и чије су идеје нашле одјека у британском друштву под паролом "Сломи сиромашне". Деца од осам и девет година приморавана су да раде по 16 сати дневно у рудницима угља, а на хиљаде људи је умирало у беди и прљавштини - зато што је Малтус устврдио да се бедници брзо множе, и да на свету неће бити места за све. Дарвин је "борбу за опстанак" видео у природи тек пошто ју је, као "опстанак најспособнијих", Малтус видео у друштву.

Пре но што се прстом упре у Хитлера, сетимо се да је амерички председник Теодор Рузвелт, у свом делу "Победа Запада" соција/лдарвинизам прогласио философијом Америке. У тој књизи тврдио је да је расни рат са Индијанцима неизбежан, и то до истребљења. Рузвелт је сматрао да америчку државу не обавезују никакви уговори према индијанцима јер су они "примитивна раса". Хенри Ферфилд Озборн, еволуциониста, тврдио је да је интелигенција одраслог црнца на нивоу једанаестогодишњег детета врсте homo sapiens (белаца).

Године 1875, у јужним државама САД донети су закони о апартхејду, одвајању белих и црних свуда - по болницама, затворима, гробљима; било је апартхејда у школама и лифтовима. Од 1890. до 1901. око 1300 црних људи било је линчовано, амерички "научници", попут Р. Б. Бина мерили су људима лобање да би доказали савршенство беле расе.

Међутим, злочини над Абориџинима у Аустралији права су хитлеровска прича. Дарвинизам је буквално оправдао покољ ових несрећника. Социјал-дарвиниста X. К. Рузден је 1876. тврдио да убијањем Абориџина и Маора белци испуњавају "неумољиви закон природног одабирања" док је 1890, потпредседник Краљевског друштва Тасманије Џејмс Бернард, рекао да је "процес истребљивања аксиом закона еволуције".

Абориџини су ловљени као дивље звери. Одсецане су им главе, и трована им је храна. Користили су их као експерименталне животиње. Едвард Ремзи, надзорник аустралијског музеја у Сиднеју, објавио је музејски каталог у коме су Абориџини били престављени као "аустралијске животиње", а он сам се бавио хватањем "примерака" за "научне огледе". Мисионар из Новог јужног Велса гледао је покољ групе Абориџина, одраслих и деце, после чега је "десет најбољих лобања" послато преко океана, "научницима".

Од 1910. до седамдесетих година 20. века око 100.000 абориџинске деце одузето је од својих родитеља; белопута деца давана су на усвајање белцима, а тамнопута су стављана у сиротишта.

Без Америке се не може нигде, па ни у области еугенике. Први еугенички закон донет је 1907. донет је у Индијани (САД). До 1930. године 31 америчка држава имала је еугеничке законе, који су у репродукцији спречавали "умоболне, пијанице, епилептичаре, дегенерике". До јануара 1935. присилно је стерилисано 20 000 људи. На основу еугенике, стварани су тестови за имигранте, по којима је 80% имиграната из источне Европе (Пољака, Јевреја, Руса) сврстано у малоумне, па је, на основу тога, 1924. године, донет закон о ограничавању усељења Источноевропљана на основу њихове генетичке инфериорности Закон је важио до 1965, двадесет година после Хитлерове смрти.

Америка је, слободно то рецимо, могла бити узор Хитлеру. Године 1904, еволуциониста - истраживач Семјуел Вернер ухватио је у Конгу Пигмеја Ота Бенгу, ожењеног и оца двоје деце. Бенга је окован у ланце, да би на светској изложби у Сен Луису био приказан као "карика еволуције" најближа човеку. Затим је, са горилом и орангутаном, био изложен у зоо-врту Бронкса у Њујорку, као представник "најстаријих људских предака". Око 40 хиљада посетилаца зоо-врта седмично понашало се према Оту Бенги као да је мајмун. Он им је био главна атракција. Директор зоо-врта, др Виљем Хорнадај, еволуциониста, на питање новинара да ли би баш тако требало поступати с јадним Бенгом, љупко је одговарао: "Ако је мала особа у кавезу, то је зато што му је ту најудобније, и зато што не знамо шта друго да радимо са њим. Он није ни у каквом смислу затвореник, осим да нико не би рекао да би било мудро дозволити му да лута по граду, а да га нико не надгледа." (Прођу ли те, читаоче, жмарци кад ово читаш, и кад се сетиш "беле шенгенске листе" или "спољњег зида санкција"?)

Амерички истраживач Арктика, Роберт Пири, довео је са свог пута групу Ескима, које су изложили у Америчком природњачком музеју. Једном дечаку, Минику, умро је отац, чије су кости остале изложене као "примерак врсте". Миник је тражио посмртне остатке свог оца, да би их сахранио, али управа музеја је то одбила.

Еугенику су ценили и први "планери породице".

Маргарет Сејнџер, "мајка сексуалне револуције", залагала се за кастрирање свих ментално заосталих, али и црнаца. Америчким еугеничарима је сметало што се у Немачкој под Хитлером ипак рађа много више деце но што то њима прија, па је челник Америчке федерације за контролу рађања упозоравао: "Ми смо такође свесни проблема изградње једне расе, али ми се бринемо о квалитету наших људи, не само о количини." То јест, ми нисмо против расистичке еугенике, него само против метода које нацисти примењују - популација у Немачкој ипак расте пребрзо.

Нацисти и комунисти нису једини дарвинисти. Глобални капиталисти су међу њима, живи и здрави и после Хитлера и после Стаљина. Глобални капиталисти, они злочинци са Вол Стрита, који су својим крвавим парама помагали и бољшевике и хитлеровце, одавно цитирају Дарвина као своје оправдање. Својевремено је професор са Јејла, Грејем Самнер, говорио да дарвинизам у друштву значи - "да би подигли једног човека навише, гурамо другог надоле", а социјал-дарвиниста Виљем Милнер је тврдио да су милионери победници борбе за "опстанак најспособнијих".

Капитализам је у дарвинизму нашао своје оправдање. Амерички "научник" Е. А. Рос је тврдио да је и "религијски култ милосрђа" створио "склониште под којим су се идиоти и кретени скривали и множили".

Чувени богаташ Ендрју Карнеги ("миротворац" - "Карнегијева фондација за светски мир") тврдио је да закон конкуренције можда јесте незгодан за појединца, али је одличан за расу, јер обезбеђује "опстанак најспособнијих", а један од Рокфелера је тврдио да је капиталистичка конкуренција "закон природе који се не може избећи". (Карнегијев институт и Рокфелерова фондација и даље дају велику новчану помоћ научницима - еволуционистима. Јадна Љиљана Чолић, бивша министарка просвете! Није знала с каквим се зверима сукобљава!)

Људи су увек били (од пада Адамовог) и грешни и зли и немилосрдни. Али, знали су шта је грех и зло, и именовали су га. Дарвин им је дао "научно оправдање" - побеђују најспособнији. А најспособнији су најсуровији, најнечовечнији.

Зато смо, по Јанковићу, дошли до данашње идеје трансхуманизма – треба произвести биће које биолошки јесте човек, али нема душе, нема људских осећања, јер је грабљивац који побеђује све и осваја све, јер је инкарнација „тоталног успеха“. То је сан трансхуманиста. Сан који ће планету претворити у кошмар.

   О ПОДИВЉАЛОМ ВРЕМЕНУ

Чињеница је да је време од Средњег века наовамо текло све брже и брже. Познати физичар Вајтхед каже: "Посреди је то да је у прошлости временски распон значајне промене био знатно дужи од временског распона појединог људског живота. Тако је људски род обучаван да се прилагођава устаљеним околностима. Данас је тај временски распон знатно краћи од распона људског времена, следствено, наша обука мора припремати људе да се суочавају са новином околности". У раном Средњем веку, и на Западу и на Истоку, на зидање храмова и кућа могло се трошити неколико векова – мирно смењивање поколења било је саставни део погледа на свет. Није било преносних часовника, ни журбе. Река времена је текла тихо и лагано.          

Убрзавање је почело са механичким часовником, који је постао и лична својина богаташа. Тако је почела да ишчезава средњовековна перспектива, која је подразумевала статичност, јерархију, символизам, мањи значај времена, не датумску суштину догађаја и теолошки поглед на свет. Часовници, они првобитни, попут сунчаног, који су опонашали свемирске, микрокосмосу прирођене, циклусе, изменили су у се и постали својеврсни диктатори понашања. Већ у 17. веку Роберт Бојл тврди да је свемир сличан часовнику коме је Бог – часовничар (гордост науке – човек свој изум примењује иа стварност Бога.) Преовлађује, уместо старије, органске, механицистичка слика света. Бојл даје основу деизма тврдећи да "кад се справа једном покрене, све иде по Творчевом првом нацрту". Ништа се више не одвија по унутрашњем thelos–у, него механички. Већ Монтескје устаје против до тада универзално прихваћене библијске хронологије, Дидро тврди да је свет стар милионима година, а Кант – стотинама милиона (данашњи еволуционисти су одавно "прешли" милијарде): као да се продужавањем прошлости космоса бежи од Бога у време, од вечности у пролазност. Луис Мамфорд сматра да је часовник, а не парна машина, кључна машина модерне индустријске епохе: време је постало новац, и човечанство је убрзало живот. Железница је била драматичан проналазак не само због брзине путовања, него и због брзине ширења вести; телеграфија и радио–телеграфија свет су лагано почеле да преображавају у "глобално село", у коме се све зна. Витроу вели: "Ход напретка био је такав да је изненадна поподневна паника на њујоршкој берзи могла довести до тога да се пословни човек у Лондону убије пре доручка наредног јутра". Време је текло бујицом: Први светски рат доноси ручни часовник, али у хипер–брзу машину за убијање, митраљез, чијем дејству се приписује четири петине жртава на Западном фронту. Прогрес и демократија су нераскидиво повезани: свету не треба Велики Часовничар, али ни Онај Који Јесте, Домаћин, Трилични Бог... Свет хоће да живи самостално. По први пут у историји, на "демократским изборима" лаж може да прегласава Истину. У бесу рушилаштва, време се атомизује (појављују се атомски часовници) – али атомизује се и човек, ненавикнут да живи на фреквенцијама од којих се умире. Математизовано, компјутеризовано, упрегнуто у посао, време се свети тако што га више нико нема. Наше знање о прошлости је веће од знања наших предака, али је, због брзине догађаја, наша искорењеност огромна. Постаје битна само садашњост, лишена било какве логосности. Ханс Мајерхоф самтра да нашу "прошлост меље у прах млин неумитне, несхвативе промене". Човек је заиста постао идолопоклоник свепрождирућег Хроноса: култ рекорда у спорту и у било чему другом, као и негдашњи комунистички култ "пребацивања норме", само су неке од подврста идолопоклонства "духу времена", то јест кнезу овога света, ђаволу (не моле се Хришћани узалуд: "Сачувај ме, Боже, од ђаволске брзоплетости.") Данашњи човек живи у свету детерминисаном, окованом мрежом датума, релативистичком; у свету у коме је подивљало ("лажљино време на зиду", рекао би Миљковић) само себи сврха, а историја нема никаквог есхатона...

У свом огледу „Идол новог доба“ , који говори о појави часовника и постренесансним убрзањима историје, Јанковић каже:“Кроз читав средњи век – све до почетка „ренесансе“ – човек на Западу је још увек имао очуван нерв за вечност. Његова осетљивост за онострано још увек беше снажна и истанчана. Он је осећао да је део једне шире целине, једног крупнијег плана – створеног „пре свих векова“. Елементи тог плана могли су да се открију у фрагментима, али не пре но што се „наврши време“.Ишчитавањем тих фрагмената човек је откривао стварност – поступно, опрезно и полако. Тако је научио да препознаје вечност и све њене финесе у сваком облику њених тренутних тварних манифестација. Зато је твар, на Западу, тако дуго била супстанција, а не пука материја. Сазнање је текло споро, из једног ширег контекста – дејством сталних и непроменљивих стваралачких сила које су обитавале негде другде – изван човека. Целина плана остајала је, међутим, недокучива за разум. Она се откривала благословеним изабраницима, или изузетним напором да се ја подреди једном вишем реду – вишем поредку ствари. Једном речију, човек на Западу је споро схватао да је време нешто са чиме може да се калкулише. Требао му је дакле подстрек – да би почео да сабира и да множи. Тај подстрек беше „она“. Ево како извесна паметна госпођа, Франческа ди Марко Датини, у писму које је 1399. године упутила свом мужу, „трговцу из Прата“, прекорева његову лакомислену склоност да арчи време у доколици: „С обзиром на све што имаш да учиниш, кад протраћиш један сат мени изгледа да их је хиљаду… Јер сматрам да теби ништа није тако драгоцено, и за тело и за душу, као време, и мислим да га премало цениш.“ Тако је жена по трећи пут у овом еону преокренула судбину човечанства – први пут се звала Пандора, други пут Ева. „Она“ је, дакле, та нова врста у еволуцији жене – „жена змај“. Док још беше само жена, витезови су у мимоходу јахали крај њених ногу, а она им је добацивала свој рупчић натопљен мирисом њених недара; сада, међутим, она јаше „витеза“ и уместо рупчића у рукама држи бич. Витез се скљокао под теретом судбине коју му Бог беше наменио; он више није кадар за велика дела и страшне подухвате, једва да има још толико снаге да прикрије своју немоћ, свој пад у мекуштво – бегством у неку малу „џепну теорију“, какав љупки гест или духовит обрт – у анегдоту, комику, каламбур.

„Трговац из Прата“ је парадигма данашњег неуротичног човека на Западу. Он се понаша као да га је спопао свраб – таман се „почеша“ на једном, већ га „сврби“ на другом месту. Али, крајем XIV века, као што смо управо видели, он се још увек помало одупире промени. И то што невољно прихвата моду говори нам да је човек на Западу, тада, још увек имао у извесној мери очуван онајздрав нерв за вечност, који ће, међутим, у вековима који следе потпуно да исчезне из њега. Јер су га извесне протејске црте укорењене у његовом карактеру – а скривене иза еуфемизма „модерно“ – учиниле пријемчивим на све врсте обмане. То што траје и данас са истим интензитетом несталности, није последица његове жилавости већ његове способности да се мења „у ритму времена“, да „иде у корак са временом“. Ни један облик у њему не може више да се устали. И зато би прича о њему могла да се исприча и као парабола о глумцу или: „Како је модеран човек постао позер?“ Од тог доба у коме га затичемо погруженог пред госпођом Датини, човек на Западу се стално пренемаже и претвара – свестан, међутим, да истински јесте само онакав каквим жели да се прикрије. Дон Кихот беше реакција на њега – бесмислена и узалудна „хомеопатијска реакција“- јер у једном болесном свету, који је болестан јер је наопак, а наопак је зато што бежи од своје суштине – човек који би хтео да гротеском излечи оно што је болесно, што је одавно пристало на своју болест, пристало да буде смешно – нема шта да тражи! Такав човек може само да се нада подсмеху руље, и највише докле његов дух може да допре јесте да прихвати тај подсмех као награду, као што глумац прихвата аплауз „одушевљене“ публике – елегантно и са наклоном, знајући, ипак, да ништа од онога што им је декламовао нису разумели. Изазов који је Сервантес добацио човечанству остао је несхваћен. „Витез“ се смејао „будали“ која „с разлогом“ губи, и аплаудирао „нормалном човеку“ који „с правом“ побеђује – свему ономе, дакле, што ће у XVIII веку постати његова грозна стварност. Коначни тријумф „Трговца из Прата“ „витез“ ће дочекати са олакшањем, као додуше окаснели али још увек довољно добар изговор за свој пораз. Јер, „витез“ га већ одавно беше прихватио као своју неопозиву судбину“.

И зато живимо у доба загађења брзином.

 О НОМАДИЗАЦИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА    

Човек којим се може управљати је безлични номад, без завичаја, без вере, без отаџбине. О том безавичајном човеку писали су и раније. Мартин Хајдегер је сведочио: „А они који су остали у завичају? Многоструко су безавичајнији од оних који су из завичаја прогнани. Сатима и даним потчињавају се радио и телевизијским апаратима. Недељама их филм односи у необичајене, често само обичне области представа, које лажно представљају само један свет који није свет. Посвуда 'илустроване', на дохват руке. Све ово чиме модерни технички инструменти за инфорисање привлаче, нападају и погањају људе – све то човеку данас већ много ближе него властита њива око куће, ближе од обичаја и навика на селу, ближе од предања завичајног света/…/ Развитак технике, међутим, стално ће се убрзавати и нигде се неће моћи зауставити. У свим подручјима опстанка човек ће све тешње бити окружен снагама техничких апарата и аутомата. Моћи технички уређаја и постројења које свуда и сваког часа у ма којем облику полажу право на човека, везују га, одвлаче, притискају, одавно су прерасле вољу и способност одлуке човека, јер их људи нису ни начинили... Човек се, штавише, диви одважности научног истраживања и при том не мисли ништа. Не помишља да се овде, средствима технике, спрема напад на живот и бит човека. (...) Атомско доба повлачи за собом узнемирујућу промену света... Човек није припремљен за ову промену света...“

Уосталом, Митеранов саветник, интимус Роштилда и дугогодишњи челник Европске банке за обнову и развој Жак Атали, овако је видео скоре дане човечанства, још пре четири деценије: „Поредак, заснован на сили, биће замењен поретком заснованим на новцу... Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквом ропству које диктира новац... Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ". Људи ће бити „нови номади", који су, по Аталију, „изгубили традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу", чије ће најважније право бити право да продају и купују. Читав свет ће бити под електронским надзором. Атали вели: „Основа технологије будућности је микрочип, који ће бити уграђен у све предмете, који ће постати нешто попут продужетка наших чулних органа, функција нашег организма". Средство везе (а самим тим и надзора) постаће свеприсутно: „Човек нигде неће моћи да се сакрије... Први пут ће човек бити без адресе... Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име".

Атали јасно каже: „У будућем светском поретку биће и поражених земаља. Број поражених ће, наравно, бити већи од броја победника. Они ће покушавати да стекну право на достојан живот, али, изгледа, такву шансу неће добити. Биће избачени из игре, гушиће се од отровне атмосфере, а на њих нико неће обраћати пажњу, због свеопште равнодушности". Сиротињи која неће имати где да путује биће понуђена разна стимулативна средства, пре свега наркотици: „Наркотици су номадска супстанца за побеђене будућег миленијума". Победници ће имати све „рајске могућности" генетичког инжењеринга. Елита ће на тржишту куповати нове органе. Атали „прориче": „Човек ће продавати и куповати своје сопствене двојнике, „копије" вољених људи, хибриде створене на основу нарочитих особина, изабране с тачно одређеним циљевима... Човек ће почети да прави самог себе онако како прави робу". Знајући да ће бити отпора, Атали сматра да ће сваки отпор бити угушен ако међународне институције добију „планетарну власт".

И то је то. Раде Јанковић зато показује да је чиповање људи више него логична последица стварања новог друштва, друштва безавичајних: „номаде“ ( читај: чиповану стоку ) треба сатерати у мегалополисе, где ће умирати и гушити се, а господари ће живети у „дивљини“, у својим моћним дворцима опремљеним свим врстама технотроних чуда.                                       

Али, претходно треба побити ВИШАК становништва. Сасвим дарвинистички.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ЕВРОАЗИЈА?

 Савремени капитализам је битијно злочиначки. Како је говорио руски хришћански социолог и философ, Александар Панарин:“ Прагматична свест има сасвим друге бриге за разлику од претходне, хришћанске по својим коренима: она је заокупљена не тиме како да помогне новој сиротињи, него како да се посигурније од ње заштити. Друга секуларизација, одстранивши „левичарске рецидиве“ из западне културе, изгледа, одстрањује социјалну саосећајност уопште. У тих нових пагана сиромашни и људи с неким недостатком више не побуђују саосећање, него само одвратност, често помешану са страхом. Али, а нова осећања захтевају не више социјалну државу, него милитаристичку, то јест демократију нове мањине, „која ће умети да се заштити“. А, пошто је реч не о националној, него о глобалној демократији“, која се дефинише као екстериторијално заједништво, онда је може штити не национална, него глобална држава. На улогу таквог глобалног заштитника демократије, која је постала судбином изабране мањине човечанства, претендују Сједињење Државе./…/Посебне тајне браве, уређаји за појачавање зидова, оружје, непробојна стакла и уређаји за заштиту од потера, довитљива проналажења двоструке и троструке заштите - све су то издаци, ккојима се нова буржоациза раскусурава око демонтаже социјалне државе и досад невиђеног дистанцирања од упропашћених суграђана. Но ти ратови свакодневице ће пре или касније бити проглашени за безнадежни дилетантизам. Уместо да се штите понаособ, о својој бризи и на свој ризик, чланови нове класе глобалних компрадора све су ближе идеји о потреби концентрисане глобалне заштите на заиста професионалној основи.Слично као што је на исходу средњовековља концепција сепаратне заштите посредством одређених сењора била напуштена у корист колективног заштитног органа у лику централизоване апсолутне монархије, данас, на исходу епохе модерне, виси у ваздуху идеја светског апсолутизма у лику недљиве империјалне власти САД као светскога жандара, који штити нове изабране од својих и туђих варвара.”

   Има ли наде да ћемо се избавити од таквог света, од судбине стоке за клање коју су нам наменили Молохови следбеници, крвави банкари? 

У огледу „Између Алаха и Молоха“, Раде Јанковић покушава да размишља о неопходности удруживања традиционалних цивилизација у борби против нихилистичко – антихристовског Запада. Он, између осталог, каже:“ Живимо у вемену у коме се води последња и одлучна битка између традиције и модернизма. Данас, кад маса залуђена модернизмом Запада слепо следи ону скривену моћ која од разлика у начину испољавања традиције ствара предтекст за сукоб цивилизација; данас је више него икад потребно да се истакне јединство свих традиција – оно јединство које је Генон тако често наглашавао – не само као испразно мудровање већ – пре свега! – као практични услов нашег опстанка. Тек потом и као raison d`еtrе једног типа егзистенције, и једног опасно угроженог људског права – права да се буде човек на другачији начин, на начин који је одређен традиционалним вредностима. Бити човек у традиционалном смислу, то значи доћи до свести о сврси свога постојања изван ове чулима омеђене стварности; постојања унутар једне другачије, надчулне стварности – једног вишег, космичког поретка ствари. Бити човек, значи бити у функцији тог вишег реда – чинити све да се тај ред одржи „на земљи као и на небу“ („како горе тако доле“); и да се исто тако поново успостави – молитвом, постом, обредом – кад се једном поремети, из нама недокучивих разлога“.

Раде Јанковић се залаже за оствараење идеје евроазијства, управо као начина да се пружи отпор . Православље, пре свега оно руско, дужно је да – наравно, не кроз „молитвени“ екуменизам, који је кривотворина и религиозни глобализам, него кроз непосредан дијалог о заједничким светопогледним основама и конкретној помоћи једних другима– заједно са умереним,а не америчком, терористичким исламом ( маскираним у „антиамериканизам“) поведе дијалог. Он каже:“Са исламом треба водити дијалог, а не рат. Са тачке гледишта „Новог светског поретка“, међутим, један велики сукоб између ислама и православља био би сасвим пожељан. Предпоставља се да би у том сукобу православље коначно искрварило, а ислам би толико ослабио да више никада не би представљао некакву реалну опасност за модернизам Запада. Отуда је теорија о „сукобу цивилизација“, заправо у функцији једне опскурне политике – политике пожељног очекивања.Антиципирати будуће догађаје пројекцијом колективне сугестије у правцу жељеног циља – то је план кроз чије тамне засторе можемо само да наслућујемо једну скривену моћ, о којој међутим не знамо ништа сем што видимо: да је непогрешиво делотворна! Доказивати нужност „сукоба цивилизација“, и при том стварати неопходне услове да до тог сукоба заиста и дође – инфилтрацијом агената специјалних служби, фанатика и терориста, унутар „скупина“ са обе стране „границе“ која „дели цивилизације“ – то су чекић и наковањ дијалектичког материјализма; његов „гвоздени закон“ по коме нужно следи: упорност се исплати, до сукоба ће свакако и доћи, неминовност ће тиме постати сасвим очигледана – eo ipso, и исправност теорије потврдиће се са математичком тачношћу. Али коме они покушавају да продају тај „метод“ дијалектичког матерјализма! Па ми смо рођени „са ове стране гвоздене завесе“; ми смо свакодневно живели са дијалектичким матерјализмом, и све те трикове ми смо морали да научимо још док смо били деца. Зато нећемо да се упецамо!“ То значи: људи попут Семјуела Хантигнтона, са својим теоријама о „сукобу цивилизација“, нису ПУКИ ТЕОРЕТИЧАРИ, него они који обликују пожељне правце развоја историје. Православни, који су преживели ужасе комунизма, дужни су да избегну хантингтоновске замке „пројектовања жељеног“, и да учине све да, уместо сукоба, дође до савеза – какав би, рецимо, могао бити савез Русије и Ирана.

   Јанковић нас упозорава:“Степен дисолуције је на модерном Западу достигао онај ниво који отац Серафим Роуз означава као највиши стадијум нихилизма – нихилизам разарања.На почетку овог миленијума једина истинска новина је то што је нихилизам разарања, са маргине историјских токова, прешао у самmainstream глобалног одлучивања. Данас су Штирнер и Бакуњин „запослени“ у Пентагону – они су главни планери „Новог светског поредка“. „Сироти“ Сергеј Нечајев још увек је само „извођач радова“ на терену – сада са турбаном на глави и зеленим стегом у руци. А сутра? Ко зна?… Можда опет са качкетом и црвеним баријаком?… Тада пред нас иступа хамлетовсака дилема: са Западом или против њега? А кад се једном постави то питање, и „линија фронта“ се помера дубље у позадину – у само средиште цивилизације; у хабитус савременог човека, и начин на који обликује своју егзистенцију. Ту се своди завршни рачун и врши коначни избор: ко је мој ближњи?Изван тог уског круга, непријатељ је свако ко служи „Мамону“ а не Богу. Ту линија раздвајања више није ни моћ, ни слава, ни богатство; ту се људи деле унутар себе самих – у разуму, у души и у срцу!“ 

О ОПТИМИЗМУ И ХРИШЋАНСКОЈ СВЕСТИ

У завршном делу своје књиге, под насловом „Освит“, Јанковић, у огледу „Оптимизам као утопија последњег времена, упозорава да је оптимизам данас својеврсни налог тоталитаризма епохе; права  „обавеза“ за сваког ком жели да остане у систему:“Оптимизам се, лишен свог филозофског, свог „прагаматичног“ аргумента – ма лишен било какавог аргумента! - оптимизам се срозао до нивоа пуке друштвене конвенције. Постало је просто непристојно не бити оптимисата. Није учтиво сумњати у тренутку кад се „померају границе снова“, у овом „узбудљивом времену“ несумњиве технолошке иновативности. Ко жели да нешто значи – у политици, у науци, у уметности – тај мора да допринесе том општем току; ко хоће да се његов глас чује, мора да подеси интонацију са лествицом оптимизма: „боље, стално све боље!“... Али боље је непријатељ доброг. Боље, то у времену о коме говоримо значи: више свега! Више  хлеба и пара, више јефтине забаве и игара, више спорта и разоноде, више „трица и кучина“ - више робе и услуга, више „људских права“, више демократије и слободе, више секса и порнографије... Читав животни простор савременог човека контаминиран је оптимизмом. Овај процес дисолуције, карактеристичан уосталом и за све друге области модерне цивилизације, уочљив је наравно и овде. Оптимизам је постао идеологија „Новог Доба“. Тиме је и наше време постало епоха својеврсног оптимистичког апсолутизма. Из тог деспотског карактера сасвим је прирородно проистекла и репресивна димензија оптимизма. Ако сте чиновник, ризикујете да изгубите посао - кад ваш осмех није довољно широк и ведар; ако сте менаџер, смениће вас кад својим подчињенима не уливате довољан елан – „не подижете адреналин“; ако сте политичар, изгубићете на изборима кад не лажете довољно – не обећавате „боље сутра“... Оптимизам деспотски влада животом модерног човека. Он више неће смети ни да буде тужан! Најновије смернице америчког „Дијагностичког и статистичког приручника менталних болести“ (ДСМ5) тугу због губитка блиске особе сврставају у ментално обољење. Сматраће се да је особа која упадљиво пати због смрти своје мајке, например, депресивна и биће подвргнута лечењу јаким антидепресивним лековима. А то је само корак до увођења радости као опште друштвене обавезе! Као да се жели да из савременог човека ишчезне свака аутентична мисао и свако осећање, који би били супротни општем току ка „безграничном напредку човечанства“. Самоцензура, која је врхунац сваког апсолутизма, треба и овде да отклони сваку сумњу у механизам тог напредка. Тако ће савремени човек функционисати само као део једног моћног механизма, и што мање иступа из тог механизма - то ће боље функционисати. Ми се међутим питамо: какав је положај православног хришћанина у том застрашујуће опресивном оптимизму „Новог светског поредка“? Као што вели псалмопојац: „Кад су раскопани темељи, шта ће чинити праведник?“ (Псалм: 11;3)“...

Од Лутера до Лењина, запажа Јанковић, светом је владао оптимизам прометејског типа – још мало, још мало ( без обзира на жртве ) па ћемо остварити „Царство Божије на земљи“. Уместо раја, свуда је завладао пакао, и паклене силе, као што видимо, тријумфују и даље. Данашњи оптимизам је идиотски – технологија нам обезбеђује нове „гаџете“, и зато ми живимо у технолошком рају, и то ће, кажу оптимисти, трајати вечно…Али, иза Дизниленда, кези се лице ГУЛАГ-а и Аушвица, који чекају човечанство без Христа. Јер, господари таме су одлучили да број „рајских житеља“ треба свести на „златну милијарду“. А остале – побити.

Зато Јанковић поручује: “По свом пореклу секуларни оптимизам је еминентно протестантски производ. Отуда би морао да буде стран православној духовној традицији. Бити оптимист, а бити православан – то је нонсенс, то је „немогућа мисија“. Живот је место где је губитак једино известан исход. Православље је, међутим, вера која губитак на овом свету претвара у добитак на оном свету. Православни хришћанин не ишчекује срећан крај на овом свету, него спокојно чека крај овог света у нади да то није крај свега, већ почетак новог, другачијег - вечног живота. Оптимист је међутим човек хронично надражен ишчекивањем хепиенда у овом свету. Који се међутим перманентно одлаже! При чему се то одлагање стално супституише новом, и још јачом дозом оптимизма“.

 НА СТРАНИ ПОБЕДНИКА

У завршном огледу своје књиге, „Уском стазом Православља“, Раде Јанковић указује на чињеницу да антихристове слуге мисле да им је тријумф на помолу – православне земље, попут Румуније, Бугарске, Грчке, Србије су поражене и налазе се под чизмом НАТО – Великог Брата. Русија је опкољена са свих страна. Гладијаторске игре у ЕУ, рат између гладних и обесправљених на једној и полицајаца, оклопљених тупом равнодушношћу, на другој страни, тек што није почео. И у Јерусалиму се спрема Трећи храм, где треба да седне антихрист. Разарање правоверја у свету иде корацима од седам миља. Па ипак, мада није оптимиста ( јер је оптимизам – утопизам, а утопизам непријатељ боголиког човештва ), православни хришћанин, по Јанковићу, није ни дефетиста. Он је борац Непобедивог Војводе, Господа нашег Исуса Христа, који ће победити после свих земних победника. Нови Завет, по Јанковићу, није нови само хронолошки, него суштински: из трулежи историје клија семе Васкрсења, и зрно пшенице доноси род по тридесет, по шездесет, по сто. Живети у доба апокалипсе није позив на очајање, него на градилаштво. Свети Златоуст нам каже да Бог шаље Своја упозорења о близини апокалиптичних догађаја да бисмо се уразумили и покајали, и да казна не дође. Јона је проповедао Ниневији, народ се покајао и - гнев Божји није дошао. Док има покајања - има и спасења. Кад га не буде, сунце ће се угасити.

А шта значи стваралачки се односити према апокалиптичном крају историје?

Кнез Евгеније Трубецкој, у свом делу „Смисао живота”, даје нам један одговор на то питање:“Христос неће доћи док човечанство не сазри за Његов долазак. А сазревање човечанства и значи откривање вишег развоја енергије у тражењу Бога и тежњи ка Њему. Из тога следи да крај света треба схватити динамички, а не фаталистички. То није некакав спољашњи чин божанске магије, него обострано и коначно самоодређивање Бога у односу на човека и човека у односу на Бога - више откровење дела Божијег и човекове слободе.

Наравно да се такав крај може припремити вишим напором човекове активне љубави према Богу, који је и крајњи напор човекове борбе против мрачних сатанистичких сила, а не пасивно чекање.

Као што смо рекли, крај света треба да буде схватан дефинитивно као постизање циља. Циљ света није - прекраћивање живота, већ обрнуто, апсолутна пуноћа. Због тога констатовање „блиског краја света” не треба да звучи као позив на неделање, већ обрнуто, као дозивање енергије за градњу непролазног и суштинског. У наше дане, када тешка искушења наводе људе да говоре и размишљају о ближењу краја, треба објаснити појам „краја” у хришћанском смислу те речи...

Крај је само негација некорисних и безвредних ствари - само оних које су плен закона смрти и општег изгарања. Постоје и друге ствари, оне које не сагоревају, јер у Хераклитов ток уносе непролазне, супстанционалне садржаје. У односу на такве ствари крај није негација него њихово довршење „утемељивање у вечности”“.

Дакле, крај света је близу. Али, борити се за свет не да можемо, него морамо. Борити се за свој народ и своју државу, за културу и обнову морала - да, да, да! Не седети скрштених руку, него, по кнезу Трубецком, бити делатан, док год је то могуће.“Царство Божије, где Бог Собом испуњује све, и где нема места за било какву ванбожанску стварност, је крај, завршетак светске историје, а не некакав почетни или посредни стадијум њеног развоја. Док свет није сазрео за коначно самоодређење док у себе не укључује пуноћу божанског живота, остаје ванбожанска област. Остаје ван прага Царства Божијег из тога, међутим, не проистиче да треба да буде предат власти ђавола. У томе је потврда светског поретка - светског друштва, државе, припреме и целокупне световне културе.

У Царству Божијем зло се побеђује изнутра, у самој својој могућности - кроз органско повезивање Бога са човечанством и светом, кроз потпун преображај васељене. И обрнуто, у светском поретку зло се ограничава споља, гуши спољашњом силом државе. Из тога произилази како се светски поредак односи према крајњим, вишим циљевима човековог постојања и у ком смислу је цењен. Он је ван граница царства благостања, није испуњен, као посредни, историјски стадијум развоја, док овај још није завршен, завршава се историјским преласком од зверочовечности ка Богочовечности...

Област у којој се зло побеђује само спољашњом силом још није Царство Божије, мада последњем није свеједно шта се догађа пред његовим вратима. С хришћанске тачке гледишта, бескрајно је боље стање човечанства у коме је зло спутано спољашњим, материјалним оградама него ничим. Ето због чега је Самуилу било наложено да благослови царство израиљског цара, а сам Христос је хришћанима ставио у обавезу да плаћају дажбине на простору који су држали римски легиони. Јеванђеље цени државу као степен, а не могући део Царства Божијег, који води њему у историјском процесу. Ко хоће да људски живот некада, макар ван граница земаљског претвори у рај, дужан је да благослови ту, макар спољашњу силу која привремено омета свет да се претвори у ад. Пут према Царству Божијем је онакав какав се појавио у Јаковљевој визији; он је - лествица, чији је врх - на небу, а основа - на земљи. Тај лажни максимализам, који тобож с религиозне тачке гледишта одбацује ниже и посредне степене у име врха - у име хришћанског идеала - одриче хришћански пут, то није хришћански, него неразумни максимализам.

Признавање релативних вредности и позитиван однос према њима не само што не противурече етичком максимализму религије, него су му неопходне. Као смисао свега постојеђег, Бог је и смисао свега релативног и пролазног. Ако је Богојављење тај максимум, који је стварни крај светског процеса, тиме је оправдан цео процес, како његов почетак (минимум), тако и поједини, релативни стадијуми прогреса. Тиме се учвршћује и држава. Као хришћанска треба да буде призната тачка гледишта која одваја Божије од ћесаревог, а не она која захтева његово укидање или она која жури да га укључи у Царство Божије. Осуду подједнако заслужују антидржавна, анархистичка расноложења у правом смислу речи и пасиван, равнодушан однос према држави. Ако се с хришћанске тачке гледишта државе сматра позитивном или релативном вредношћу, сваки хришћанин дужан је да се за њу бори. Што су снажнији и постојанији покушаји да се она претвори у царство „звери, која излази из бездана”, то смо ми хришћани дужнији да тежимо задржавању државе у својим рукама, да је учинимо оруђем у борби против зверињег начела у свету.

Хришћанство високо цени одрицање од света и напуштање света: међутим, одлазак светаца и блажених, који се сматра једним од највећих подвига човека, јесте одрицање од световних блага, од егоистичких уживања и користи света, али никако одрицање од борбе са злом које влада у свету; чак обрнуто, монашки подвиг једна је од највиших испољавања те борбе. Због тога између монаха, који молитвом истерује ђаволе из света и Христовог ратника, који ратује за свет, нема антагонизма/.../“

Свако на свом месту, у времену које нам је дато, ради оно за шта га је Бог позвао. Свако се труди да чисти себе од греха спољњег, али и од греха срца (”Какве су ти мисли - такав ти је живот”, по речи оца Тадеја). Свако славослови Бога својим стваралаштвом, иако се ужаси апокалипсе ближе. По речи владике Данила - морамо насликати више икона но што варвари могу да их униште. Или, опет по Трубецком:“Има безброј једноличних, сивих послова, који потсећају на изношење ђубрета: свим тим пословима стварају се релативне и пролазне вредности. Али, када у те сиве послове човек уноси религиозну послушност када у њих улаже осећање безграничне љубави према Богу, отаџбини или једноставно према блиским људима, о којима брине, тиме подиже нешто бесмртно и бескрајно драго, што на неки начин, остаје. Тиме он својим лицем преноси слику Божију на земљи./.../

Међу осталим релативним вредностима посвећење добија и држава у хришћанској заједници. Човек који се равнодушно односи према подивљалости људског друштва, према непоштовању сваког закона и истине, према претварању људи у крдо дивљих звери - тиме доказује потпуно одсуство љубави према ближњем. Не хладним и пасивним односом према човечанству већ марљивим и несебичним служењем њему, човек припрема последњу, коначну појаву Богочовека чиме се светска историја завршава.

На тај начин мисао о блискости краја не обесцењује релативне вредности, већ само наводи на размишљање о њиховом подређеном значају. Мисао о Христу Богочовеку, који стиже у свет, није негација светског процеса у времену него остварење његове основне тежње, откровење његовог вечног смисла. Тај свејединствени смисао садржи и вечно, и привремено, и безусловно, и релативно. О томе сведочи молитва Господња, која моли Оца небеског за долазак Царства Божијег, да подари хлеб наш насушни.

Вреди живети, борити се, делати – јер је Христос већ победио.

ЗА КРАЈ

Раде Јанковић, адвокат из Бољевца, је један чист, светао и частан пример како човек, ако жели да остане човек, може стећи ум који промишља страву доба у коме живимо без панике и страха, а са великом надом у победу Добра Ваплоћеног, Које је Христос, Пут, Истина и Живот човека и света. Књига „Глуво доба“ је помоћ свима онима који желе не само да тупо посматрају збивања у нашој епохи, него и да појме шта се око нас збива, и да делају на себи и око себе. Јер, појмити значи бити свестан чињеница и спреман за борбу; а, како је говорио покојни Кијук, добро обавештен човек је упола спасен човек. Целина спасења, пак, не припада човеку самом по себи, него Христу Богочовеку, Који ће нас примити Себи само ако то желимо. По епископу будимском Данилу, у Христу смо већ спасени – потребно је да покажемо да ли то спасење заиста желимо.

Господину Радету Јанковићу, хришћанском мислиоцу данашњице, са наше стране велика благодарност и – МНОГАЈА ЉЕТА!

 (Књига се може наручити на телефон 064,2244477 ).    

Фото у наслову: представљање књиге Радета Јанковића "Црна књига црноречја" у Зајечару