header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Одговор Владимира Димитријевића бившем еп. Атанасију Штампај Е-пошта
среда, 04 март 2009

Одговор Владимира Димитријевића

поводом текста Епископа Атанасија (Јевтића)

 Не желим поделе у Цркви

Редакцији листа ,,Православље''

Уважена господо, поводом чланка епископа господина Атанасија (Јевтића), објављеног у вашем цењеном часопису од 1. фебруара 2009., молио бих вас, да, у складу са хришћанском етиком, новинарском објективношћу и позитивним законодавством државе Србије у области информисања, штампате и одговор нижепотписаног. Одговарам не због себе лично (јер сам сличан напад епископа др Атанасија у „Православљу" у јесен 2007. прећутао), него због читалаца, које наш уважени теолог већ дуже време дезинформише кад је потписник ових редова у питању. Многопоштовани епископ г. др Атанасије је, с правом или не, скоро приватизовао новине Српске Патријаршије, у којима објављује и своје студентске семинарске радове (бројеви од 1. и 15. септембра 2008.), али ваљда и ми, обични смртници с бесмртном душом, имамо право да се бранимо од нетачности које он износи као непорециве тврдње.

1. Владимир Димитријевић не пише на „антиепископским и антицрквеним сајтовима", него се његови текстови преносе на различитим сајтовима. Има их чак и на „антиепископском" сајту „верујем.орг", на коме је научни скуп „Светосавље данас: изазови и одговори", организован 15. / 28. септембра 2008. у Војловици и Панчеву, с благословом епископа банатског г. Никанора, стављен (на њиховом форуму) у рубрику „Секте, култови и јереси". На том скупу, на коме су учествовали многи угледни научници, потписник ових редова је, заједно са г. Предрагом Р. Драгићем Кијуком, био модератор, што сматра нарочитом чашћу.

2. Текст о „посту суботом" је, очито, пренет из књиге потписника ових редова „Реч на реч / Одговор епископу Атанасију Јевтићу" (Лио, Горњи Милановац, 2008.), која је објављена на неколико интернет-сајтова (од „Погледа" до „Видовдана".) Нисам га писао посебно за неки сајт.

3. Шаљући своју књигу „Реч на реч" епископу Атанасију, нигде нисам писао да сам га било чиме „почаствовао". Рекао сам да ми је „част послати" књигу. Пропратно писмо уз књигу коју сам му послао је кратко - само га обавештавам да му је шаљем као одговор на примедбе које је, на мој рачун, изнео у III тому свог зборника „Христос - Нова Пасха". Писмо потписујем речима: „С поштовањем, Владимир Димитријевић, бивши вероучитељ из Чачка". Нигде, понављам, нисам рекао да сам епископа Атанасија „почаствовао" својом књигом, нити било чиме другим. (То он мене „чашћава" погрдама од „секташког псевдозилота" до, Боже опрости, „богохулника").

4. У свом тексту „Одрећи се или сачувати?" не подсмевам се светом Атанасију  Пароском (чијим молитвама помилуј нас Боже), него његовој аргументацији супротстављам ставове светог Јована Кронштатског и светог Серафима (Звездинског), указујући да свечево лично писмо кир-Јеротеју није једино могуће тумачење Тропара 3. часа у Литургији.

5. У својим књигама нисам нигде мешао несместиво: у зборницима о Литургији („Вечно подне", „Лек бесмртности", „Благословено Царство" у издању „Образа светачког") нема ничег о полности, као што у књизи „Мушкарац и жена пред тајном тела / Православље и полност", у издању „Образа светачког" нема ништа о Литургији. Никад нисам написао текст који се зове „Свети Оци и 'сајбер секс'". Нисам никад „преосетљиво" тврдио да епископ Атанасије „не признаје моју личност" (заиста неуочљиву, поготову из перспективе два миленијума Цркве Христове), него сам, у књизи „Реч на реч", указао на некоректни и ненаучни метод његовог полемисања са мном.

6. Реч „евхолапион" у мом чланку је плод грешке у куцању, јер се даље у тексту јасно види да пишем „евхологион". Ако смо спали на то да такве грешке сматрамо мером и провером нечије аргументације, онда ћемo далеко догурати у „братском" литургијском дијалогу. Такође, из уводног дела мог текста се види да сам правилно одредио број часописа у којем је ђакон М. Желтов објавио свој текст (47/2007), а у мом списку литературе појава бр. 41 је, као и „евхолапион" грешка у прекуцавању (која ће, ако Бог да, бити исправљена у књизи што је, овим поводом, припремам.)

Полемички трикови

У књизи„Реч на реч" (стр. 12-20), дат је текст оца Рафаила (Карелина), који се бави низом трикова што се користе у полемици, да би се скренула пажња с њеног главног тока. Један од трикова је и инсинуирање; кад нема аргумената, на опонента треба бацити сенку сумње. Епископ Атанасије се, и овом приликом, користио тим методом: рецимо, кад је напустио причу о Тропару Трећег часа да би прешао на причу о „пресуштаствљењу Светих Дарова".

Пошто потписник ових редова сматра да су православни свети Оци под појмом „пресуштаствљење Светих Дарова" подразумевали нешто сасвим друго од римокатолика, чија је лажна мистика довела до празника ,,Тјелово" (корени су му у примитивном натурализму, који је водио и култу „срца Исусовог" и „срца Маријиног"), епископ Атанасије га оптужује за схоластицизам и криптокатоличко мишљење. Да би показао да су Димитријевићеви теолошки истомишљеници крајње сумњиви, епископ Атанасије га оптужује за објављивање чланка А. Јурченка („Вечно подне", стр. 394-417, уз оцену професора В. Саричева, стр. 417-445). Јурченко је, каже мој уважени опонент, „ђакон скинут с места професора Академије и под забраном служења, с дозволом да се само причешћује у Олтару". Димитријевић, дакле, штампа текст неког „полурашчињеног" ђакона - нису ту чиста посла! О чему је, заиста, реч? У поглављу зборника „Вечно подне/Огледи о Светој Литургији и тајни спасења" (Образ светачки, Београд, 2007.), под насловом „Свето Причешће: како верујемо?" пренета је савремена руска полемика о присуству Христа у Светим Тајнама. Јурченко и Саричев су полемисали са литургичарем Н. Д. Успенским који је, по њима, у свом делу „Анафора", усвојио несторијанско-лутеранско учење о Светим Тајнама (тзв. „консупстанционализам"). Јурченко и Саричев су доказали да реч „пресуштаствљење" (коју је Успенски нападао) нема натуралистичко значење као код паписта. У том истом поглављу „Вечног поднева", отац Рафаил (Карелин) сучељава аргументе са професором Осиповим и његовим погледом на Евхаристију (сличним као код Успенског), а свештеник и професор Вадим Леонов расправља о ставовима теолога А. Зајцева. Дакле, Јурченков оглед (који потиче из 1976, кад је овај вероватно и био професор и служашчи ђакон) само је један од четири огледа на исту тему, и у мом зборнику је објављен због своје богословске аргументације. Да се епископ Атанасије држи принципа по коме се не треба позивати на кажњене клирике, он се не би освртао на Пола Мајендорфа и његове коментаре мистагошког списа светог Германа Цариградског. Јер, Пол Мајендорф је бивши ђакон, који је, упркос томе, задржао катедру литургике на Академији Св. Владимира у Њујорку, а владика Атанасије га неупитно цитира.

Сличну сумњу епископ Атанасије према потписнику ових редова сеје кад се Димитријевић позива на студију римокатолика Казимира Кухарека („Источно словенска Литургија Св. Јована Златоуста"), као да је позивање на римокатоличког научника у православном тексту забрањено. Епископ Атанасије као да заборавља да саборник епархије захумско - херцеговачке „Видослов" редовно објављује чланке језуита Аранца, Матеоса и Тафта као релевантне за православну Литургику. Ученик поштованог епископа Атанасија, владика др Максим (Васиљевић), недавно је био на скупу литургичара одржаном у част оца Александра Шмемана у Академији Св. Владимира. Један од најважнијих референата на том скупу био је језуита Роберт Тафт. Па шта? Па ништа! Објављивање Тафта у часопису и присуство на његовим предавањима не значи да се неко „поунијатио" и „схоластификовао" (како се пребацује потписнику ових редова). Но, quod licet јоvi, non licet bovi: што могу епископ др Максим и „Видослов", не може Владимир Димитријевић. Може Тафт, не може Кухарек.

Дилетант није малоумник

У односу на теологе попут владике Атанасија, ја сам заиста дилетант. Али, он ме је у свом чланку направио малоумником, истржући моје речи из контекста и пропраћајући их својим саркастичним коментарима. Зато читаоце упућујем на целину свог текста (www.borbazaveru.com/index2.php?/option), а епископу Атанасију одговарам:

А. Једење јела куваних без уља три пута дневно суботом и недељом НИЈЕ КРШЕЊЕ 66. Апостолског правила о забрани поста суботом и недељом, осим Велике суботе. Забрањено је једење хлеба, воде и некуване хране једном дневно, увече. Данашњи римокатолици не посте уопште, осим на Велики петак.

Б. Ја не тврдим да без Тропара Трећег часа нема освештања Дарова - то је, по Порфирију Успенском, тврдио александријски патријарх Герасим.

В. Патријарх Кирил V jе био борац против латинског утицаја, без обзира на своје личне слабости. O њему се најпохвалније изражава угледни грчки теолог Георгије Металинос (видети у књизи Црква од Истока и Хришћанство без Христа, Београд, 2008, стр. 274-277). Грчка Црква није осудила Макракиса због његовог предлога богослужбених реформи, него због учења о ТРИСАСТАВНОСТИ ДУШЕ.

Д. Литургија је, и за мене, увек и свагда, СЛАВОСЛОВ И СЛАВОПОЈ, а не свађа с било ким (поготово лаика са епископом). У свом тексту сам се позвао на патријарха српског Павла, који тврди да је Тропар Трећег часа код Срба и Руса ушао у Литургију ради наглашавања епиклезе, а против латина (Нека питања наше вере III, стр. 184). Сматрам да нема сврхе да га сад уклањамо, кад су га толики свеци користили (од св. Макарија Московског, преко св. Серафима Саровског и Јована Кронштатског, до Св. Николаја Жичког), и кад је у синодском служебнику СПЦ „на свом месту". Г. владика Атанасије се усудио да ме оптужи за хулу на Духа Светога, за који грех нема опроштаја ни на овом, ни на оном свету (Мт. 12,30), само зато што сам рекао да у Литургији има и „полемичних" делова. Шта да кажем на ово?

Литургијска онтологија није полемична, него СЛАВОСЛОВНА, ПАСХАЛНА, СВЕРАДОСНА. Али, многи елементи њеног историјског развоја везани су за неку „полемику". Ханс Јоаким Шулц, у својој студији „Византијска Литургија" показује много шта у Литургији има „полемичку" историју (почев од Трисветога, које је као антимонофизитски усклик први пут изговорено на IV васељенском сабору, мада му је, по св. Дамаскину, порекло небеско); ту је и „Јединородни Сине" светог Јустинијана, па и Символ вере, кога није било у раној Литургији. (O томе како је, на крајње „полемичан" начин, Символ вере ушао у Службу Божју, видети у Robert Taft,S.J, The Great Entrance, Pontificio Institutio Orientale, Roma, 2004, str. 396-405).

Православно славословље је, увек и свагда, најпре ПОТВРДНО И БЛАГОВЕСНО, јер је право-СЛАВНО, право-СЛАВОСЛОВНО. Али, оно је и антијеретичко, јер је ПРАВО-славно, правилно славословеће Бога. Догмати (који су углавном формулисани у борби против јереси) су препевани у богослужење, претворени у доксологију-славословље. Догматика као доксологија: дивна тајна Православља! То је мој став, који епископ Атанасије назива „хулом на Духа Светога". Не могу да верујем да ми је ту увреду, највећу за православног човека, упутио намерно. Хоћу да верујем да је то плод његове жеље да подвикне у тексту, да би заплашио оне који имају другачије мишљење од њега.

Што се мене тиче у књизи „Реч на реч", дао сам сва три текста критике на мој рачун из пера уваженог епископа Атанасија, а онда сам на њих одговарао: да би читалац што непристрасније могао да гради слику о нашој полемици. Нисам од чланака владике Атанасија правио чудовишта др Франкенштајна, вадећи његове аутентичне речи из контекста и саркастично их коментаришући. Нажалост, он је то, да би доказао како сам дилетант, урадио с мојим чланком.

Закључна реч

На крају: јерођакон Атанасије (Јевтић) је тврдио, у свом, већ поменутом семинарском раду, да Тропар 3 часа из Литургије може да се уклони само САБОРСКОМ одлуком помесних словенских Цркава. И ја се с тиме слажем, а свој текст не сматрам за „Roma locuta - causa finita", него скромним доприносом разговору о том питању (писаним на захтев неких отаца и браће, како је настао и чланак епископа Атанасија). За мене, као и сваког Србина оданог црквеном миру и слози важи Тропар Трећег часа на месту у Литургији коју је објавио САСинод СПЦ у Служебнику 2007. године, као што важе и одлуке САСабора СПЦ о вековном богослужбеном поретку (из 2006., 2007. и 2008. године). На тој линији стојим, овако дилетантски безначајан и аматерски неспреман да се носим с теолошким изазовима епохе.

Да поновим:

1. Нисам расколоучитељ, ни борац против епископа; поштујем свог епископа и САСабор Српске православне цркве;

2. Нисам на богословском и духовном нивоу епископа Атанасија (Јевтића);

3. Не желим поделе у Цркви, него мир и слогу засноване на поштовању одлука САСабора СПЦ о богослужењу и Служебника у издању САСинода СПЦ;   

4. Нисам писао чланак „Свети Оци и 'сајбер секс'";

5. Не правим зборнике у којима мешам теме Литургије и полности;

6. Не бавим се „теологијом спорта" (о људском телу, аскези и спорту занимљиву студију објавио је „Видослов"):

7. Не бавим се „теологијом секса" (књига „Мушкарац и жена пред тајном тела/Православље и полност" бави се практичним саветима хришћанима о томе како да чувају телесну и духовну чистоту, јер су, по светом Григорију Нисијском, ЧЕДОРОДНИ УДИ НАЈСВЕТИЈИ УДОВИ ЉУДСКОГ ТЕЛА, о чему сам учио од најцеломудренијег целомудрољупца, блаженопочившег владике будимског Данила);

8. Не кажем да су моји чланци „црвено слово" и неприкосновени - то су скромни прилози унутар црквеним диjалозима;

9. Не подсмевам се светом Атанасију Пароском, мада се не слажем с његовом аргументацијом у вези с Тропаром Трећег часа у Литургији (као и епископ бањалучки Јефрем, више ценим став светог Јована Кронштатског по том питању):

10. Не тврдим да је Св. Сава користио овај тропар у Литургији, јер је он умро у XIII, а тропар се појавио у XV веку. Поштујем огледе о Светој Литургији владике Атанасија, као и његов труд око зборника „Христос - Нова Пасха" (задржавајући право да се не сложим са свим његовим коментарима у истом). Трудићу се да пропусте које је он у мојим текстовима исправно уочио уклоним. Али, одбијам да ме називају неким ко хули на Духа Светога! То је увреда мог хришћанског достојанства, а не констатација моје личне недостојности превисоког назвања „хришћанин". Зато кажем: нека се чује и друга страна! С поштовањем Владимир Димитријевић На Св. ап. Тимотеја, 2009. године.

 

П. С. За крај наводим речи оца Георгија Флоровског (Г. Флоровски: Црква је живот, Образ светачки, Београд, 2005, стр. 555-556): „Једино је јерархији дато право да поучава и да сведочи у Цркви. Ово не значи да су свештенство и верни народ једноставно предодређени само за безусловну и формалну послушност епископату. То не значи напросто да се 'право поучавања' додељује епископима независно од народа [Цркве]. Напротив, у Цркви нема места за такву искључивост. На тај начин се превладава оштра супротстављеност између 'поучавајуће' и 'поучаване' Цркве, која постоји у Римокатоличкој цркви. Још је правилније говорити о сарадњи свих слојева или елемената унутар Цркве. Поново наглашавам да епископ има 'моћ поучавања' једино унутар Цркве, једино унутар актуалне саборности његовога народа и пастве. Свако је у Цркви призван не само на послушност, већ и на поимање. Управо је у питањима вере и догмата свако ограничен сопственом личном одговорношћу.

Уместо о одговорности (јер овај је појам исувише формалан), боље је говорити о томе да би свако требало да обитава у Истини. Паства мора не само да слуша, већ и да се саглашава. Не одлучује толико ауторитет колико унутарње сведочанство духовнога живота. Унутар граница ненарушене саборности постоји расподела делања и задатака. У сваком случају, свако је призван да буде живи пример и сведок своје вере и веровања, да поучава и да помаже свакоме. Овде се не ради о томе, нити, пак, о питању богословскога истраживања, које у формалном смислу не може бити ограничено од стране било кога у Цркви. Овде се ради о питању права на догматичко сведочење у име Цркве.

Моћ јерархије не подразумева да се Истина као таква епископу открива аутоматски, по сили његове хиротониjе и достојанства, нити да он може да истину открива без саветовања и заједничења са Црквом ван које он, опште говорећи, губи сву своју 'моћ'. Међутим, једино њему и искључиво њему дато је право да говори на католичански начин. То није само канонска привилегија, нити право. Оно је повезано са чињеницом да епископ као такав јесте мистичко средиште своје пастве, која се, у њему, обједињује у јединство светотајинскога заједничења. Чињеница да се често дешава да епископи нису довољно добри богослови уопште не противречи овој тврдњи. У том случају, епископи су приморани да нађу подршку у оним свештеницима који су [богословски] образованији од њих. Тако је бивало од најдревнијих времена: довољно је само да се сетимо Евсевија Кесаријског, чији је главни саветник био св. Василије Велики. Ово, дакле, није ништа већа противречност од једноставне чињенице да, опште говорећи, заиста постоје и недостојни епископи и недостојни хришћани.

И верници могу и морају да проучавају, разговарају, проповедају, пишу и полемишу: они, исто тако, могу, чак, и да се не слажу са епископима. Али, да сведоче у име Цркве, дато је искључиво епископима. Ово би се могло рећи и на овај начин: право на мишљење и саветовање дато је свима, али 'моћ поучавања' дата је искључиво јерархији, наравно, [оној која је] у непрекинутости саборнога заједничења. Малобројност образованих епископа у Православној цркви у новије време јесте нешто због чега треба веома жалити, али ни у ком случају није у противречности са овим главним постулатом.

Што се тиче 'теолога лаика' у Русији, тешко да се за њих може рећи да имају моћ да поучавају у име читаве Цркве, што ни у ком случају не ограничава њихов велики историјски значај. Јер, глас верника се мора чути у православном хору. Али, хоровођа хора може бити искључиво епископ. Постоје различити дарови и сви дарови су неопходни. Али, само је један хиротонисани пастир и управљање је поверено искључиво њему. 'И овчице иду за Њим, јер познају глас Његов'" (Јн. 10,4).

Ове речи оца Георгија целивам и потписујем. Моје лично мишљење није став Цркве. Став Цркве је одређен саборским одлукама САСабора СПЦ, Типиком и Служебником. Јер, Сабор епископа помесне Цркве је, свакако, изнад сваког од нас, лаика или клирика, са нашим појединачним ставовима и мишљењима.

                                                                                Владимир Димитријевић

 

Саопштење редакције Провославља

У овом броју завршавамо личну полемику на тему литургијских реформи.

Извор: „Православље'', број 1007, 1.март.2009.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 24 март 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 67 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.