Старац Никанор (Савић) рођен је 1902. године у Дивцима код Ваљева где је повремено долазио из Хиландара и тамо и цркву подигао. Из Диваца је у Хиландар отишао 1927. године. Провео је више од шездесет година у Хиландару као проигуман, епитроп и духовник са великим угледом у целој Светој Гори Атонској којој је не једном био и Протос. На тој дужности, као представник Хиландара, био је и на прослави хиљадугодишњице Свете Горе, дочекавши цариградског патријарха Атинагору и грчког краља Павла.

 Ктитор је храма на Какову на Халкидици, као и већ поменутог храма у свом родном селу Дивцима у који је уградио сву своју очевину. Био је и први инспиратор градње метоха Манастира Хиландара у Сланцима код Београда, као и у Хајдучици у Банату, у Нишу, на Романији у Републици Српској. Велика је и непроцењива његова заслуга у покретању издавачке делатности у нашој Цркви, као и у стипендирању школовања и студија наших бројних богослова и теолога.

Свети старац Никанор је у Хиландару примао и мирио завађену браћу, а тим послом често је одлазио и на мисионарска путовања. Тако је и јануара 1990. године кренуо на своје последње велико путовање, како би „мирио завађену браћу” преко океана. На дан његове крсне славе, Светог Јована Крститеља, 1990. године рекао је ондашњем Епископу банатском Његовом Преосвештенству Епископу др Амфилохију (Радовићу), „ићи ћу, макар се десило да тамо за свагда останем”. Сведок овога историјског разговора је г. Радивоје Минић, благајник канцеларије Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је саставио своје личне белешке тог значајног небоземног сусрета. У дубокој старости, у својој 88. години, уздајући се у Господа, кренуо је на велики пут. Пре поласка хиландарска братија га је упитала где жели да буде сахрањен, деси ли се да се упокоји за време путовања. Одговорио им је да „ако се упокоји у Србији да га сахране у Нишком метоху Хиландара, умре ли у Америци да га сахране поред Светог Владике Николаја, а умре ли у Аустралији, да га сахране у манастиру Светог Саве у Илајну”. Након што је посетио манастирско имање у Талонгу, упокојио се у Сиднеју, у Недељу православља, 04. марта 1990. године. Пошто је већ претходних дана била уочљива његова изнемоглост, ондашњи Епископ аустралијско-новозеландски  Лонгин препоручио му је дан раније да пође у болницу, а свети Старац је у шали одговорио, неколико пута понављајући: „Нека, не треба! Ја ћу преко Хиландара и Србије, за Небеску Србију”. Уопште је у току посете Аустралији врло често понављао како ће ускоро „пред Светога Саву” и како зато мора бити спреман да достојно одговори када га Свети Сава упита „шта си ти урадио за јединство Срба?”

За време свога боравка у Аустралији Свети старац Никанор обишао је многе парохије, нарочито оне које су тада припадале јурисдикцији Слободне Српске Православне Цркве, а манастиру Нови Каленић у коме су столовали Епископи Слободне Српске Православне Цркве, која је била у расколу, поклонио је икону Тројеручице. Његов допринос за остварење јединства Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду неизмеран је. Према његовој жељи сахрањен је у храму Светог Алимпија Столпника у манастиру Светог Саве у Илајну. Манастир Светог Саве у Илајну, недалеко од Мелбурна, основан је 1972. године. По благослову Епископа далматинског Стефана (Боце), ово имање је купљено за манастир и седиште Епископа аустралијско-новозеландских Српске Православне Цркве. Од 1973. у манастиру је као Владика аустралијско-новозеландски столовао Његово Преосвештенство Епископ Николај (Мрђа) који је први изразио жељу да манастир буде познат као „Нови Хиландар”. Та идеја никада није живела у народу, све док промислом Божјим у њему није сахрањен проигуман Хиландарски, Свети старац Никанор.

О њему свештеник из Аустралије, отац Србољуб Милетић, који је писао његово житије, вели: „Као последњи представник старе генерације Хиландараца, добри пастир разумног Христовог стада, Старац Никанор је, како Оци кажу, био небески човек и земаљски анђео: смиренога ума, човекољубив, миротворац, испуњен духовном мудрошћу, благородни пример и учитељ чистоте срца, трудољубив, неуморни молитвеник пред Господом и неугасива светиљка Духа Светога. У лику овог светогорског Старца све оно племенито, што се природно очувало у нашем народу, очишћено постом и молитвом, спонтано је засијало освећеним сјајем. У другој половини двадесетог века још увек је било представника старог нараштаја монаха духовника који су већину свог живота провели подвизавајући се на, такорећи, средњовековни начин, без струје и телефона (а да не помињемо компјутере и паметне мобилне телефоне), без возила, па чак и без путева. Међу њима је проигуман манастира Хиландара Старац Никанор био један од најпоштованијих и најпознатијих. /…/ Многи о Старцу сведоче да је био изузетан Божји човек: „Он је чист, изворни, непатворени сељак, који је као племенита биљка пресађен у најдивнији Врт Богородичин, како се и назива Света Гора” – каже један академик. „Тамо је оно што је примио у родитељској кући од честитих ваљевских сељака, усавршио, обликовао, преобразио попут Светог Саве… и попут многих других који су од времена Светог Саве ходили тим путем. Он се тамо преобразио и онда је кренуо да преображава, препун пустињског оптимизма, препун наде и чистоте. Био је то прави човек, Србин, стамен и спокојан по природи, стрпљив, смирен и сталожен по понашању, чврст у вери, пажљив у опхођењу, нежан у духовним стварима, скроман и једноставан, пун дубоког разумевања… Седе браде и старачки црвенкаста лица, деловао је достојанствено, онако како од вајкада делују прави домаћини у Србији. Уравнотежен и чврст, префињени духовник који је умео са много пажње да саслуша и са очинским ширинама да разуме и подржи. А поседовао је и оно више, светачко. Тај човек је ширио око себе мир, а између њега и света као да је уобичајена ограда била порушена, пред њим се човек потпуно и лако исповедао, осећао је доброту и чедност, мудрост верника коме је Исус Христос Бог и узор” – говоре учени људи о Старцу Никанору/…/ Отац Никанор се замонашио у Хиландару још далеке 1927. године. Од 1941. године је био члан хиландарског Сабора стараца, потом је деценијама био проигуман Хиландара, а био је више пута и на дужности Протоса Свете Горе. У својим зрелим годинама уживао је велики углед, не само међу светогорским монасима, него и свуда у Православљу, а посебно у Српској цркви. Његов изразито благ и ненаметљив, али огроман ауторитет, пленио је љубављу и једноставном, здравом мудрошћу. На овај начин су га доживљавали подједнако и учени и неуки, многобројни посетиоци и поклоници, исто као и научници и водећи политичари, који су долазили у посету Хиландару или са којима се Старац сусретао на својим путовањима. /…/ Имао је од Господа чудесан дар да једноставно, здравоумно, трезвено и смирено, са много љубави, сасвим ненаметљиво и спонтано пали кандила вере у срцима људи које је сусретао. У доба потрошачког друштва, у време убрзаног развоја технологије и распрострањења масовних комуникација, у атмосфери маркетинга и менаџерства, Старац је увек делао на стари, добри, људски и хришћански начин, у непосредном разговору и у личном сусрету са људима. Он није био човек маса него човек срца. Када би се обраћао јавности, у виду кратких беседа или ретких интервјуа, учинио би то сажето, очински топло и људски срдачно. С друге стране, у личном сусрету се никада није устручавао да посвети онолико пажње и времена колико је потребно човеку који је пред њим, ма о коме да се радило. Са подједнаком пажњом и уважавањем је разговарао, како са црквеним великодостојницима, политичарима или научницима, тако исто и са простим побожним сељацима. То говори о његовом великом смирењу и кротости. /…/ Утврдивши се у одрицању себе и усавршивши се у монашком подвигу и послушању ради љубави Божје, он је у старости ту своју љубав и смирење преносио на друге. Старац је ишао тамо где је био најпотребнији, не жалећи ни себе, ни велики труд на многим напорним путовањима, дугим богослужењима, на важним прославама и саборима, на којима је узимао учешћа као представник и предстојатељ манастира Хиландара. Било је очигледно да му је постало сасвим свеједно где и када ће га Господ позвати к себи. А дотле, у лику овог светог Старца, онима који нису могли отићи у Хиландар, Хиландар је долазио у походе. /…/ Послужићемо се речима самог Старца Никанора које је често изговарао: „Један је Бог, једна Србија, један пут светосавски, једна Вера и Црква – православна! То је најважније, а све друго је споредно.””

У младости се руководио код Светог Силуана Атонског, о чему је сведочио:” „Неколико нас Хилендараца отишли смо у један манастир на молитву и духовну поуку. Међу тамошњим монасима је био и отац Силуан. Нисам га пре тога познавао и нисам обраћао неку посебну пажњу на њега. Али, током разговора по његовим речима сам приметио да је врло мудар и искусан духовник, па сам почео пажљивије да га слушам. У том, дође и један други монах, из неког другог манастира, који успут беше свратио до удаљене келије Старца Силуана. Не нашавши га тамо, оставио му је неки дар, па је наставио пут, стигавши тако до нас. Док су се оци поздрављали и узимали благослове један од другог, пре него што је новопридошли монах ишта рекао, отац Силуан му се захвалио: ’Благодарим за дар који си ми оставио у келији.' - ’Ништа за то, хвала Господу Богу' - мирно рече онај монах. И разговор се потом настави, као да се ништа посебно није догодило... Ето видите, то су овде, код наших отаца, били телефони и светогорска телевизија./…/Касније одем оцу Силуану. Он ме лепо саслуша, па рече: ’Гледај, прати Богослужење у цркви пажљиво, по реду, буди задовољан да разумеш шта се чита и шта се пева; то има велике духовне моћи, али само за оне који обрате пажњу на то. Ето, тако пробај и ти па, ако нешто буде потребно, овде сам, дођи опет.”

Слушајући Светог Силуана, отац Никанор је постао ревнитељ православног богослужења. Отац Митрофан Хилендарац каже да се „већа ревност у праћењу светогорског молитвеног правила, од оне коју је показивао отац Никанор, не да довољно изразити. Први је у храм улазио, последњи излазио, увек са видним страхопоштовањем, потпуно страним оној уобичајеној, опасној рутини. Ни умор од послушања (дужности), ни терет касније старости, ни болест - ништа није могло да га спречи у следовању свакодневног (и ноћног) похађања храма, у трајању од седам - осам часова у просеку. Будно је пратио ток богослужења, а својим смерно - поносним појањем духовно је соколио оне који су у молитвеној сабраности посустајали”.

Био је велики гостопримац, пун љубави према ближњима:„Сваки разговор са посетиоцима из Србије за нас је спона са народом коме припадамо. Свакога примамо раширених руку. Радо дочекујемо и странце из целог света. Долазе нам људи са разних страна, других вера, па кад виде шта чувамо, кажу: ваша је прошлост била сјајна. А ја прошапућем: дај Боже да нам и будућност буде добра...”

Када би гости из Србије стизали у Хилендар, кад год је могао, Старац Никанор би их са братијом дочекивао на капији, пред огромним, тешким манастирским вратима. Достојанствено и срдачно би их поздрављао: „Бог вас благословио, добродошли децо, време је било!/…/Ми уопште не гледамо колико нам ко остаје у гостима. Свети Сава нам је оставио довољно да имамо за братство и за дочек намерника. А где народ посећује, где се осећа духовна топлина, то место је благословено.” Јер, „сви смо браћа у Христу и тако треба да се понашамо./…/Једнога дана дође гост са којим нисам стигао одмах да разговарам. Увече, пре него што сам се посветио свом монашком правилу, дође ми унутрашњи глас: ’Ето, дошао сам у манастир, а ти ниси имао времена за мене'. Господ ме је, значи, опоменуо/…/Они, који немају порода, могу да имају сав наш народ као своје рођене, и да сваком желе оно што је најбоље. Деца мога брата, као и друга деца - код мене ту нема никакве разлике. Свима њима желим исто и они су сви моји. Тако исто и ја њима припадам.”

Познати новинар Драгослав – Батица Савић у својој књизи „Чуо сам од свог духовног оца” сведочи да је једном епископ Цариградске патријаршије са својом пратњом дошао у госте. Током боравка су сазнали да се неко од зилота склонио у Хилендару и делегација је тражила да га проигуман отац Никанор избаци ван манастира. На то им је Старац „мирно, монашки, светачки, одговорио да хилендарски калуђери не помажу оне који раде против Цркве, али су наклоњени онима који раде на добро Цркве. И још: - Преосвећени, имајте у виду, ви кажете да папа протестује за једног римокатолика, што је на Светој Гори примио Православље. Питате, зашто вам нисмо јавили? Једноставно, ми смо прећутали, јер ко зна какав бисмо одговор добили, а Света Гора је слободна; ко год дође, ми га срцем примамо, али под условом да чува Православну веру, каква је била за време светог Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова... Тај, који је примио Православље, био је професор, човек у годинама и имао је права да се сам определи. Зашто папа брине о једном човеку који је нашао Праву Веру? Нећемо пружити руку папи, јер су му руке крваве. А нико не помиње Јасеновац и - не могу да послушам! Владика је тада прекрстио руке, окретао се лево - десно и рекао: Имате право! Али, отац Никанор је наставио: Преосвећени, ја тиме нисам задовољан! Требало је да уложите протест, јер папа протествује због једног човека, а ви, ако сте Оци Православља, знате да је на милионе људи изгинуло од папиних крвавих руку!”

Свој народ је упозоравао:„У стара времена… људи су се клањали различитим идолима и њиховим демонским силама. Клањали су се и самим владарима и њиховим гробовима давали религиозна обележја. Нажалост и данас, у овом XX веку, веку напретка и културе, просвећености и цивилизације, Срби су почели да се клањају не само својим новим идолима, већ и њиховим гробовима, и тако смо опет постали идолопоклоници и гробопоклоници. Чак и сама та чињеница њихове смртности и слабости ништа им не говори. Они, просто не знају куда су вођени и куда их воде; на које их стазе управљају ти нови ’просветитељи', који су се борили да узурпирају просветничка места правих и домаћих просветитеља. Ово стање никако не служи духовном и материјалном напретку једнога народа. Ми Срби смо престали да се угледамо на чојства и јунаштва својих славних отаца и праотаца, који су својом крвљу, као скупим златом, ковали темеље нове слободне Србије. Уместо да се клањамо њима и целивамо њихове светле ликове, ми се клањамо онима који су дошли да разоре створено и да поново, духовно и физички, потлаче потомке њихове. То је жалосно, а још жалосније кад се види како многи играју улоге старих римских ’жреца'. Да ли то чине свесно или несвесно, то не знамо, али знамо да су њихова дела врло мрачна...”

На његовом гробу у храму Светог Алимпија у манастиру у Илајну већ годинама дешавају се чуда, а о чудима Божјим која се кроз Светог старца Никанора пројављују чујемо врло често са свих страна света. Између осталих ту је и случај Алексеја Лишенка, Руса који каже да је Светог оца Никанора први пут видео на дан старчеве сахране у манастиру. Тада се осећао као да му је умро неко најрођенији и често је долазио да се моли на старчевом гробу. Увек је говорио како из гроба избија нека посебна топлота. Када му је констатован тумор, молио се светом старцу Никанору да му помогне и последњу ноћ пред операцију провео је у молитви над старчевим гробом где је и заспао. Ујутро је пре операције отишао на последње скенирање и установљено је да више нема ни трага од тумора. Алексеј се старцу Никанору молитвено обраћао и другим приликама, када би изгубио неку ствар или једном приликом када је невин гоњен на суду и када је сва прилика била да ће изгубити спор те је на изненађење свих ослобођен захваљујући старчевим молитвама.

О тој чудноватој топлоти која избија из гроба старца Никанора говорио је често и почивши монах Макарије (Збиљић), о чему и данас сведочи његов син високопречасни протојереј-ставрофор Милан Збиљић, парох из Волонгонга. О топлоти сведочи и Грк, господин Спиридон Кефалидис, чија је супруга, заједно с њим, такође провела ноћ у Цркви, и то зими, молећи се над гробом старца Никанора, те се чудесно, преко ноћи, излечила од тешке болести.

 Приредио Владимир Димитријевић