Талас избеглица који је запљуснуо балканске земље има више димензија. Незаобилазна је – религијска. Та чињеница је од почетка била наглашена изјавама највиших представника више држава Централне Европе. Највише се чула реч мађарског председника владе Виктора Орбана, али нису заостајали ни Словаци, Чеси и још многи други.

„Не желимо имати много муслимана у нашој земљи”, рекао је Орбан у Бриселу, позивајући се на искуства из османске владавине у Мађарској. Слично се изразио и премијер Словачке: „Како је Словачка хришћанска земља, ми не можемо да прихватимо талас од 300-400.000 муслиманских имиграната, који ће хтети да граде џамије по читавој нашој земљи и покушаће да промене: природу, културу и вредности државе”.

У земљама које већ имају бројну исламску популацију какве су Француска, Немачка, Британија такве се изјаве нису чуле од највиших државнихфункционера, али јесу од регионалних какав је премијер Баварске.

Овакве изјаве су снажно подржали опозициони политичари и важне институције какве су немачки јавни ТВ сервис АРД. Ова ТВ је приказала Ангелу Меркел обучену по исламским прописима и покривене главе, на начин на који се облаче стотине милиона жена у исламском свету. А иза ње су у позадини бројни минарети. Све то као упозорење да би Немачка могла да се претвори у исламску земљу.

Да су таква упозорења једна од логичних последица видљиво је из структуре имиграната који хрле пут Европе. Огромна већина њих су муслимани. И већина њих све време пута кроз Србију показује да им је ислам једна од најважнијих одредница. Неки чак одбијају пакете хране на којима нема сертификата да се ради о халал храни – намирницама припремљеним по исламским прописима.

Како је ислам веома практична религија и дозвољава својим верницина да све подреде преживљавању, дакле ако нема ничег другог онда се може јести и храна која није халал… Али, ови људи, својим одбијањем намирница без такве ознаке јасно показују да су зарад ислама спремни на глад.
Што је посебно важно међу њима има изразитих верских екстремиста. Просто је невероватно, чак и онима који се годинама баве овим феноменом, колико су ти људи спремни да покажу верску нетрпељивост према другима.

Наше новине су објавиле да је једна руска новинарка у парку код београдске железничке станице, само радећи свој посао, доживела озбиљну непријатност. Наиме приближила се групи избеглица у парку и доживела да је нападну зато што им је пришла откривене главе и показујући косу, што ислам женама строго забрањује. На оптужбе да тако не сме да се понаша одговорила им је да Србија није исламска земља и да у Србији не важе исламски прописи и да они то морају да поштују.

Тако понашање, које је изузетак, не умањује чињеницу да се ради о људима који припадају исламској вери, а она има своја правила, која се морају поштовати. Та правила су битно правно практична.

Дакле не ради се о прописима налик хришћанским, већ је овде теологија неодвојива од права. То најбоље тумачи један угледни босански исламски теолог који вели: „Сматра се да је у исламу прво оно што је теологија у хришћанству, најтипичнија манифестација исламског учења. Право није само елеменат укупног исламског учења већ његов функционални израз”.

Апсолутно нема сумње да је босански ислам најумеренији ислам на свету. Према томе оваква тврдња мора најозбиљније да буде узета у обзир ако се жели предвидети понашање муслимана. Ово пре свега јер је јасно да су ови муслимани који су похрлилии у Европу, у просеку, далеко радикалнији од босанских муслимана.

Преведено, значи да је и најумеренији муслиман који се налази у таласу избеглица далеко радикалнији од просечног босанског муслимана. Овим хоћемо да кажемо да се од избеглица мора очекивати да се према горе наведеној дефиницији понашају још одговорније и да је још упорније примењују у пракси.

Из одреднице јасно произилази да ислам није могућ без права односно без државе која мора да примењује право. А земље којима избеглице теже имају своје право?! Дакле, тамо нема места за правну екстериторијалност, односно за могућност да се у њима примењује неко друго право осим позитивног права Немачке, Мађарске, Француске…

Са друге стране, европски политички поредак почива на поштовању људских права онако како их дефинише Општа декларација ОУН о правима човека и на основу ње настале су бројне европске конвенције по истом питању.

Једно од важнијих права према овим документима јесте и поштовање права на слободно испољавање верских осећања и слободно деловање верских заједница.

Основни проблем је у томе што се Декларација ОУН о људским правим представља, а то јој и име вели – као општа, универзална, као акт који уважава све културе и све религије и која омогућава свима њима да се на основу те декларација осећају задовољним у својим потребама.
Али стварност је друкчија. Општа декларација уопште није општа, по вредностима за које се залаже. Она је настала на основу хришћанског поимања религије, а самим тим она не уважава друге вероисповести које, узете заједно, имају предоминацију у светској популацији.

Дакле кад Декларација ОУН и европске конвенције о људским правима говоре о слободи религије, оне ту слободу замишљају као слободу коју очекују хришћани.

Хришћанска слобода вероисповести данас у себе укључује секуларизам. Дакле одвојеност вере од државе. Прецизније јасно правно дефинисање да нема институционализованих веза између правног поретка и религије.

Ову једноставну одредницу секуларизма, коју уопште није тешко схватити, на аутору ових редова неразумљив начин, представљају скоро сви наши аутори који се повремено овим феноменом баве.

Погледајмо сиријски случај који је најважнији за овај талас избеглица.

Скоро сви тумачи збивања у Сирији и у свету и код нас режим Башара ал Асада представљају као секуларни.

Можемо само да закључимо да они који то раде о сиријском правном поретку не знају најосновније ствари.

Да би се видело да ли је Сирија Башара ал Асада секуларна треба погледати устав те земље.

Већ на почетку устава, у члану три, у првом ставу пише: „Религија председника републике мора да буде ислам”, а у ставу два: „Исламско право је основни извор закона”.

Дакле, сасвим јасно се Уставом Сирије показује да држава није секуларна јер се директно уставном нормом наређује веза државе и религије.
Посебно је важно да се одредбом првог става тога члана директно крши Општа декларација ОУН и европске конвенције. Јер, оне изричито одређују да су сви држављани једне државе једнаки пред законом без обзира којој вероисповести припадају или су атеисти. Овде видимо да се веома бројна хришћанска мањина дискриминише само зато што жели да буде хришћанска.

Одвело би нас далеко да сада анализирамо и другу одредницу, али ћемо, само кроз један пример који се ових дана десио код нас, показати какве то димензије има.

Брак и брачни односи у исламским земљама уређују се искључиво верским правом – шеријатом. Тамо нема грађанских бракова! Дакле, атеиста уопште не може да склопи брак ни у једној од тих земаља!

Према исламском праву муслиманка се ни под каквим условима не може удати за немуслимана. Ако би то, ипак, урадила аутоматски би престала да буде муслиманка. И тиме постала отпадник од вере и најнижа категорија људи према исламу.

За разлику од ове јасне шеријатске ситуације све новине су пре неки дан објавиле вест да је, нажалост веома популарна певачица Уснија Реџепова преминула. Новине су нас обавестиле да је сад покојна краљица народне музике испраћена на вечни починак у родно Скопље из Бајракли џамије у Београду. Испраћена је као муслиманка и верски обред је вршио веома високи службеник Исламске заједнице (ИЗ) са рангом муфтије. Муфтија је лице које издаје шеријатска решење – фетве, које муслимани морају послушати ако желе да буду муслимани. Дакле он је својим ставом показао да покојну и свима нам драгу уметницу третира као муслиманку.

У исто време познато је да је она била у браку са Светомиром Шешићем који је био православац и према новинским вестима сахрањен је уз православно опело. Дакле, ако се поштује шеријатско право, а оно не може да се не поштује а да се остане муслиман, Уснија је удајом за Шешића престала да буде муслиманка.

Значи она никако није могла да буде сахрањена по исламским обредима?!

Ако је упркос томе тако покопана, а јесте, показује се да је ИЗ проценила да је за ислам много важнији акт сахране Усније по исламским прописима, него уско тумачење исламске норме. Је,р овим прекршајем се остварује велики добитак за ислам, много већи од штете што се одустало од једног прописа.
Та ствар која се десила у Београду ни у сну не може да се догоди у Сирији или у било којој већинској муслиманској средини.

Овако понашање се оправдава институтом исламског права који се зове такијах. А такијах значи да муслиман у циљу остваривања коначних циљева ислама може и да негира да је муслиман, и да се понашао као хришћанин у једном трену, ако ће то исламу касније донети велику корист.

Вратимо се сада избеглицама. Избеглице које долазе у Европу очекују да европске конвенције о људским правима, на које ће се позивати, укључивати и прописе који се, иначе према исламу сматрају елементарним исламским правима.

Са друге стране сва та исламска права су у директној супротности и са Општом декларацијом и са позитивним правом земаља у које избеглице намеравају да дођу и да се ту трајно настане. Све док су муслиманске избеглице, које ће са временом постати држављани, контролисана мањина, њихови противправни захтеви, противправни са тачке гледишта права земаља у које су се уселили, моћи ће да се контролишу.

То се посебно види из још једног случаја који управо ових дана пуни странице наших дневних новина.

Наиме, објављена је вест да је аустријском држављанину, иначе етничком Србину, претио клањем отац његове девојке са којом се тајно виђао. И девојка и њена породица су такође аустријски држављани, али етнички Албанци.

Због претње је отац девојке осуђен на два месеца затвора – условно. На суду се бранио да је веза његове кћери немогућа јер су они муслимани, а он је хришћанин! Дакле, усред Аустрије су се два Аустријанца озбиљно сукобила, јер се ради о муслиману и хришћанину.

Да ли можемо да замислимо шта ће се десити када се у Аустрију усели више стотина хиљада муслимана? А уселиће се ако се овако настави.

Још 1999. године Немци су објавили податак да свако треће домаћинство у Немачкој има само једног члана, пазите не једно дете, него једног члана! Прошло је шеснаест година од тада. Многи власници тих станова су већ помрли и празне куће чекају станаре.

Нове станаре нико неће моћи да оптужи за ометање поседа. Уосталом, пријатељско обавештење а не претња упућена је и нашим суседима Хрватима, од једног нашег суграђанина муслимана са којим је аутор ових редова о томе врло пријатељски причао за време пријема у иранској амбасади.
Ради се о тексту „Рањено Сарајево” које је у листу „Санџак” објавио Ризах Груда, једна од три прва посланика СДА у Скупштини Србије после првих вишестраначких избора.

Груда пише: „Путујући кроз села и градове Загорја слике сиве, нема дјеце… Загорци су направили лијепе куће и живе високим стандардом… Питам се шта ће им лијепе куће и њихов високи стандард када у тим кућама нема дјеце, мјесто дјеце остали су старци и старице. Све то говори да су овдје људи себични и осуђени на страдање, и нестајање са ових простора. Зато ће им Бог послати други народ који ће имати више дјеце.”

То је писано пре двадесет и једну годину. Има ли шта да се дода?

Из тога произилази оваква политика Запада према избеглицама. Запад не зна шта хоће.

Опредељујући се за грађански систем вредности у себе је као неизбежну последицу уградио и убијање породице и рађања. Дакле, грађанско друштво обавезно води у смрт. А оно што води у смрт не може бити прогресивно. За разлику од тога верски фанатици рађају толико деце да обезбеђују биолошку обнову и демографски раст човечанства.

То није, и не може бити идеал, али је свако напредовање живота у односу на сигурну смрт боље, дакле прогресивније.

Енциклопедијска дефиниција прогреса је “напредовање, ширење, увећавање…”. Јер, то је дефиниција прогреса ослобођена идеолошких наслага. Дакле суочен са неминовним умирањем Запад тражи неговатељице које ће их однеговати до смрти и гробаре који ће их сахранити.

И отуда дилема да ли да избеглице пусте да дођу, или не?

И као сваки дављеник који се хвата за сламку, знајући да му очајнички треба неко ко ће му принети ношу да се не умокри у кревету, каже: пусти их можда ће се променити кад дођу.

Али се они неће променити.

Барем се до сада нигде нису променили.

Све анализе показују да су међу најрадикалнијим – управо многи муслимани који су се родили у Немачкој и Француској, и који говоре немачки и француски неретко боље од Француза и Немаца!

Овај егзодус, у ствари, није егзодус него реализација уговора женидбено-удадбених агенција, које доводе мужеве, и завода за запошљавање који доводе гробаре и неговатељице.

За сваког понешто, па весело!

И ту лежи одговор зашто Запад овако грчевито подржава косовску независност. Он види да су, упркос свих нада, косметски Албанци, попут овог Бечлије, пре свега муслимани.

А како се муслиманима морају удварати у Бечу, Паризу, Лондону, Берлину… како да им се не удварају на КиМ који је ипак много даље Минхену него што је берлинско муслиманско насеље Ноје Келн удаљено од Зоологише-гартена централног дела Берлина.

Тако да је ислам једини разлог због кога Запад подржава косовску независност. Преко тога се удвара исламском свету за све грехе које је тамо починио посебно за, скоро безусловну, подршку Израелу.

За разлику од тога српска политика, од комуниста до напредњака, и скоро целокупна српска интелигенција стоји на погрешном становишту – да Запад подржава изразито антирелигиозни албански национализам, који не постоји у стварности, али зато постоји националистички дискурс, као празна змијска кошуљица.

То је одговор зашто сад Запад овако упорно захтева да Дечани и Грачаница постану део косовског културног наслеђа.

Зато не бих волео да сам у кожи амбасадора Дарка Танасковића који, као амбасадор Србије мора да се бори српске манастире на Косову и Метохији, а у исто време, као члан Трилатералне Комисије за Балкан, добро зна да руководство ове организације у САД види Дечане као део православне цркве Косова, за почетак, а касније православне цркве Албаније.

Извор: „Сведок“ / „Евроазија.инфо“