Поштована и драга браћо у Христу,

Пратим прилично редовно објаве на вашој страници и драго ми је што постоји бар неки прозорчић у скоро потпуном мраку српских црквених медија, за што сам вам неизмјерно захвалан.

Пишем вам поводом чланка Владимира Димитријевића: "Владика Николај и покушаји повратка англиканаца у Цркву". Не знам да ли је ел. адреса г. Димитријевића јавно доступна, и колико сте ви повезани са њим, али се надам да му можете моју поруку прослиједити. Изузетно цијеним његов труд и сматрам га ријетким гласом здравог разума у Српској цркви.

Обрадовао сам се теми његовог чланка, пошто сам се иначе много бавио трактаријанским покретом. Ипак, на чланак имам неколико озбиљних примједби.

Почећу са садржајнима. Неколико пута се у тексту понавља да се вл. Николај надао повратку англиканаца у Цркву. Велимировић је био безгранични англофил и његово симпатисање англиканске заједнице није никада престало. Слажем се да се током охридских година почео оправослављивати, али му то није нимало сметало да одржава са англиканцима најсрдачније црквене везе, објављује по српским црквеним часописима преводе њихових прелаштених мистичара, похвале и некрологе њиховим епископима, те да се моли по њиховим црквама, итд.

Нисам наишао ни на један једини случај да је вл. Николај изразио своју наду да ће се англиканци обратити, или да их је барем посредно позвао да то учине.

И прије и послије Охрида је вл. Николај написао безброј екуменистичких чланака и писама - не у смислу данашњег сладуњавог екуменизма сунца и цвијећа, већ у искреном увјерењу о припадности разних неправославних хришћана истинитој Цркви (именима је наводио "свеце" бројних хришћанских секти од најисточнијих до најзападнијих).

Канонизација вл. Николаја покренула је лавину - или можда боље: означила преломницу - незапамћене у историји Цркве издаје Православља од стране српских епископа, у виду заједничких сусрета, молитава и изјава са јеретицима и у вези њих. Сви ови поступци и искази веома су у духу Велимировићевог опуштеног односа према свим хришћанским сектама, те његове својеврсне опчињености Англиканском црквом.

Зато нипошто не могу да се сложим са теоријом о његовом надању у "повратак" англиканаца (ријеч "поваратак" је прилично неумјесна, с обзиром на чињеницу да ниједан појединац у англиканској заједници не може да тврди да има било какво духовно сродство са древним Православљем Британских острва, а тјелесно поријекло је у духовним стварима ирелевантно), нити ничим не потврђеним прекидом екуменизма (барем као убјеђења, ако не као праксе) послије његових охридских година. Доказ за то нису само његови многи јавни наступи, изјаве, писма, обраћања, учешћа, него и мјесто његове смрти - посљедње године је проживио у општењу и умро у тада најмодернистичкијој православној заједници у Америци, расколничкој и свјетовњачкој. Зашто није отишао у Руску заграничну цркву? Зашто се није придружио ма којој традиционалној православној заједници? Вјерујем да стога што је дијелио многа увјерења американских модерниста.

Поред тога, било би поштено признати и његов (младалачки, додуше) допринос најнеправославнијем сабору под предсједавањем најнеправославнијег патријарха у историји Цркве - мислим на цариградски "савјет нечастивих" 1923. г. Српски приједлози за овај сабор, које је увелико обликовао и Велимировић, били су толико "обновљенски" да их тешко достиже и данашњи сакати и слијепи Фанар.

Ова моја порука није одрицање превеликих заслуга г. Димитријевића, као ни огромног, небеског прегалаштва вл. Николаја, па ни покушај да се оспори светост потоњега. Међутим, чини ми се да би нам свима било лакше - а у духу Еванђеља и једино исправно - да не заташкавамо сопствене грешке из прошлости и не покушавамо да их преправимо, да не бисмо из једне самообмане (искрене, али ипак обмане) упали у још већу (неискрену, односно свјесно лажну). Јесте вл. Николај свет, али упркос неким стварима. Као и море других светаца.

Ја могу да дијелим одушевљење вл. Николаја неким личностима неправославних заједница, као и неким аспектима њихове побожности (нпр. англиканском химнодијом), али чврсто сматрам да то није довољно да тим заједницама припишемо статус Цркве, већ рађе оставимо сваког појединца коначном Христовом страшном и милостивом Суду.

Срдачан поздрав,

Ален Новалија, Љубљана