Аутентично сведочанство преживелог логораша, Хрвата југословенске оријентације др Николе Николића, књига „Јасеновачки логор“, коју је објавио „ННК Интернационал“, изашла је ове, 2015. године.

Књига садржи описе појединачних и масовних страдања заточеника Јасеновачког логора, око 100 фотографија, цртежа и мапа и представља снажно сведочанство о трагичној судбини српског народа у Другом светском рату. Књига „Јасеновачки логор“ имала је трновит пут. Први пут је објављена 1948, али се преко тога прелазило ћутке. Доживела је још два измењена и прилично ублажена издања, због политике братства и јединства. „ННК Интернационал“ објавио је аутентичну верзију из 1948. Ексклузивно, на „Борби за веру“, доносимо поговор за ову изврсну књигу др Надежде Винавер, препоручујући свим Србима православне вере да је набаве и читају.

Уредништво

BOGOVI ZLA

KNJIGA O JASENOVAČKOM LOGORU

Lekcija dugotrajnog imoralizma

„Svake sekunde, svake desetine sekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, majka, i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sjevaju sjekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotina ljudi, djece, majki, svake sekunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru refleksi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotine srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde…“

Nikola Nikolić

Knjigu dr Nikole Nikolića o Jasenovačkom logoru, objavljenu pre 66 godina (1948) u Zagrebu, u izdanju čuvenog Nakladnog zavoda Hrvatske, trebalo je odavno prevesti na više stranih jezika i otposlati po svetu da šire istinu o jednom strašnom koncentracionom logoru iz vremena Drugog svetskog rata, u srcu Evrope, u Hrvatskoj, na 90 kilometara od Zagreba, o kome se veoma malo znalo.

Nikola Nikolić, autor knjige o Jasenovačkom logoru, lekar po profesiji, epidemiolog, poznat po humanosti prema svedočenjima ljudi koji su ga poznavali, Hrvat, katolik, kako je u samoj knjizi zabeležio, bio je zatočen u logoru u Jasenovcu kao istaknuti komunista.

Pošto je imao sreću da razmenom za Nemce koje su partizani zarobili, bude oslobođen zajedno sa još četiri hrvatska komuniste, zapisao je ono što je doživeo i video dok je boravio u toj „golemoj ljudskoj klanici“. Nikolićevo delo ostaje najverodostojnije svedočanstvo, autentična reprodukcija jednog stravičnog razdoblja u istoriji jugoslovenske države. Ova knjiga nije dovoljno poznata ali oni čitaoci koji su, drhteći i sa suzama u očima, čitali njene potresne stranice, ostaju zahvalni ovom duboko plemenitom čoveku koji je verovao da se, iako uz velike žrtve, može izgraditi pravedniji svet.

Uprkos „planine mrtvih“ što ih je proizveo, uprkos neprevaziđenim metodima mučenja koji su ga izdigli u sam vrh istorijski poznatih mučilišta, o logoru u Jasenovcu se govorilo uzdržano posle Drugog svetskog rata, u svim krajevima bivše Federalne Jugoslavije. Iz istih razloga zbog kojih se u svetu malo znalo o Jasenovcu ostalo je nepoznato i Nikolićevo svedočanstvo.

Iza skrivanja istine ove, kao i drugih sličnih knjiga, stoji mnogo politike, mnogo ideoloških deformacija, stoje transformacije smisla istorije jugoslovenskih istoričara posleratnog vremena (posle 1944), koji su negovali istoriju lišenu racionalnosti i predstave o kontinuitetu. Oni kao da su bili zaboravili da će svaki istorijski trenutak sa svojim protagonistima jednog dana morati položiti računa o sebi.[1]

Političko zataškavanje ozbiljnih razgovora o Jasenovcu, opravdano najpre potrebama pomirenja i izgradnje, danas koliko sarkastičnog, toliko i fantazmagoričnog pojma bratstva i jedinstva, u stvari je bila podlo transformisana zabrana razmatranja svih zločina protiv Srba, masovnih i pojedinačnih.

Ako jedna država, posle završetka rata u kome se našla pošto ju je napala moćna Nemačka, ne dopušta da se otvoreno govori o žrtvama koje je narod te države podneo tokom rata, jasno je da su u pitanju neki koliko ozbiljni toliko i neobični razlozi. Očigledno je, svakako, da država, odnosno vlast koja se stavila na čelo države, nije hajala za žrtve ali i da se mnogo plašila da se o tim žrtvama i o uzrocima koji su neposredno doveli do njihove smrti, govori otvoreno, na osnovu raspoloživih podataka. Tako nešto se nije moglo dogoditi ni u jednoj evropskoj državi (pa čak ni u samoj postratnoj Nemačkoj), sem među narodima u sastavu ondašnje Jugoslavije.

Zbog toga treba pre svega odgovoriti na prvo pitanje: o žrtvama kojeg jugoslovenskog naroda se nije moglo otvoreno govoriti? – Nije se smelo slobodno govoriti o žrtvama srpskog naroda postradalim za vreme rata, nije se smela tražiti dokumentacija niti objašnjenja događanja tokom više od četiri duge godine nemačke, italijanske, mađarske, bugarske okupacije, tokom postojanja Nezavisne Države Hrvatske. Ali, nije se nikad (apsolutno nikad za komunističke vlade) smelo postaviti pitanje zašto su saveznički avioni onako uporno bombardovali okupiranu Srbiju, već svu u žalosti za mrtvima, i zašto su, gađajući i rušeći nastanjene gradove, crkve, porodilišta, škole, pobili onoliko nedužnih Srba.[2]

Kako se moglo dogoditi da opstane ovakva nasilnička postavka  u nacionalnim odnosima višenacionalne zajednice, kada svaka savremena višenacionalna država teži da sačuva bar prividnu ravnotežu i da obezbedi svoje funkcionisanje?

Kako su Srbi to dopustili?

Na ovo pitanje danas se može dati vrlo tačan odgovor istorijskog, verskog, psihoetničkog, političkog karaktera. O tome postoji dobro razrađena literatura predstavljena velikim brojem knjiga, časopisa, različitih publikacija, nizom priloga u dnevnoj štampi… U vezi sa Jasenovcem organizovan je znatan broj konferencija, simpozijuma, susreta na nacionalnom i međunarodnom nivou; nekoliko institucija (naših i stranih) bave se Jasenovcem, odnosno kompleksom srpskih tragedija manifestno povezanih: isti narod, ista teritorija, isti povod ubijanja.

Uočljivo je kako je Jugoslavija vodila sasvim neodlučnu politiku u definisanju ciljeva masovnih ubistava u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, počev od sloma Nemačke, tj. od 1945, a takva politika, nažalost, opstaje i danas i u zvaničnoj savremenoj politici države Srbije i naročito u međunarodnoj politici, slepoj i gluvoj za činjenice. Poslednji rat u Hrvatskoj protiv srpskog naroda 1991÷1995, u velikoj meri verskog karaktera, pokazao je da je reč o „večitom povratku“ istih genocidnih ideja, u mozgovima i duhu ljudi istog vaspitanja kao što su ga imali oni od pre 1941. godine u Hrvatskoj.

Za ljude koji ne poznaju složenost istorijskih tokova i odnosa naroda bivše države Jugoslavije, u šta spada i stravična istorija Jasenovca, korisno je, verujemo, predstaviti faze u nastajanju i trajanju te države i vrlo kratko se osvrnuti na istoriju naroda u sastavu Jugoslavije.

Da bismo potpuno razumeli šta se to dešavalo u Jugoslaviji posle završetka Drugog svetskog rata (1944-1945), to znači u vreme kad je počelo skrivanje prave istine o Jasenovcu, kao i o drugim mestima masovnih zločina nad Srbima tokom tek završenog rata, moramo prikazati period u kome je s puno pažnje pripreman logor u Jasenovcu, detaljno razrađivan i vrlo dosledno primenjen sistem ubijanja. (Ubijanje se, da podsetimo, dešavalo za Hitlerova vremena u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, NDH).

Potrebno je otići malo dalje u prošlost da bismo stekli uvid u stvaranje nove državne zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca (1918), odnosno države pod imenom Kraljevina Jugoslavija od 1929. Mislimo da je korisno uneti nešto shematizma u povezivanju događaja.

O kojoj državi, u kom istorijskom trenutku, je reč i o kojim narodima je reč? Kakva je njihova istorijska pozicija? Položaj tih naroda  p r e  Prvog svetskog rata  i  p o s l e  U j e d i nj e nj a  1918.

Kada govorimo o vremenu pre Prvog svetskog rata (1914÷1918), od svih naroda buduće države Jugoslavije samo su Kraljevine Srbija i Crna Gora bile slobodne države a ostale teritorije su pod vlašću stranih sila – ti narodi su, dakle, podanici drugih država u kojima se ne govore njihovi nacionalni jezici.

S r b i, baštinici vizantijske kulture, imaju samostalnu državu od XI veka, vladarske porodice moćne i uticajne, kraljevinu pa carevinu u XIV veku, sjajnu crkvenu i svetovnu arhitekturu i slikarstvo, nacionalno zakonodavstvo, samostalnu nacionalnu književnost na svom jeziku, razvijenu medicinu oslonjenu na medicinu i farmakologiju koje Evropa poznaje od XII do XV veka (i to sve zapisano na ondašnjem srpskom jeziku). Srbi imaju svoju autokefalnu crkvu i nacionalne crkvene velikodostojnike, dobro organizovane škole i žive veze sa narodima Evrope Srednjeg veka. Za svoju državu vodili su ratove sa susednim narodima, najviše sa Vizantijom, kasnije sa Turcima, a pod tursku vlast potpali su, mada ne u potpunosti, u XV veku.

Početkom XIX veka Srbi počinju aktivnu borbu za oslobođenje od Turaka. Svojim ustancima i taktikom svojih vođa u pregovorima sa velikim silama, uspeli su da stvore nezavisnu državu 1878. godine, koja potom biva proglašena za kraljevinu.

U XX veku zahvaljujući pobedama srpske vojske u Balkanskim ratovima (1912÷1913, protiv Turaka), oslobođeni su delovi Južne Srbije, a to su centralni delovi srpske srednjevekovne carevine pre dolaska Turaka (Kosovo i Makedonija).

Pobedama uz učešće srpske vojske u Prvom svetskom ratu, oslobođeni su krajevi buduće Jugoslavije koji su bili pod austrijskom, mađarskom, italijanskom vlašću, a njihovi stanovnici postali su slobodni narodi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kraljevina Jugoslavija je postojala do početka Drugog svetskog rata.

C r n a  G o r a, najpre Duklja (do X veka naseljena romanskim stanovništvom, od X veka sve izrazitijeg slovenskog karaktera), Zeta, srpska zemlja. U XI veku samostalna država. U XII veku u sastavu srpske Nemanjićke države i Dušanovog carstva.

U periodu feudalnih državica više dinastija je na vlasti. Današnje ime se javlja u XV veku.

Pod vlašću Turaka od 1499. godine. Oslobađanje od Turaka, započeto 1685, godine dobiće ozbiljan karakter u XVIII veku.

Između interesa Mletaka, Austrije i drugih evropskih sila, u stalnoj borbi protiv Turaka, Crna Gora će polovinom XIX veka postati kneževina, a 1910. kraljevina.

Godine 1918. prisajedinila se Srbiji.

Izuzimajući jedan period rane istorije (X vek), H r v a t i  su vekovima bili u sastavu drugih država. Pod vlašću Franaka od IX veka, podigli su ustanak sa ostalim južnoslovenskim plemenima da bi se oduprli Francima. Ratovali su protiv bugarskog cara Samuila. Zbog toga je njihov knez Tomislav (koji je kasnije proglašen za kralja), sklopio savez sa Vizantijom.

Punih osam vekova Hrvati će potom ostati kao podanici Ugarske države, sve do završetka Prvog svetskog rata (iz kojeg su Srbi izašli kao pobednici i dobili pravo da osnuju veću državnu zajednicu – Jugoslaviju, i tada se Hrvatska pojavljuje na istorijskoj sceni kao celina sa svojim imenom).

Kada je došlo do ujedinjenja tri naroda 1918. godine,[3] to je za mnoge hrvatske političke vođe i istaknute ličnosti u kulturi bilo ostvarenje staroga sna, starog dva veka. Deo Hrvata, pak, želeo je samostalnu državu i oni su bili nezadovoljni zajednicom, zaboravljajući da je sticanje slobode zavisilo od njih samih – morali su i mogli su vekovima unazad postaviti takav cilj i boriti se za njega. Hteli su da im neko napravi otadžbinu, rekao je jedan istoričar.

Za vreme Prvog svetskog rata Hrvati će se, kao podanici austrijskog i mađarskog carstva, boriti na strani te vojne sile.[4] Austrougarska će takođe kao okupator velikog dela teritorije buduće Jugoslavije, za borbu protiv Srbije angažovati i veliki broj Srba iz porobljenih krajeva, ali će mnogi od njih preći u srpsku vojsku i boriće se za Srbiju. Austrija i Mađarska će, kao i Nemačka, izgubiti rat u kome je cela Evropa strahotno stradala. Čitave generacije mladih ljudi više zemalja Evrope koje su branile svoju otadžbinu neće se vratiti sa ratišta.

Zahvaljujući prisajedinjenju Srbiji i srpskom narodu oslobodiocu, Hrvatska će biti oslobođena svoje odgovornosti za učešće u ratu i ratnim zločinstvima, a to će se ponoviti još jednom sa njenim učešćem u Drugom svetskom ratu. To znači da su Srbi dva puta spasli Hrvate od sankcija zbog učešća na strani poraženih vojnih sila koje su napravile strašne ratne zločine protiv Evrope, u dva svetska rata.

Današnje samostalne države Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, svoju autonomiju će steći zahvaljujući uključenju u Versajsku Jugoslaviju, a Jugoslavija je stvorena zahvaljujući Srbima, zahvaljujući njihovoj borbi i njihovim žrtvama.

U vreme kad je stvarana država Jugoslavija, Evropa je bila u velikim promenama. Kraj Prvog svetskog rata označio je kraj stare Evrope. Čitav dotadašnji evropski svet je nestao. Više ništa nije bilo isto: nestala su četiri velika carstva, Nemačko, Austrougarsko, Rusko, Tursko. Za Evropu je to bilo vreme prebrojavanja mrtvih ali i vreme presabiranja: za jedne teško razočaranje, nemirenje sa istorijskom i političkom istinom, za druge je to bio početak novog života.

Nastale su nove države od naroda koji su do završetka rata bili pod okupacijom ondašnjih velikih sila.

J u g o s l a v i j a, kraljevina tri naroda, osnovana je po završetku rata 1918, i kada danas govorimo o vremenu posle tog rata, onda govorimo o Kraljevini Jugoslaviji.

Srbija, ratnik i oslobodilac, zemlja jasnih vidika, zemlja sa tradicijom, našla se u zajednici sa hrvatskim narodom nedefinisanog profila, narodom koji, vekovima pod tuđom dominacijom, nikada nije ni pokušao da sebi stvori otadžbinu.

Srbi, puni uspomena, sa neizlečenim ranama, stegli su srce 1918. godine i pozitivno odgovorili na veru hrvatskih prvaka i ujedinili se.

Vreme Jasenovca

Kada govorimo o Jasenovcu znači da govorimo o Drugom svetskom ratu 1939÷1945. koji je izazvala Nemačka na čelu sa Hitlerom i saveznicima, silama osovine.

Koje teritorije su okupirane u državi Jugoslaviji?

Okupirana je cela Jugoslavija, država Srba, Hrvata i Slovenaca, i podeljena: trećina ukupne površine pripala je Nemačkoj, severni delovi Vojvodine, osim Banata, Mađarskoj, deo Makedonije Bugarskoj, jedan deo je priključen Albaniji, Crna Gora i Dalmacija pripale su Italiji.

Hrvatska se proglasila nezavisnom državom.

To znači da svi narodi u Jugoslaviji nisu imali istu sudbinu, odnosno nisu imali isti tretman tokom nemačke okupacije 1941÷1945?

Nemački okupatori nisu imali isti odnos prema svim narodima porobljene Jugoslavije. Posle izdajstva države u početku rata 1941. godine, Hrvatska je sa oduševljenjem dočekala Hitlerove trupe. Sa blagoslovom fašističke Nemačke i Vatikana osniva se Nezavisna Država Hrvatska, u širokim okvirima nehrvatske teritorije (treba napomenuti da će ova država opstati sve dok Nemačka ne bude kapitulirala). Na teritoriji NDH, sa krajevima koje je ona uključila u svoj sastav, živelo je mnogo Srba, i mnogi delovi su bili čisto srpski.

Koje je veroispovesti narod koji je stradao u Jasenovcu?

U Jasenovcu je ubijeno najviše Srba; oni su hrišćani isto kao i Hrvati. Hrvati su katolici a Srbi su pravoslavne vere (istočno-pravoslavne, pravilno je reći). U Jasenovcu su ubijani i Jevreji i Cigani, a stradao je i izvestan broj Hrvata.

Uništavanje Srba

Kako se usavršavala ideja da Srbe treba ukloniti iz prostora gde žive Hrvati ali i iz prostora gde nema Hrvata?

Davno je počeo jedan strašni zaplet, tragična predigra koja će svojim putem voditi ka Jasenovcu.

Stvaranje koncentracionog logora Jasenovac ima svoju istoriju i svoju snažnu, opsesivnu, versku i političku pozadinu. Da je ta ideja temeljito sprovedena vidi se iz broja ljudi koji su tamo izgubili život. Radni učinak logora je visoko produktivan, sve što je korišćeno za ubijanje imalo je potpuni efekat, ni jedan metod nije zakazao, ni jedna sprava za mučenje i ubijanje nije podbacila, ni jedna želja ubica nije ostala neispunjena.

Prizovimo istorijske činjenice.

Odmah po svom konstituisanju 1918, Jugoslavija se suočila sa dve velike opasnosti po stabilnost države: Katoličkom crkvom i Komunističkom partijom u razvitku. Tome će se brzo pridružiti i žilavi ustaški pokret koji, po živim manifestacijama svoga postojanja, nije prestao da postoji do današnjeg dana. Tri velike moćne struje, tri velika nezavisna toka su se malo po malo približavala. Da vidimo u čemu.

Knjiga Nikole Nikolića govori o ustašama i narodu sakupljanom i uništavanom u velikom ustaškom logorskom kompleksu. Ustaše su osnovale ovaj logor u leto 1941. On se sastojao iz tri celine: logor I blizu sela Jasenovac, logor II u blizini sela Krapje, 15 kilometara udaljen od Jasenovca, a logor III (centralni deo) u selu Jasenovac, na imanju industrijalca Bačića. Logoraš Đorđe Miliša nam je ostavio opis tog mesta u svojoj knjizi o Jasenovcu.

„U prostranoj nizini močvarnog kraja Lonjskog polja, kojim protječe Sava, a gdje utječe Una, sa zapadne hrvatske strane, uzduž same Save, na golemom posjedu od 3 km², vlasništvo vrlo bogata industrijalca, Srbina iz Jasenovca, Ozrena Bačića, koji je uhapšen, odveden u nepoznato i sve mu oduzeto, nikao je puni pakao Jasenovac…

Tu je bila velika ciglana, lančara (tvornica lanaca), pilana, električna centrala, ekonomija, nekoliko zgrada i ostatci negdašnje tvornice zvonova. Sve te radne jedinice preuzete su još u pogonu i odmah sa zatočenicima nastavljen dalji, najjeftiniji – besplatni – ubilački rad.“[5]

Mali deo zatvorenika sprovedenih u Jasenovac poticao je iz nekoliko hrvatskih zatvora. Najveći deo stizao je u raznim transportima koje su sačinjavali muškarci, žene i deca, pohvatani po selima ili u zbegovima prilikom operacija raznih ustaških jedinica. Većina takvih transporta je odmah po dolasku u logor upućivana na likvidaciju a da nisu nigde zavedeni ni imena ni broj ljudi koji su se u transportu nalazili.

U odeljku „Kronologija nekih masovnih pokolja u Jasenovačkom logoru“, Nikolić opisuje dovođenje hiljada, i hiljada i hiljada Kozarčana (Srba sa pitome planine Kozare u Bosni), koji su u dugim, beskrajno dugim kolonama pristizali, prebacivani skelom preko reke, u grupi od 200 ljudi, i u Gradini[6], delu logora za masovne likvidacije, ubijani neverovatnom brzinom i trpani u već pripremljene ogromne rake.

U Pesmi nad pesmama za mrtve Kozarčane tužio je u užasu Nikola Nikolić: „Svake sekunde, svake desetine sekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, majka, i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sjevaju sjekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotina ljudi, djece, majki, svake sekunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru refleksi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotine srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde…“ (str. 205).

„Nemačka i ustaško-domobranska ofanziva na Kozaru počela je 10. juna 1942. i trajala do 18. jula 1942. godine. Izvela ju je Borbena grupa „Zapadna Bosna“, čiji je komandant bio nemački general-major Fridrih Štal. Bio je to do tada neviđen genocid na tim prostorima; do kraja jula opustošeno je 130 sela, u logore je odvedeno 70.500 stanovnika, od čega 23.800 dečaka i devojčica. Sva deca su bila srpske nacionalnosti.“[7]

Za užase na Kozari čvrsto se vezuje i ime Kurta Valdhajma, oficira Vermahta, odlikovanog 1942. u NDH za učešće na Kozari, kasnije generalnog sekretara UN (1972÷1981), još kasnije predsednika Republika Austrije (1986÷1992).

Prema proceni koja se oslanja na iskaze preživelih jasenovačkih logoraša, sačuvane dokumente i priznanja uhvaćenih ustaških zločinaca iz Jasenovačkog logora, broj jasenovačkih žrtava premašuje 700.000.

*  *  *

Ustaše su pripadnici hrvatske separatističke, ekstremno-šovinističke, terorističke organizacije, sa programskim konceptom stvaranja takve hrvatske države u kojoj bi živeli samo Hrvati i u kojoj se ne bi smeo naći ni jedan Srbin, ni Jevrejin niti Ciganin.

Usko zaverenička, odmah po osnivanju 1929. teroristička, ova organizacija je izgrađena na strogo konspirativnoj osnovi (sa neobičnim ritualom), u duhu potpune poslušnosti Paveliću, kao vođi ustaškog pokreta. Zbog apsolutnog protivljenja zajedničkoj državi jugoslovenskih naroda i opredeljenja za nasilna sredstva u ostvarenju svojih političkih ciljeva, Pavelić je morao da emigrira i u stranim državama, neprijateljima ondašnje Jugoslavije, nastavio je svoje aktivnosti. Glavni centar ustaške organizacije bio je u Italiji. Od početka 1931. u inostranstvu se pojavljuju naoružane formacije ustaša. Okupljaju se u logorima u kojima su obučavani da rukuju oružjem i u kojima su spremani za terorističke i diverzantske akcije u Jugoslaviji. Tu je uz Italiju najgostoljubivija bila Mađarska.

Organizaciona struktura ustaške organizacije iz 1932, strogo formalizovana prema ideji o velikim nacionalnim zadacima, zadržana je i tokom postojanja Nezavisne Države Hrvatske, u kojoj su „preuzeli aparat vlasti“. Ustaše su u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj osnivali vojne formacije, legionarske divizije (posebno za Istočni front), čuvenu Handžar diviziju u Bosni s Nemcima zajedno (u kojoj je 60% bilo muslimana). Ova divizija kao i legionarske, ostale su poznate po zverstvima nad Srbima. Posebna ustaška vojna formacija bila je Crna legija koja je na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine izvršila nečuvene masovne zločine nad srpskim stanovništvom.

U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj Pravoslavna crkva je bila zabranjena i progonjena, rušene su crkve, zatvarani manastiri, progonjeni i na najstrašnije načine ubijani pravoslavni sveštenici.

Mere fizičkog uništenja Srba vršene su već u prvim danima postojanja Nezavisne Države Hrvatske (U Enciklopediji Jugoslavije je zabeleženo da je na sam dan kapitulacije Jugoslavije, 17. aprila 1941, ubijena grupa mirnih seljaka Srba na jednoj poljani). Hrvatska država je postala poprište najvećeg genocidnog terora u Evropi, otkako se zna istorija Evrope.[8] (Da je u to vreme postojala transplantacija organa u medicinske svrhe, NDH bi bila najbogatija zemlja u pet moguće nastanjenih galaksija. Zamislite ogromna brda srca, jetri, pluća, bubrega! Nemojte se osećati nelagodno. Ovo nije naturalistički stilski kompleks, to je realnost XX veka. Zna se da su pre nekoliko godina Srbima sa Kosova na živo uzimani ti organi i prodavani za novac).

Kada se Pavelić vratio u Hrvatsku odmah posle kapitulacije Jugoslavije 1941, on nije ništa morao posebno da radi i priprema da bi se ispunio njegov san o čistoj Hrvatskoj. Sve pripreme su bile završene. Hrvatska javnost je bila u potpunosti spremna za ono što će se dešavati i nije pokazivala svoje nezadovoljstvo. A Hrvati si ubijali Srbe i u krajevima zabačenim, u selima gde nisu čuli za Pavelića, zato što su imali svog neposrednog verskog učitelja koji je primio nauk katoličanstva i znao da treba istrebiti Srbe.

Ostaje pitanje na koje se, naravno, ne može odgovoriti:

Zašto Hrvati nisu formirali svoju državu u XIX veku, onda kada su narodni pokreti bili tako moćni? Ostaje drugo stalno pitanje: kako se među Hrvatima našlo toliko spremnih da učestvuju u genocidu. Kako je najveći broj Hrvata prihvatio postojanje Jasenovačkog logora?

„Jasenovac je bio jedinstven. Takvog logora nije bilo ni u jednoj državi satelitu Nemačke. Nije ga imala ni sama Nemačka.“ Pa kako je onda Jasenovac ostao nepoznat u svetu? U Evropi je bilo još koncentracionih logora i o njima se sve zna, njih posećuje čitav svet.

Da bismo se približili odgovoru na pitanje zašto je znanje o Jasenovcu ostalo veoma siromašno i u vreme kad su u Jugoslaviji i u Srbiji prebrojavali mrtve, zašto mlađe generacije ne samo da ne znaju dovoljno o Jasenovcu, već mnoge školske generacije nisu nikad ni čule za taj logor – moramo poći od istorije delovanja onih koji su bili vlasni da upravljaju mišljenjem o Jugoslaviji i Srbiji posle Drugog svetskog rata. Reč je o moćnim komunističkim vođama, nadahnutim idejama rane faze jugoslovenskog komunizma, onim ljudima dakle koji su u to vreme stvarali istoriju.

Odmah po osnivanju Jugoslavije (1918) počele su teškoće sa Katoličkom crkvom koja je dotle, u krajevima pod vlašću Italije, Austrije, Mađarske, bila jedina uticajna crkva.

Katolička crkva nije mogla prihvatiti državu u kojoj ona nije bila na čelu državne verske administracije. Nije mogla prihvatiti da sa Pravoslavnom crkvom deli ista prava u odlučivanju o verskim pravima građana, odnosno da sa Pravoslavnom crkvom mora deliti objektivnu smisaonu povezanost. Odgovor katoličke crkve na sve uvek je bio: ne prihvatiti. U oblastima u kojima je u stalnom dodiru sa pravoslavnom, Katolička crkva je uvek u borbenom stavu, u pripravnosti da reaguje i iskoristi svaku političku situaciju da smanji a, ako može, da uništi potencijal druge crkve. Zbog takvog stava nije bilo teško nastaviti formalnu gradnju tvrđave prepune predrasuda i mržnje prema Srbima. Sve je to izazivalo veliku uznemirenost na više planova u jugoslovenskom društvu između dva svetska rata.[9]

Da bismo videli rezultate delovanja ove institucije koja je vekovima, gradeći svoju moć, gradila i svoju veliku kulturu i upućivala je u sve krajeve sveta oplemenjujući ih, a koja uprkos tome svemu nije uspela da odabere prihvatljivije metode održanja i apsolutnog gospodarenja, tamo gde joj se činilo da je bilo ko može ugroziti, čitajmo knjigu Nikole Nikolića.

Nažalost, nikakva potonja objašnjenja neće nam pomoći da razumemo to bezumno potvrđivanje sile i tu grčevitu pomamu uništavanja drugih.

Mada hrišćanstvo nema nacionalni karakter, ono kao da gubi svoju nadnacionalnost kad su u pitanju Srbi: boriti se protiv Srba znači boriti se protiv pravoslavlja, a to opet znači, naročito kod ustaša, boriti se protiv svetosavlja. Komunistima je pravoslavlje bilo takođe najstrašniji pojam i – kada kažnjavate Srbe, kažnjavate pravoslavlje, odnosno svetosavlje.

Doći na vlast

Paralelno postojećoj sili Katoličke crkve koja je vaspitavala svoje vernike i usmeravala njihov odnos prema drugim veroispovestima u državi, razvijala se druga uporna sila koja se svom snagom trudila da podbuni narode u Jugoslaviji i da ih posvađa.

Reč je o Komunističkoj partiji (KPJ), osnovanoj 1919. godine u okviru Komunističke Internacionale (Kominterne), koja je odmah krenula sa velikim planom da dođe na vlast. Vođe partije su znale da to nije lako postići u normalnim uslovima a da jeste moguće samo ako nastupe strašni poremećaji u državi. (Uzor su imali u rušenju velike Rusije u kojoj su pobedili novi okrutni vlastodršci, vešti da iskoriste teški istorijski trenutak u kome se našla njihova otadžbina).

Zbog takve svoje delatnosti KPJ je bila u ilegali. Partija je 1929. godine osnovala list Proleter koji je, takođe ilegalno, izlazio do 1942. godine. Sadržaji ovog lista kao organa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije vrlo su značajni za istoriju partije, za upoznavanje njenog rada i njenih reakcija na društveno-politički život u Jugoslaviji tokom dužeg vremena.

Sadržaj članaka, naročito uvodnih, pokazuje da komunizam u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata predstavlja posebnu vrstu političkog angažmana, znatno različitog od kompartija drugih zemalja. Nije teško zapaziti da je centralna tema, tokom 13 godina izlaženja, bilo pravo hrvatskog naroda (ponekad i slovenačkog) da ostvaruje svoja nacionalna prava za koja su oni tvrdili da im ih Srbi uskraćuju. Komunizam tako sve više gubi karakter internacionalnog komunizma i dobija crte jednonacionalne partije u kojoj su etno i verska funkcija izrazitije od samog članstva u partiji: politička delatnost je podređena hrvatskom nacionalizmu i katoličkoj veroispovesti (koliko god to zvučalo neverovatno).

Takav nacionalni nepomirljivi determinizam je određivao ne samo vid sopstvene partijske angažovanosti već je sebi dao mnogo veću ulogu da u svim krajevima države, kod svih članova ili simpatizera (to znači i u Srbiji), počne da nameće svoja ideološka merila i od njih zahteva da odnos prema sopstvenoj istoriji, tradiciji, veri, stvaraju prema modelu i cilju važnim za hrvatski nacionalizam.

Na takvom Proleteru su se vaspitavali politički komesari Srbi i Crnogorci i ostali ljudi iz vlasti koji će zavladati državom posle Drugog svetskog rata i pod pritiskom kojih će grobovi srpskih mučenika ostati neobeleženi.

Sve ove činjenice su bile poznate, iako se o ovome nije smelo govoriti tokom trajanja komunističke jugoslovenske države, a današnja teritorija Hrvatske i današnji sastav stanovništva (u odnosu na stanje 1941), nastao kao rezultat ubijanja Srba po Hrvatskoj u Hitlerovo vreme i izgnanstva Srba tokom akcije „Oluja“ 1995, pod patronatom EU i SAD, to potvrđuje.

To pokazuje da je davna predigra bila završena: priprema dobro urađena, javno mnenje spremno „za tokove istorije i novo doba“. Masovni rezultati nisu izostali. Plodovi Proleterovog i katoličkog vaspitanja nisu izostali i obnovili su se čim je počeo raspad jugoslovenske države devedesetih godina. Širom Hrvatske počela su ubistva.

O tome su napisane stotine knjiga. Najveći broj njih su tumačenje i ocena prošlih događaja. Tekst pred čitaocem, tekst koji čitate, ograničio se samo na autentični izvor a to je glasilo Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije, list Proleter, u njemu su temelji komunističke politike. Praćenje napisa u ovom listu je učestvovanje u vremenu, sinhrono praćenje jedne raskorenjene logike o pravu grupe pojedinaca željnih vlasti da godinama objašnjavaju kako je zlo dobrobit i da nas uveravaju kako je mržnja plodotvorna. Kakvu je viziju mogao da nosi pokret koji ne poznaje čovekovo slobodno držanje prema svetu?

Srpski simpatizeri komunizma su čitali partijske proglase i pitamo se kako nisu shvatili da takva tenzija zla ne može proizvesti nikakvu plemenitu osećajnost prema ljudima, već samo zadovoljiti želju za vlašću i osvetom? Osvetom čega? Osvetom što postoje drugi – identičnost sa njihovom verskom isključivošću.

Knjiga Nikole Nikolića o Jasenovcu je ilustracija ustaštva, u velikoj meri katoličkog vaspitanja i delovanja, ilustracija mirenja najvećeg broja Hrvata sa zločinima ustaša. Upravo zbog toga setimo se i budimo zahvalni onim plemenitim Hrvatima koji su imali hrabrosti da spasavaju srpsku decu.

Od osnivanja partije, jugoslovenski komunisti su kao najvažniji zahtev isticali rešavanje nacionalnog pitanja i bez ikakvog okolišenja zagovarali prevrat u državi, odnosno njen raspad. Od takve partije se s razlogom moglo očekivati da će u prvi plan izbaciti ideje o socijalnoj pravdi, ljudskom dostojanstvu, o pravima čoveka, ali jugoslovenskoj partiji prvenstveno je bio važan program nacionalne odnosno nacionalističke borbe (i to jedne partije). S druge strane partija se, kad god joj je to bilo potrebno, zdušno kitila idejama progresa i humanijeg sveta koje će mnogi ljudi, željni pravednijeg društva, prihvatiti radosna srca i sa velikom nadom i ginuće za njih, kao što je to bilo i sa lekarom Nikolom Nikolićem, piscem knjige o Jasenovcu.

Neumornim govorenjem o nacijama i nacionalizmima, Komunistička partija Jugoslavije je najpre želela da skrene pažnju na sebe, ali i da osnaži netrpeljivost među ljudima različitih veroispovesti i nacionalnih pripadnosti u Jugoslaviji, verujući da će na taj način uz sebe privući više pristalica.

Sa istim ciljem partija je vešto koristila tešku ekonomsku situaciju, obećavajući da će ona kad dođe na vlast biti sposobna da promeni stanje.

Novostvorena jugoslovenska država je izašla iz Prvog svetskog rata, ranjena, ojađena, sasvim iscrpena. Delovi zemlje oslobođeni od stranih okupatora u nasleđe su poneli strašno siromaštvo i zaostalost u svakom pogledu. Ekonomski i kulturni oporavak je započinjao ali je tražio vremena. U različitosti životnog iskustva ponetog iz prethodnog perioda, u različitosti vera, navika, kao i očekivanja stanovnika oslobođenih krajeva, Katolička crkva, Komunistička partija i ekstremno nacionalističke stranke poput Pavelićeve, zaista su našle pogodnu priliku za svoje delovanje.

Praćenje događaja i dokumentacije iz tog vremena pokazalo je kako su dva paralelna toka, nezavisna po duhu i bitisanju, dovela do mogućnosti da versko ludilo i nezajažljiva politička težnja za preuzimanjem vlasti u državi Jugoslaviji, budu graditelji ideja o uništavanju Srba, sa realnom primenom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, u Hitlerovo vreme (i još realnijom primenom isterivanja Srba iz njihovog viševekovnog staništa u Hrvatskoj, u moderno doba 1995. pod pokroviteljstvom NATO-armije).

Građanski rat koji će izbiti u Jugoslaviji posle Hitlerovog osvajanja (1941), odgovaraće ličnim ciljevima pojedinaca komunista a stravični rezultati razaranja i stravične brojke mrtvih, pretežno Srba, poneće ime komunističke revolucije.

Prateći razvoj Komunističke partije počev od 1919, vidimo da njeni istoričari naročito ističu nekoliko važnih datuma: datum osnivanja 1919, pristup Trećoj internacionali (kada je doneta odluka o „revolucionarnom putu k vlasti“), datum zabrane komunističke aktivnosti u Jugoslaviji 1929, datume sastanaka na kojima je naglašavano nacionalno pitanje. Tema sastanaka je uvek formulisana na isti način: obezbeđenje nacionalne ravnopravnosti naroda u odnosu na hegemoniju srpske buržoazije.

Skupove na kojima ovo nije ponavljano komunisti nisu priznavali, zato na primer, ističu štetnost stavova desne frakcije Prve zemaljske konferencije Komunističke partije Jugoslavije održane u Beču, jula 1922. godine a hvale zaključke i planove leve frakcije sa Druge zemaljske konferencije KPJ (Beč, 1923), o zauzimanju pozicije u „legalnim (državnim) organizacijama“, o otvaranju diskusije u KPJ o nacionalnom pitanju u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ista vrsta „diskusije“ se ponovila i na Trećoj zemaljskoj konferenciji (Beograd, 1924), uz propagandu protiv Srba i obaveznu definiciju „hegemonijskog“ naroda.

Kada su na Petom kongresu komunista održanom u Moskvi 1924, definisani stavovi o jugoslovenskom nacionalnom pitanju koji nisu bili po volji jugoslovenskih komunista, oni su se pobunili i protiv same Kominterne. „Komunistička partija istakla je parolu prava na samoodređenje hrvatskog naroda do odcijepljenja i osnivanja samostalne države kao jednu od glavnih parola u borbi protiv velikosrpske vojnofašističke diktature, i ta parola postaje svakim danom sve popularnija…“ jasno će kazati Proleter početkom 1933. godine.

Na Plenumu u gradu Splitu, u Hrvatskoj, održanom 1935. godine, Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije se, kao i uvek, založio za rešavanje nacionalnog pitanja unutar Jugoslavije „što je postalo osnova za razradu njene nacionalne politike u slijedećim godinama“.

U čemu se sastoji ta razrada? – U negativno-selektivnom odnosu prema svemu što ima veze sa Srbima.

U tekstu „O stvaranju KP Hrvatske i KP Slovenije“ pokušava se cinično objasniti zašto radne mase Hrvatske i Slovenije traže da njihova partija nosi naziv njihovih nacija: „da, mi volimo svoj narod i ne štedimo snaga ni žrtava u borbi za njegovo oslobođenje od svakog ugnjetavanja i izrabljivanja…“

U istoj svetlosti možemo razumeti odluku partijskih vođa iz 1937. godine: (iznetu još na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji): „Stvaranje nacionalnih političkih rukovodstava u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini [Makedonija je jedno vreme oklevala] – odlučan korak u realizaciji Komunističke partije Jugoslavije u nacionalnom pitanju“ i shvatiti da nije bilo dopušteno birati srpsko partijsko rukovodstvo. Da li zato što srpsko rukovodstvo ne voli srpski narod? Zato što vrh Komunističke partije Jugoslavije nema poverenja u Srbe ili što sva druga partijska rukovodstva rade protiv Srba?

Zato se s pravom pitamo da li su srpski komunisti i skojevci, sjajni mladići i devojke, najbolji đaci mnogih škola, najbolji studenti, zaneti idejama progresa u idealnoj slobodi i promišljenom humanizmu znali, kada su ginuli za partijska načela, da nemaju pravo da organizuju srpsku Komunističku partiju, da li su znali da se bore za rušenje svoje otadžbine Jugoslavije da bi Hrvatska bila osamostaljena. Da li su znali da će, prema strogim pravilima Centralnog komiteta, Srbi biti optuženi za sve što partija bude proglasila srpskim nacionalističkim elementom i prema tome kažnjavani?

Mada su među komunistima i Srbi (koji, nažalost, deluju protiv srpstva na osnovu partijskog načela rušenja svega na putu ka vlasti), Komunistička partija Srbije neće biti osnovana ni pre 1941, niti tokom rata, nego tek neke dve decenije kasnije.

Likvidacija najznačajnijih srpskih komunista u Sovjetskom Savezu (u periodu pre početka Drugog svetskog rata) takođe je deo strašnog partijskog rata protiv Srba.

Antisrpska ideja je rasla, sazrevala, podgrevala se neprestano, naročito od 1936, s Josipom Brozom na čelu Centralnog komiteta i platformom „borbe za demokratizaciju i preuređenje države na osnovama nacionalne ravnopravnosti“.

Propaganda protiv Srba je bila vrlo uspešna i među srpskim komunistima, a svaki novi član ili aspirant za partiju morao je prihvatiti partijsku politiku i disciplinu i braniti antisrpsku ideologiju snažnije nego da je reč o religioznom nadahnuću.

Samokažnjavanje Srba komunista, kao neka bolest u kontinuitetu, preneće se i na njihove naslednike, buduće srpske političare u XXI veku, verovatno nesvesne da idu stazom samoponištavanja i da je sve dobro samo ako nije srpsko.

Darovi lista Proleter

Najbolje je ipak pratiti hronološki sled ovih uticaja.

List Proleter, moćno sredstvo komunističkog vaspitavanja, značajan je izvor za upoznavanje istorije komunizma u Jugoslaviji, autentičan glas, izlazio je kao organ Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (Sekcija Komunističke Internacionale).

Zadatak ovog glasila bio je: da se obznani da je Komunistička partija osnovana, da joj je cilj da poruši postojeću vlast i da ona postane vlast. Pošto je reč o monarhiji koja je srpskog a ne nemačkog roda, borba protiv vlasti predstavlja borbu protiv srpskog naroda.

Od prvog članka prvog broja, čitalac se uvodi u svet uznemirenja, pretnje, potmulog straha, ali ponajviše u svet eksklamativne omraze prema srpskim sunarodnicima.

Ove tekstove inače odlikuje siromaštvo izraza, odsustvo smisaone težnje da se stvari povežu i objasne, isključivost, neinventivna argumentacija, tematska jednostranost.

Od prvog broja, od prve reči, kreće se u napad na Srbe: sistematično, uporno, neumorno se zida i dograđuje pojmovnik razdora, osuda, uvreda, kleveta, maštovite obmane; nižu se laži bolesne propagande, naročito u poslednjim brojevima u danima rata, koje su potpisali rukovodioci Komunističke partije Jugoslavije. Rastrubljuje se prezir prema žrtvama srpskog naroda: omračiti sve, odvratiti i najmanji saosećaj za njih, ugušiti svaki trag trpeljivosti, baš onako kako će tu dugo pripremanu surovost potvrditi kraške jame i reke pune srpskih leševa.

Kad čovek počne da čita brojeve tog lista on biva uvučen u stvarnost u kojoj caruje zakleto neprijateljstvo, u kojoj nema ni jedne kategorije vredne poštovanja (sem staljinizma i priča o uspehu sovjetskog petogodišnjeg privrednog plana) već samo izvežbana, negovana, leksički pažljivo obrađena omraza. Ti tekstovi podsećaju na lavež a duh tih tekstova nastaviće da živi sve dok Josip Broz bude živ. Pronaći ćemo ga i danas, početkom XXI veka, u rečima nekih njegovih sledbenika u Srbiji.

Čitalac koji nije znao da su se već 1929. mogli pojaviti tekstovi takve sadržine, zastaje i nije siguran da ne previđa slova.

Kako danas razumeti da se 1919, i sledećih godina, Srbi oslobodioci, Srbi koji su posle toliko vekova omogućili Hrvatima da ponesu svoje ime, Srbi, onoliko koliko ih je preživelo strašni Prvi svetski rat, okrivljuju za „teror, nasilje, pljačku, eksploataciju, fašizaciju“? – Strategija podvaladžija koji se bore za vlast ne bira sredstva!

Prve dve rečenice prvog broja Proletera („Vojnofašistička diktatura i naši zadaci“), objavljenog marta 1929. počinju ovako: „Rezultatom desetogodišnje nasilničke vladavine velikosrpske buržoazije, vladavine neograničene pljačke i nasilja nad radnim narodom i ugnjetenim nacijama Jugoslavije, jeste proklamovanje apsolutne diktature…“ a zatim: „Za to je bilo potrebno […] u krvi ugušiti svaki otpor proletarijata kao najogorčenijeg neprijatelja današnje diktature i monarhije, kako bi putem neograničenog terora i nasilja održali vlast srbijanske hegemonije, a pojačanom pljačkom i eksploatacijom nesrpskih nacija obezbjedili ekonomsku prevlast srbijanskih kapitalista.“

Protivnicima države je smetalo ime Jugoslavije jer je ono sadržavalo ideju zajedništva koje su komunisti želeli da rasture bilo na koji način. I zbog imena države, u broju od 3. oktobra 1929, stoji da je Srbija objavila „krvavi rat svim potlačenim narodima Jugoslavije – Hrvatima, Albancima, Makedoncima, Crnogorcima, Slovencima, Nemcima, Mađarima, itd.“.

Za „hegemonističko-imperijalističku politiku krvave vladavine veliko-srpskog fašizma“ (1. decembar 1929, „Proklamovanje Jugoslavije“), kaže se: „U toku deset mjeseci svoje nasilničke vladavine beogradski tirani […] nastavili su u svim pravcima državnog života bezobzirnu, brutalnu, varvarsku politiku veliko-srpske buržoazije; oni su nesrpske narode i u privrednom i u kulturnom pogledu neograničeno ugnjetavali, lišavajući ih svih političkih prava“. Članak se završava usklicima: „Dole sa vojno-fašističkom diktaturom. Dole sa krvavom srbijanskom monarhijom! Dole veliko-srpska politika nacionalnog ugnjetavanja!“

Članak (od 15. decembra 1929.) „Godišnjica generalsko-fašističke diktature“ donosi: „I da bi te svoje zadatke generalsko-fašistička diktatura ostvarila, ona je, odmah, u početku svoje vladavine objavila građanski rat radnicima, seljacima, ugnjetenim narodima i gradskoj sirotinji.“

Ovaj tekst prati odmah u nastavku drugi pod naslovom „Politički testament beogradskih ljudoždera“. Autor članka se veoma ljuti što Ministarstvo Unutrašnjih Dela demantuje tvrdnje članova Komunističke partije.

Vidimo da je stvorena čitava frazeologija koja se utiskuje kao neki pečat, ulazi u svest, proizvodi dejstvo. Postaje dovoljno samo započeti frazu pa da onima koji na to reaguju i za koje ona ima puno značenje, počne sužavanje svesti i koncentracija dirigovanog značenja u svesti i impulsivna potreba za reagovanjem. Rečenice kao ove što smo ih naveli postaju nesvesni refleks i želja za uključenjem u akciju.

Nije mnogo ljudi moglo čitati Proleter, ali to nije bilo ni potrebno. Vaspitanje u školi, u Katoličkoj crkvi, išlo je u istom pravcu, a dejstvo frankovaca, Pavelićeve partije, a potom komunistički uticaj, postajali su snažan pritisak na sve Hrvate koji se stalno dopunjavao i delovao.

U Proleteru od jula-avgusta 1935. reprodukovan je „Apel Internacionalnog Komiteta za amnestiju u Jugoslaviji“ koji je, kako stoji, potpisalo nekoliko značajnih francuskih književnika. Da bi ovakav tekst potpisali intelektualci kao što su Anri Barbis, Romen Rolan, Andre Malro, Gabrijela Višen, Fransis Žurden, Etjena Mijo, znači da su oni morali pretrpeti čitavu invaziju dezinformacija i biti zastrašeni neistinitim činjenicama o „fašističkom varvarstvu diktature koja vlada u Beogradu a koju ona vrši nad pionirima nacionalnog oslobođenja“. Prostački politički diskurs jeste odlika komunističke propagande i zato mislimo da je ovo pismo prerađeno na svoj način.

Životi Francuza koji se navode kao potpisnici apela su vrlo poznati i zna se da niko od njih nije rušio svoju otadžbinu, nije izazivao rat i nije Hitlerove trupe dočekao sa cvećem 1941. godine, niti prijateljevao sa neprijateljima države. Ni jedno od njih ne bi ćutalo niti dopustilo da se Katolička crkva odluči i za jedno jedino ponavljanje Vartolomejske noći.

To što se dešavalo pod ustašama nije bila Vartolomejska noć, ubistva su išla iz dana u dan, iz noći u noć, iz jednog meseca u drugi, iz jedne godine u drugu, pa treću, pa četvrtu i petu strašnu godinu.

„Pioniri nacionalnog oslobođenja“, kako su se potpisnici vapaja predstavili Međunarodnom Komitetu za Amnestiju, neće obavestiti svet šta se dešavalo po Hrvatskoj u logoru Jasenovac i na hiljadama drugih mesta – klanica srpskog stanovništva jer ih na to niko i ništa neće uputiti, pošto će predratni zagovarači kažnjavanja Srba, koji su došli na vlast, čuvati svoje tajne.

Kad čitamo prilog u vidu tobožnjeg pisma nekog albanskog seljaka sa Kosova, iz Peći („Smrt Albancima – zemlja belorukcima“), shvatamo u čijim se glavama potvrđivala ideja o brisanju istorije Kosova i Metohije (i Makedonije), kao istorije srpskih zemalja. Albanac nam priča da je zemlja na kojoj žive njihova od starina i da su se oni održali jer su se borili protiv raznih vlastelina, begova i paša. On se priseća da su „neko vreme u Srednjem veku njima vladali srpski feudalci“. Žali se na Srbe a sve ono što je poznato da su Šiptari radili Srbima, autor pisma pripisuje Srbima.

Komunisti huškaju, svađaju, spremaju građanski rat koji, u stvari, traje do današnjeg dana.

Po ovom modelu komunista, srpski komunisti sa Kosova su se borili da Kosovo postane deo velike Albanije, držeći se strogo odluka Četvrtog kongresa KPJ, održanog u Drezdenu, novembra 1928. kada je razbijanje Kraljevine uključeno u zvanični partijski program (još je na Petom kongresu Kominterne u Moskvi, 1924, na predlog KPJ, prihvaćen stav da Jugoslaviju treba razbiti). Ali na tom kongresu nije bilo reči o Kosovu i Metohiji već samo o zahtevu za izdvajanjem Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Kraljevine.  

Budući da je Proleter organ najvišeg, najvažnijeg, najopasnijeg tela Komunističke partije Jugoslavije, svaki red objavljen u tim novinama treba shvatiti sasvim ozbiljno, kao deo strogog programa i spremnosti rukovodstva partije da istrajava u svojim namerama. Ovaj list je odigrao važnu ulogu u duhovnoj pripremi za antisrpsku propagandu a onda i za borbu protiv Srba.

 Članak iz maja 1937. „Komunisti i hrvatski narod“ označava identifikaciju komunista i Hrvata jer je bilo potrebno propagandu razraditi, dopuniti. Valjalo je, uz to, formulisati izvesna načela ali uz ustaljeni sled: napadanjem Beograda, provalom mržnje, uz izvesnu novu vrednost u ovom tekstu, a to je identifikacija komunista i Hrvata.

„Komunisti su odlučni protivnici svake nasilne asimilacije (stapanja, pretapanja) pojedinih naroda. Zbog toga oni osuđuju i pobijaju sve pokušaje beogradskih vlastodržaca, da sa lica zemlje zbrišu hrvatski narod, da Hrvate pretvore u Srbe ili Jugoslovene … Zbog toga se komunisti bore protiv pljačkaške politike beogradske gospode i beogradskih kapitalista, a koji privredno pljačkaju hrvatski narod. ... Mi velimo: hrvatski seljak i hrvatski radnik neće nikome služiti ni robovati. … To hoće hrvatski narod a to hoće i komunisti… Interesi hrvatskog naroda to su interesi komunista i samo budala može biti protiv svojih interesa.“ A zatim: „Tko napada komuniste taj radi protiv interesa hrvatskog naroda, taj je saveznik beogradskih vlastodržaca i vojnofašističke diktature.“

„Tko napada komuniste taj iz zasjede puca u leđa najboljim sinovima hrvatskog naroda“ (maj, 1937).

Ako se izjednačavaju komunisti i Hrvati onda nije neobično čitati propagandni tekst o mogućoj saradnji katolika i komunista. Tekst „Komunisti i katolici“ (Proleter, decembar 1936.), mada naivan, mogao je da privuče pažnju katolika neodlučnih u svojim stavovima. „Šta razdvaja ova dva krupna društvena pokreta? Šta im smeta da zajedno brane mir i slobodu? Pogledajmo najpre tko sačinjava komunističke a tko kršćanske organizacije. […]. Glavnu masu katoličkih organizacija sačinjava seljaštvo, malograđani, seljačka i gradska sirotinja i omladina tih slojeva, predvođena od katoličkih svećenika. Dakle […]: socijalno-ekonomske razlike između masa iz katoličkih i komunističkih organizacija nisu takve da bi onemogućavale saradnju tih dvaju pokreta.“

U zaključku ovog članka čitamo: „Ne gubeći iz vida šta nas razdvaja, mi moramo gledati i tražiti ono što nas približava s njima. A približava nas prije svega zajednička borba za kruh svagdašnji. Zajednička borba za mir i slobodu, protiv rata i fašizma. Zajednička borba za ravnopravnost i slobodu hrvatskog i slovenskog (slovenačkog) naroda.“

Članak „Hrvatska radnička klasa i borba hrvatskog naroda“ (oktobar 1927), otvara važno teorijsko i praktično pitanje, pokrenuto u Seljačkoj mladici.

 Kada neki doktor (J. M-b.) u tom glasilu piše da za pravog, stopostotnog i svesnog marksistu narodnost nije nikakva vrednost za koju bi se imalo smisla boriti i da je za njega narodnost obična kapitalistička izmišljotina, odmah se javi saradnik Proletera (sa inicijalima uz svoj tekst, što je retkost u ovom listu, a što znači da je taj autor istaknuta ličnost hrvatskog, odnosno komunističkog sveta) i naširoko objašnjava da marksizam nije suprotan idejama hrvatstva, da se marksisti ne suprotstavljaju narodu, ne odnarođuju ga već ostaju u tesnoj saradnji sa hrvatskim narodom.

Vidimo da hrvatskim marksistima nije teško relativizovati i marksističke teorijske postavke ako je to korisno za datu situaciju. Uplašeni da se „klasni radnički pokret žigoše kao anacionalan, štaviše kao izdajnički u odnosu prema borbi i težnjama hrvatskog naroda“ hrvatski komunisti odmah kreću u veliku odbranu „borbe za hrvatski narod“.

„Što bliže narodu, što tješnje rame uz rame sa svim slojevima hrvatskog naroda protiv njegovog, pa dakle i naše klase, glavnog neprijatelja: velikosrpske hegemonije, koja je danas glavna prepreka na putu ka boljoj budućnosti hrvatskog naroda. To je naš poklič danas.“

Zašto se zadržavamo na ovome? Zato što će komunistički vlastodršci na čelu sa Josipom Brozom, od 1944, u celoj državi samo na Srbima izgrađivati model naroda koji nema prava na nacionalnost. Na najmanji izraz nacionalnog osećanja srpski narod će biti kažnjavan a istina o Jasenovcu ostaje zapretena. Taj teror je deo odgovora na pitanje: Zašto su Srbi to dopustili?

* 

*        *

Čuveni proglas „Radnom narodu Jugoslavije!“ od septembra 1932. jasno je ograničio srpski prostor, koji će kasnije za vreme Drugog svetskog rata biti osnova za AVNOJ-sko određivanje unutrašnjih granica komunističke Jugoslavije. U listu  Proleter najvažniju stvar predstavlja težnja da se pobune svi narodi koji žive na teritoriji Jugoslavije i da im Hrvati daju elemente za ostvarivanje njihovih prava. Ugnjeteni narodi Jugoslavije su Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, Arnauti, Bugari, Nemci, Mađari. Čuvena je rečenica iz proglasa: „Organizirajte borbu protiv svakog oblika nacionalnog ugnjetavanja sa strane srpskih zulumćara. Borite se za nacionalno oslobođenje svih ugnjetenih nacija. Borite se za samoodređenje sviju naroda i otcepljenje. Isterujte srpske žandare, činovnike...“

Sjajna podrška Pavelićevom separatizmu.

Autori članka „Ustaški pokret u hrvatskim krajevima“ iz 1939. savetuju da pojam ustaše ne treba mešati sa Pavelićevim fašizmom (pošto je bilo i drugih inspiratora kao što su povlašćeniji pojedinci u austrijskom režimu i sama Katolička crkva), ali svako ustajanje protiv „velikosrpske vojno-fašističke diktature“ komunisti pozdravljaju i čak se nude da „predvode taj pokret“. Oni su se u stvari plašili da se ne pojavi neka druga organizovana grupa koja bi njih mogla da zaseni, isto onako kao što su pokazivali veliki strah i rezerve prema organizovanju hrvatskih seljaka, iako je Staljin pozdravljao takvo udruživanje.

„Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret potpomognu, organizuju i predvode. U isto vrijeme Komunistička partija ukazuje na dosadašnje nedostatke i pogreške u tom pokretu koje se razjašnjavaju tim da u pokretu do sada znatan uticaj igraju hrvatski fašistički elementi….

Borba za raširenje masovne baze ustaškog pokreta, protiv individualno-terorističkih metoda hrvatskih fašista – to je zadaća komunista. Velikosrpska vojna fašistička diktatura ne može da se obori samo akcijama malih grupica ljudi bez učešća najširih masa i to ne samo u hrvatskim nego i u srpskim krajevima. A da bi se u borbu uvukle najšire mase, potrebno je da se one zainteresuju sa odgovarajućim parolama.

Komunisti se bore … protiv nacionalnog i socijalnog potlačivanja, za samoodređenje potlačenih naroda do otcepljenja za vlast radnika i seljaka. Zbog toga oni uzimaju najaktivnijeg učešća u ustaškom pokretu i predvode taj pokret, vezujući borbu Ustaša za nacionalno oslobođenje sa borbom širokih masa radnog naroda…“

U stvari svaki angažman protiv „državnog uređenja“, završiće aktivnim prilazom Pavelićevoj ideologiji.

Pobune hrvatskih seljaka katolika polako i nesvesno će se utopiti u Pavelićev ustaški pokret, a ideja komunista utopiće se takođe u ideju da dolazi njihovo vreme da Srbima pokažu šta mogu. I ono će doći.

Pored stalnog širenja netrpeljivosti prema Srbima, važan zadatak Centralnog komiteta Partije bila je propaganda za rat: zalagati se za rat kao najbolju priliku za rušenje postojeće jugoslovenske države, a pri tom ni na trenutak ne pomisliti na nesreću, žrtve, razaranja koja rat prate, predstavlja partijski nemoral bez premca.

U Proleteru od februara 1933. („Boriti se protiv pripremanja rata“) objavljena je poruka za drsko ili bolje reći sumanuto obmanjivanje i zaluđivanje mogućih čitalaca (preko „tajnovitih“ zaduženja političkih komesara da tajnovito i vešto šire „istinu“ Komunističke partije). Tu stoji da građani Jugoslavije žive u „najmilitarističkijoj državi na svetu“ i najjačoj „imperijalističkoj sili na Balkanu“ („do zuba naoružani imperijalistički vuk“), spremnoj da narod neprimetno uvede u rat.

Komunisti vapiju za ratom pa bi rado izazvali sukobe sa susednim zemljama: „Jugoslavija nije nevina i ugrožena ovca nego do zubi naoružani imperijalistički vuk, koji hoće i vreba samo zgodnu priliku da napadne na Bugarsku, na Albaniju, na Mađarsku i na saveznika tih država – na imperijalističku Italiju. Rat u koji vladajuća klasa sprema da gurne mase i narode Jugoslavije jeste imperijalistički rat za grabežljive ciljeve vladajuće srpske buržoazije.“

Šta je dužnost komunista prema ovom istom tekstu: da raskrinkavaju ratne pripreme (ironično zvuči jer ih oni željno i efikasno pomažu), da razjašnjavaju imperijalističku politiku srpske buržoazije, da se bore protiv šovinističke propagande (sic!), da istupaju protiv svih „patriotskih priredaba i udruženja“, „da svojim radom u mase usade čuvstvo mržnje prema državi“, da u masama propovedaju defetizam („poraženjaštvo tj. pokret za poraz kapitalističke domovine“), „da jačaju antimilitaristički rad u vojsci i mornarici...“

Setićemo se ovako formulisanih dužnosti komunista kad u poslednjem broju Proletera (1942), potpisnik Josip Broz bude „hrabro“ postavio pitanje „reakcionarnim elementima“: „Šta su oni radili kad je Komunistička partija pozivala sve rodoljube da se okupe u jedan jedinstveni front za odbranu zemlje?“

Sa ovakvom idejnom podrškom obznanjivanoj godinama pre početka Drugog svetskog rata, napadna i uporna propaganda, puna proizvoljnosti, lagano je dobijala vrednost informacije i počinjala da zanima omladinu. U tome je bio dobitak partije a njena propaganda zanosila je mlade ne svojim sadržajima već što su oni, otvorena srca, puni snova i nada, bili spremni da se povinuju svojim idealima.

Tokom zloslutne 1940. godine sa jasnom ratnom nesrećom na pomolu, Komunistička partija se raspomamila, objavljuje zapaljive proglase za proglasom, ispunjene pretnjom srpskom narodu. Te godine je održana Osma pokrajinska konferencija KPJ za Crnu Goru, Sandžak, Kosovo i Metohiju. Neka čitaoci ovih redova pretpostave sadržaj ovog sastanka i neka se prisete šta će se sve dešavati kasnije da bi se te zaista sudbonosne odluke ispunile, jedna za drugom, sve do današnjeg dana.

Februara 1941. (kako čitamo u tekstu Pere Simića o odgonetanju Tita, Politika, 6. decembar 2012), Josip Broz je tajno savetovao svoje saradnike da ne dopuste da ustanak izbije „pod pritiskom objektivnih uslova“. Ubistva koja čini okupator i ustaše jesu ti objektivni uslovi, ali oni su drugostepeni u odnosu na brozovske propagandne razloge: da bi izgledalo da je on jedini i prvi počeo sa ustankom, više Srba je platilo glavom. (O tome se u najvećoj tajnosti govorilo posle rata.)

Članak „Komunistička Partija i ko su sve saveznici okupatora“, objavljen u Proleteru za mart/april 1942. koji je potpisao Josip Broz (tajnovitim slogom Tito), predstavlja pratekst svih ostalih tekstova koje će on autorizovati: neumereno izvrtanje istorijskih činjenica, apsolutna sloboda izmišljanja, zloupotreba podataka, sublimirana mržnja prema svemu srpskom i otud onolika bezobzirnost u opisu najtragičnijih događaja: „Taj Nedić, ta izdajica srpskog naroda, koji je prolio do sada potocima srpske krvi, koji je u Kragujevcu zajedno sa Gestapoom poubijao mitraljezima oko 7000 građana i radnika, koji je u Kraljevu poubijao 1700 radnika, koji je zajedno sa Njemcima popalio Mačvu, Pocerinu i druga mesta u Srbiji, taj krvolok je isti takav zlikovac, kao što je zlikovac, onaj ogavni Pavelić, koji je u Hrvatskoj poubijao stotine hiljada Srba. Evo, sve su to podle sluge okupatora, koji mu služe na razne načine, ali u jednom cilju, cilju razbijanja narodno-oslobodilačkog pokreta, u cilju osiguravanja okupatoru daljeg porobljavanja našeg naroda i u cilju da pomoću okupatora zaštite svoje kapitalističke interese“ (str. 790).

Čitava vladavina Josipa Broza se temelji na neistinama kao što je ova izrečena u rečenicama koje smo naveli. Svi su znali kako je došlo do kragujevačke tragedije, jedinstvene u celoj Evropi, kako su Nemci streljali celu jednu školu. „Za jednog Nemca 100 Srba!“ Grupa sledbenika Josipa Broza koja je htela da pokaže visoku političku svest i odanost partiji suprotstavila se naredbi nemačke komande – ali na teritoriji Srbije.

Zna se ko je i zbog čega popalio Srbiju 1941.

Poslednji tekst u Proleteru od decembra 1942. „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlosti narodno-oslobodilačke borbe“, koji je potpisao Tito, sledi duh tog političkog lista, manifestovanog od početka njegovog izlaženja 1929. godine.

Ledena godina 1942, Drugi svetski rat u punom jeku, jasenovačka fabrika smrti na vrhuncu, nemačka policija efikasno kažnjava Srbe po Srbiji, ratno rešenje se ne nazire a Centralni Komitet Komunističke Partije sedi negde (možda tamo gde su zlatnim koncem vezene visoke oficirske oznake za uniformu Josipa Broza) i sklapa kostur buduće vlasti. A Josip Broz se u tom decembarskom broju Proletera priseća predratne namere Srba da „srbizuju Hrvate i Slovence“, a da su Hrvati „kao najsnažnija individualnost među ostalim ugnjetenim narodima Jugoslavije, davali najžešći otpor protiv takve velikosrpske nacionalne politike“. Ova rečenica kao i ceo članak kojim se rezimira nezadovoljstvo Komunističke partije Srbima jeste kao neka overa razložnog postojanja logora Jasenovac. Iako u celom ovom tekstu nema ni reči o Jasenovcu – to je u stvari bezglasna saglasnost uredništva sa aktivnošću te fabrike smrti i sa genocidom nad srpskim narodom na celoj teritoriji NDH.

Ovaj tekst je projekcija patološkog nepoverenja prema svemu i svakom, esencija obmana svih saradnika na tekstu (više budućih istaknutih političara u Jugoslaviji, skupljenih na bezbednom mestu), kao neka snažna ofanziva straha, kao moćno zlo koje se ostvaruje, bezakonje koje nastaje, raste i određuje se kao zakonomerno.

 Da li su tada već određeni poverenici za Srbiju koji će po svim gradovima i selima praviti spiskove za odstrel Srba odmah pošto se Nemci povuku?

Sasvim je moguće da je u to doba napravljen plan za Sremski front, crnu osvetničku strategiju za mlade Srbe koji su, sa desne strane Save i Drine, rasli pod okupacijom i kojih se, izvesno je, plašila buduća vlast.[10]

Za Josipa Broza i buduće rukovodioce nije postojao Jasenovac, zbog njih će biti zabetonirane kraške jame prepune srpskih seljaka – bezimene, skoro nevidljive, bez ikakvog znaka poštovanja.

Prećutni pristanak na genocid nad srpskim narodom – kako je to moguće? Moguće je jer se Komunistička partija Jugoslavije od početka svog osnivanja razlikovala po svom cilju od drugih komunističkih partija.

Prva faza delovanja KPJ mogla bi se zvati kominternizmom. Partija je sa snažnim osloncem na Komunističkoj Internacionali (sem onda kad Kominterni zamera što u prvi plan ne stavlja nacionalno pitanje u Jugoslaviji). Iako Partija dobro zna kakva je situacija u Sovjetskom Savezu, ona će se pozivati na njihovo iskustvo kao i njihove uspehe u političkom i celokupnom društvenom životu i od toga će u Jugoslaviji praviti sebi štit i propagandni adut.

Prateći poruke lista Proleter pre Drugog svetskog rata, odnosno stavove partije iskazane u sistematičnom neprijateljstvu prema Srbima i stalno prizivanje rata koji bi Srbe obesnažio na vlasti i u velikoj meri uništio, ovu fazu možemo nazvati komintern-fašizmom. Zašto? Zato što je fašizam opovrgavanje nekog naroda, a ovo je hrvatsko-komunističko opovrgavanje srpskog naroda.

Podstrekavanje uništenja Srba tokom Drugog svetskog rata, izraženo najpre u prećutkivanju genocida i potpune nezainteresovanosti za logore po Hrvatskoj i za Jasenovac, možemo označiti kao ratni komfašizam.[11]

Ponašanje nove vlasti, brozovske vlasti, prema Srbima posle 1944. treba zvati jugoslovenskim kom-neofašizmom. Zašto? Zato što će to biti vreme strašnih pogroma Srba u Srbiji. Zato što će biti zabranjeno postavljati pitanja o ratnim zločinima Hrvata. Zato što će se sprovoditi nasilna denacionalizacija srpstva i uništavati materijalna bogatstva Srba.

Ako danas ne bismo imali drugog načina da proverimo stavove prema Jasenovcu onih ljudi koji su došli na vlast u Srbiji odmah po završetku rata 1944. godine, lako bismo se mogli zapitati zašto Josip Broz, čovek sa vrha vlasti u kontinuitetu od kraja rata pa do svoje smrti 1980. godine, nikada nije posetio Jasenovac i odao poštu strašnom broju od 700.000 žrtava.

Ovakvo Brozovo, na prvi pogled začuđujuće ponašanje, ima svoju istoriju i u čvrstoj je vezi sa nastankom kominternizma i njenim kasnijim angažmanom.

Iako se nova vlast, posle 1945, puna surovog podozrenja prema svemu što ima kontinuitet, trudila da poništi sve prave vrednosti nasleđene ili izgrađene u vreme jugoslovenske kraljevine, počev od kosmosa običaja pa do moralnih načela koje je ceo nenasilni svet poštovao, ona je, uprkos dvodecenijskoj propagandi partije koja je tražila rasturanje države Jugoslavije, prihvatila i strogo opsela njene granice ne brinući o starom nezadovoljstvu nekih „naciona“ (Hrvata, na primer), a naročito ne o moćnom, nepomirljivom, večitom protivniku života sa Srbima – Katoličkoj crkvi.

Josip Broz nije odgovorio programu Komunističke partije, tako gromoglasno isticanom u Proleteru, o rušenju države i pravu naroda na otcepljenje. Budimo iskreni: bilo je veoma izazovno stati na čelo države, moći pokazati vlast nad Srbima i moći umanjiti značaj zločina nad njima.

Zašto partizanske snage na čelu sa Josipom Brozom Titom

nisu ni pokušale da udare na Jasenovac?

Odavno se tražio odgovor na ovo pitanje.

„Da li pitanje ’Zašto logor Jasenovac nije oslobođen’ zaista predstavlja hipotetičnu misaonu konstrukciju koja je izvan empirijske proverljivosti i na koju su, prema tome, mogući dijametralno suprotni odgovori?“ – Tako su svoj uvid formulisali Slavko Komarica i Slavko Odić, autori vrlo ozbiljne studije o Jasenovcu (Zašto Jasenovac nije oslobođen?, Beograd, Institut za savremenu istoriju, 2005), na samom kraju knjige i čitaocima ostavili da, na osnovu ogromnog broja iznetih činjenica, sami donesu svoj sud.

 Zaključak se nametnuo verovatno svakom čitaocu i verovatno pojačao gorki osećaj nepravde i nečasti.

Veliki broj istoričara, publicista, novinara, ljudi od pera, čitalaca literature o Jasenovcu, tražio je odgovor na pitanje zašto partizani, koji su vodili bitke i osvajali naseljena mesta nedaleko od Jasenovca, i ona koja su imala jake ustaške posade, nisu nikada ni pokušali da oslobode i unište logor i da prekrate mučenja nesrećnih zatočenika.[12]

Komarica i Odić su savesno i predano krenuli da traže pouzdan, dokumentovan odgovor. Nema stranice u njihovoj knjizi Zašto Jasenovac nije oslobođen? koja ne predstavlja neposredan doprinos ka osvetljavanju ovog teškog pitanja. Autori tumače događaje od početka rata, prate pismene naredbe, odluke, preporuke partizanskih vojnih rukovodilaca, najčešće Vrhovnog štaba, ako bi one mogle imati veze sa Jasenovcem, i upoređuju različita vojna dokumenta, razne beleške, ratne istorije, uspomene, dnevnike, predstavljaju nepoznatu ili manje poznatu dokumentaciju, napisana književna dela, pomno ispituju noviju relevantnu literaturu u vezi sa Jasenovcem, i stalno se trude da što autentičnije, što skrupuloznije povežu činjenice.

Autori su, takođe, za dugi vremenski period, pratili taktiku partizanskih vođa, opisivali raspored i kretanje odreda, njihove borbe, napade na neprijateljske položaje, opisivali gubitke i pobede (i istakli činjenicu da se broj boraca, i pored napora i stradanja, povećavao). To je istorija borbenih dejstava na jednoj teritoriji.

Te stranice daju plastičnu sliku mnogih detalja partizanskog života, kontrole održavanja discipline (jasno se ocrtavaju nivoi stroge potčinjenosti u odlučivanju, uočava se da političke vođe nadziru da ljudska svest boraca i komandira ne nadvlada političku svest i politički cilj najviše komande).

U tim opisima su se iskristalisali likovi nekih komandanata brigada: to su svetla imena boraca koji nisu skrivali da znaju za užase jasenovačkog logorskog kompleksa i koji su želeli da krenu u njegovo oslobađanje.

Kada su opisivali stanje i položaje partizanskih jedinica i mesta njihovih dejstava, Komarica i Odić su u stvari proveravali i premeravali realne mogućnosti tih jedinica: da li su one mogle da budu iskorišćene za napad na Jasenovački logor. Analiza (slična detektivskom praćenju tragova) je pokazala da je bilo više vrlo povoljnih prilika, da su neki komandanti podstrekavali takav poduhvat, da se znalo i među borcima govorilo, mada ne glasno, o užasima koji se čine u logoru…

Ipak, nikad nije došlo do razmatranja napada na Jasenovac, iako se znalo da su nemačke snage na tom terenu znatno smanjene (vojnici su upućivani na druge frontove u Evropi), iako su partizanske jedinice bez teškoća stalno minirale prugu Zagreb÷Beograd, tako da je ona često bila van upotrebe. Komandant nemačkih oružanih snaga na Jugoistoku, general feld-maršal fon Vajks, u svom izveštaju od prvog novembra 1943, ozbiljno se žali što u Bosni i Hrvatskoj nema dovoljno nemačkih trupa, a naročito što je ,,vlada“ (Pavelićeva) podbacila.

 Komarica i Odić navode niz povoljnih prilika za moguće uspešan napad na Jasenovački logor, ali u partizanskom političko-vojnom vrhu niko nije pomišljao na jasenovačke žrtve.

Navešćemo samo nekoliko primera.

Oktobra 12. 1943. Krajiška brigada i Kozarski partizanski odredi oslobađaju Bosansku Dubicu i zarobljavaju 128 domobrana, 5 oficira, silno oružje. Napuštaju Dubicu, na čijoj opštinskoj teritoriji se nalazio logor Donja Gradina, ali i ne pomišljaju na Jasenovac.

Od kraja avgusta 1943. do januara 1944. godine Vrhovni štab se nalazi u Bosanskoj Krajini, u Jajcu: uprkos poznavanju stanja na terenu, ništa nije preduzeto u vezi sa Jasenovcem.

Na drugom zasedanju AVNOJ-a od 29. novembra 1943. u Jajcu, Tito nije ni spomenuo Jasenovac. Poslati su pozdravi zatočenicima ali su sve to bila prazna obećanja, a nesrećni zatočenici su slavili one koji su im obećali spas.

Pismo komandira brigade Josipa Mažara Šoše, za koga kažu da je bio jedan od najuspešnijih vojnih rukovodilaca Bosanske Krajine, i omiljenog generala Miloša Šiljegovića, upućeno Štabu brigade od septembra-decembra 1943, sa predlozima za Jasenovac, sklonjeno je i, samim tim, nije razmatrano.

Istraživanja autora knjige su pokazala da je svaka sugestija zaustavljana. Oni su opisali čitave igre i zaplete da se ništa ne bi preduzelo za oslobađanje logora.

U samom logoru je postojala antifašistićka organizacija – kako u muškom, tako i u ženskom delu. i njene aktivnosti su se odvijale onoliko koliko su to zatvorski uslovi dopuštali. U logoru je bilo ljudi odlučnih i veštih da se i u teškim okolnostima međusobno obaveštavaju i dogovaraju i da, bar povremeno, drže vezu sa ljudima izvan logora, simpatizerima, pa i partizanima. U knjizi naših autora čitamo da je jedna grupa ,,provodila politički i socijalni rad na širokoj osnovi“. Tu je svakako najvažnije bilo održati moral i hrabriti ljude koji su znali da su osuđeni na smrt i koji su tražili načina da ometu ustaške namere. Oni su se vežbali i pripremali za ,,taktičku odbranu“: kako da iskoriste sva sredstva na raspolaganju i onesposobe bar nekog od ustaša.

Sačuvano je pismo jedne logorašice (u ime Logorskog mjesnog komiteta) u kome je iscrpno prikazano stanje u logoru i spremnost logoraša na akciju oslobađanja (,,zajedničkim delovanjem partizana izvan i logoraša iznutra“), upućeno CK KP Hrvatske. Centralni komitet nije odgovorio. (Na čelu CK KPH, tokom proleća i leta 1944. nalazio se Andrija Hebrang, a na funkciji organizacionog sekretara CK Ivan Krajačić Stevo. Sam Josip Broz Tito postavio je Hebranga na čelo KP Hrvatske novembra 1942. i on je na tom položaju ostao do oktobra 1944.)

Sećanja zatočenika jasenovačkih logora br. III (Ciglana), IV (Kožara), V (Stara Gradiška) ,,nedvosmisleno ukazuju da su oni u leto 1944. bili spremni da masovno učestvuju u poduhvatu koji bi ih mogao odvesti na slobodu“.

Logor Jasenovac nikad nije oslobađan.

Logoraši su 22. aprila 1945. napravili veliki podvig. Svi su pošli da se bore: 400 iscrpljenih brzo je klonulo, 600 pojurilo na ustaše, 520 poginulo, a onih 400 koji su ostali u logoru ustaše su pobile, njih 80 se oslobodilo.

Drugog maja 1945, kad je jedna od srpskih brigada ušla u logor, tamo nije bilo žive duše.

Proboj jasenovačkih logoraša biće izbrisan iz istorije Narodno-oslobodilačke borbe.

U Vojnoj enciklopediji iz 1961. godine, koja broji nekoliko hiljada stranica na kojima su opisani i najsitniji detalji u vezi sa ratovima u Jugoslaviji (a i istorijski podaci, počev od najstarijih spisa starog veka), nema pomena o Jasenovcu.

Tragedija jasenovačkih zatočenika je višestruka: Ona je najpre u tome što su se nalazili u najstrašnijem logoru. Neizmerna tragičnost je u činjenici što su ih izneverili oni koji su im mogli pomoći. Treći vid tragedije jeste u zabrani na sećanje na 700.000 žrtava, zabrane od strane vlasti: da ih pisci ne pominju, da ih enciklopedije ne pominju, da ih vojska ne pominje, da ih vajari ne vajaju, da ih slikari ne slikaju, da ih pesnici ne opevaju. A ostali Srbi? – Srbi da zaćute, da zaneme.

Herojski juriš logoraša za oslobađanje nigde se ne pominje.

Vladimir Dedijer će u knjizi Protiv zaborava i tabua – Jasenovac 1941÷1991, (Dedijer, V.-Miletić A., Sarajevo 1991) opet podsetiti: „Zašto logor Jasenovac nije ranije oslobođen ili pak onemogućen da radi punom parom od kraja 1944. pa do maja 1945, teško je objasniti kad se zna da je već bilo oslobođeno dvije trećine Jugoslavije, a Crvena armija već davno bila u Beču.“

*

*       * 

Jasenovac je čitav jedan svet, jedno dugoročno stanje duha, jedna ideologija, rezultat upornog vaspitavanja za nedela. Jasenovac je dugo pripremano pakleno postignuće. Izvori takvog postignuća su autentični. Podrška takvom delovanju je takođe autentična. Jasenovac nije objašnjen ni kao istorijska činjenica, a reklo bi se da to i nije moguće zbog njegove strašne iracionalnosti. Ali Jasenovac svakako nije neki mikroistorijski problem, a sama istorija njegovog stvaranja i njegovog stravičnog učinka otvara krupno, prekrupno istorijsko i civilizacijsko pitanje i traži duboko istraživanje – ako nije kasno.[13] Uistinu, nije kasno jer dovoljno je zapisanih podataka. A tokom godina formirala se ogromna biblioteka o Jasenovcu, o ustašama, o komunističkim vođama, naročito Josipu Brozu, o njihovim saradnicima. Razotkrivaju se uloge mnogih poznatih ličnosti Brozovog vremena, povezuju se i objašnjavaju događaji i na površinu isplivava jedan neverovatni antisrpski scenario čije se sekvence, nažalost, realizuju još uvek, u već odmaklom XXI veku.

Pojam Jasenovca je apsolutna degeneracija poimanja vere, crkve, države.

Znate li, u sadašnjem civilizacijskom trenutku i političkoj podeli Evrope, neku državu, sem Hrvatske, koja je u bliskoj prošlosti negovala takav logor, kako ga opisuju knjige? U toj državi je zaista bilo mnogo ljudi bezgranične mašte u izmišljanju mučenja – stalno novo i dotle nepoznato.

Pavelićeva strategija podseća na naučnu fantastiku, na neku vanzemaljsku intervenciju, na đavolji posao, jer kako objasniti da su ustaše uspevale da za vrlo kratko vreme pobiju veoma veliki broj ljudi – mržnja prema Srbima usađivana od prvih zuba pravila je od njih monstrume brzih ruku.

Nikola Nikolić opisuje kako se grupa mladih ustaša svađala ko je od koga bolji koljač.

„Pao je prijedlog da se takmiče tko će odnijeti pobedu u brzini klanja. Dobitnik dobiva ime „koljačkog cara“ uz posebnu večeru… Bilo je određeno, da se na dan 29. kolovoza 1942. skupi što više ljudi za klanje iz logora. Ne manje od dve-tri hiljade“. (str. 282)

Pero Brzica, „krstaš“, franjevački učenik sa Široka Brijega, student prava, natkrilio je sve koljače svojom koljačkom veštinom. On je jedne takmičarske noći zaklao 1.360 zatvorenika.

Ako neko bude pravio enciklopediju mučenja i ubijanja ljudi u njoj će važno mesto zauzeti Nikolićeve sistematične slike. On je nabrojao petnaest vrsta ubijanja u logoru ali sve one su imale više podgrupa i, samim tim, mnoštvo varijanti, kao i istaknute specijaliste: čekićare, maljaše, koljače, sjekiraše, bradvaše, streljače. (205)

Pokazano bogatstvo ideja u ovom okviru nadahnulo bi mnoštvo filmova strave i užasa. Iz knjige, kao primer, preuzimamo dva primenjivana modela: u ograničeni prostor se sabije mnogo logoraša a onda se oni sa visine bodu zašiljenim gvozdenim šipkama – udaraju ih dok ih skoro ne raskomadaju.

Decu, stare i bolesne su rado ubijali gvozdenim čekićem za nabijanje zakivaka. Kako? Vešto, nemilosrdno, nepogrešivo. A poneka deca su ipak ostajala poluživa i, zatrpavana u jame sa mrtvima, vrtela bi se neko vreme pa se „zemlja podizala nad grobom i činilo se kao da grob ritmički diše“.

U kojoj je to zemlji današnje Evropske Unije postojao poseban koncentracioni logor za decu s jasnim planom da ni jedno ne preživi? Zašto? Zato što su pravoslavne vere.

Mala ilustracija tužnog herojstva u Jasenovcu:

„Ustaše i Cigani izvodili su gušenje nad dojenčadi i malom djecom u samoj Gradini i u Staroj Gradiški.

Druga vrsta gušenja djece vršila se na taj način što su živu djecu stavljali u vreće, zavezivali vreće i bacali ih u veliku jamu, gdje su im majke već ležale zaklane, i zatrpavali ih zatim zemljom.

Dojenčad su gušili i u vodi“. (str. 96)

I sa decom je, dakle, bilo posla!

U literaturi se navodi da je u Jasenovcu uništeno 110.000 (stodeset hiljada) dece, mlađe od 14 godina.

Zbog toga treba na svakom mestu, neobilazno, isticati veličanstvenu humanost Dijane Budisavljević, Austrijanke udate za Julijana Budisavljevića, Srbina, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu, koja je uspela da iz ustaških logora izbavi 12.000 dece. Ali komunistička vlast, posle završetka rata, ovoj heroini je oduzela njenu dokumentaciju o spasenoj deci![14]

Šefu države kog naroda, u civilizovanom XX veku, smeli su na sto staviti kotaricu punu iskopanih ljudskih očiju? Italijanski novinar i književnik Kurcio Malaparte u romanu Kaputt, poglavlje „Kotarica ostriga“, opisuje svoju posetu Paveliću u kasno leto 1941. Našao se u poseti zajedno sa italijanskim opunomoćenim ministrom Rafaelom Kazertanom. U živom razgovoru o aktuelnoj političkoj situaciji u Hrvatskoj, italijanskim gostima je zapala za oko korpa od pruća na poglavnikovom stolu, puna morskih plodova, kako im se učinilo. „Ante Pavelić diže poklopac i, pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: ÷ To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju.“[15]

A da li znate da se u jednom od ustaških prvih logora u selu Krapje smeštenom uz Savu, vâši na ljudima nisu smele uništavati jer je trebalo što više iscrpeti logoraše? „Uši su vrvjele po njima. Ustaše su zabranili da peru rublje u obližnjoj Savi … Nevjerojatno je, ali istinito, da je bilo ljudi kojima je nekoliko tisuća uši pilo krv“, kaže nam doktor Nikolić.

Narod u logoru, deca u logoru – bez ikakve nade, nikog na celom svetu da pomogne. Zlo je raslo, napredovalo, sve veće, sve moćnije, sve izbezumljenije, do pijenja krvi žrtava. Evo nove slike za horor enciklopediju, događaj koji se može pročitati ali će se malo ljudi usuditi da ga prepriča.

 Jedan katolički sveštenik, sasvim siguran da ispunjava svoju versku obavezu, pokazuje na deci, pred nepravoslavnom decom, kako treba postupati sa Srbima.

„Taj je svećenik u uniformi ustaše upao u osnovnu školu s još nekoliko ustaša i pozvao učiteljicu da odvoji na jednu stranu katoličku i muslimansku, a na drugu pravoslavnu djecu. Preplašena je učiteljica to učinila.

Djeca su stajala u dva razmaknuta reda i gledala jedni druge licem u lice.

Tada je taj ustaša rekao katoličkoj i muslimanskoj djeci: ’Djeco gledajte’! izvadio nož i počeo klati pravoslavnu djecu pred očima njihovih katoličkih i muslimanskih drugova. Nastao je neopisiv vrisak djece. Katolička i muslimanska su djeca u strahovitoj panici nazivala majku i oca, pobjegla kući. Učiteljica je pala polumrtva. Pravoslavna su djeca bila poklana. Neka su još bila nedoklana te su bježala, gušeći se u smrtnom strahu, s golemom ranom na vratu, po školi i po hodnicima.“ (str. 360)

Primer koji navodimo može se naći i u drugim knjigama. Desio se u selu Krivaja u okolini Banja Luke u jesen 1941. godine.[16]

Isti katolički sveštenik u drugoj prilici pije krv svoje žrtve. U šta svrstati to? U kanibalizam, vampirizam? Ne, taj čovek jeste bolestan, verovatno je, ali on se ne bi tako ponašao da nije dugo vaspitavan da mrzi Srbe do izbezumljenosti, do izvitoperenosti sopstvene ličnosti: on je odjednom smeo da učini nešto o čemu je samo sanjao! Iako je u pitanju sveštenik, nije reč o verskom fanatizmu u uobičajenom smislu. Ovo nema veze sa njegovom verom ni verovanjem, on samo zna da želi da uništava Srbe.

Događaji koje je opisao Nikola Nikolić u knjizi o Jasenovcu prevazilaze najstrašnije snove, prevazilaze najsuroviju bolesnu imaginaciju. Sladostrasno uživanje u patnji, razrađeno mučenje, istovremeno primenjivano na velikoj teritoriji Hrvatske, bez savremenih tehničkih sredstava obaveštavanja i usaglašavanja, pokazuju da to nije bila stvar pojedinačne bolesne svesti već da su ti tokovi zla bili organizovani, naredbodavni i otud zaslužuju posebnu pažnju i zahtevaju proučavanje.

Daleko je Slavonija od hercegovačkih dubokih jama, ali načini uništavanja Srba su vrlo usaglašeni. U samoj Slavoniji je bilo oko desetak stratišta.

U selu Sloboština, na primer, obavljena je masovna likvidacija žena, a posebno majki sa decom i jednog broja starih ljudi. Ubijeno je 1368 osoba, a njihova tela su bačena u okolne bunare. U Kukunjevcu je bilo 822 žrtve, od kojih je većina spaljena u mesnoj crkvi, a 350 stanovnika sela Kusonja, takođe je spaljeno u crkvi. U selu Dereza ih je 450, u Voćinu 352, u Branešcima 115, u Slavonskoj Požegi 420 žrtava…

Broj masovnih stratišta je ogroman a o njima javnost skoro nikad ništa nije saznala. Svet treba da sazna ne samo za ove logore, već da sazna šta je čovek spreman da uradi, da se vidi kako uticaj vaspitača može biti snažan da ljudsko biće pretvori u perverznu mašinu koja na drugom ljudskom biću isprobava na koji se sve način neki organ može odseći, ubosti, probiti, rasporiti, iskopati, ispeći usijanim žaračem, na kom se delu tela koža može zgodno odvajati od tkiva i u kom obliku. To izopačeno biće spremno je da proverava do kog stepena jedan otac može podneti mučenje svoje porodice. Nikolić nam daje i ovaj primer jasenovačke prakse:

„Svukao je ženu doktora Sohra i stavio željezni žarač u peć da se ugrije…

- Dakle, nećete da priznate? – Izvadio je iz vatre usijano željezo, koje se grozno sijalo.

- Dakle?

- U redu… kada nećete…

Odmah se zatim prolomio vrisak žene, pušilo se i mirisalo prženo meso. Cividini joj je spalio bradavicu na sisi. Žena je pala u nesvjest. Mala je vriskala užasnim vriskom: Mama, mama! Moja mama!...

Sutradan su je ponovo izveli iz ćelije, ponovo palili drugu bradavicu, prekosutra spolni organ i.t.d. …

Dr. Sohr je nijemo šutio.

Ustaše se razbjesniše. Majstorović je pograbio usijano željezo, strgao haljinicu s male kćerkice, koja je bila prekrasno dijete i usijanim željezom na grudima djeteta ispalio dva velika slova UO (ustaška obrana). Prekostutra joj je učinio to i na čelu….

Ispalili su djetetu oči ….

Jednog jutra čusmo, da je te noći zaklano sve troje u Gradini. Svima se odvalio teški kamen s duše! Konačno!“ (308÷309)

Ove strašne priče dešavale su se u krilu hrišćanstva: to je bio verski rat za koji smo smatrali da je poslednji takve vrste u hrišćanskoj Evropi. Ipak, započeto istrebljenje Srba imaće svoj nastavak krajem XX veka na ovoj istoj teritoriji.

Iskup

Kad je 1941. počeo rat u Jugoslaviji, u hrvatskoj nezavisnoj državi počeli su da hapse komuniste. Oni su morali ostati u ilegali i skrivati se na različite načine. Ustaše i Nemci ubijaju Srbe, čitava sela, čitave krajeve istrebljuju…

Neki od Srba se spasavaju i udružuju i pribežište traže u već organizovanim ilegalnim grupama. Komunistička partija je bila organizovana i želela je oduvek da ima što više pristalica. Svesna snage u ljudstvu znala je da će je to približiti njenom cilju.

Iskup koji su prvotnim komunistima obezbedili Srbi iz porušenih domova, popaljenih sela, iz zbegova po zagubljenim stazama, dobijao je viši kvalitet. Pokretu su se pridruživali ugroženi ljudi u iskonskom nagonu da očuvaju živote, ali i idealisti nadahnuti velikim humanističkim idejama. Mnogima su to bile svete staze rodoljublja, iskrena pobuna protiv zla i nepravde, nada u vreme koje će doneti ostvarenje ljudskih neprikosnovenih prava.

Mada surovo, u dušama srpskih boraca to je bilo herojsko doba: zajedništvo s poverenjem, borba sa smislom, žrtve sa opravdanjem. Epopeja četvorogodišnjeg rata i mnogih herojskih smrti. Tada se verovalo da su ratne godine zbrisale staru mržnju komunista, da je kom-fašizmu došao kraj.[17]

Iz ove ocene o herojskom vremenu odavno smo isključili komunističke rukovodioce jer je njihov cilj bio osvajanje vlasti a koristili su sva sredstva i ljude da bi zatrli sve suparničke partije i da bi „uništili državni aparat Kraljevine Jugoslavije“. Cilj su postigli zahvaljujući Hitleru.

Brozov iskup je bio fatamorgana.

Kada se, završetkom Drugog svetskog rata, formalno završio i verski rat katolika protiv pravoslavlja u Hrvatskoj, u Srbiji je počeo partijski rat protiv Srba.

Dok je Evropa vidala svoje rane, Srbi ne samo da ih nisu vidali nego su dobijali nove.

Kom-neofašizam je počeo od prvog trenutka ulaska Brozovih neposrednih sledbenika na teritoriju koju su Nemci morali da napuste. Manifestovao se ubijanjem Srba bez suđenja koje je nova vlast proglasila „narodnim neprijateljem“. To su mahom bili ljudi sa svešću o istoriji, o tradiciji, o svojoj otadžbini i koji su svojim obrazovanjem, znanjima i umećem mogli biti od velike koristi. Kao takvi oni su predstavljali potencijalnu opasnost za ljude bez statusa, mačonosce, one koji su zaista verovali da smeju da urade sve što žele. I mogli su.

Smatralo se prema istraživanjima, da je ubijeno oko 30.000 Srba, još uvek u neobeleženim grobnicama, ali noviji podaci govore o strašnoj smrti preko 250.000 ljudi. Crna srpska praskozorja pamte odvođenja ljudi u muku, samo uz uperene mašinke.

Sa kompleksom „hegemonističke nacije“ stalno pothranjivanom od strane jugoslovenskih komunističkih vođa i vrlo žestoko od uređivačkog odbora lista Proleter, srpski komunisti su, kao slepi i gluvi, nastavili da podržavaju sve partijske odluke protiv Srba i Srbije, sve do raspada države Jugoslavije.

Najgoru ulogu partijski rukovodioci će odigrati u zabrani fizičke odbrane Srba na Kosovu i Metohiji, tokom pune četiri decenije, druge polovine XX veka. Vapaj Srba koje Šiptari ubijaju, na Plenumu, održanom 16. septembra 1966, Centralni komitet Komunističke partije Srbije proglasiće svetosavljem i dati odrešene ruke Šiptarima da čine sve što su bili započeli i što će nastaviti, bez kazne, do današnjeg dana.

Kako je to bilo moguće? Bilo je moguće zato što su „programska načela“ komunista Jugoslavije, uspostavljena pri stvaranju Partije 1919, ostajala uvek na snazi a strah od srpstva, pravoslavlja ili svetosavlja, usađen u mozak i kosti nekadašnjih srpskih komunista, odnosno strah od strašnih posledica kvalifikacije srpskog nacionaliste živi čak i danas, mada u izmenjenom vidu, u svesti većeg broja idejnih naslednika komunizma jugoslovenskog tipa.

Žestoka agresivnost bez ikakvog uzdržavanja usmerena protiv Srba, prikrivana je velikim rečima kojima su zasipane i uši i oči, i okolni prostor i visoko nebo, o pravima čoveka, sa argumentima koji naglašavaju ideju pravde i jednakosti među građanima.

Decenijama su međutim opstali različiti vidovi kontrole mogućeg srpskog nacionalnog osećanja i jasna pravila za kažnjavanje svakog ko bi pokušao da istakne neko pravo konstitutivnog srpskog naroda. I zato je Jasenovac ostao nepoznat.

Nemilosrdna režimska škola počev od 1944. uspela je da kod mnogih Srba razvije osećanje krivice zato što su Srbi i oni će, opterećeni grehom svog porekla, a poneki i postiđeni rodoljubljem i hrabrošću svojih očeva i dedova u srpskim (i evropskim) oslobodilačkim ratovima, pristajati da budu narod bez narodnosti i vere, bez istorije, bez ponosa.

Bezsadržajni argumenti političkih osvajača od 1944. i strah u ljudima počeli su da nameću prihvatanje suštinskih neprihvatljivih stvari i doveli su do toga da su mnogi Srbi, u teškom nacionalnom, verskom, političkom vakumu, poverovali da su došli do nacionalnog osvešćenja. Ta nova samosvest je u stvari bila strah vešto iskorišćen a svakako i kukavičluk – ko bi smeo govoriti o srpskim pravima i srpskim žrtvama a da od strane nove vlasti ne bude proglašen srpskim nacionalistom ÷ „velikosrpski vojno-fašistički element“!

Tiha većina Srba zaćutala je pred oružjem uperenim ne u „klasnog neprijatelja“ o kome je brujala kom-neofašistička vlast već u Srbe – emancipovane građane, čestite seljake, patriote najviših duhovnih vrednosti. „Prema Srbima se ima ponašati kao prema okupiranom narodu“, fraza je koju je 1944. godine, kako je zabeleženo, izgovorio Josip Broz, komunistički prvak, staljinistički denuncijant (kako se već odavno navodi u literaturi, za izmišljena partijska ogrešenja svih Srba komunista u Sovjetskom Savezu, koje su potom staljinisti pobili).

Tako je, po odredbama komunističkih političkih vođa od 1945, umesto oslobođenja, za Srbe i srpstvo počelo novo duhovno sužanjstvo.

Tek ako ovo sve uzmemo u obzir, možemo razumeti sveopšti muk srpskog naroda u sveopštem bolu za mrtvima. Bezdušna igra protiv nevinih žrtava, po završetku rata!

Kad se pitamo zašto su to Srbi dopustili možemo odgovoriti da Srbi to nisu dopustili.

                                                   *   *   *

Narod koji je, prema broju svojih stanovnika, dao najviše žrtava u oba svetska rata, hrabri narod herojske tradicije, sa ushićenjem upisan 1918. godine u istoriju Evrope XX veka, u miru, počev od 1944, postaje prokažen i progonjen. Ovo je jedinstven slučaj u evropskoj posleratnoj istoriji.

Po završetku 1944. i ukidanjem Nezavisne Države Hrvatske, s pravom se moglo očekivati da će nova vlast pokrenuti ozbiljne razgovore o tome šta se dešavalo na teritoriji jugoslovenske države za vreme nemačke okupacije, naročito za vreme postojanja NDH i užasa u Jasenovcu i drugim logorima.

Izostalo je ozbiljno, savesno proučavanje i tumačenje događaja počev od teoloških, autorizovanih rasprava (to znači rasprava vođenih sa dozvolom vlasti), katoličkih i pravoslavnih teoretičara hrišćanstva, istoričara, filozofa, lekara, psihijatara. To bi istovremeno značilo da se prvotni jugokominternizam osposobio da može da stigne do visokog nivoa razumevanja postojećeg stanja, odnosno da postane svestan činjenice da nerasčišćeni računi, plaćeni ogromnim brojem srpskih žrtava, nisu valjan osnov za obećano ravnopravno društvo. Ali to se nije dogodilo. Vlast se nije plašila kako će uređivati zajednički život jer je znala da će silom i surovošću sve rešiti.

Sada, kada smo upoznati sa toliko dokumentacije, toliko istorijskih dokaza o planovima komunista, kada možemo da čitamo rezultate najnovijih proučavanja, jasno nam je da je bilo kakva ideja čovekoljublja bila nemoguća. Razgovori o ubicama i žrtvama ne samo da su izostali, već su se otvorile vratnice za višedecenijsko propadanje Srba: od strašne ekonomske eksploatacije do ekonomskog izgona ponosnih srpskih seljaka, seljaka heroja Prvog svetskog rata, u više evropskih zemalja.

Političari u duhu komunizma sa hrvatskim predznakom, decenijama brane, sve do današnjeg dana, da se otvoreno, skoncentrisano, glasno počne osvetljavati fenomen Jasenovac.

*

*     *

Zašto smo se toliko zadržali na partiji koja formalno više ne postoji? Zato što je ta partija ostavila neizbrisiv negativni trag u realnom životu Srba a i zbog toga što je dobro pratiti genezu zla.

*

*      *

Iako je o Jasenovcu pisano, iako su obeležavane godišnjice, državni pomeni, najveći broj Srba, ponovimo žalosnu činjenicu, nije dovoljno saznao o njemu a mnoge generacije skoro da nikad nisu ni čule za taj logor. Kako je Jasenovac mogao ostati nepoznat?

To jeste rezultat dugotrajuće duhovne agresije kada se nenormalno prihvata kao normalno u svim nivoima vlasti i kod znatnog broja pristalica te vlasti. To je, valja opet reći, rezultat dugotrajnog političkog nemorala svih srpskih vlada u federalnoj državi, počev od 1945. godine. Jasenovac je s jedne strane simbol, a s druge strane brzo zaboravljena istina.

Posle 70 godina sve u vezi sa Jasenovcem moralo je biti sistematizovano po više kriterijuma, sa indeksima što većeg broja žrtava, svaki pojam izdvojen i obrađen, ilustrovan, izgrađen pojmovnik po različitim sistemima.

U jednom novijem rečniku istorijskih nauka, u redakciji Andre Birgijera, pod odrednicom o hrišćanstvu, stoji da se istorija hrišćanstva može videti na poseban način u vremenu nestabilnih odnosa u jednom društvu, unutar jednog ili više religijskih sistema: pagani i hrišćani; katolici i jevreji, katolici i reformisti, hrišćani i muslimani; hrišćani u kontaktu izvan Evrope.[18]

Da je redakcija Rečnika znala za Jasenovac i ostala mesta stradanja hrišćana „u jednom istom društvu“ ondašnje države Jugoslavije, ona bi svakako, verujemo, u svoju odrednicu o odnosima u hrišćanstvu unela i žestoke suprotnosti, unutar tog sistema, između katolicizma i pravoslavlja.

*

*      *

Stoga nije neobično što u onim čudesnim knjigama sveznanjima, što ih zovu enciklopedijama, na stranicama na kojima se nalazi sakupljen neizmeran deo sveg znanja o svetovima i koje nas skoro nikad ne ostave bez odgovora na pitanja o retkim, najređim podacima, a naročito ako su u pitanju događaji masovnog značaja (masovna ubijanja, na primer), mi ne nalazimo pomena u Jasenovcu. U zadivljujućoj Larusovoj enciklopediji u 12 tomova (1960÷1975), u Brokhausovoj enciklopediji u 23 toma (1967÷1976), u Britanskoj enciklopediji, (prvi tom 1974), u velikoj Sovjetskoj enciklopediji u 30 tomova (prvi tom 1970), u Katoličkoj enciklopediji, uz imena mnogih ličnosti koje su se borile protiv Hitlera, nema ni jednog obaveštenja o Jasenovcu. Zašto? Zato što institucija Jugoslavije, zadužena za davanje takvih podataka nije dobila dozvolu za izveštaj o Jasenovcu. Ne verujemo da je takva služba mogla smatrati da Jasenovac nije vredan pažnje. A za uzvrat, u tim knjigama nalazimo imena jugoslovenskih posleratnih političara i tako nas, na primer (Larus), sa fotografije strelja očima jedan Edvard Kardelj, jugoslovenski komunistički improvizator, teoretičar samozvanac, a ništa nema o logoru iz Hitlerovog vremena u kome je strašnom smrću likvidirano 700.000 ljudi.

Jasenovac nije prošlost.

Da li danas, sa istorijske distance, ponašanje Hrvata 1941. izgleda neverovatno? Da li nepojmljivo ponašanje Katoličke crkve tokom okupacije odnosno NDH, onako kako o tome svedoče hiljade stranica istoričara, publicista, pisaca memoara, kao i sama Nikolićeva knjiga, danas izgleda kao neko omamljeno stanje ili kao nevoljno popuštanje pred događajima?

Bilo bi dobro kad bismo na to hipotetično pitanje mogli potvrdno odgovoriti.

Našu tvrdnju da Jasenovac nije prošlost, nije teško dokazati.

Zamislite kako poslednje decenije XX veka u Evropi, u Hrvatskoj (akcija „Oluja“, 1995), državi koja će uskoro posle toga postati članica EU, savremenim putevima, modernim autoputevima sa semaforima, prolaze kolone zaprežnih kola, traktora sa prikolicama, automobila, kamiona u kojima beže celokupne porodice Srba, sa decom, sa malom decom, sa starim roditeljima od kojih će neki poumirati na putu ispod cerada. A od starog sveta što nije hteo da napusti svoje domove u svom rodnom zavičaju, u Hrvatskoj, mnogo je pobijeno ili spaljeno zajedno sa kućom, ili mrtvo ili živo bačeno u bunare, pod budnim okom penzionisanih američkih oficira koji su obučavali hrvatske trupe i budnim okom snajperista i NATO trupa.

Mada izgleda da je to Evropa doživela kao modnu reviju, protesti su postojali u više zemalja. Tako su, na primer, poznati i zaslužni francuski intelektualci pisali o pogrešnom ponašanju zapadnih sila, objavljivali ozbiljne knjige [19]– ali sila Boga ne moli.

*

*      *

Šta mi to vidimo? Vidimo da se genocid nad Srbima, započet pod ustašama, nastavlja u drugom vidu posle pola veka. Veštom taktikom ulivanja apsolutnog straha u narod i pod još nekim zasad nerazjašnjenim okolnostima, došlo je do masovnog izgona 400.000 Srba iz Hrvatske tokom rata 1991÷1995.

I kada Srbe 1995. bombarduju, ubijaju, truju, prave od njih beskućnike koji, izbegli, liče na biblijska plemena ali bez Sinaja i Crvenog mora, protagonisti zla zovu Srbe genocidnim narodom.

Najnoviji i najstrašniji zločin je reći da Srbi sprovode genocid. Vratile se tamne senke istorije.

Krivcima je potrebno da speru sopstvenu istoriju i da naziv genocidnog naroda prebace na drugoga.

Kako je svetska javnost, u vremenu moćnih komunikacija, ostala lišena saznanja istine o položaju Srba u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata i u građanskom ratu 90-tih godina XX veka u Jugoslaviji i kako niko od novinara, istoričara, političara, nije raspolagao ni znanjem ni snagom da bar površno vidi događaje u minimalnom istorijskom sledu?

Kako je svet pristao da prosuđuje i presuđuje na osnovu nepotpunih informacija?

Kako je ceo svet pristao na to? Svet nije pristao na to. Svet je obmanut, a velike vojne sile su srećne zbog toga. Zapad je s radošću prihvatio da bude neobavešten jer to mu je davalo mogućnost da pokaže svoju moć.

U savremenom zbrzavanju istorijskih događaja i bolje reći njihovog „zgrčenog“ tumačenja, pod uticajem masovnih sredstava obaveštavanja, izgleda da je ponestao smisao za razumevanje prošlosti a samim tim i za tumačenje savremenih događaja koji proizlaze iz poznavanja prošlosti. (Poneki istoričari kažu da je možda ovde reč o nečem važnom: da li se tako gubi osećanje za budućnost.)

Intencija da se prevari svet proizlazi iz mogućnosti da se javio nov način stvaranja istorije.

Današnje vreme – vreme prosuđivanja i presuđivanja na osnovu jednog događaja, jednog izveštaja o tom događaju, slike tog događaja na televiziji, u kojima ni jedna pojedinost ne ukazuje na teritoriju, na vreme, ne otkriva neku individualnost, nije istorijski pouzdana i često je suprotna istini trenutka.

Pojava knjiga o Jasenovačkom logoru i druge knjige te vrste, filmovi o tome, neće tako isto biti naročito zanimljivi za novinare jer to nisu  d o g a đ a j i  zahvaljujući kojima, falsifikovanim ili ne, pojedinac, novinar, dopisnik, fotograf, može trenutno da privuče pažnju i da podigne broj gledalaca nekog TV kanala ili da poveća tiraž novina za koje radi.

A oni koji su u to ime unosili u javnost neistinite podatke o Srbima, oni koji su hteli da svojim redakcijama pošalju ekskluzivnu vest o nekom događaju, pa pripremali scenografiju dostojnu ratnih filmova, često su vrlo malo znali o narodu o kome su pisali – ništa od njegove istorije, etnografije, kulture, a po neki članci u stranim medijima pokazivali su da im je nedostajalo i osnovno znanje iz geografije.

Da su strani izveštači znali strašne istine o Jasenovcu i o tolikim drugim mestima smrti za Srbe, možda ne bi pristali da učestvuju u dva stravična scenarija kojima se otvorila krvava drama u ratu u Bosni i u ratu na Kosovu.[20]

Kao što su Termopili ostali simbol požrtvovanja, tako sarajevska pekara u ulici Vase Miskina (sada Ferhadija), sarajevske Markale (pijaca), u ratu u Bosni i selo Račak na Kosovu treba da postanu simboli strašnih istorijskih prevara najviših svetskih vojnih i administrativnih institucija našeg vremena, vremena s kraja moćnog XX veka.

I zaista, znanje o savremenom društvu ali i ratovima koji se vode stvara se na novinskim, televizijskim, filmskim pričama. Uzimaju se inserti iz filmova da bi se potkrepile tvrdnje koje treba da se zasnivaju na istorijskim dokazima. Srbi su dobro osetili u ratovima u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu, šta znači mašinerija obmana, vizuelnih opsena, videli su kakvu opasnost predstavljaju neinformisani činovnici međunarodnih organizacija.

Slučaj „Srbi“ u poslednjih 25 godina izašao je iz intencije da se istorija stvara na nov način. Srbima predstoji velika borba za sopstvenu istoriju i prošlu i sadašnju. Kada bi oni koji odlučuju danas u već odmaklom XXI veku o Srbima znali više o njihovoj istoriji, kad bi uopšte znali istoriju toliko da budu u stanju da shvate da narodi ne nastaju preko noći, ali da ne mogu ni istorijski nestati kao da ih je vetar oduvao… 

Pokazaće se jednog dana da današnje velike sudske igre u vezi sa poslednjim ratom u propaloj Jugoslaviji znače sramotu koliko za sudstvo na međunarodnom planu toliko za istoriju i istoriografiju. Pa zaista, kako će budući političari, istoričari i geopolitičari objasniti nestanak 250.000 stanovnika Hrvatske samo tokom nekoliko majskih i avgustovskih dana, godine 1995? Zato što su ti stanovnici bili genocidni pa pobegli!

Jasenovac nije prošlost.

Pomenom Jasenovca, pomenom genocida nad Srbima,[21] pomenom građanskog rata 90-ih, pretvaranjem ispravnih građana u izbegle beskućnike lutalice dok drugi prigrabljuju njihova imanja otvorili smo ponovo vrata nad strašnim ponorom zla.

Iz davno otvorenog ponora zla izašli su i drugi užasi, druge ubice i njihove nevine žrtve.

U borbi za proširenjem sfera političkih uticaja u svetu gde su Srbi, moćne vojne sile Zapada isprobale su najstrašnije oružje: na srpskoj zemlji u Bosni i na Kosovu doveli su do promene žive prirode. Za koliko budućih vekova? Za koliko milenijuma će se uranijum razložiti?

Da li ste ikada čitali bajku u kojoj se podzemni svet zla preselio na suncem obasjane oranice. Ni jedno prokletstvo ni u jednoj bajci, ni u jednom mitu, nije moglo toliko trajati. Uvek bi se našao neki junak koji bi zlo uništio. A niko nije ni stvorio mit o ukletom tlu, blagotvornim suncem obasjanom. U srpskim narodnim pripovetkama kad zapevaju prvi petli, kad se istok zarumeni, carstvo zla se povlači. U to vreme nisu znali za današnje bogove zla.

Evropa gromoglasno slavi 2000 godina hrišćanstva a, s druge strane, svesno glasa za uništenje najuzvišenijih ostvarenja hrišćanskog duha na srpskom Kosovu i svesno odbacuje istoriju Srba XX veka.

Bogovi zla u Prebilovcima, Jasenovcu, na sajmištu kod Zemuna, sve u ustaškoj NDH. Bogovi zla pred svakom srpskom svetinjom na Kosovu, pred svakim srpskim pragom na Kosovu.  Treći hrišćanski pobednički milenijum!

*

*      *

Jasenovac nije prošlost

Zašto? Zato što kad izreknemo reč  J a s e n o v a c  uvek smo izrekli jedno  Z a š t o  koje odzvanja svom jačinom između granica bivše Jugoslavije, od Triglava do Ohrida, od mađarskih vežbališta za ustaše do morskih obala i sveg jadranskog ostrvlja, a naročito ostrva Paga, po vodama Save, Drine, Dunava, a verovatno i dalje ako je neko iščupano srce, zbačeno sa ustaškog noža, mlado i željno sveta, krenulo u nepoznato, prošlo kroz duboki Đerdap i otplovilo sve do Sevastopolja, da priča svoju nemu priču.

Ovo Zašto iznad Jasenovca, kosmičkih razmera, stoji i dalje nad jamama, nad miniranim kosturnicama, po planinskim bespućima, usamljenim grobljima, bezimenim nadgrobnim korovom, nad svim neosveštanim mrtvim Srbima, u granicama surove brozovske otadžbine koja je branila decenijama da se unutar države, javno, otvoreno, s dokazima, pokrenu pitanja genocida. Jasenovac, egzemplarni fenomen iracionalne mržnje, nije nikad proglašen javnim zadatkom države da ispita, proveri, teorijski objasni kako se može nastaviti zajednički život u državnoj zajednici, posle onoliko prolivene krvi – veliki zadatak za istoriju, za sociologiju, za psihologiju i psihopatologiju, za propitivanje verske izdržljivosti.

Da je to učinjeno – da li bi se pojavila 1991. godina?

Jasenovac je strašna priča u krilu hrišćanstva.

Jasenovac je razmeđe verskih istina: obesvećenje vere umesto svetinja, najviši stupanj razlika u poimanju crkve, tačka razlaza religijskih pobuda, strašni razlaz religioznih nada, skliznuće u najdublji ponor…

Vernici bi mogli da zamisle Isusa Hrista kako kao ptica lebdi raširenih ruku iznad tog dubokog ponora, s jednom rukom na ivici provalije gde su žrtve.

Zalud je Sveti apostol Pavle govorio: „A pravda Božija vjerom Isusa Hrista u sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike“ (Rimljanima poslanica, 3,22).

U Hrvatskoj se, izgleda, i pre i danas, sva pravda Božija rastočila, izbegla od užasa nastalog u jednom krilu hrišćanstva što se spotaklo „na kamen spoticanja“ (9,32).

                                                   *  *  *

Po tome što je napisao ovu knjigu, po načinu kako je napisao, po saosećanju za patnju, po srčanosti da izdrži u opisivanju užasa, Nikola Nikolić je herojska figura.

Po srčanosti da bol i zločin „stavi u slova“ na engleskom jeziku, od srca zahvaljujemo profesoru dr Novici Petroviću što je uspeo da prevede ovaj žalostivi tekst.

Beograd, 2012-2013.                                                                               

                                                                                                               Nadežda Vinaver

O Nikoli Nikoliću, piscu knjige o Jasenovcu

Doktor Nikola Nikolić (1896÷1986) bio je član organizacije Mlada Bosna, aktivni učesnik Oktobarske revolucije i Narodnooslobodilačkog rata, zatočenik u Jasenovcu. U februaru 1943. sa još četvoricom zatvorenika razmenjen je za Nemce koje su zarobili partizani. Bio je potom član Sanitetskog odseka Vrhovnog štaba, šef Medicinskog odeljenja Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije u Italiji, u vojnoj misiji u Velikoj Britaniji i glavni opunomoćenik Vrhovnog štaba za pitanja Crvenog krsta (organizovao je izložbu u jugoslovenskom poslanstvu u Švajcarskoj o zločinima za vreme rata), te sekretar za zaštitu zdravlja Federativne Narodne Republike Jugoslavije i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu. Upoznao je zatvore Austrougarske, Kraljevine Jugoslavije, Nezavisne Države Hrvatske (Jasenovac) i, na kraju, jugoslovenske (Goli otok).