Посета папе Фрање и патријарха Вартоломеја избеглицама на Лезбосу није само заједничка потврда хришћанске хуманости. Та посета обухвата и бројне црквено-политичке аспекте, пише у свом коментару теолог Хајнц Гштрајн.

Цариградски патријарх Вартоломеј I дуго се трудио да обезбеди састанак са папом пре православног синода који се у јуну одржава на Криту. Било је чак претпоставки да би могла да се испослује и блиц-посета папе Фрање самом синоду. Ти напори појачани су након историјског састанка Фрање и руског патријарха Кирила I средином фебруара у Хавани.

Према тврдњама упућених, актуелна иницијатива потекла је из Фрањиног личног писма којим је обавестио Вартоломеја I о црквеном састанку на Куби. Поглавари из Истанбула и Ватикана желе да предупреде утисак да нова осовина Првог Рима и „Трећег Рима“ (Москве) иде на уштрб тесних веза са екуменским патријархатом у Истанбулу које потичу још из времена папе Јована XXIII (1958-1963).

Крајем марта, екуменски патријарх предложио је папи заједничку посету једном избегличком кампу на грчком острву Лезбосу, агапе с избеглицама и помен мртвима због бројних жртава страшне пловидбе с турске обале.

Овим хуманитарним актом Вартоломеј I не жели само да докаже своју екуменску повезаност и лично пријатељство са Фрањом – то се, ионако, никаквим покушајима сметњи из Москве не може оспорити. Посетом Лезбосу Вартоломеј I истовремено потцртава припадност овог и других острва као и целе северне Грчке екуменском патријархату.

Позадина: Грчка црква се тек државном независношћу од турског султана одвојила и о од патријархата у тадашњем Стамболу. Тако су и 1863. и 1882. ширењем грчке територије додатне епархије узете из надлежности Константинопоља.

Тек велико повећање грчких области пре и током Првог светског рата није више било праћено ширењем црквене надлежности. Идеја је била да се даље не ослаби екуменски патријархат у Турској који је до 1923/24. изгубио готово све вернике кроз масакре и протеривања. Њиме су тако остале последње епархије на грчком тлу, али је црква у Грчкој задужена да их води.

У пракси се то практично сводило на прикључивање грчкој цркви – све док патријарх Вартоломеј I деведесетих није почео да подсећа на своја права. То је, у време архиепископа атинског Христодула, већ једном довело до раскида црквене заједнице између патријархата и грчке националне цркве. Нове напетости десиле су се и са архиепископом Јеронимом II, који је раније дуго важио за наклоњеног Константинопољу. Он чак у јануару није учествовао на православном самиту који је служио као припрема за синод.

Али сада атински архиепископ долази на Лезбос. Прихватио је позив Вартоломеја I и тиме оснажио његову црквену надлежност над острвима. Тиме се демонстрирају и нови односи патријарха и Јеронима.

Ово дипломатско ремек-дело поглавара наравно не наилази свуда на одушевљење. Митрополит пирејски Серафим – и иначе познат по својим антиекуменским и антисемитским изјавама – бесни због пристанка грчког црквеног руководства на „избеглички шоу са римским архијеретиком Фрањом“.

„Национал-православни“ митрополит Арголиде с источног Пелопонеза, Нектарије Антонопулос, би одмах да своју епархију забарикадира против сваке „навале странаца и исламизације кроз мигранте и терористе“. У Грчком ултраправославном миљеу су тако злоба и формалности постављене изнад солидарности са избеглицама.

Аутор Хајнц Гштрајн, 1941, је аустријско-швајцарски теолог с тежиштем на оријенталистици, православљу и славистици, дугогодишњи дописник швајцарских медија с Блиског истока и Балкана и предавач на неколико универзитета. Овај текст је написао за Католичку новинску агенцију (КНА).

Извор: „Дојче веле“