header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Обраћање учесника конференције „РПЦ МП и Хаванска декларација – победа или пораз“ Штампај Е-пошта
субота, 12 март 2016

 6.марта 2016. године у Санкт Петербургу је одржан Округли сто  посвећен „Хаванској унији“. На скупу су говорили познати свештеници, богослови и мирјани, међу којима и aтонски старац јеросхимонах Рафаил Берестов и јеросхимонах Онуфрије Веласкес, јеросхимонах Рафаил Мишин, затим свештеник Алексеј Мороз, Олга Четверикова и многи други. Саопштење са ове запажене конференције следи у наставку.

Уредништво

+ + + 

Санкт Петербург, 06.03.2015, Синоду и епископату РПЦ МП+ 

Ваша Високопреосвештенства!

Обраћамо Вам се у вези с трагичним догађајима, произашлим у Руској Православној Цркви у фебруару 2016. године.

   Реч је о одлукама Архијерејског Сабора 2-3. фебруара 2016. године, као и о сусрету Свјатејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила и папе Римског Франциска 12. фебруара 2016. на Куби, и потписаној од њих заједничкој Декларацији.

   2-3. фебруара 2016. године Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве је утврдио пројекат документа „Односи Православне Цркве с осталим хришћанским светом“ (даље – Пројекат), признавши да у свом садашњем облику пројекат „не нарушава чистоту православне вере и не одступа од канонског предања Цркве“ (т. 3. Закључка Архијерејског Сабора). За јун 2016. године планирано је утврђивање указаног Пројекта на Свеправославном сабору у својству учења за читаву Православну Цркву.

Старац Рафаил Берестов

   Међутим, изучавање овог Пројекта с позиције православног учења и светоотачког предања доводи до шока. Пројекат гази православни догмат о Цркви, признајући постојање „различитих хришћанских Цркви“, и представљајући откривену апологију екуменизма.

   На пример, у т. 6. Пројекта је речено: „Православна Црква констатује постојање у историји других хришћанских цркава и конфесија, које се не налазе у општењу с њом“; у т. 20. говори се: „Перспективе спровођења богословских дијалога Православне Цркве с другим хришћанским црквама и исповедањима увек је исходило из канонских критеријума...“; у т. 24. је речено: „у одговор на нове услове и нове изазове савременог света покрет за обнову јединства хришћана прима нове форме“ и др.

   Ако Православна Црква јесте Једна (Символ вере), како се онда може ставити у исти ред са неким другим „хришћанским црквама и конфесијама“, стремећих, тобоже, к јединству? Одвојено истинито тврђење о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, садржано у Пројекту (т. 1.), не може сакрити истините циљеве спровођења протестантске теорије о „црквама-гранама“, под видом православног учења.

   Тачка 4. Пројекта јесте отворена лаж. „Православна Црква... је узела учешће у екуменистичком покрету од самог момента његове појаве, и уносила је свој допринос у његово обликовање и даљи развој“. Ова је изјава направљена од читаве пуноте Православне Цркве. Међутим, Свети наше Цркве и прости мирјани не само да једноставно „нису учествовали“ у том покрету, већ су га и оштро осуђивали!

   Као што је говорио Свети преподобни Јустин (Поповић): „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име: свејерес“.

   Врхунац цинизма представља прихватање разматраног документа са истовременом канонизацијом великог подвижника наше Цркве Светитеља Серафима (Собољева), који је директно говорио: „Као најдубљи извор екуменистичког покрета преда нама не стоји само искони непријатељ наше Православне Цркве, већ стоји отац сваке лажи и погибије – ђаво. У ранијим вековима, побуђујући у Цркви сваке јереси, он је хтео да погуби Свету Црвку преко мешања православних с јеретицима. Он то чини и данас посредством екуменизма и преко тог истог мешања с његовим неицрпним масонским капиталом“.

  Свештеник Алексеј Мороз

   У т. 16. Пројекта одобрава се учешће Цркве у раду Светског Савеза цркава (ССЦ). Познато је да се на платформи наведеног Савета дешавају такве неканонске ствари као заједничке молитве представника разних вера, опште причешће итд. За све време постојања ССЦ припадници других религија нису се ни за јоту одрекли од својих заблуда, напротив, отишли су у њима још даље. То није зачућујуће, јер ССЦ полази од „равноправности разних вероисповедања“. Таква позиција никада неће привести јеретике к раскајању и враћању у крило Свете Православне Цркве.

   Ми сви знамо да су последњих деценија протестантске заједнице пале у сатанску јерес, уводећи женско „свештенство и епископат“, „свештенике“ – содомите, венчање једнополних итд. Учешће у поменутим „савету цркава“ сматрамо не просто бесмисленим, већ крајње штетним за Руску Православну Цркву. Следећи упутство Светога Писма: „Блажен муж који не иде на веће нечестивих“ (Пс. 1, 1) и разумном примеру Грузијске и Бугарске Цркве, сматрамо неопходним потпуно отказивање Руске Православне Цркве од учешћа у ССЦ.

   Тачка 22. Пројекта говори да је „очување истините православне вере могуће само захваљујући саборном уређењу, које је од давнина представљао надлежни и виши критеријум Цркве у питањима вере“. Као што је приметио професор – богослов Универзитета Аристотел г. Солуна Д. Целингидис, „у овој тачки се занемарује историјска чињеница да је у Православној Цркви виши критеријум догматско сазнање црквене пуноте, која има право да призна или сматра 'вучијим' чак и Васељенске Саборе.

   Саборно уређење само по себи се не јавља 'механичком' гаранцијом правилности православне вере. Ово произилази само тада, када су епископи, који учествују у саборима, храмови Духа Светога, дејствујућег кроз њих; сабор епископа има сагласност, 'следујући у свему Светим Оцима'...“.

   Пројекат садржи и друге противречности и одступања од канона, који су изложени у анализама, учињеним од богослова и представника свештенства, који су подигли свој глас у заштиту Православља. Тако, оштре осуде документа видимо у изјавама Грузијске и Молдавијске Православне Цркве. Митрополит Лимасолски Атанасије, Митрополит Навпактски и Светог Власија Јеротеј, Митрополит Пирејски Серафим, Митрополит Нове Смирне Симеон, представници бугарског и молдавијског свештенства, иступили су са аргументованом критиком Пројекта са упутницама на Свето Писмо и Свете Оце.

Јеросхимонах Рафаил Мишин

   Народ Божији и у нашој држави не прихвата наведени документ. Очигледо, ако би клирици и мирјани имали довољно времена за реаговања на документ, онда би протест имао широки замах. У том смислу, особено је како је пролазила припрема прихватања Пројекта. Без обзира на његово потврђивање на Свеправославној предсаборској конференцији у Шамбезију још 15. октобра 2015. године, документ је објављен „за разматрање“ у Цркви тек 28. јануара 2016. године. И за мање од недељу дана документ је био потврђен на Архијерејском Сабору.

   Несумњиво да верујући – „род изабрани, царско свештентво, народ свети, народ задобијен... народ Божији (1. Пт. 2, 9-10)“ – јеретичко учење неће прихватити.

   Други догађај, који је изазвао оштар протест у православној средини јесте сусрет папе Римског и Престојатеља Руске Православне Цркве у Хавани и потписивање заједничке Декларације.

   Изазива потпуну недоумицу чињеница да „сусрет столећа“ чак није ни разматран на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве, који се састајао неколико дана раније. Сама чињеница сусрета с папом Франциском, словом првог у историји руске патријаршије, јесте такав озбиљан догађај, о коме је требало донети решење од стране све пуноте Цркве.

   По своме статусу Патријарх – „први међу једнаким“, обавезан је да усаглашава своје службене контакте с епископатом. Правило 34. Светих Апостола гласи: „Епископи свакога народа треба да знају о томе ко је први међу њима и да га сматрају за главу; ништа важно нека не преузимају без његовог знања... Али ни овај епископ нека не чини ништа без знања свих осталих епископа јер ће само тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу - Отац и Син и Дух Свети“. То је основа канонског права, принцип саборности Цркве. У датом случају он је био грубо нарушен.

   Веравтно да сусрет није усаглашен с архијерејима због тога што црквена пунота не би одобрила такав сусрет. Јер папа Римски исповеда не просто јеретичко учење, већ после 2. Ватиканског сабора, који је узвисио папу изнад самог Христа, и после признања од стране папе Римског јудеја за „старију браћу“, може се смело тврдити да он исповеда надјерес и служи приближавању антихриста. С овим у вези, црквена пунота би спречила сусрет с папом Римским, позивајући се на Светог Апостола Јована Богослова: „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се“ (2. Јн. 1, 10).

   Апостол заповеда непримање, чак и непоздрављање јеретика. Ми смо, пак, били сведоци „братимљења“ и целивања Престојатеља Руске Православне Цркве и папе Римског. Шта више, ово „братимљење“ је документовано у т. 1. Декларације, у којој је написано: „По вољи Бога и Оца, од Кога долази сваки дар, у име Господа нашег Исуса Христа, садејством Светога Духа Утешитеља, ми, Франциско, Папа Римски, и Кирил, Патријарх Московски и све Русије, срели смо се данас у Хавани. Ми узносимо благодарност у Тројици слављеноме Богу за овај сусрет, први у историји. С радошћу смо се срели као браћа по хришћанској вери, видели се да би 'говорили устима према устима' (2. Јн. 12), од срца према срцу, и размотрили односе међу Црквама, насушне проблеме наше пастве и перспективе развитка људске цивилизације“.

   Сам почетак Декларације има прокатолички каректер. Папа Римски је у Декларацији наведен први. Т. 1. почиње речима „По вољи Бога и Оца...“, које су особене за католички свет. Наш Символ вере говори о „Богу Оцу“. У вези т. 1. такође ниче питање како „ми узносимо благодарност“? Заједничком молитвом с јеретиком? О заједничкој молитви још отворено сведочи и т. 11. („Узносимо молитве Христу, Спаситељу света... Позивамо све хришћане и све верујуће у Бога на сугубу молитву Творцу и Промислитељу...“), и завршној 30. тачки Декларације: „Испуњени благодарности за дар међусобног разумевања, објављеног на нашем сусрету, обраћамо се с надом Пресветој Мајци Божијој, позивајући Је речима древне молитве: 'Под Твоју милост прибегавамо, Богородице Дјево'...“.

 

Олга Четверикова

 

   Заједно с тим, по 45. правилу Светих Апостола: „Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се свргне. А ако се њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне“, а по 33. правилу Лаодикијског Сабора: „Са јеретицима или расколницима не треба се молити“.

   Текст Декларације је прожет духом признавања католика за „братску Цркву“. Т. 2.: „Наш братски сусрет је одржан на Куби...“; т. 8.: „У многим државама Блиског Истока и Северне Африке читаве породице наше браће и сестара у Христу се уништавају...“; т. 3.: „ми с особитом снагом осећамо неопходност заједничких напора католика и православних, позваних да с кротошћу и поштовањем дамо свету одговор о нашој нади“.

   У т. 3. потписаног Документа упућује се на Апостола Петра: „Будите увек спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1. Пт. 3, 15). Блажени Теофилакт Охридски тумачи ове речи овако: „Апостол заповеда верном човеку да увек буде спреман на одговор о вери, да би ми, када нас стану питати о вери, увек могли лако одговорити и чинити то с кротошћу, као и све друго, као у присуству Самога Бога“. Од када су то јеретици-католици постали верници? Сви Свети Оци наше Цркве називају католичанство не другачије до јерес.

   Светитељ Марко Ефески (+1457): „Али, ако су они (латини) савршено застранили, и при том, у односу на богословље о Светом Духу, хула на Њега је највећа од свих опасности, онда је јасно да су они јеретици, и ми их одсецамо као јеретике“; „Браћо, бежите од њих (латина) и општења с њима, јер су они лажни апостоли, нечастиви делатници, који се претварају у Апостоле Христове“.

   Преподобни Пајсије (Величковски) (+1794): „Латини нису хришћани“.

   Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) (+1867): „Папизам се назива јерес, која је обухватила Запад, од које су призашле, као од дрвета гране, различита протестанска учења. Папизам присваја папи својства Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни писци скоро јавно су изнели то одрицање, рекавши да је много мањи грех одрицање од Христа, него грех одрицања од папе. Папа је идол паписта, он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде благодат Божија је одступила од паписта; они су предани сами себи и сатани – изумитељу и оцу свих јереси, међу којима и папизма“.

   Преподобни Амвросије Оптински (+1891): „Римска Црква... пошто не чува свето Саборске и Апостолске одлуке, и приклонила се новотаријама и неистинитом мудровању, сасвим не припада Једној, Светој и Апостолској Цркви“.

   Светитељ Теофан Затворник (+1894): „Ни латинску цркву, ни још више протестантске општине не треба признавати истинитим Христовим Црквама, зато што они нису саобразни с апостолским устројењем Цркве Божије“.

   Свети праведни Јован Кронштатски (+1908): „Тачне су речи Спаситеља нашег Исуса Христа: 'Ко није са Мном, против Мене је' (Мт. 12, 30). Католици, лутерани и реформисти су отпали до Цркве Христове... они отворено иду против Христа и Његове Цркве“.

   Свештеномученик Иларион (Тројицки) (+1929): „Сва хришћанска исповедања не могу припадати Једној Васељенској Христовој Цркви, већ је од њих само Једна истинита Црква, а све остале су ванцрквене заједнице“.

   И онда с каквом латинском „црквом“ по Декларацији „ми хоћемо да објединимо наше снаге за сведочанство о Јеванђељу Христовом“ (т. 7.)? Како су „православни и католици дужни да се науче ношењу заједничког сведочења истине“ (т. 7.), ако су католици отпали од истине?

   Неприхватљива су такође и тврђења Декларације, која се дотичу „нетрадиционалних односа“ и еутаназије. У вези ових питања у т. 20. и 21. су садржана таква двосмислена тврђења, која пре отварају „прозор Овертона“ (тј. усмерени су на преобликовање општег сазнања ради прихватања тих наказности), него што одређују оштру осуду за њих, пошто те тачке чак нити садрже њихове оцене у својству „греха“!

   Чињеница потписивања Декрарације Патријарха с папом Римским, чија титула садржи упућивање на „католичанскост“ („васељенскост“) папе, може бити одређена као признавање Предстојатеља Руске Православне Цркве првенства папи Римском, тј. Декларација може такође бити оцењена као неформална унија с католицима.

   Критика Декларације може бити продужена. Међутим, изложено је довољно за убеђивање у то да Декларација представља озбиљан корак ка утврђивању једне религије, чијим се стварањем активно бави Ватикан с учешћем Језуитског реда, чији је члан папа Римски. Опште је познато да је 2016. године папа Римски пустио друштвену рекламу, у којој се налази позив свим верујућим (јудејима, хришћанима, муслиманима, будистима) на уједињење.

   Одговарајући процеси су покренути и у Русији (међуконфесионални пасхални маратони, заједничке молитве за јединство хришћана, чији учесници директно говоре о уједињењу православних, католика и протестаната у једно тело Христово). После Декларације богомрски процеси су постали још отворенији. Тако је, под паролом „Један Бог – једно човечанство“ 28. фебруара 2016. године у Руском исламском институту (г. Казан) прошао округли сто, окупивши православне и муслимане.

   С православне стране у бесплодној расправи су узели учешће: јереј Александар Ермолин, проректор наставе Казанске православне духовне богословије, и јереј Александар Данилов, управник одељења ванредних студија КасДС. Сагласно о. Александру Ермолину: „Пред православним и муслиманима стоји заједнички задатак подсећања овога света на то да Господ долази, да је Страшни суд моменат радости, зато што ће се човек уживо сјединити с својим Господом“.

Ми смо сведоци страшних догађаја формирања једне религије као духовно-идеолошке базе за долазак антихриста. Док још није касно треба неодложно предузети мере очишћења наше Цркве од јереси, тиме што би се позвали на одговор јерарси који намећу јерес у својству православног учења.

Као што је говорио Светитељ Јован Златоусти: „Ако је епископ, клирик, началствујући у Цркви лукав у односу према вери, онда бежи од њега и не општи с њим, чак он не био само човек, већ и анђео који је сишао с неба“.

Светитељ Марко Ефески: „Они који су јеретици и подлежу законима против јеретика, па и не били многи, одстрањују се од православне вере“.

Светитељ Василије Велики говори: „Што се тиче оних који говоре да исповедају православну веру, али се налазе у општењу с људима, који се држе других мишељења, ако су они упозорени и остају упорни, с њима не треба не само не остати у општењу, већ их не треба чак ни називати браћом“.

Језуитским методама радови Ватикана нашу Цркву неформално повезују родбинским везама с јудејима – „старијом браћом“ католика, разапинатељима Христа.

Ми смо против таквог срамоћења православне вере!

Као што је говорио Свети Теодор Студит: „Заповест од Господа је не ћутати када је вера у опасности. Према томе, када је реч о питањима вере, човек не може говорити 'Ко сам ја? Ја сам прост свештеник (или управник, или војник, земљорадник, прост човек) и зато немам права да говорим о том питању'. Авај! Камен ће завикати, а ти остајеш безгласан и безбрижан“. „Ћутањем се издаје Бог“, - говорио је Светитељ Григорије Богослов. Следујући завете Отаца Цркве ми не можемо ћутати, када су наша Црква и вера Православна у опасности.

 

Ваша Високопреосвештенства!

Ми Вас усрдно молимо да подигнете свој глас у заштиту Православља и савладавања јереси екуменизма.

Ради тога Вас молимо да предузмете мере:

- за сазивање Помесног сабора Руске Православне Цркве с учешћем представника свештенства и православних мирјана ради осуде екуменистичке јереси;

- за измену Одлуке Архијерејског Сабора од 2-3. фебруара 2016. године у вези прихватања пројекта документа „Односи Православне Цркве с осталим хришћанским светом“ (могуће путем покретања ванредног Архијерејског Сабора);

- за доношење одлуке о принципијелном отказивању од учешћа Руске Православне Цркве у раду Светског Савеза цркава;

- за одрицање од даљих сусрета јерараха Руске Православне Цркве с јеретиком папом Римским;

- за поништавање Декларације, потписане између папе Римског и Патријарха Руске Православне Цркве у Хавани;

- за објављивање у целини отворене осуде црквене пуноте свих докумената, чије се прихватање планира на Свеправославном сабору у јуну 2016. године;

- поставити питање о сврсисходном учешћу Руске Православне Цркве на том сабору под председавањем Патријарха Цариградског Вартоломеја, познатог екуменисте, који се молио и саслуживао с папом Бенедиктом 16. и папом Франциском.

 

Превод: архим. др Никодим (Богосављевић)

Посвета преводиоца: „Православним“ демагозима и језуитима

 

_______________

+ http://3rm.info/mainnews/61901-dokument-my-protiv-poruganiya-pravoslavnoy-very-obraschenie-uchastnikov-konferencii-rpc-mp-i-gavanskaya-deklaraciya-pobeda-ili-porazhenie-k-sinodu-i-episkopatu-rpc-mp.html (12. 03. 2016.). На Конференцији су учествовали: о. Алексеј Мороз, јрм. Рафаил (Мишин), о. Анатолиј Чибрик, о. Владимир Нестеренко, ђ. Владимир Василик, О. Четверикова, В. Семенко, И. Фројанов, К. Соколов, В. Сутормин, С. Маслеников и др.  

 



 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 13 март 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 153 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.