СРБСКИ ВИНСТОН СМИТ

ИСТОРИЈСКЕ СВЕСТИ НЕМА БЕЗ СВЕСТИ О ЗЛУ       

А има ко јесте.   Неко ко је, од своје младости (када га је нова, Брозова власт избацила из Прве београдске гимназије на основу денунцијације младих „активиста“, попут његовог вршњака, потоњег другосрбијанца и немачког stipendiarius-а, познатог по „улози његове породице у светској револуцији“), знао да, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу.                   

Ево шта је тај који је, од младости, био свестан историје записао у свој дневник 27. новембра 1968: “Немци су Јевреје као своје главне жртве убијали из расних и генетских разлога, па им је било основно да уништавају организам који је способан за репродукцију и прослеђивање генетског наслеђа. Убиство „главе“ и њено одвајање од тела има другачије психолошке импликације. Већина убица Срба вероватно је наслућивала да има слично генетско наслеђе као и жртва, и да је само „глава“ жртве са својим апстрактним мишљењем „крива“ и да она као основни извор „греха“ мора бити нападнута. Убијање Срба односило се пре свега на убијање одређених идеја, па тек после и „тела“. То потврђује и чињеница да је паралелно вршено и масовно покатоличавање Срба, када су Срби нагло постајали „Хрвати“, што је иначе било погубно за саму идеологију Велике Хрватске, јер је потврђивало да и саме власти верују да су они само покатоличени Срби“.

Човек који је ово записао звао се Драган Крстић.

КО ЈЕ ОН БИО?

 Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском“. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер.        

О ЊЕГОВОМ ДНЕВНИКУ

Издавачка кућа „Балканија“ из Новог Сада прошле и ове године објавила је две од пет књига Крстићевих дневника вођених у тајности ( ни супруга није знала за њих, јер је то могло бити по живот опасно у удбократском режиму). Под скромним насловом „Психолошке белешке“ изашли су дневници од 1960. до 1967 ( први том ) и од 1968. до 1973. ( други том ).  На преко пет хиљада страна Крстић је, до 1988, записивао оно што многи у комунистичкој Југославији није смео да помисли.

Са свим аспектима тоталитарне свести у доба титокомунизма, друштвене патологије која се из ње родила и њене погубности по српско биће, народ и државу, Крстић нас суочава кроз обиље  психолошких анализа, али је његов  текст више и од тога. Он је ризница дубоких и оштроумних студија о духу времена, психологији модерног човека, о лицу и наличју савремених друштава Истока и Запада, о књижевности, филму, свакодневном животу, судбини појединца у вртлогу идеологије. Својим животом и делом Драган Крстић се потврдио као човек снажног ума, чврстог карактера и племените душе. 

Заслуга за  покретање издавања његових дневника припада Момчилу Селићу и Далибору Муратовићу.

 „ЖИВОТАРИМ, ЖИВОТАРИМ, ПОД ДЕСПОТОМ ЈЕДНИМ СТАРИМ“(ДАНОЈЛИЋ)       

Ови што данас славе Титославију као „Периклово доба“ или су заборавили или никад нису ни чули оно о чему, између осталог, пише Крстић. Рецимо, комплетна украсна расвета, која је декорисала Београд за време прославе грађанске Нове године ( која се, гле чуда, увек поклапала с хрватском и словеначком – римокатоличком ) увек је, намерно, уклањана вече уочи православне – србске Нове године, иако је радницима градских служби морало да се плаћа више за прековремени рад. Агенти УДБЕ и милиционери у цивилу ишли су по кафанама које нису биле затворене ( мада је највећи број локала је морао бити затворен пре поноћи за Српску нову ), пратили ко србује, а увек је био један који је чувао прекидач да неко не угаси светло у поноћ. То је само један од елемената србофобичне свакодневице под Брозом и његовим сатрапима, онај најбенигнији (ако се „декуражирање“ – оновремени партијски израз – српског националног осећања тако може назвати). Било је, наравно, и оних малигних – као што су убиства студената за време демонстрација 1968, чијим је најближима говорено да су „побегли у иностранство“.

Један од кључних момената Титове сатрапије био је највулгарнији култ личности, започео још у Јајцу 1943. Крстић пише да се Брозова патолошка нарцисодиност јасно видела када је „тај мали послушник великих сила поставио своју бисту у сали где се одржавао састанак, и није му сметало да испод своје бисте сам држи главни говор неколицини никоме познатих људи, који је требало да репрезентују читаву Југославију. То нису радили ни Мусолини, ни Хитлер, ни Стаљин, нити ико од сличних диктатора нашег времена, а није их било мало. Ни тада ни Броз нити ико из његове средине нису осетили ни трунчице стида, а ни касније, када су чак и са поносом ту слику показивали свету као историјски документ“. 

Званични податак о снимању „Неретве“,Брозовог целулоидног споменика самом себи, дело неспособног режисера који је стално нешто „доснимавао“, и то у доба „привредне реформе“ и кризе, био је да је потрошено 14 милијарди динара ( Крстић тврди – бар 18 ), а зарада – 4 милијарде.За те паре било је,бележи наш летописац, могуће подићи „пет осредњих болница или десет већих школа“.        

КРХКО СЕЋАЊЕ НА ПРОФЕСОРА

На Филолошком факултету у Београду професор педагошке психологије био ми је др Драган Крстић. Запамтио сам га као правог господина, увек елегантно обученог, који је, са изванредим укусом, носио лептир – машну. Нисам студирао по „Болоњи“, па сам на његова предавања ишао ретко; из уџбеника сам учио за испит, али ме је, искрено говорећи, нервирала педагошка психологија, у којој су неки експерименти са голубовима и мишевима били наведени као примери како се учи. Сада ми је искрено жао што овог човека нисам боље упознао; да јесам, био бих обогаћен за цео живот.      

Јер, Крстић је био Винстон Смит, наш Винстон Смит, онај из Орвелове „1984“, који је водио тајни дневник у доба кад је Велики Брат, Дебели Мртвац Гроз, владао овим просторима.

   Разговарам с професором читајући га. Хвала Вам, професоре. Слободна Србија Вам ово неће заборавити.           

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Драган Крстић

ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ

Мање је неизвесно питање чудовишне трагичности судбине западних Срба. Оно ми се наметнуло на почетку белешке, док сам ослушкивао дијалоге телевизијске серије Капелски кресови, које сам чуо као један од опозива улоге Срба у партизанском ратовању у западним деловима Југославије. То је био један од коначних опозива Срба из система, за чију победу су се баш они тако огорчено борили и за коју су имали највеће заслуге. Обично се каже да свако има ону судбину коју заслужује. Али, ти људи заиста ништа нису заслужили од онога што их је снашло. Од почетка рата па све до сада они се налазе у гротлу једне вулканске патологије која куља право на њих и стално их засипа, а то ниједан народ није заслужио. Могао бих навести стотине примера те патологије као сведочења људи који су у тим патолошким догађајима непосредно учествовали као жртве. Намеће ми се у сећању случај једног Херцеговца и његова прича од пре непуних двадесет година. Тада сам радио у професионалној оријентацији, а он је дошао из „Савезних органа" да ме пита за податке који су ко зна којој комисији били потребни за неки међународни састанак. Знао сам за те припреме, чак ми је један помоћник савезног министра за рад нудио да учествујем у тим међународним преговорима, а да претходно променим радно место и запослим се у министарству. То је сигурно значило и захтев да се учланим у Комунистичку партију, па сам то одбио, рекавши да не желим да мењам начин живота и рада. Сада је овај представник министарства брижљиво крио од мене сврху нашег разговора, а ја сам прећутао да знам зашто су му ти подаци потребни, и да знам да вероватно страхује да му не преузмем још један излазак у иностранство. Видело се на њему да путује по „капиталистичким земљама", био је комплетно „буржујски" одевен, са оделом од скупоценог енглеског штофа. Није био горопадан, али у његовом понашању било је благе надмености према оним нижим у хијерархији, а мислим и да се мало стегао у разговору када је чуо да немам револуционарни педигре. Намерно сам га мало слагао, што је било последица нечег што ме је изазвало у том разговору. На крају разговора готово случајно и успут упитао сам га откуда у његовом говору примесе херцеговачког дијалекта (заиста је лепо говорио, имао је чак и епски тон, али је тај говор био на махове просто унакажен идеолошким језиком), и тада се отворила прича од које је он касније почео да дрхти као у грозници. Рекао ми је да је из Мостара, тачније из једног оближњег села, а пошто сам се ја, годину-две пре тога, вратио из војске коју сам одслужио у Мостару, знао сам како то његово село изгледа из ваздуха. Над тим селима, углавном око Мостара, биле су одређене зоне за летачке акробације, и ја сам их сва добро знао, јер сам за време пењања у зону могао пажљиво да их осматрам – била су лепа, на падинама Подвележја, са једне и друге стране гребена, али и са друге, десне стране Неретве, у питомијем крају. Не сећам се о ком је селу била реч. Мислио сам да је природно што је мој саговорник узбуђен када говори о свом дому рођења. Говорили смо о лепоти тих крајева и ја сам га сасвим нехотице, не верујући да ће ми дати потврдан одговор, упитао да није случајно и он продао имање које ће ускоро постати једно од најлепших туристичких места. На том месту је добио јак тремор руку и ја сам тек тада схватио да саговорник сасвим другачије схвата овај разговор од мене. Седео је преко пута мог радног стола и поигравао се шибицом, али његов тремор руке био је тако јак (личио је на симптом Паркинсонове болести) да му је шибица почела испадати из руку. Почео је да ми прича како је то имање продао. Током приче почела је чак и вилица да му подрхтава, приметио сам да је блед и да постаје блеђи. Понудио сам му да стане за часак, да му донесем чашу воде. Одбио је то, и наставио ужурбано причу. Наиме, пошто су му сви из породице побијени, замолио је неке своје рођаке у Мостару, да му продају очеву кућу и имање. Они су то учинили, али то имање продали су управо ономе ко је непосредно учествовао у покољу његове породице. Био је то њихов први комшија који је и довео групу из оружаних одреда Независне државе Хрватске за истребљење српског становништва. Када су упали у двориште и када је отац видео са њима свог комшију са којим се одлично слагао, био је донекле умирен. Изашао је у двориште, мајка је видела да они покушавају да га савладају, тада је синовима рекла да брзо беже, а сестру је задржала. Старији брат је отишао на једну страну, а мој саговорник је отишао на јужну страну, у неко жбуње, одакле је посматрао шта се догађа. Отац се борио, али неколико њих је успело да му савију руке на леђа и у том положају, стојећи, заклали су га. Комшија је био један од оних који су му држали руке. Мајка и сестра су изашле да помогну оцу, претпостављале су, вероватно, да њих као жене неће дирати, али и њих су одмах после тога оборили на земљу и заклали. Овог пута комшија није помогао кољачима. Нису их силовали, каже саговорник, мислим да би у том случају изашао из скровишта, овако је све било брзо, док је схватио шта се догађа све је било завршено. Старији брат је отишао у неки партизански одред и годину дана касније погинуо. Никада више после оног искакања кроз прозор и бежања око куће нису се видели, изузев што су чули један за другог и што су се поздрављали. Како је комшија остао некажњен? Пријавили смо га, каже, браћа од стрица, и ја, и још неки ретки преживели Срби, свима су исто поновили, да је тај човек, несрећник, био заведен, а ми, ето, нисмо довољно 'свесни' и не разумемо политику братства-јединства. Знате, наставља, има ту нечег што је ван сваке памети. Моја породица је на том огњишту била неколико векова, а тај комшија, са још неким хрватским породицама, доселио се ту тек негде од окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1878. Наша, српска, староседелачка домаћинства постала су кроз векове потпуно опремљена док су њиховим домаћинствима недостајали неки алати и понешто од кућног намештаја. Говорили су истим језиком и у свему осталом су били слични нама, изузев што су били римокатоличке вере. Памтим те односе од пре рата и знам како се отац трудио да према њима буде љубазан, и како су, уосталом, они узвраћали истом љубазношћу. Само смо ми деца осећали да нешто ту није у реду, осећали смо да нас не воле, чак и њихова деца са којом смо се играли, али и одрасли, знали смо то из њиховог погледа и гласа којим су се нама обраћали. Пре рата, пре него што је ушао у двориште да изврши покољ, тај исти комшија је долазио да позајми корита у којима смо се ми и његова деца купали. То су била стара корита, израђена од пуног дрвета и резбарена, у њима су се купала деца из неколико генерација мојих предака. И тада, при узајмљивању и враћању тих корита, ми, деца, знали смо да ту има нечег погрешног, није нам се то допадало, али старији су се правили да ништа не примећују, њих је било лако преварити, много лакше но децу. Он је дошао да побије ону децу, која су се годинама купала у истом кориту у коме су се купала и његова деца.

Годину-две после рата нисам имао снаге да одем на родитељско имање. Замолио сам рођаке да га погледају. Рекли су ми да је све опљачкано, да се онај комшија после покоља и нашег бекства уселио у нашу кућу, али се лукаво опет вратио у своју кућу годину дана пре краја рата, када је било јасно ко ће победити, а у општини, где су преостали само Хрвати, ту чињеницу користили су као изговор да се 'друг на време поправио'. Сви Срби у околини су били истребљени, понеко ко је случајно преживео био је премештен са службом у неко друго место. Када сам се најзад усудио да посетим свој некадашњи дом, претворен у стратиште, најежен и спреман на све, отишао сам и до својих некадашњих комшија са идејом да повратим своје старо, резбарено корито за купање. Знао сам да је тамо, и било је, заједно и са другим нашим судовима, бурадима и кацама. Нисам ушао у кућу, знао сам да тамо стоје и делови нашег намештаја, али било би то превише, морао бих вероватно да пуцам у те злочинце. Сачекали су ме у дворишту као да је најприродније што сам дошао и што узимам натраг своје ствари. Он се није појавио, али жена и деца јесу и уопште се нису осећали нелагодно што их је неко ухватио у пљачки. Сличан однос имали су и остали Хрвати у околном комшилуку. Ниједан ми се није обратио са радошћу што сам ипак остао жив, нико ми није изразио саучешће, а понеко је мрко окретао главу избегавајући чак и да ми се јави. Као да је било потпуно нормално то што смо истребљени, и као да је ненормално то што сам се ту уопште и вратио или само и навратио. Узео сам оно корито, вратио га у кућу и поново је овлаш затворио. Знао сам да се у њу више нећу враћати. Сада, пошто је у бесцење купио ту кућу, комшија је опет поседовао и оно корито. Замолио сам рођаке, које сам овластио да ту кућу продају, да разговарају са њим  да пониште уговор, да му врате новац и да му дају на мој рачун и извесну одштету, али он је то одбио. Кажу ми рођаци да се он понаша као да је најприроднија ствар на овом свету што је њему припала та кућа и да показује чуђење што то неко уопште и покушава да оспорава.

Разумео сам ту патологију, чак и онај вишак патологије о коме он није говорио. Он је имао на уму патологију једног низа појединаца, припадника одређеног народа, који у оквиру националне идеологије сматрају да је сасвим природно убијати појединце, припаднике другог народа и одузимати им имовину. Није споменуо још ширу патологију да је читав послератни режим прихватио идеологију сличног општег обрасца и сличног садржаја, и то са двоструким, троструким убрзањем. Све што су Хрвати и други изгоном, убијањем и пљачком Срба стекли, режим је прихватио као завршену чињеницу, забранио је исправљање неправди и свако ислеђивање кривице, идентификујући се са починиоцима злочина. Тај континуитет најширег могућег непријатељства према Србима режим је покушавао да сакрије перманентним идеолошким кампањама које су биле дивергентне у тврдњама, али са увек конвергентним циљем – да прикрију наставак геноцида над Србима. Једном је то била прича о „братству и јединству" свих са свима, без обзира ко је над ким починио какве злочине, други пут је била хистерична дрека о злочинима Срба над другима, лажна, наравно, а при том стално је провејавала теза Коминтерне још из двадесетих година о поробљивачкој, експлоататорској, „унитаристичкој" и свакој другој негативној улози Срба и Србије у предратној Југославији. Не би у томе било морбидног и морбогеног да је у том великом ратном метежу и грађанском рату победио националсоцијализам, било у европским (Немачка), било у југословенским (Хрватска) размерама. И један и други националсоцијализам били су изразито антисрпски, и у том случају била би реч о континуитету одређених образаца мишљења и њихових садржаја. Овако, јавила се пуна противуречност између садржаја ратних и грађанских (верских) сукоба и његових исхода, који су потпуно супротни претходним садржајима. Сви победници постали су поражени, велики број поражених ликовали су као свемоћни победници. Све оно што је у том страшном рату као садржај било поражено, и што је од највећег дела човечанства било оцењено као патолошко, људски и историјски, заживело је у послератној Југославији и постало основа за све оно што се у њој догађа. Ни ту се историјска перверзија није задржала. У том изокретању природно датих односа учествовали су управо они који су допринели да једна људска и историјска наказност буде побеђена, а затим су се ти исти људи претворили у оне који су знатно допринели да се поражени преко ноћи претворе у победнике, служећи безрезервно ономе против чега су се тако огорчено борили.

Не изводим ове закључке на основу једног наведеног случаја. Имам на уму многе сличне приче непосредних сведока. Догађаји и судбине које они описују протежу се широко, обухватајући простор на коме су живели Срби. Не могу све догађаје које знам овде споменути, јер би то била огромна и злосрећна књига. Уосталом, за те догађаје, и многе друге, које не знам из личних прича, или их уопште не знам, постоји још неколико стотина хиљада живих страшних, мрких сведока, а нешто о њима је чак и објављено у послератној јавности, мада са много превара, које је требало још једном да обману страдалнички народ о природи геноцида који је над њим почињен. Крик убијаног, силованог и пљачканог народа морао се ипак чути, иако је режим покушао да му својом прљавом руком зачепи уста, допуштајући само пригушени лелек, претварајући тај очајнички грцај у изопачени и понекад неразумљиви шапат.

Од свих туробних сећања на исповести које ми сада навиру, изложићу једно, које је такође везано за једног од носилаца послератног режима. Догађаји о којима је реч одиграли су се на другом крају Југославије, у једном другом менталитету и другачијем историјском контексту, али су имали онај исти страсни, суманути, патолошки карактер неизмерне мржње према Србима. Оно мноштво сведочења о тој мржњи и почињеним злочинима над Србима обухвата веома разноврсне историје случајева, који указују да је било нечег универзалног у општем и свеобухватном антагонизму према бићу Срба као таквом, а у тај историјски талас уништења можда би се могли сместити и сами Срби, онај њихов део, који је такође учествовао у истребљењу Срба, и о којем сада и овде говорим. То су били несвесни процеси, који сада прелазе у свест и као јасно сазнање се поново, као посебни вид самоуништења, сваљује на биће Срба. Пошто се довољно крећем у друштву београдских интелектуалаца, и то оних који доста слободно говоре у тим затвореним круговима, сведочим да се тим питањима нисмо бавили, да смо их једва дотицали, а онда бежали од њих као од нечега што изазива исконски страх. У свим тим процесима, баш у њиховој општости, има нечег застрашујуће фантастичног. То није обична загонетка која би се лагодно могла разрешавати.

По тој фантастичности и близини са митским садржајима памтим једну причу из почетака педесетих година на нашем спортском аеродрому Лисичји јарак. Тог лета у програме Аероклуба убацили су се полазници Удбине школе, која је предвиђала скакање падобраном, а неки од припадника тајне полиције били су под различитим изговорима укључени у течајеве моторног летења. Пошто су целог лета долазили на аеродром, са некима од њих сам се упознао, мада смо се сви знали по неким надимцима. Нешто пре тога, и у то време, знали смо да су неки из тајне полиције убацивани падобраном у суседне земље (Мађарску, Румунију, Бугарску), или да су пребацивани тамо авионима са слетањем на територију (совјетским авионом ПО-2, које смо и ми у Аероклубу имали). Појављивали су се на аеродрому и неки средовечни, за нас старији људи, који се нису бавили летењем нити су скакали падобраном. Једног дана ме један од њих задржао у разговору. У полушаљивом тону говорио ми је да зна да сам добар летач, да је штета што се бавим искључиво спортским летењем и да би могао и другачијим летовима да се бавим. Ни сада не знам на шта је мислио, али тада ми се учинило да наводи разговор на пребацивање агената и брзо сам прекинуо разговор, не сећам се како, вероватно својим стандардним изговорима да не мислим да се бавим летењем професионално. Од тада сам избегавао не само разговоре, већ и сусрете са таквом врстом људи на аеродрому када год је то било могуће. Једног од тих дана био сам у зони за акробације, слетео и довео авион до хангара, док су моји другови из Аероклуба остали на писти. После читавог сата у акробацијама, уши су ми се заглушиле од наглих промена висине и да бих избегао разговор док ми се слух потпуно не врати, нисам се придружио већој групи око хангара, међу којима је било доста питомаца Удбине школе, већ сам сео поред једног кога нико није добро познавао, само смо претпостављали да је један од „оних", па га нисмо много ни запиткивали. Он се са нама ретко дружио и тада ништа није говорио о себи, а знали смо да није студент. Само ми је једном рекао да је из околине Урошевца, и ја сам га после тога звао „Урошевац", на шта се он и одазивао – нисам му знао ни име ни презиме, мислим да су га други звали по неком надимку. Био је лепог, нежног изгледа, више је личио на девојку но на младог човека, ћутљив и повучен, а још више би се повлачио слушајући понекад наше грубе вицеве на рачун неког од нас. Сео сам поред њега рачунајући управо на његову ћутљивост, не слутећи да ћу ступити у један тежак разговор. После тог разговора само смо се успут видели неколико пута и онда је сасвим ишчезао. Нисам сигуран и да је био код нас на обуци, и да ли је обуку у летењу негде уопште и завршио, мада је било очигледно да је због нечег био везан за аеродроме и летење. Седајући поред њега на ниску, импровизовану клупу, реда ради упитао сам га зашто је опет усамљен. Са снебивањем је нешто промрмљао као одговор, заглушен нисам то добро ни чуо ни разумео, а онда ми је са мешавином резигнације и огорчења гласније пребацивао да живим исувише лагодно, да се заједно са још неким Београђанима понашам раскалашно, да нас није брига за све што се одиграва око нас. Осетио сам правац његових прекора и знао сам да за ту или неку сличну депресију и за још већу усамљеност има барем довољно разлога. Разговор се некако наставио. Како ми сада изгледа у сећању, нисам сигуран да се све баш тако одиграло и док пишем ове редове, прибојавам се да има у том сећању превише гешталт уравнотежености и логичности, можда бих све то у неком другом гешталт сету видео у сећању у неком другом облику. Али за следећу причу мог саговорника прилично сам сигуран да је у основној конструкцији тачна у репродукцији, и да сам јој у сећању вероватно више одузео но додао ради гешталт симетрије. Била је то прича која је требало да образложи његову усамљеност међу људима и по томе је имала неку рационалну улогу, али по свом садржају била је ирационална.

У неком селу у околини Урошевца живео је са родитељима и нешто старијом сестром (мислим да је имао и старијих сестара које су се поудавале и отишле у друга места, он је био син јединац, последње дете). Оца су му убили када је отишао у своју шуму да накупи дрва за зиму. Није ми говорио датуме, само из описа може се закључити да је то било у касну јесен 1941. Шиптари су им и пре рата крали дрва из те шуме, а сада је оца неко у њој или у близини убио. Мајка му је забранила да иде и потражи оца, или да нађе његов леш и да га сахране. То су опрезно покушале комшије – Срби, али нису могли тражити леш у многим жбуновима и гомилама лишћа, и тако је отац остао несахрањен.

Од тада мајка није спавала. Ја сам спавао и трзао се у сну и будио се, а она је увек знала када сам будан и питала ме је у страху куда ћу, куда намеравам да одем, а ја никуда нисам хтео да идем, и знао сам што и она, да Шиптари траже пре свега мушку главу, да је неко одлучио да присвоји наше имање и да зна да мене прво мора убити. Мајка је само дању мало дремала. Нисмо се могли кретати, ни у селу ни у дворишту, само накратко и за оно најнужније. Боравили смо готово стално у кући, и мајка је прилегала одевена и помало дремала или спавала. Од онда никада више ни ја нисам заспао као што сам то некада могао. Мучило ме је издајство према мртвом оцу. Покушавао сам некако да оправдам то издајство, али није вредело. Черечење леша мог оца од паса или вукова прати ме и дању и ноћу све до данас. Све српске породице биле су у том селу неколико векова, а све шиптарске породице насељене су силом за време Турака и нису биле ту дуже од једног столећа. Њихов насилни статус дао им је општи образац понашања да и даље имају право на насиље и да све може бити њихово ако су довољно безобзирни. У кући смо знали да је оца убио неко из села са уверењем да је она наша шума његова, и да ово наше имање може лако постати његово. Био сам дечачки огорчен што у кући немамо ништа од оружја, никада  га нисмо имали, нисмо имали ни већи кухињски нож. Отац се није бавио ловом, а мислио је да је довољно бити добар човек и услужан комшија да би био безбедан од насиља. Сестра је слично мислила. Туговала је за оцем, али се чудила мајчиним и мојим плановима за бекство у случају опасности. Мајка и ја знали смо да нам предстоји још једна несрећа, нисмо је сматрали ни већом ни мањом од смрти оца, већ само завршном, неповратном, после које ништа више неће постојати. Мајка ме је преклињала да учиним све да сачувам живот. Када се појави група људи у дворишту, говорила ми је, то ће бити знак да су решили да узму имање, а пре тога, као мушку главу, морају те убити. Нас жене вероватно неће дирати, само ће нас избацити из куће, а ми ћемо отићи код неког, а затим у избегличке логоре у Србију. Тамо ћемо се наћи. Када се они појаве, одмах побегни иза куће и даље у воћњак. Сачекај мало, ако одмах оду, врати се, а ако се дуже задрже, немој се више враћати, иди код рођака у Урошевац и нека те он пошаље у Србију. Примио сам њену заклетву, али не због тога да породица сачува једину преосталу мушку главу. Обећао сам мајци да ћу тако поступити, али са планом да једино тако мој отац може бити освећен, јер једнога дана једино ћу ја трагати за његовим убицом. Знао сам да је тај подлац ту негде, око нас. Већ смо чули за сличне случајеве у оближњим местима и знали смо да се убица неће лично појавити у нашем дворишту, већ да ће послати неку групу из другог места да нас докрајче, а он, убица оца, појавиће се касније да запоседне делом своје велике породице наше напуштено имање. Рат је још трајао, Шиптари нису били сигурни у исход рата, и унапред су рачунали да ће им бити потребан алиби. Ако се рат заврши неповољно по њих, он ће рећи да је у оскудици, због велике фамилије само привремено запосео напуштено имање, а после, ако не буде наследника који би се на то имање вратио, може то имање откупити у бесцење. Тог убицу морао сам наћи.

Појавили су се у смирај дана, по подне, тада се рано смркавало (није ми рекао када је то било, вероватно у пролеће или јесен 1942). Била је већа група, њих двадесетак, по начину уласка у двориште видело се да су добро обавештени да немамо оружје и да им не прети никаква опасност. Мајка ми је дрхтавим, спуштеним гласом рекла да бежим одмах, да ми не треба ништа, да не узимам ништа, да се не поздрављам. Стајала је спуштених руку, погнуте главе и гледала негде у страну, смирено, као да јој се никуд није журило. Сестра је седела на кревету, држала је руке у крилу. И она је деловала непокретно, гледала ме је широким, укоченим погледом. Пси су лајали, одјекнуо је један пуцањ, са оклевањем сам отварао прозор. Мајка је молећивим гласом, тихо, готово шапатом рекла: „Одмах иди, молим те". Искочио сам кроз прозор и отрчао далеко, накрај воћњака. Имали смо велику окућницу, коју је отац испресецао оградама да стока не би правила штету. Цело имање је било запуштено. Нисмо смели више да идемо у шуму, па смо секли воћке да бисмо набавили дрва, а делови крошње остајали су у дворишту и воћњаку. Трава и коров су нарасли, нарочито око ограда, где је било и жбуња. Ту сам се сакрио ослушкујући шта се догађа. Није било вриске, то сам и очекивао, јер знао сам да мајка неће вриштати ма шта се десило, и да ће се слично понашати и сестра. Одјекнули су још неки пуцњи, а ја сам се тешио да убијају наше псе. Завладала је тишина. С времена на време, погледавао сам да ли неко иде према мени. Нико није долазио, све је изгледало смирено. Полако је наилазио сумрак, и до мене су почели да допиру неки повишени гласови, личило ми је то на махове на неку песму, помешану са арлаукањем. Да бих видео шта се дешава у предњем делу дворишта, морао сам направити велики лук и пребацивати се од жбуна до жбуна и од ограде до ограде. То што сам видео било је као у сну, и као што се сан не може испричати, ни тај догађај сe не може описати. Покушавао сам безброј пута то себи јасно да испричам, и покушао друтима да опишем, и никад  нисам успео. У дворишту смо имали један  велики четвртасти камен, довољно висок да је могао послужити за послужење и јело. Око тог камена отац је лети понекад дочекивао госте, а некад смо и ми за њим ручавали. За тај камен била је везана легенда да су се на њему причестили војници пре поласка у Косовску битку, али отац није веровао у њу, јер је сматрао да таквих камена има у многим двориштима по косовским селима. Мислим да су неки Шиптари из мог села ипак веровали у ту легенду, а  сви су се слагали да тај камен ту стоји од давнина. Када сам се обазриво привукао једном жбуну поред ограде одакле сам могао да видим шта се у дворишту догађа, и када сам погледао у том правцу, видео сам да на њему лежи моја сестра. Четворица Шиптара држала су је сваки за једну руку или ногу, раскречили је преко тог камена. Један је силовао, а око њега је била групица Шиптара, одмах до њега близу, тако да га нисам могао видети. Неки од њих су нестрпљиво поцупкивали ногама, слично као кад мала  деца поцупкују ногама да се не би упишали. Неки су ишли у круг око тог камена, подскакујући на једној нози, певајући неке шиптарске песме и подврискујући. То је била она бука коју сам чуо у претходном скровишту, вероватио су са тим ритуалом раније почели, мислим да је то представљало неки осветнички ритуал према камену на коме су се по легенди причестили косовски јунаци. Један се издвојио, ухватио је пушку за врх цеви, и са њом се окретао укруг замахујући пушком. Помислио сам да је он пуцао у моју мајку. Било ми је јасно да је убијена, да лежи негде у кући, и то је било једино утешно у целој сцени. Неки други Шиптари, вероватно понеко од мојих комшија, стајали су наслоњени на ограду, смејали се гласно због ко зна каквих и чијих упадица, и гласно довикивали нешто оном који је долазио на ред за силовање.

Сестра је лежала непокретно, било је очигледно да је у несвести. Није се трзала и Шиптари су је сасвим овлаш држали раскречену за руке и ноге. Било се већ доста смркло, тешко су се разазнавале и силуете људи. Видео сам да су је Шиптари који су је држали пустили и како су се њене руке и ноге немоћно спустиле дуж ивице камена. Из групе која се још увек мувала око сестриних ногу одјекнуо је пуцањ и сестрино тело је као тамна мрља на светлијем камену поскочило и поново пало на њега. Мислим да су јој пуцали између ногу, дуж тела (није хтео да каже реч вагина). Нису је ни погледали. Почели су да се скупљају у гомилу ради одласка. И комшије са ограде су почеле да се разилазе.

Тек тада сам приметио да сам све време повраћао. Приметио сам псе који су лизали оно што сам повраћао и који су, пошто сам мировао, лизали и са мојих ногу и ципела оно што је пало на мене од повраћања. То су били пси луталице, вероватно су ме знали из виђења, нису се плашили и нису на мене лајали. Моји пси су били побијени, и они су то знали, па су слободно ушли у окућницу, али нису хтели да уђу у само двориште, где би за њих било више хране. Пси осете покољ људи и не желе да му присуствују, уклоне се мало даље и из даљине посматрају шта се збива, то су ми још неки касније потврдили. Када се убице уклоне, неки пси приђу месту покоља и ако су веома гладни лижу проливену крв, а никада не једу топло људско месо. Само ретки од паса дођу касније и ако су на смрт изгладнели једу месо са хладних лешева, али самом покољу никада не присуствују. Ако није посебно дресиран, ни најљући пас неће присуствовати људској смрти или патњи.

Тада ми је било разумљиво што су пси одбили да присуствују масакру моје породице и што ме нису издали, за разлику од људи-убица и комшија који су дошли да посматрају масакр и да га са кикотањем и добацивањем охрабрују. Разумео сам и личну заклетву да морам остати жив и да се овде морам вратити. Мада су убице и њихова публика отишли, нисам имао смелости да се вратим у кућу и да тамо затекнем леш мајке. Упутио сам се рођацима у Урошевац да им кажем да сахране мајку и сестру. Већ је било сличних случајева, Шиптари су такве сахране дозвољавали због могућности избијања заразе, и том приликом су се сви и у општини и у комшилуку правили да ништа не знају о том убиству и да са њим немају никакве везе.

Када сам се после рата вратио, то исто се поновило. Нико ништа није видео, нити је знао за убиство, само је понеко касније видео сахрану или нешто начуо о смрти породице, не о убиству. Обишао сам имање, све је било запуштено, шума и воћњаци полупосечени, кућа опљачкана и полуразрушена. Када сам прилазио оном камену, почео сам поново силовито да повраћам, скоро да сам се овог пута загушио. Скренуо сам и отишао до оне ограде на коју су биле наслоњене моје комшије које су посматрале силовање сестре. Ограда је такође била полупорушена, само је тај део остао углавном читав. Наслоњен на ограду исповраћао сам се и некако смирио, али нисам смео више да приђем оном камену. Било ми је јасно да овде не могу остати, али и да се никада нећу моћи растати од свега што се догодило. Прати ме и смрт оца коју нисам видео, само је замишљам, и још горе се осећам када замишљам како је његов леш несахрањен трулио те зиме и како су га изгладнеле звери черечиле. Јасно видим и смрт мајке. Рођаци који су је сахрањивали рекли су ми да су је нашли са великом рупом од пушчаног метка у грудима. У то време Шиптари су убијали оне које нису хтели да муче на тај начин што су жртву двојица држала за руке, разапињући је као на крсту, док је трећи пуцао из близине у правцу срца. Знам да је мајка без речи стала пред њих, да их није молила и да их није ни питала шта раде. Убиство сестре видим и у сценама које иначе нисам видео, можда ми се то што нисам видео чешће јавља у представи од сцена које сам гледао. Када су је извлачили из куће, да ли је ипак почела сумњати да јој неко може зло нанети? Сигуран сам да се убрзо онесвестила чим су је положили на онај камен и почели разапињати. Чујем тада и неке гласове, јецај сестре док је била на оном камену, мада сам сигуран да из оне даљине нисам могао чути тај пригушени, у грлу застали крик, тај тихи грлени плач. Тај глас који чујем, он ми је најтежи. Визије оца, мајке или сестре још могу да избегнем или отклоним, али глас остаје или ми се пришуња из тишине и својим муклим јецањем зауставља све у мени, морам да га чујем. Најтеже ми је када сам сâм у соби, а овако, када сам међу људима, лакше ми је, мада морам да се повлачим. Када су се малопре неки овде гласно засмејали, у мене је грунуо онај кикот Шиптара, посматрача са плота, који су тиме поздрављали тренутак када је један Шиптар силазио, а други се пео на моју сестру. Ти си, изгледа, једини који овде примећујеш како се ја повлачим, али ни ти ништа не разумеш од онога што се свима нама, а не само мени догодило.

У опису његове приче има, наравно, много мојих речи, а и скраћивања, јер је његова прича имала много више детаља и узгредних напомена. У то време већ смо чули за сличне судбине, са много патолошког садизма, који је утолико теже био разумљив, зато што је долазио од људи са којима су Срби нешто пре тога живели у пристојним комшијским односима. Вероватно да они који нису били непосредне жртве тих свирепости нису могли у пуној мери да схвате тежину тих судбина, али су ипак понешто разумевали од онога што се догодило и што се догађа. Тај наставак геноцида над Србима најпре се огледао у режимској заштити злочинаца и у обезбеђивању да се они и даље користе плодовима својих патолошких злочина, што је и самом режиму давало печат не само криминалности, већ и патологије. Неке од преживелих жртава биле су свесне наставка злочина, а неке нису. Ова прича нагло се прекинула при свом крају и остало је потпуно неразјашњено шта је било са злочинцима и плодовима злочина. Из других прича знамо да су Шиптари „размењивали" убиства Срба тако што је једна група одлазила у друго или треће село и тамо убијала одређену српску породицу, вршећи услугу суседној шиптарској породици која је на том месту требало да се прошири, а затим је из тог села организована група Шиптара која је одлазила у оно прво село и тамо враћала услугу убијајући неку другу српску породицу, на чије имање је требало да се прошири одређена шиптарска породица. Све то било је познато још за време рата и не би представљало никакав проблем да се испита, али режим је то одбијао, и сваког ко би инсистирао на тражењу кривца осуђивао као „великосрпског елемента", „четника", или, уопште, као српског националисту, што је било крајње опасно, јер је такве режим „ликвидирао" (убијао) по кратком поступку, чиме је потпуно настављао шиптарске злочине. Мој саговорник био је један од оних стубића на којима се држао управо тај режим, и не само што није смео да истражује и кажњава кривце за пропаст своје породице, већ је морао сурово да гони оне који су захтевали правду. Разуме се да ни он сам није могао проћи некажњено, не институционално, већ горе, психолошки. За то огрешење о правду и истину морао је да плати најскупљу цену одричући се своје егзистенције и своје унутрашње слободе. У њему је настао  школски  случај  расцепљења личности са типичним акустичким халуцинацијама. То још није била класична схизофренија, али је била јасно наговештена. Не знам шта је касније са њим било, нестао је из наших сусрета и видика. Можда је некуд отишао са својом службом и повукао се из додира у којима смо могли нешто чути о њему, али не бих се изненадио ако је потонуо у неком азилу за душевне болести, или ако је рано завршио свој живот неким од многобројних облика аутодеструкције, лагане и заобилазне, или непосредне и брзе.

Цео тај случај има своју присну аналогију са читавим послератним режимом који је настао на геноциду против Срба, а затим је парадоксално свој опстанак потражио у наставку прогона Срба и заштити свих злочинаца. Само су се Срби борили против једног и другог тоталитаризма, и зато су и били њихове жртве. Постоји и аналогија са друштвеном патологијом која се морала операционалисати у конкретном случају и кроз индивидуалну патологију. Мој саговорник био је на граници схизофреније, са акустичким халуцинацијама, и као такав представљао је важан део институционалног система, што је давало легитимитет његовој болести. Колико је таквих случајева било обухваћено институционалним механизмима власти, и колико су такве индивидуалне болести ушле у садржај друштвеног понашања, затварајући круг опште патологије, јер су се друштвена и индивидуална патологија додавале једна на другу?

(Драган Крстић, Психолошке белешке, Савремена администрација, Београд, 1992, стране 412–427)