ИСТИНА О ЈАСЕНОВАЧКОМ СИСТЕМУ ХРВАТСКИХ ЛОГОРА ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА, ЈЕВРЕЈА И РОМА

Прво ћу да наведем стихове нашег познатог песника који је рeкао:

“Отаџбина наша са патње је знана,

Лутајући ми је носимо у себи;

Она је у крви наших вечних рана.

И, кушам те судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,

Ни гробови старих умрлих столећа;

Мирни смо на гозби у светској дворани

И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

У једној другој песми писац је рекао:

 “Попали и сруши, разби и разори,

Полупај и скрши, роби и однеси

И испричај сунцу о оном што јеси,

Да о твоме делу звезда звезди збори.”

Ово је уствари одговор српског народа свим оним непријатељима који су му нанели зло.

Мораћу да започнем ово своје излагање једном дигресијом. Када сам био мали слушао сам неке старије људе како причају о својим доживљајима из I светског рата, преласку преко Албаније, Солунском фронту и битци на Кајмакчалану. Ми смо се као деца смејали тим старцима и говорили: “Ево опет ти Солунци јуришају на Кајмакчалан”. Сада се ја налазим у поодмаклим годинама и говорим о ономе што се збило пре више од 70 година. За садашњу омладину ја сам сада “Солунац” који говори о томе што се десило пре њиховог рођења. Старци који данас имају преко 70 година нису се ни родили када су Хрвати извршили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима и када су направили Јасеновачки систем концентрационих логора за истребљење ових несретних људи. До сада је написано преко две хиљаде књига и радова о тим злочиниума Хрвата, али су све те књиге повучене из библиотека и књижара и уништене. Само се по неки примерак нађе на продаји код уличних продаваца када унуци распродају библиотеке својих дедова. И ја сам на такав начин дошао до појединих књига.

Нажалост у данашњој Србији се веома мало зна о страдању Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење православних Срба, Јевреја и Рома који су већином били мухамеданци. О Јасеновцу се ништа не учи у школама. Ђаци се не воде на екскурзије да виде стратишта и да се науче какво зло је страшни геноцид који су починили Хрвати. Власти се понашају незаинтересовано. Нема више међу живима оних који су годинама посматрали како Сава и Дунав носе или избацују на обале лешеве жртава из Јасеновачких логора смрти. На једном међународном састанку у Јерусалиму постављено ми је питање зашто ја у својим радовима пишем да су злочине чинили Хрвати, а не фашисти или нацисти. Одговорио сам тада, а то понављам и сада да фашиста никада није било у Хрватској и да нациста није било у Хрватској. Фашиста је било у Италији, а нациста у Србији која је била под немачком окупацијом. У Хрватској су били само Хрвати. Сва клања Срба, Јевреја и Рома, сва пљачкања, мучења, силовања и убијања вршили су грађани Хрватске, сељаци, интелектуалци, ђаци и студенти, римокатолички свештеници, часне сестре, а у првом реду држава Хрватска са својим расистичким законима, својом војском или домобранима, полицијом, администрацијом, злогласним усташама, крижарима и наравно злочиначком римо-католичком црквом. Хрватски сабор или парламент је још почетком 1941 године изгласао расистички закон по коме су Срби, Јевреји и Роми стављени ван закона. Лишени су грађанских и легалних права и свако је могао да их убије, опљачка, силује итд, а да за то недело никоме не одговара. Сви ти закони су изгласани у хрватском парламенту у присуству загребачког надбискупа Алојзија Степинца, који је био вођа свих хрватских римокатолика, у присуству представника папе и Ватикана Ђузепе Марконија, као и у присуству свих хрватских бискупа. Нико од њих се није побунио против доношења таквих закона и сви су редом гласали за те законе. Покољ Срба, Јевреја и Рома у држави Хрватској почео је још пре него што је краљевина Југославија капитулирала. Према томе нико више неможе да каже да су за зложине у Хрватској криви Немци, Италијани или неко други. Први концентарциони логори за истребљење Срба, Јевреја и Рома су били на полуострву Пагу, Јадовном и вртачама на планини Велебиту. Када су Италијани окупирали Далмацију били су згрожени зверствима које су чинили Хрвати над недужним некатоличким становништвом. Одмах су протерали Хрвате и затворили логоре на Пагу и Велебиту. Хрвати су онда организовали Јасеновачки систем концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу, састављене од стручњака са свих континената, међу којима није били ни Срба ни Хрвата нити било кога са територије бивше Југославије, у Јасеновачком ситему логора Хрвати су убили 700 000 Срба, 23000 Јевреја и 80 000 Рома, међу којима је било 110 000 деце испод 14 година старости. Једино је држава Хрватска имала концентрациони логор за истребљење мале деце. У Првом делу тог логора су била деца до једне године старости; у другом делу деца од прве до четврте године, у трећем деца преко четри године, а у четвртом болесна и изнемогла деца. Тај логор су водиле римокатоличке часне сестре, које су биле изузетно свирепе. Деци је забрањивано да моркре или имају столицу после 6 сати увече. Уколико би се неко дете упишкило или укакило, одмах је убијано. Часна сестра би дограбила то дете за ноге и смрскала му главу о зид или под. На једном састанку Међународне комисије за истину о Јасеновцу који је одржан у Њујорку под председништвом америчког професора Бернарда Клајна форензични стручњак из САД је рекао да је преко 1400 римокатоличких свештеника у Хрватској лично убијало, силовало, плачкало и истребљивало Србе, Јевреје и Роме. Забележен је и случај неког римокатоличког свештеника Срећка Перића који је на миси у својој цркви позвао Хрвате да убијају Србе речима: “Идите сада и убите све Србе, али прво убите моју рођену сестру која је удата за Србина. Па онда дођите у цркву да вам дам опрост гријехова”. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је успела да попише имен а 1371 таквих свештеника римокатоличке цркве.

Многи постављају питање зашто тз.народно-ослободилачка војска, односно комунисти на власти никада нису ни покушали да ослободе логоре у Јасеновцу и спрече убијање Срба, Јевреја и Рома. Питају зашто се о злочинима које су починили Хрвати није смело говорити ни писати. Зашто су уништени сви трагови концентрационих логора, а масовне гробнице жртава запуштене и зарасле у коров. Сада је познато да је постојала сарадња између хрватских усташа и комунистичке партије Југославије у истребљењу Срба и Српске православне цркве. Још 1924 године је комунистичка интернационала на својој конференцији донела одлуку да се српски народ уништи, јер представља препрку за освајање власти на Балкану и у Европи. Следсвено томе комунистичка партија Југославије је решила да сарађује са усташким покретом у Хрватској на рушењу Срба. Споразум је у име комунистичке партије Југославије потписао Моша Пијаде, а у име хрватских усташа Миле Будак. Цело време II светског рата комунистички диктатор Јосип Броз Тито је одржавао везу са хрватским режимом. После рата усвојена је политика “братства и јединства”, па се о злочинима Хрвата није говорило ни писало, да не би дошло до одмазде за почињене злочине. Зна се да је Тито ишао више пута на разговоре у Ватикан. Није познато о чему су разговарали, али је то било погубно за српски народ. У току комунистичке диктатуре у Југославији после II светског рата вршено је присилно пресељавање српског становништва из Лике, Кордуна, Баније, Далмације, Босне итд. у Војводину, да би се генетски и економски ослабио српски живаљ у западним крајевима Југославије, посебно у Хрватској. Зна се да је Србима који су протерани са Косова и из Македоније био забрањен повратак у њихове домове. Те крајеве су сада населили Албанци из Албаније. Нажалост, ни сада после тз. “демократских промена” није се променио став власти у Србији према невиним жртвама Јасеновца. Проглашена је нова политика “регионалне сарадње” коју су наметнули Европска заједница, САД и тз.међународна заједница, О злочинима Хрвата се оипет не говори и потискује се свако сећање на геноцид против Срба, јевреја и Рома. Бивши председник Србије Борис Тадић је јавно упутио опроштај Хрватима за истребљење 700 000 Срба, 33 000 Јевреја и 80 000 Рома.

У Републици Српској је стање другачије. Тамо деца уче у школи о хрватском геноциду. Народна скупштина Републике Српске је једногласно усвојила Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској. Декларација је одштампана и објављена на 8 светских језика и послана у све земље света.

У садашњој републици Хрватској стално власти и римокатоличка црква покушавају да на неки начин оповргну налаз Међународне комисије за истину о Јасеновцу о броју жртава ппобијених у току II светског рата. Болесни мозгови мисле да је мањи злочин ако је убијено 70 000 Срба наместо 700 000. Злочин је исти ако је убијено само једно једино невино дете. Према томе свака лицитација са бројевима побијених жртава је депласирана. Геноцид који су починии Хрвати над Србима, Јеврејима и Ромима не може да прикрије ни нова хрватска поставка у музеју у Јасеновцу, ни уклањање спомен плоча, ни сравњивање са земљом масовних гробница. Хрвати мисле да ће претварањем јасеновачког стратишта у “гајилиште барских птица” избрисати из сећања народа грозни злочин који су починили. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је прегледала хрватску штампу из времена II светског рата, изјаве званичника и документа. Том приликом је утврђено да су се Хрвати тада трудили да преувеличају број побијених жртава. Писали су да су побили преко 1 400 000 Срба. То није тачно. Убили су мање. Немачки обавештајци из Хрватске су у својим извештајима немачкој влади и Хитлеру уврдили много мањи број. Убијено је укупно око 1 100 000 Срба, сви Јевреји и сви Роми. После II светског рата на територији Хрватске и Босне Херцеговине која је била у саставу Независне државе Хрватске остало је свега око хиљаду Јевреја и мање од хиљаду Рома. Било је разних покушаја да се направе спискови побијених жртава. Ти напори још увек трају. Ми никада нећемо сазнати како су се звала и која је била политичка припадност нерођене деце извађене из утроба мајки. Не знамо ни колико их је било. Не знамо ни имена жртава скуваних у казанима за прављење сапуна, или жртава бачених у гротло Паћилијевог крематоријума. Не знамо ни имена жртава чије лешеве сам месецима лично посматрао како плове Савом и Дунавом. Не верујем да ће ико икада моћи да утврди тачан број жртава и да их поименично попише. Добро се сећам да је лешева у Сави било толико много да су заглавили проток воде код железничког моста у Београду. Немци су морали да експлозивом разбијају нагомилане лешеве, а задах распаднуих лешева жртава ширио се Београдом преко Сењака и Теразија. О томе ми је недавно причао и наш познати архитекта Пеђа Ристић, који се такође сеча тога.

Знам да вас интересује како је дошло до формирања комисије судских антропога која је ископавала масовне гробницу Јасеновцу и Доњој Градини 1964 године. Почетком шездесетих година сазнало се да ће држава подићи један споменик на стратишту у Јасеновцу. Постојала је бојазан да се после тога неће више ништа моћи урадити да се сазна истина о хрватским злочинима. У тадашњој Југославији био је још увек међу живима велики број бораца који су ратовали против Хрвата, као и велики број преживелих логораша или пак породица жртава. Сви они су тражили да власти учине нешто да се сазна истина. Тако је формирана комисија антрополога у којој су били Антон Погачник и Вида Бродар из Словеније и ја из Србије. Нико од Хрвата није хтео да учествује у раду ове комисије. Ја сам пре ископавања на терену добио инструкције од професора судске медицине из Загреба Анте Премеруа који је као комуниста био заточен у Јасеновцу. Он је очима стручњака посматрао све злочине у Јасеновцу. Њега су терали да већ од 1943 године ископава и спаљује лешеве из масовних гробница да би се некако уништили трагови почињених злочина. Посетио сам и логор у Аушвицу. Добио сам инструкције и од професора Боже Скерља из Љубљане, кога су Немци заточили у злогласном логору у Дахау, где је цело време рата морао да убацује лешеве жртава у пећи крематоријума. Истаживања у Јасеновцу су вршена у јуну 1964 године, а у Доњој Градини у септембру исте године, када су нагло прекинута. Власти нису пружиле никакву помоћ екипи која је радила на терену. Није било снимања, нису присуствовали новинари, а извештај је одмах склоњен тако да га нико не види. Против мене је поведена хајка и ја сам морао после мање од шест месеци да емигрирам из Југославије. Повратак у земљу ми је био онемогућен. Извештај о раду комисије је објављен тек после 20 година у књизи Катена Мунди. Аутор је више од две и по године трагао по архивама тражећи тај извештај. Навешћу сада неке од метода убијања у Јасеновачким логорима којих је било преко четрдесет.

- убијање изгладњавањем и потпуним недостатком хране и пића. На тај начин су страдала нарочито мала деца.

- Смрт од разних инфекција и инфестација. Није било никаквих хигијенских средстава ни заштите од гамади и паразита.

 - Закивање жртава огромним ексерима за дрвеће, где су жртве лагано, понекад И данима лагано у мирале. Данас се чува у Доњој Градини једна таква топола, која је конзервирана.

- Клање жртава ножевима. Посебно је коришћен нож звани србосек помоћу кога је било могуће закати велики број жртава без већег замора кољача.

- Бацање жртава у гротло Паћилијевог крематоријума.

- Кување жртава у казанима за прављење сапуна. Ти казани се и сада могу видети у Доној Градини, као и трачнице којима су лешеви довожени.

- Убијање тешким и исцрпљућиим радом без хране и без воде. Изнемогле жртве су живе сахрањиване на месту где су пали.

- Бацање живих особа у хладне воде река. Неке жртве су претходно биле распорене.

- Излагање хладноћи и влази. Жртве су примораване да бораве незаштићене на отвореном простору без хране и одеће на киши и снегу.  

-Вешање. Овај метод убијања није често примењиван јер се на тај начин није могао убити велики број жртава.

- Убијање стрељањем. И овај метод се вршио само повремено јер су Хрвати желели да штеде муницију. Нису желели да троше метке за “српске свиње”.

-  Клање. То је био најчешћи метод убијања. Жртве су везивали по двоје и доводили до ивице масовне гробнице. Ту би их клали и бацали у јаму. На једној Међународној конференцији о Јасеновцу рекао сам слушаоцима да не могу да им покажем фотографије или дијапозитиве на којима су приказани злочини Хрвата, јер нам није било дозвољено снимање. Зато сам замолио госпођу Зорку Делић Скиба која је преживела клање да изађе и покаже ожиљке на врату. Њу је, када је имала пет година, часна сестра Пулхерија вукла за косу да би јој истурила врат да је убица лакше закоље. Убици је здрхтала рука, није успео да је дубље закоље, па ју је живу бацио у масовну гробницу. Она се у току ноћи извукла из гробнице, али ју је усвојио један хрватски кољач који је узео код себе да је васпита у хрватском духу. Њу је потом превео у католичанство лично загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Тако је преживела.

- Убијање маљем или полугом. Такође један од најчешћих метода убијања жртава. Коришћен је маљ, чекић или дрвена или метална полуга са којом је разбијана лобања жртве. Уколико би ударац био директан, жртва би била одмах убијена. Дешавало се међутим да је ударац повредио само мека ткива главе, па је жртва жива бацана у масовну гробницу и остављана да лагано умире.

- Велики број девојчица, девојака и младих жена силовали су римокатолички свештеници, војници, стражари, ђаци, студенти и други Хрвати. Женама су одсецане дојке. После силовања и мучења жртве су убијане.

- Одојчад и малу децу су везивали на груди мајки, па су онда децу убијали да би се мајке мучиле гледајући како им убијају децу. Потом су и те мајке убијали.

Могло би се говорити и писати данима и месецима о свим злочинима Хрвата над Србима, Јеврејима и Ромима. Објављено је до сада преко две хиљаде књига о злочинима Хрвата у току II светског рата. Већина тих књига је повучена из библиотека и книзара. Навешћу сада нека од сведочења која се налазе у делима појединих аутора.

- Дане Ластавица у књизи “српска младеж среза Перушић жртве геноциде“ пише да је један официр италијанске војске написао предпостављенима следеће: “Шта су им учинили ови несретни Срби? Да ли је људски да се ваде нерођена деца из утроба мајки, па да се онда вешају са натписом “српско месо – један динар килограм”. Убили су очеве те деце… истерали су српске мајке са децом из њихових кућа и домова, да би одмах Хрвати, укључујући и њихову децу пљачкали имовину својих суседа…Ти Хрвати су оитимали малу децу из загрљаја мајки и разбијали њихове главе држећи их за ноге, о дрвеће и камење, да би их затим бацили у јаму”…

- Душан Бурсаћ у књизи “Анђели у паклу” пише: Хрвати су у 365 села у подножју Козаре убили 23 858 деце од једне до 14 година старости. На 23 страни своје књиге пише да су римокатоличке часне сестре тровале српску децу.  

- Егон Бергер у књизи “За будуће генерације да се сећају” пише: У току лета 1942 године сваки дан, људи, жене и деца превожени су у Градину да би били убијени. Тада је 45 000 Рома изгубило живот. У току 1942 године више стотина хиљада невиних људи побијено је у Градини… Српска, Јеврејска и Ромска деца довожена су из 1107 места да буду убијена у Јасеновцу…

- Цадик Данон је лично посматрао убијање деце са растојања од 30 метара. У књизи “Искорењено породично стабло Данонових пише: “Отимали су децу од мајки на најгрубљи могући начин. Вриска деце и мајки је била ужасна… децу су доводили до ивице масовне гробнице. Убица би хватао једно по једно дете и разбијао му главу чекићем, а затим бацао у раку.

- Др. Драгослав Стијаковић у својој књизи “Највећи злочини данашњице” на више од 500 страна описује злочине Хрвата и Муслимана, наводећи имена мучитеља и убица, силеђија као и имена жртава и места где су жртве сахрањене.Најужаснији је опис клања трудних жена из чијих утроба су вађена нерођена деца, коју су такође клали. Страшан је и опис силовања малих девојчица, ученица из школа и младих жена. Све те гадости су чинили обични људи Хрвати и Муслимани.

- Васа Казимировић пише у својој књизи “Независна држава Хрватска” о изјавама немачких обавештајаца о злочинима Хрвата. Наводи извештај капетана Глеза вон Хорстенау од 14 јуна 1941 год који каже: “На животињски начин су убијали чак и новорођену децу… многа деца и жене су лежали на голом камењу… голи скелети… командант логора је свирепа животиња… силовали су жене, мучили их и убили на крају.”

Далеко би нас одвело када би цитирали преко 2000 књига које су написане и објављене о злочинима које су починили Хрвати у току II светског рата и о ужасном геноциде који су починили против својих суграђана Срба, Јевреја и Рома. И ово што је наведено довољно илуструје њихове злочине против невиних жртава. Желим да завршим ово излагање са два цитата познатих великих људи.

Професор Радивоје Пешић, светски познати граматолог и научник је написао: “Једино истина може спречити даље неразумевање, отуђење и крвопролиће. Живот у заблуди рађа мржњу, а само из истине се рађа љубав”. Јохан Волфганг Гете је рекао: “Истина се мора увек изнова изрицати и упорно понављати”.

На крају апелујем на све оне који могу материјално да помогну изградњу Меморијалног центра Јасеновачких жртава на стратишту у Доњој Градини да пошаљу своју помоћ фондацији  Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation, Charity established in Great Britain.